PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-2567/2011
Datum donošenja odluke: 22.12.2011
Podatak o objavljivanju: "Službeni glasnik RS", broj 8/2012
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 27. Stav 1., Član 34. Stav 3.
Podnosilac: Atila Husar
Pojmovni registar:
Napomena: -povreda prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava i prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava (u preostalom delu odbacivanje)

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Atile Husara iz Bačkih Vinograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

            

1. Usvaja se ustavna žalba Atile Husara i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Subotici Ki. 768/11 od 2. juna 2011. godine i rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 936/11 od 3. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na slobodu i bezbednost, zajemčeno odredbom člana 27. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pretpostavku nevinosti zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

            

1. Atila Husar iz Bačkih Vinograda izjavio je 8. juna 2011. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Ki. 768/11 od 2. juna 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 936/11 od 3. juna 2011. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje i prava na pretpostavku nevinosti zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.          

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Subotici Ki. 768/11 od 2. juna 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor, na osnovu odredbe člana 436. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku. Protiv rešenja o određivanju pritvora, branilac podnosioca ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 936/11 od 3. juna 2011. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedenim osporenim rešenjima povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava, budući da ista ne sadrže dovoljne i relevantne razloge za pritvor, odnosno da nigde nisu navedene osobite okolnosti koje ukazuju da će ponoviti krivično delo, kao i da njegova ranija osuđivanost za krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja nije dovoljan razlog da bi se zaključilo da će ponoviti delo. Dalje ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je o žalbi protiv prvostepenog rešenja Osnovnog suda u Subotici odlučivao isti sud, iz čega zaključuje da o žalbi nije odlučivao nezavisan sud. Konačno, podnosilac ukazuje i na povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. ustava, jer je u prvostepenom rešenju navedeno da „vršenjem krivičnih dela dobija dodatni prihod i puštanjem na slobodu bi ponovio krivično delo“, iz čega zaključuje da sud uzima kao definitivno utvrđenu činjenicu da je on izvršio krivično delo za koje je samo osumnjičen.           

Predložio je da se utvrdi povreda navedenih prava, da se ponište osporena rešenja i utvrdi naknada štete.          

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.         

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.           

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Subotici Su. VIII-43 btoj 17/11 od 24. oktobra 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:           

U vreme podnošenja ustavne žalbe pred Osnovnim sudom u Subotici preduzimane su određene istražne radnje u predmetu Ki. 768/11 protiv Atile Husara, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika.          

Osporenim rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Subotici Ki. 768/11 od 2. juna 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor, na osnovu odredbe 436. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP). U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno „da iz spisa istražnog postupka, to jest krivične prijave i službene beleške o obaveštenju primljenom od građana proizlazi osnovana sumnja da je osumnjičeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret“. Dalje je navedeno „da isto to proizlazi iz iskaza svedoka Z.P. koji je na uverljiv način ispričao njegov kontakt sa osumnjičenim u vezi konkretnog krivičnog dela, a i to da mu je osumnjičeni i ranije pričao da se bavi prebacivanjem ljudi preko granice“. Konačno, navedeno je da „ovo su sve okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni ponoviti delo...i da je istražni sudija imao u vidu da osumnjičeni nema stalno zaposlenje, bavi se zemljoradnjom, te vršenjem krivičnih dela dobija dodatni prihod i puštanjem na slobodu bi ponovio krivično delo, to jest nastavio bi da to čini, a ne treba zanemariti činjenicu da se radi o licu koje je već bilo osuđivano, istina zbog krivičnog dela iz člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika i prekršajno“.           

Protiv rešenja o određivanju pritvora podnosilac ustavne žalbe je preko branioca izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, naveo: da je njegova ranija osuđivanost zbog krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja irelevantna, ukazavši na pojedina rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je u sličnim situacijama pritvor ukidao; da u obrazloženju rešenja nisu navedeni dovoljni razlozi za pritvor; da sadržina iskaza svedoka Z.P. ne može služiti kao osnov za pritvaranje, jer je postupak još u toku.          

