Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dare Pilipović iz Ugrinovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dare Pilipović i utvrđuje da je u postupku po žalbi na rešenje Višeg suda u Somboru Ki. 38/11 od 14. aprila 2011. godine, u kome je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Somboru Kv. 107/11 od 21. aprila 2011. godine, povređeno Ustavom garantovano pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 30. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.                      

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dara Pilipović iz Ugrinovaca podnela je Ustavnom sudu 23. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Mladena Sikimića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Somboru Ki. 38/11 od 14. aprila 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 30. stav 3. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už – 1857/2011.                      

Dara Pilipović, je preko istog punomoćnika, 27. aprila 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Somboru Kv. 107/11 od 21. aprila 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 20. stav 3. i člana 30. stav 1. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už – 1892/2011.                      

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenje o određivanju pritvora i rešenje kojim je odbijena žalba protiv rešenja o određivanju pritvora, spojio spise predmeta Už - 1892/2011 spisima predmeta Už – 1857/2011, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.                       

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je istražni sudija Višeg suda u Somboru odredio pritvor i rešenje o određivanju pritvora uručio nakon više od 13 sati od lišenja slobode, čime je povredio odredbu člana 30. stav 3. Ustava da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje najkasnije 12 časova od pritvaranja. Navodi da su je ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova lišila slobode u njenom domu u Ugrinovcima 14. aprila 2011. godine u 06.30 časova, a da je osporeno rešenje o određivanju pritvora istražnog sudije Višeg suda u Somboru primila 14. aprila 2011. godine u 20.00 časova, te zaključuje da joj je povređeno pravo iz člana 30. stav 3. Ustava, kojim se jemči da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvorenom licu najkasnije 12 časova od pritvaranja. Dalje navodi da je protiv rešenja o određivanju pritvora preko branioca izjavila žalbu, koju je Viši sud u Somboru primio najkasnije 19. aprila 2011. godine, ali da Viši sud u Somboru odluku o žalbi nije doneo i dostavio pritvorenici, ovde podnositeljki, u roku od 48 časova kako to jemči odredba člana 30. stav 3. Ustava. Konačno, podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je osporenim rešenjima Višeg suda u Somboru povređeno pravo iz člana 30. stav 1. u vezi sa članom 20. stav 3. Ustava, jer se, pored ostalog, u odnosu na osnove pritvaranja uopšte ne navode razlozi „kako to okrivljena Dara Pilipović može da utiče, odnosno da ometa vođenje krivičnog postupka i kako može da utiče na svedoke čije je saslušanje određeno, jer se isti ne saslušavaju u odnosu na nju, pa je samim tim potpuno nejasno iz kojih razloga je ograničenje njene slobode jedino moguća mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka“.                       

Predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava.                       

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.                       

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.                       

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Somboru Su. VIII-43/2011-181 od 23. novembra 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:                       

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. aprila 2011. godine u 06.30 časova u Ugrinovcima lišena slobode od strane  Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijske uprave Sombor, te je istog dana, bez odlaganja, sprovedena u svojstvu osumnjičene i predata istražnom sudiji Višeg suda u Somboru.                      

Više javno tužilaštvo u Somboru je 14. aprila 2011. godine Višem sudu u Somboru podnelo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 42/11 protiv podnositeljke ustavne žalbe i drugih osumnjičenih lica predatih istražnom sudiji.                       

Podnositeljki ustavne žalbe stavljeno je na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.                      

Po saslušanju osumnjičene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, a u smislu člana 142a Zakonika o krivičnom postupku, istražni sudija Višeg suda u Somboru je, povodom predloga Višeg javnog tužioca u Somboru, našao da ima mesta određivanju pritvora prema sada okrivljenoj, te je istog dana – 14. aprila 2011. godine, doneo osporeno rešenje Ki. 38/11 kojim je protiv nje i još pet lica odredio pritvor na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, koji po tom rešenju može trajati najduže mesec dana. a koji se okrivljenoj, ovde podnositeljki, računa od 14. aprila 2011. godine, kada je lišena slobode. Istovremeno, Viši sud u Somboru nije našao da je osnovano odrediti pritvor prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu iz tačke 3) člana 142. stav 1. ZKP, kako je takođe predložio nadležni javni tužilac. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, ovo rešenje joj je uručeno 14. aprila 2011. godine u 20.00 časova.                       

Protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora branilac okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavio je žalbu 16. aprila 2011. godine, koja je u Višem sudu u Somboru primljena 18. aprila 2011. godine.                      

Viši sud u Somboru je 21. aprila 2011. godine, rešavajući po žalbi branioca okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i žalbama branilaca drugih okrivljenih lica, doneo osporeno rešenje Kv. 107/11, kojim je sve žalbe branilaca okrivljenih odbio kao neosnovane. U obrazloženju drugostepene odluke navedeni su, u odnosu na svaki zakonski osnov po kome je okrivljenima određen pritvor, razlozi zbog kojih krivično veće Višeg suda u Somboru nalazi da je prvostepeno rešenje o određivanju pritvora osnovano.                       

Podnositeljka ustavne žalbe je osporeno drugostepeno rešenje primila 21. aprila 2011. godine.                      

4. Odredbom člana 30. stav 3. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova.                       

Odredbom stava 1. člana 30. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.                       

Prema odredbi člana 20. stav 3. Ustava, pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.                       

Član 141. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06,  49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) – (u daljem tekstu: ZKP), propisuje da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.                       

Saglasno članu 142. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog: postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).                     

Prema odredbi člana 142a. stav 1. ZKP, odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, dok se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika.                      

Članom 143. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda (stav 1.); da se rešenje o pritvoru predaje licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 12 sati od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji, kao i da se u spisima mora naznačiti dan i čas lišenja slobode i predaje rešenja (stav 3.); da će sud ako je rešenje o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog, u roku od 48 sati od časa lišenja slobode okrivljenog postupiti u skladu sa članom 142a st. 1. do 4. ovog zakonika (stav 7.).                               

Prema odredbi člana 227. stav 1. ZKP, ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu neko lice lišiti slobode ako postoji ma koji razlog predviđen u članu 142. ovog zakonika za određivanje pritvora, ali su dužna da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji, osim u slučaju iz člana 229. ovog zakonika, a ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova će, prilikom dovođenja, obavestiti istražnog sudiju o razlozima i o vremenu lišenja slobode.                      

Odredba člana  228. stav 4. ZKP propisuje da će istražni sudija, odmah posle saslušanja, odlučiti da li će lice lišeno slobode pustiti na slobodu ili će odrediti pritvor.                       

Članom 243. ZKP je propisano: da će istražni sudija kad primi zahtev za sprovođenje istrage, razmotriti spise i ako se složi sa zahtevom, doneće rešenje o sprovođenju istrage, koje treba da sadrži podatke navedene u članu 242. stav 3. ovog zakonika, kao i da će se rešenje dostaviti javnom tužiocu i okrivljenom (stav 1.); da će pre donošenja rešenja istražni sudija saslušati osumnjičenog, osim ako postoji opasnost od odlaganja (stav 2.).                      

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, stav 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.                      

Ustavni sud ističe da odredba člana 30. stav 3. Ustava, pored ostalog, garantuje licu lišenom slobode da će o njegovoj žalbi na određivanje pritvora nadležni sud odlučiti i svoju odluku mu dostaviti u roku od 48 časova.                       

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je okrivljena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, preko branioca izjavila žalbu na rešenje kojim joj je određen pritvor, da je Viši sud u Somboru izjavljenu žalbu primio 18. aprila 2011. godine, a da je o žalbi odlučio 21. aprila 2011. godine. Drugostepeno rešenje je otpravljeno iz tog suda 21. aprila 2011. godine i podnositeljka ustavne žalbe je odluku o žalbi primila istog dana.                       

Ustavni sud je, sledom iznetog, ocenio da o žalbi branioca okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na rešenje o određivanju pritvora Višeg suda u Somboru nije odlučeno u roku od 48 časova, kako to jemči odredba člana 30. stav 3. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo utvrđeno u članu 30. stav 3. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.                       

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 30. stav 3. Ustava, u delu u kom se pritvorenom licu jemči da će mu pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru biti uručeno najkasnije 12 sati od pritvaranja, Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke Už–1113/2009 od 20. maja 2010. godine i Už–1192/2010 od 10. marta 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenog odredbom navedenog člana, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.                       

