Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Aфрима Авдијаја, са пребивалиштем у Савезној Републици Немачкој, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Aфрима Авдијаја изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 4011/08 од 28. јануара 2009. године, због повреде права на држављанство зајемченог чланом 38. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Aфрим Авдијај, са пребивалиштем у Савезној Републици Немачкој, поднео је 9. јула 2009. године, преко пуномоћника Гордане Катанић, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 4011/08 од 28. јануара 2009. године, због повреде начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и права на држављанство, права на слободу кретања, права на обавештеност и права на имовину, зајемчених чл. 38, 39, 51. и 58. Устава.
У уставној жалби се наводи: да је захтев подносиоца за отпуст из држављанства Републике Србије одбијен, иако за то нема законских разлога; да је подносилац своју адресу пријавио Конзулату Републике Србије у Немачкој и да се на „све њихове позиве одазива и све обавезе које му се предоче извршава“. Подносилац даље наводи да му је ускраћено право на живот и имовину, „јер је центар његових животних и економских активности у Немачкој, а наставак тог живота управо зависи од отпуста из држављанства“. Према наводима уставне жалбе, подносилац је у време подношења уставне жалбе напунио 35 година, те „нема сметњи за отпуст из држављанства и потпуно су неосноване тврдње управних органа“ да он није испунио своје обавезе из члана 28. став 1. тачка 2. Закона о држављанству Републике Србије.
2. Сагласно одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) по својој садржини је истоветна члану 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у oспорени акт и осталу документацију достављену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Пресудом Врховног суда Србије У. 3843/07 од 22. новембра 2007. године уважена је тужба подносиоца и поништено решење Министарства унутрашњих послова 03/10 број 204-2-4909/2006 од 6. марта 2007. године, којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за отпуст из држављанства Републике Србије. Врховни суд Србије је утврдио да наведено решење није потписао министар, већ начелник управе туженог органа, а у уводу решења није наведено овлашћење службеног лица за потписивање истог, што представља битну повреду правила поступка коју у поновном поступку треба отклонити.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа за управне послове 03/10 број 204-2-4909-1/2006 од 4. марта 2008. године, које је донето у извршењу пресуде Врховног суда Србије У. 3843/07 од 22. новембра 2007. године, одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе за отпуст из држављанства Републике Србије. Доносилац наведеног акта је у образложењу решења навео да је актом републичког органа управе надлежног за послове одбране број 3817-4 од 8. септембра 2006. године утврђено да подносилац избегава извршавање послова војне обавезе. Министарство је стога оценило да нису испуњени услови из члана 28. став 1. тачка 1. Закона о држављанству Републике Србије, односно да за отпуст из држављанства постоје сметње у погледу војне обавезе, због тога што подносилац уставне жалбе није извршио обавезе прописане Законом о Војсци Југославије.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног решења надлежног министарства од 4. марта 2008. године поднео тужбу, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Врховног суда Србије У. 4011/08 од 28. јануара 2009. године. Врховни суд Србије је у образложењу оспорене пресуде истакао да је актом надлежног органа утврђено да подносилац избегава извршавање послова војне обавезе, да се наводима тужбе не доводи у сумњу чињенично стање утврђено у управном поступку и да подносилац уз тужбу није доставио доказ да је извршио војну обавезу. Врховни суд Србије је, полазећи од наведеног, оценио да је тужени орган при доношењу побијаног решења правилно применио материјално право и да нису основани наводи подносиоца да је повређен закон на његову штету.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да се стицање и престанак држављанства Републике Србије уређује законом и да држављанин Републике Србије не може бити протеран, ни лишен држављанства или права да га промени (члан 38. ст. 1. и 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују, да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и следеће одредбе наведених закона:
Одредбом члана 28. став 1. тачка 2) Закона о држављанству Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 135/04 и 90/07) прописано је да држављанину Републике Србије држављанство Републике Србије престаје отпустом ако поднесе захтев за отпуст и ако нема сметњи у погледу војне обавезе.
Одредбама члана 303. став 1. Закона о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и «Службени лист СЦГ», бр. 7/05 и 44/05), који се примењивао у време одлучивања о захтеву подносиоца уставне жалбе, било је прописано да регрут може бити упућен на служење војног рока до краја календарске године у којој навршава 27 година живота. Изузетно од одредбе става 1. овог члана, регрут за кога се утврди да није извршио обавезе прописане овим законом, па због тога није био упућен на служење војног рока до краја календарске године у којој навршава 27 година живота, као и војни обвезници из члана 294. став 3, члана 331. став 1. и члана 322. став 1. овог закона, упућивани су на служење војног рока најкасније до краја календарске године у којој навршавају 35 година живота, о чему је решење доносио надлежни војнотериторијални орган.
Одредбом члана 322. став 1. наведеног закона било је предвиђено да војном обвезнику који борави у иностранству за време регрутне обавезе одобрење за боравак, односно за продужење боравка у иностранству издаје дипломатско, односно конзуларно представништво СРЈ (у даљем тексту: дипломатско представништво) код кога се води у евиденцији. Одобрење за боравак у иностранству, односно за продужење боравка у иностранству у року дужем од краја календарске године у којој тај војни обвезник навршава 27 година живота дипломатско представништво може дати само по претходно прибављеној сагласности начелника Генералштаба.
5. Подносилац сматра да му је право на промену држављанства повређено тиме што је одбијен његов захтев за отпуст из држављанства Републике Србије, иако је „у тренутку писања уставне жалбе напунио 35 година живота“ и испунио своје обавезе из члана 28. став 1. тачка 2. Закона о држављанству Републике Србије. Испитујући ове наводе подносиоца са становишта права на држављанство зајемченог чланом 38. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Овај суд је пошао од тога да је у поступку који је претходио изјављивању уставне жалбе утврђено да подносилац избегава извршавање послова војне обавезе и да је та чињеница могла бити оспорена достављањем доказа о томе да подносилац извршава послове војне обавезе, што он до окончања предметног поступка није учинио. Одредбама члана 28. Закона о држављанству Републике Србије прописани су услови за престанак држављанства, које мора испунити лице које подноси захтев за отпуст из држављанства Републике Србије, а један од тих услова је непостојање сметњи у погледу војне обавезе (став 1. тачка 1).
Полазећи од уставног одређења да се стицање и престанак држављанства уређују законом, а имајући у виду наведену одредбу Закона о држављанству Републике Србије и утврђене чињенице, Уставни суд је оценио уставноправно прихватљивим став Врховног суда Србије да у конкретном случају нису били испуњени законски услови да подносиоцу уставне жалбе отпустом престане држављанство. Уставни суд је, такође, оценио да се не заснивају на уставноправним разлозима наводи подносиоца да нема сметњи за добије отпуст из држављанства јер је у време изјављивања уставне жалбе напунио 35 година живота. Наиме, из наведених одредаба члана 303. став 1. у вези са чланом 322. став 1. тада важећег Закона о Војсци Југославије произлази да су војни обвезници који бораве у иностранству за време регрутне обавезе упућивани на служење војног рока најкасније до краја календарске године у којој навршавају 35 година живота. Из тога следи да је подносилац уставне жалбе могао бити упућен на служење војног рока све до краја 2009. године.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним актом подносиоцу уставне жалбе није повређено право на држављанство, које се јемчи одредбама члана 38. Устава, те је у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. Имајући у виду предмет одлучивања у поступку у коме је донет оспорени акт, Уставни суд налази да се наводи подносиоца о повреди права на слободу кретања, права на обавештеност и права на имовину не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права чија се повреда истиче.
У погледу истакнуте повреде начела о забрани дискриминације, Уставни суд је оценио да се подносилац само формално позива на повреду означеног уставног начела, а да при том није навео ниједан разлог на коме заснива своје тврдње, нити је пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом (конкретном случају: право на држављанство), што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић