Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Даре Пилиповић из Угриноваца, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Даре Пилиповић и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Сомбору Ки. 38/11 од 14. априла 2011. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Сомбору Кв. 107/11 од 21. априла 2011. године, повређено Уставом гарантовано право подноситељке уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дара Пилиповић из Угриноваца поднела је Уставном суду 23. априла 2011. године, преко пуномоћника Младена Сикимића, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Вишег суда у Сомбору Ки. 38/11 од 14. априла 2011. године, због повреде права из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж – 1857/2011.
Дара Пилиповић, је преко истог пуномоћника, 27. априла 2011. године поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 107/11 од 21. априла 2011. године, због повреде начела и права из члана 20. став 3. и члана 30. став 1. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж – 1892/2011.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подносилац који оспорава решење о одређивању притвора и решење којим је одбијена жалба против решења о одређивању притвора, спојио списе предмета Уж - 1892/2011 списима предмета Уж – 1857/2011, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
Подноситељка уставне жалбе наводи да јој је истражни судија Вишег суда у Сомбору одредио притвор и решење о одређивању притвора уручио након више од 13 сати од лишења слободе, чиме је повредио одредбу члана 30. став 3. Устава да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује најкасније 12 часова од притварања. Наводи да су је овлашћена службена лица Министарства унутрашњих послова лишила слободе у њеном дому у Угриновцима 14. априла 2011. године у 06.30 часова, а да је оспорено решење о одређивању притвора истражног судије Вишег суда у Сомбору примила 14. априла 2011. године у 20.00 часова, те закључује да јој је повређено право из члана 30. став 3. Устава, којим се јемчи да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притвореном лицу најкасније 12 часова од притварања. Даље наводи да је против решења о одређивању притвора преко браниоца изјавила жалбу, коју је Виши суд у Сомбору примио најкасније 19. априла 2011. године, али да Виши суд у Сомбору одлуку о жалби није донео и доставио притвореници, овде подноситељки, у року од 48 часова како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава. Коначно, подноситељка уставне жалбе наводи да јој је оспореним решењима Вишег суда у Сомбору повређено право из члана 30. став 1. у вези са чланом 20. став 3. Устава, јер се, поред осталог, у односу на основе притварања уопште не наводе разлози „како то окривљена Дара Пилиповић може да утиче, односно да омета вођење кривичног поступка и како може да утиче на сведоке чије је саслушање одређено, јер се исти не саслушавају у односу на њу, па је самим тим потпуно нејасно из којих разлога је ограничење њене слободе једино могућа мера за несметано вођење кривичног поступка“.
Предлаже да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди повреду наведених уставних права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Сомбору Су. VIII-43/2011-181 од 23. новембра 2011. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 14. априла 2011. године у 06.30 часова у Угриновцима лишена слободе од стране Министарства унутрашњих послова - Полицијске управе Сомбор, те је истог дана, без одлагања, спроведена у својству осумњичене и предата истражном судији Вишег суда у Сомбору.
Више јавно тужилаштво у Сомбору је 14. априла 2011. године Вишем суду у Сомбору поднело захтев за спровођење истраге Кт. 42/11 против подноситељке уставне жалбе и других осумњичених лица предатих истражном судији.
Подноситељки уставне жалбе стављено је на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
По саслушању осумњичене, овде подноситељке уставне жалбе, а у смислу члана 142а Законика о кривичном поступку, истражни судија Вишег суда у Сомбору је, поводом предлога Вишег јавног тужиоца у Сомбору, нашао да има места одређивању притвора према сада окривљеној, те је истог дана – 14. априла 2011. године, донео оспорено решење Ки. 38/11 којим је против ње и још пет лица одредио притвор на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, који по том решењу може трајати најдуже месец дана. а који се окривљеној, овде подноситељки, рачуна од 14. априла 2011. године, када је лишена слободе. Истовремено, Виши суд у Сомбору није нашао да је основано одредити притвор према подноситељки уставне жалбе по основу из тачке 3) члана 142. став 1. ЗКП, како је такође предложио надлежни јавни тужилац. Према наводима подноситељке уставне жалбе, ово решење јој је уручено 14. априла 2011. године у 20.00 часова.
Против првостепеног решења о одређивању притвора бранилац окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, изјавио је жалбу 16. априла 2011. године, која је у Вишем суду у Сомбору примљена 18. априла 2011. године.
Виши суд у Сомбору је 21. априла 2011. године, решавајући по жалби браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, и жалбама бранилаца других окривљених лица, донео оспорено решење Кв. 107/11, којим је све жалбе бранилаца окривљених одбио као неосноване. У образложењу другостепене одлуке наведени су, у односу на сваки законски основ по коме је окривљенима одређен притвор, разлози због којих кривично веће Вишег суда у Сомбору налази да је првостепено решење о одређивању притвора основано.
Подноситељка уставне жалбе је оспорено другостепено решење примила 21. априла 2011. године.
4. Одредбом члана 30. став 3. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбом става 1. члана 30. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Према одредби члана 20. став 3. Устава, при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Члан 141. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) – (у даљем тексту: ЗКП), прописује да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Сагласно члану 142. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Према одредби члана 142а. став 1. ЗКП, одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, док се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика.
Чланом 143. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да се решење о притвору предаје лицу на које се односи у часу лишења слободе, а најдоцније у року од 12 сати од часа лишења слободе, односно привођења истражном судији, као и да се у списима мора назначити дан и час лишења слободе и предаје решења (став 3.); да ће суд ако је решење о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног, у року од 48 сати од часа лишења слободе окривљеног поступити у складу са чланом 142а ст. 1. до 4. овог законика (став 7.).
Према одредби члана 227. став 1. ЗКП, овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика, а овлашћено службено лице органа унутрашњих послова ће, приликом довођења, обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе.
Одредба члана 228. став 4. ЗКП прописује да ће истражни судија, одмах после саслушања, одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће одредити притвор.
Чланом 243. ЗКП је прописано: да ће истражни судија кад прими захтев за спровођење истраге, размотрити списе и ако се сложи са захтевом, донеће решење о спровођењу истраге, које треба да садржи податке наведене у члану 242. став 3. овог законика, као и да ће се решење доставити јавном тужиоцу и окривљеном (став 1.); да ће пре доношења решења истражни судија саслушати осумњиченог, осим ако постоји опасност од одлагања (став 2.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, преко браниоца изјавила жалбу на решење којим јој је одређен притвор, да је Виши суд у Сомбору изјављену жалбу примио 18. априла 2011. године, а да је о жалби одлучио 21. априла 2011. године. Другостепено решење је отправљено из тог суда 21. априла 2011. године и подноситељка уставне жалбе је одлуку о жалби примила истог дана.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, на решење о одређивању притвора Вишег суда у Сомбору није одлучено у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава, те је у овом делу уставну жалбу усвојио и утврдио да је подноситељки повређено право утврђено у члану 30. став 3. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке, први део.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 30. став 3. Устава, у делу у ком се притвореном лицу јемчи да ће му писмено и образложено решење суда о притвору бити уручено најкасније 12 сати од притварања, Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж–1113/2009 од 20. маја 2010. године и Уж–1192/2010 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићеног одредбом наведеног члана, па су у овом уставносудском предмету у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је лишена слободе 14. априла 2011. године у 06.30 часова од стране овлашћених службених лица органа унутрашњих послова који су подноситељку, уз достављање извештаја, спровели дежурном истражном судији надлежног суда. Истражни судија је одмах по пријему захтева за спровођење истраге започео саслушање осумњичених лица која су му доведена. Одлучујући о предлогу јавног тужиоца за одређивање притвора, истражни судија је донео оспорено решење Ки. 38/11 о одређивању притвора, чији је образложени писмени отправак уручен подноситељки уставне жалбе истог дана, 14. априла 2011. године у 20.00 часова. У уставној жалби се не указује да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог уручења подноситељки уставне жалбе протекло више од 12 часова, већ да јој је ово решење уручено одмах по доношењу, али да је до његовог доношења протекло више од 12 часова од момента њеног лишења слободе.
Из наведених чињеница следи: 1) да је од тренутка када је подноситељка уставне жалбе лишена слободе од стране надлежног државног органа, па до тренутка када јој је истражни судија, након саслушања, донео и уручио решење о одређивању притвора, протекло укупно нешто више од 13 сати; 2) да је подноситељка уставне жалбе без одлагања, исти дан када је лишена слободе од стране надлежног државног органа, предата надлежном суду, где ју је истражни судија саслушао и донео решење о одређивању притвора (притварању), у року од 12 сати од када је спроведена у суд; 3) да је одмах након притварања подноситељки уручено образложено решење о притвору.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да јој је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, те да стога оспореним решењем Вишег суда у Сомбору није повређено право на које се позвала. Ово из разлога што је, сагласно одредби члана 29. став 2. Устава, подноситељка уставне жалбе, као лице лишено слободе од стране овлашћених службених лица органа унутрашњих послова, дакле без одлуке суда, без одлагања предата Вишем суду у Сомбору као надлежном суду, који је оспорено првостепено решење о притвору подноситељки уручио одмах по његовом доношењу, чиме је надлежни суд у свему поступио сагласно уставној одредби члана 30. став 3.
С обзиром на обавезу суда да испита све околности које су од значаја за одлуку о одређивању притвора, дежурни истражни судија Вишег суда у Сомбору је имао обавезу да пре одлучивања саслуша како подноситељку уставне жалбе, тако и остале саосумњичене.