Osnovni sud u Subotici je osporenim rešenjem Kv. 936/11 od 3. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu izjavljenu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju rešenja je navedeno „da je istražni sudija pravilno cenio da pismena dokumentacija iz spisa predmeta, i to krivična prijava i službene beleške o obaveštenju primljenom od građana, te iskaz svedoka Z.P. koji na uverljiv način opisuje njegov kontakt sa osumnjičenim a u vezi sa konkretnim krivičnim delom, te da je u pitanju lice bez stalnog zaposlenja koje obavlja privremene poslove i izdržava suprugu koja je nezaposlena i ima troje dece, predstavljaju okolnosti koje ukazuju na postojanje realne opasnosti da će osumnjičeni puštanjem na slobodu ponoviti krivično delo i da je istražni sudija pravilno cenio i okolnost ranije osuđivanosti osumnjičenog“.           

U odgovoru na ustavnu žalbu Osnovni sud u Subotici je, pored ostalog, naveo da je kontrolu osporenog prvostepenog rešenja izvršilo vanpretresno veće toga suda i da su u obrazloženju izneti razlozi kojima se veće vodilo prilikom odlučivanja, uz posebno isticanje da se u Osnovnom sudu u Subotici, pored postupka u kome je prema podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor, vodio još jedan postupak za istovrsno krivično delo, nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi, koji postupci su kasnije spojeni i doneta je prvostepena osuđujuća presuda.           

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).           

Odredbama člana 436. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) je, pored ostalog, propisano: da se pritvor može odrediti, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo (stav 1. tačka 2)); da pre podnošenja optužnog predloga, pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu istražne radnje, ali ne duže od osam dana, a izuzetno do trideset dana ako se radi o krivičnom delu sa elementima nasilja i da o žalbi protiv rešenja o pritvoru rešava veće iz člana 24. stav 6. (stav. 2.); da kad se okrivljeni nalazi u pritvoru, sud je dužan da postupa sa naročitom hitnošću (stav 4.).           

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) je propisano da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi - član 350. stav 2.).           

5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine), naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.           

Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 436. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja skraćenog krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) i 2) člana 436. stav 1. ZKP (obezbeđenje prisustva okrivljenog – tačka 1) i sprečavanje nove kriminalne delatnosti – tačka 2)). U tački 2) navedenog člana ZKP je propisano da se pritvor protiv nekog lica može odrediti ako je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo.           

Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja Osnovnog suda u Subotici, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor određen iz razloga predviđenog odredbom člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP. U odnosu na ovaj pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja istražnog sudije Osnovnog suda u Subotici Ki. 768/11 od 2. juna 2011. godine je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Dalje je navedeno da iz iskaza svedoka Z.P. „koji je na uverljiv način ispričao njegov kontakt sa osumnjičenim u vezi konkretnog krivičnog dela“ proizlazi da je „osumnjičeni i ranije pričao da se bavi prebacivanjem ljudi preko granice“, što je po oceni istražnog sudije, pored činjenice da podnosilac  nema stalno zaposlenje, da se bavi zemljoradnjom, da vršenjem krivičnih dela dobija dodatni prihod, kao i da „se radi o licu koje je već bilo osuđivano, istina zbog krivičnog dela iz člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika i prekršajno“ ukazivalo da će podnosilac ponoviti krivično delo, „tj nastavio bi da to čini“. Rešenjem vanpretresnog veća Osnovnog suda u Subotici Kv. 936/11 od 3. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno je prvostepeno rešenje o određivanju pritvora po navedenom pritvorskom osnovu, uz konstataciju da je istražni sudija pravilno cenio sve okolnosti, među koje je dodato i to da osumnjičeni obavlja povremene poslove i da izdržava suprugu koja je nezaposlena i da ima troje dece.           

Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u zakonitom postupku i iz razloga formalno predviđenog zakonom. Međutim, Ustavni sud je ocenio da Osnovni sud u Subotici u osporenim rešenjima nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge kojima bi se moglo obrazložiti zašto je pritvaranje podnosioca ustavne žalbe neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Naime, prema odredbi tačke 2) člana 436. stav 1. ZKP, pored visine zaprećene kazne za krivično delo koje se nekom licu stavlja na teret, moraju se utvrditi i osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni, između ostalog, ponoviti krivično delo. Osnovni sud u Subotici je smatrao da nezaposlenost podnosioca ustavne žalbe, njegovo bavljenje zemljoradnjom, činjenica da ima troje dece i nezaposlenu ženu, kao i to što je osuđen zbog krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će ponoviti krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi. Ustavni sud nije uveren da navedeni razlozi, u konkretnom slučaju, predstavljaju one osobite kvalifikatorne okolnosti koje su direktno ukazivale na to da će podnosilac ustavne žalbe boravkom na slobodi ponoviti krivično delo. Ustavni sud je posebno cenio i deo obrazloženja iz osporenih rešenja u kome je navedeno da „iz uverljivog iskaza svedoka Z.P. proizlazi da je osumnjičeni i ranije pričao da se bavi prebacivanjem ljudi preko granice“, ali ukazuje da se na ovaj način do zaključka o postojanju razloga za određivanje pritvora prema podnosiocu došlo ocenom izvedenih dokaza, čiju sadržinu sud već smatra činjenično utvrđenom, iako se u toj fazi krivičnog postupka ocena dokaza ne može izvršiti.           

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 27. stav 1. Ustava.           

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je ocenjujući sadržinu osporenog rešenja Osnovnog suda u Subotici Ki. 768/11 od 2. juna 2011. godine, utvrdio da iz dela osporenog rešenja proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao osumnjičeni protiv koga su se tek preduzimale istražne radnje pred Osnovnim sudom u Subotici, izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Kako u trenutku donošenja osporenog rešenja, krivični postupak u kome se razmatra postojanje krivičnog dela i krivice podnosioca ustavne žalbe nije pravnosnažno okončan, već se nalazio u fazi sprovođenja istražnih radnji, Ustavni sud ocenjuje da se delom navedene formulacije iz osporenog rešenja povređuje Ustavom zajemčeno pravo podnosioca da se smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.          

Ovo iz razloga što je Osnovni sud u osporenom rešenju, obrazlažući svoju odluku da se prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe odredi pritvor, pored ostalog, naveo da on „vršenjem krivičnih dela dobija dodatni prihod“ i da bi puštanjem na slobodu „nastavio da to čini“.           

Ovakvim stavom je postupajući sud sa izvesnošću utvrdio činjenicu o čijem postojanju se može raspravljati tek na glavnom pretresu. Na taj način sud je prekoračio granice osnovane sumnje u okviru kojih se odlučivanje o postojanju zakonskih razloga za određivanje pritvora može kretati i ujedno je, izvođenjem zaključka da podnosilac ustavne žalbe vršenjem krivičnih dela dobija dodatni prihod, pre nego što je o njegovoj krivici raspravljano na glavnom pretresu, povredio pretpostavku nevinosti okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.           

Ustavni sud je prilikom ocene navoda ustavne žalbe i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, prema kojoj je pretpostavka nevinosti povređena ako sudska odluka koja se odnosi na lice koje je optuženo za krivično delo odražava mišljenje da je krivo pre nego što se njegova krivica dokaže po zakonu. Dovoljno je da, u odsustvu zvanične odluke, postoji određeno mišljenje koje ukazuje da sud smatra optuženog krivim, dok će preuranjeno iznošenje takvog jednog mišljenja od strane suda neizbežno prekršiti navedenu pretpostavku (presude u predmetima: Deweer protiv Belgije od 27. februara 1980, godine, Minelli protiv Švajcarske od 25. marta 1983. godine, Allenet de Ribemont protiv Francuske od 10. februara 1995. godine, Karakas and Yesilirmark protiv Turske od 28. juna 2005. godine i Matijašević protiv Srbije od 19. septembra 2006. godine).           

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 34. stav 3. Ustava.           

7.  Sledom navedenog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.           

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo.           

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07),  odlučio kao u prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.           

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se jedini navod ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje svodi na to da je „i prvostepeno i drugostepeno rešenje doneo isti sud, što znači da o žalbi nije odlučivao nezavisan sud“. Imajući u vidu odredbu člana 143. stav 4. ZKP, prema kojoj je, pored ostalog, propisano da protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću (član 24. stav 6.), a da je odredbom člana 24. stav 6. ZKP propisano da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, između ostalog, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, Ustavni sud tvrdnje iznete u ustavnoj žalbi, kao očigledno neosnovane, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnosiocu osporenim rešenjima povređeno ili uskraćeno označeno ustavno pravo. Ustavni sud je utvrdio da ovako izneti razlozi, sami po sebi i u konkretnom slučaju, očigledno ukazuju da do povrede ili uskraćivanja prava na pravično suđenje nije došlo. Pritom, podnosilac ustavne žalbe nije naveo niti jedan suštinski razlog koji bi mogao da ukaže da o žalbi nije odlučio nezavisan sud.           

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kom je istaknuta povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.           

9. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

                                                                                                                          PREDSEDNIK

                                                                                                                           USTAVNOG SUDA

                                                                                                                          dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


• Na vrh stranice