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je lišena slobode 14. aprila 2011. godine u 06.30 časova od strane ovlašćenih službenih lica organa unutrašnjih poslova koji su podnositeljku, uz dostavljanje izveštaja, sproveli dežurnom istražnom sudiji nadležnog suda. Istražni sudija je odmah po prijemu zahteva za sprovođenje istrage započeo saslušanje osumnjičenih lica koja su mu dovedena. Odlučujući o predlogu javnog tužioca za određivanje pritvora, istražni sudija je doneo osporeno rešenje Ki. 38/11 o određivanju pritvora, čiji je obrazloženi pismeni otpravak uručen podnositeljki ustavne žalbe istog dana, 14. aprila 2011. godine u 20.00 časova. U ustavnoj žalbi se ne ukazuje da je od donošenja rešenja o određivanju pritvora do njegovog uručenja podnositeljki ustavne žalbe proteklo više od 12 časova, već da joj je ovo rešenje uručeno odmah po donošenju, ali da je do njegovog donošenja proteklo više od 12 časova od momenta njenog lišenja slobode.                      

Iz navedenih činjenica sledi: 1) da je od trenutka kada je podnositeljka ustavne žalbe lišena slobode od strane nadležnog državnog organa, pa do trenutka kada joj je istražni sudija, nakon saslušanja, doneo i uručio rešenje o određivanju pritvora, proteklo ukupno nešto više od 13 sati; 2) da je podnositeljka ustavne žalbe bez odlaganja, isti dan kada je lišena slobode od strane nadležnog državnog organa, predata nadležnom sudu, gde ju je istražni sudija saslušao i doneo rešenje o određivanju pritvora (pritvaranju), u roku od 12 sati od kada je sprovedena u sud; 3) da je odmah nakon pritvaranja podnositeljki uručeno obrazloženo rešenje o pritvoru.                      

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i da joj je pružena zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa, te da stoga osporenim rešenjem Višeg suda u Somboru nije povređeno pravo na koje se pozvala. Ovo iz razloga što je, saglasno odredbi člana 29. stav 2. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe, kao lice lišeno slobode od strane ovlašćenih službenih lica organa unutrašnjih poslova, dakle bez odluke suda, bez odlaganja predata Višem sudu u Somboru kao nadležnom sudu, koji je osporeno prvostepeno rešenje o pritvoru podnositeljki uručio odmah po njegovom donošenju, čime je nadležni sud u svemu postupio saglasno ustavnoj odredbi člana 30. stav 3.                       

S obzirom na obavezu suda da ispita sve okolnosti koje su od značaja za odluku o određivanju pritvora, dežurni istražni sudija Višeg suda u Somboru je imao obavezu da pre odlučivanja sasluša kako podnositeljku ustavne žalbe, tako i ostale saosumnjičene.                       

Imajući u vidu sve navedeno, kao i činjenicu da je podnositeljki pružena potpuna i suštinska zaštita od nezakonitog i samovoljnog lišenja slobode, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe zajemčena odredbom člana 30. stav 3. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.                       

7. Polazeći od sadržine odredaba člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava, kojima se garantuje pravo na slobodu i bezbednost i prava lica kojima je određen pritvor, Ustavni sud ističe da navedene ustavne odredbe upućuju da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.                      

Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeno je u kom slučaju i na koji način neko lice može biti pritvoreno. Ustavom utvrđeni uslovi su da u odnosu na lice koje se pritvara postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, a jedini Ustavom dopušteni način pritvaranja je da je ono izvršeno na osnovu odluke suda. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka.                       

U konkretnom slučaju, istražni sudija Višeg suda u Somboru je, nakon prijema zahteva za sprovođenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Somboru i saslušanja podnositeljke ustavne žalbe, ocenio da postoji osnovana sumnja da je podnositeljka izvršila krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika. Takođe, istražni sudija je ocenio da je radi vođenja krivičnog postupka neophodno prema podnositeljki ustavne žalbe odrediti pritvor iz razloga previđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će ometati postupak uticanjem na saizvršioca i svedoke, kao i zbog težine krivičnog dela (kumulativno: visina zaprećene kazne za krivično delo koje joj se stavlja na teret i zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela). Istražni sudija je potom doneo rešenje o određivanju pritvora Ki. 38/11 od 14. aprila 2011. godine (potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 107/11 od 21. aprila 2011. godine), u kome je naveo zašto je pritvaranje podnositeljke ustavne žalbe bilo neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, koji razlozi su detaljno obrazloženi. Istovremeno, Viši sud u Somboru je ocenio da ne stoje razlozi za određivanje pritvora prema podnositeljki ustavne žalbe i drugim licima na osnovu tačke 3) člana 142. stav 1. ZKP, iako je i taj pritvorski osnov bio predložen u zahtevu nadležnog javnog tužioca.                            

Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pritvorena na osnovu odluke suda (pravnosnažnog rešenja o određivanju pritvora Višeg suda u Somboru Ki. 38/11 od 14. aprila 2011. godine), zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotreba službenog položaja, uz navođenje razloga predviđenih zakonom (član 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP), koji su pritvaranje podnositeljke činili neophodnim radi vođenja krivičnog postupka.                       

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe pritvorena u skladu sa Ustavom utvrđenim garancijama predviđenim odredbom člana 30. stav 1. Ustava, kao u drugom delu tačke 1. izreke.                       

Navode podnositeljke ustavne žalbe da se u drugostepenom rešenju „uopšte ne navode razlozi za pritvaranje, niti se postojanje razloga za pritvaranje u odnosu na okrivljenu Daru Pilipović navodi u ovom rešenju“, kao i da se u prvostepenom osporenom rešenju „ne navode uopšte razlozi kako to okrivljena Dara Pilipović može da utiče odnosno ometa vođenje krivičnog postupka i kako može da utiče na svedoke čije je saslušanje određeno, jer se isti ne saslušavaju u odnosu na nju“, Ustavni sud je ocenio neosnovanim. Naime, činjenica je da je u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, u drugom pasusu na strani jedan, izostavljeno ime podnositeljke ustavne žalbe, ali ova činjenica nije od značaja za drugačiju odluku Ustavnog suda. Ovo iz razloga što iz izreke i obrazloženja samog rešenja nesporno proizlazi da je Viši sud u Somboru cenio navode žalbe branioca podnositeljke, te da se o istima izjasnio i dao detaljne razloge zbog kojih je žalbu odbio. Takođe, Ustavni sud nalazi da se i obrazloženje osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Somboru temelji na ustavnopravno prihvatljivim razlozima. Ustavni sud nalazi, a polazeći od gore navedenog, da je pritvor prema podnositeljki ustavne žalbe određen u Ustavom i zakonom propisanom postupku, primenom odredaba važećih procesnih i materijalnih zakona, nakon što je nadležni sud utvrdio da postoje razlozi za određivanje ove mere koje je detaljno obrazložio. Stoga je Ustavni sud ocenio da se određivanje pritvora prema podnositeljki ustavne žalbe ne može pripisati proizvoljnom postupanju suda i da su osporena rešenja Višeg suda u Somboru zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni procesnog prava, te da je nadležni sud postupao u skladu sa ZKP kada je, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio da postoje uslovi za određivanje pritvora prema podnositeljki ustavne žalbe po označenim zakonskim osnovima.                       

Imajući u vidu sve do sada navedeno, Veliko veće Ustavnog suda je ocenilo da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je podnositeljki povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 30. stav 1. Ustava.                         

S obzirom da, po oceni Velikog veća Ustavnog suda, osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom garantovana prava podnositeljke ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, Veliko veće je ocenilo da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela o ograničenju ljudskih i manjinskih prava u smislu člana 20. stav 3. Ustava, jer je ograničenje prava podnositeljke izvršeno u skladu sa Ustavom utvrđenom svrhom njegovog ograničenja, pa je rešeno kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.                       

8. Veliko veće Ustavnog suda je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ocenilo da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnositeljke ustavne žalbe u ovom slučaju ostvari  objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao u tački 2. izreke.                             

9. Polazeći od svega navedenog, Veliko veće Ustavnog suda je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučilo kao u izreci.

                                                                                                                  PREDSEDNIK VEĆA

                                                                                                                   dr Dragiša B. Slijepčević