Имајући у виду све наведено, као и чињеницу да је подноситељки пружена потпуна и суштинска заштита од незаконитог и самовољног лишења слободе, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подноситељке уставне жалбе зајемчена одредбом члана 30. став 3. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од садржине одредаба члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност и права лица којима је одређен притвор, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је у ком случају и на који начин неко лице може бити притворено. Уставом утврђени услови су да у односу на лице које се притвара постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, а једини Уставом допуштени начин притварања је да је оно извршено на основу одлуке суда. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка.
У конкретном случају, истражни судија Вишег суда у Сомбору је, након пријема захтева за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Сомбору и саслушања подноситељке уставне жалбе, оценио да постоји основана сумња да је подноситељка извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Такође, истражни судија је оценио да је ради вођења кривичног поступка неопходно према подноситељки уставне жалбе одредити притвор из разлога превиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће ометати поступак утицањем на саизвршиоца и сведоке, као и због тежине кривичног дела (кумулативно: висина запрећене казне за кривично дело које јој се ставља на терет и због посебно тешких околности кривичног дела). Истражни судија је потом донео решење о одређивању притвора Ки. 38/11 од 14. априла 2011. године (потврђено оспореним решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 107/11 од 21. априла 2011. године), у коме је навео зашто је притварање подноситељке уставне жалбе било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, који разлози су детаљно образложени. Истовремено, Виши суд у Сомбору је оценио да не стоје разлози за одређивање притвора према подноситељки уставне жалбе и другим лицима на основу тачке 3) члана 142. став 1. ЗКП, иако је и тај притворски основ био предложен у захтеву надлежног јавног тужиоца.
Уставни суд је из наведеног утврдио да је подноситељка уставне жалбе притворена на основу одлуке суда (правноснажног решења о одређивању притвора Вишег суда у Сомбору Ки. 38/11 од 14. априла 2011. године), због постојања основане сумње да је извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја, уз навођење разлога предвиђених законом (члан 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП), који су притварање подноситељке чинили неопходним ради вођења кривичног поступка.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе притворена у складу са Уставом утврђеним гаранцијама предвиђеним одредбом члана 30. став 1. Устава, као у другом делу тачке 1. изреке.
Наводе подноситељке уставне жалбе да се у другостепеном решењу „уопште не наводе разлози за притварање, нити се постојање разлога за притварање у односу на окривљену Дару Пилиповић наводи у овом решењу“, као и да се у првостепеном оспореном решењу „не наводе уопште разлози како то окривљена Дара Пилиповић може да утиче односно омета вођење кривичног поступка и како може да утиче на сведоке чије је саслушање одређено, јер се исти не саслушавају у односу на њу“, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, чињеница је да је у образложењу оспореног другостепеног решења, у другом пасусу на страни један, изостављено име подноситељке уставне жалбе, али ова чињеница није од значаја за другачију одлуку Уставног суда. Ово из разлога што из изреке и образложења самог решења неспорно произлази да је Виши суд у Сомбору ценио наводе жалбе браниоца подноситељке, те да се о истима изјаснио и дао детаљне разлоге због којих је жалбу одбио. Такође, Уставни суд налази да се и образложење оспореног првостепеног решења Вишег суда у Сомбору темељи на уставноправно прихватљивим разлозима. Уставни суд налази, а полазећи од горе наведеног, да је притвор према подноситељки уставне жалбе одређен у Уставом и законом прописаном поступку, применом одредаба важећих процесних и материјалних закона, након што је надлежни суд утврдио да постоје разлози за одређивање ове мере које је детаљно образложио. Стога је Уставни суд оценио да се одређивање притвора према подноситељки уставне жалбе не може приписати произвољном поступању суда и да су оспорена решења Вишег суда у Сомбору заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је, с обзиром на околности конкретног случаја, утврдио да постоје услови за одређивање притвора према подноситељки уставне жалбе по означеним законским основима.
Имајући у виду све до сада наведено, Велико веће Уставног суда је оценило да нису основани наводи из уставне жалбе да је подноситељки повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 1. Устава.
С обзиром да, по оцени Великог већа Уставног суда, оспореним решењима нису повређена Уставом гарантована права подноситељке уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, Велико веће је оценило да нису основани ни наводи уставне жалбе који се односе на повреду начела о ограничењу људских и мањинских права у смислу члана 20. став 3. Устава, јер је ограничење права подноситељке извршено у складу са Уставом утврђеном сврхом његовог ограничења, па је решено као у односном делу тачке 1. изреке.
8. Велико веће Уставног суда је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), оценило да се правично задовољење због утврђене повреде права подноситељке уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од свега наведеног, Велико веће Уставног суда је, на основу одредаба члана 42б став 1, члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучило као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић