Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Afrima Avdijaja, sa prebivalištem u Saveznoj Republici Nemačkoj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Afrima Avdijaja izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4011/08 od 28. januara 2009. godine, zbog povrede prava na državljanstvo zajemčenog članom 38. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Afrim Avdijaj, sa prebivalištem u Saveznoj Republici Nemačkoj, podneo je 9. jula 2009. godine, preko punomoćnika Gordane Katanić, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4011/08 od 28. januara 2009. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na državljanstvo, prava na slobodu kretanja, prava na obaveštenost i prava na imovinu, zajemčenih čl. 38, 39, 51. i 58. Ustava.           

U ustavnoj žalbi se navodi: da je zahtev podnosioca za otpust iz državljanstva Republike Srbije odbijen, iako za to nema zakonskih razloga; da je podnosilac svoju adresu prijavio Konzulatu Republike Srbije u Nemačkoj i da se na „sve njihove pozive odaziva i sve obaveze koje mu se predoče izvršava“. Podnosilac dalje navodi da mu je uskraćeno pravo na život i imovinu, „jer je centar njegovih životnih i ekonomskih aktivnosti u Nemačkoj, a nastavak tog života upravo zavisi od otpusta iz državljanstva“. Prema navodima ustavne žalbe, podnosilac je u vreme podnošenja ustavne žalbe napunio 35 godina, te „nema smetnji za otpust iz državljanstva i potpuno su neosnovane tvrdnje upravnih organa“ da on nije ispunio svoje obaveze iz člana 28. stav 1. tačka 2. Zakona o državljanstvu Republike Srbije.           

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.           

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini je istovetna članu 170. Ustava.           

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.          

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i ostalu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:           

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3843/07 od 22. novembra 2007. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova 03/10 broj 204-2-4909/2006 od 6. marta 2007. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za otpust iz državljanstva Republike Srbije. Vrhovni sud Srbije je utvrdio da navedeno rešenje nije potpisao ministar, već načelnik uprave tuženog organa, a u uvodu rešenja nije navedeno ovlašćenje službenog lica za potpisivanje istog, što predstavlja bitnu povredu pravila postupka koju u ponovnom postupku treba otkloniti.           

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Uprava za upravne poslove 03/10 broj 204-2-4909-1/2006 od 4. marta 2008. godine, koje je doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 3843/07 od 22. novembra 2007. godine, odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za otpust iz državljanstva Republike Srbije. Donosilac navedenog akta je u obrazloženju rešenja naveo da je aktom republičkog organa uprave nadležnog za poslove odbrane broj 3817-4 od 8. septembra 2006. godine utvrđeno da podnosilac izbegava izvršavanje poslova vojne obaveze. Ministarstvo je stoga ocenilo da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 1. tačka 1. Zakona o državljanstvu Republike Srbije, odnosno da za otpust iz državljanstva postoje smetnje u pogledu vojne obaveze, zbog toga što podnosilac ustavne žalbe nije izvršio obaveze propisane Zakonom o Vojsci Jugoslavije.           

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja nadležnog ministarstva od 4. marta 2008. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4011/08 od 28. januara 2009. godine. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude istakao da je aktom nadležnog organa utvrđeno da podnosilac izbegava izvršavanje poslova vojne obaveze, da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku i da podnosilac uz tužbu nije dostavio dokaz da je izvršio vojnu obavezu. Vrhovni sud Srbije je, polazeći od navedenog, ocenio da je tuženi organ pri donošenju pobijanog rešenja pravilno primenio materijalno pravo i da nisu osnovani navodi podnosioca da je povređen zakon na njegovu štetu.           

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je:  da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da se sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije uređuje zakonom i da državljanin Republike Srbije ne može biti proteran, ni lišen državljanstva ili prava da ga promeni (član 38. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju, da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).           

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe navedenih zakona:           

Odredbom člana 28. stav 1. tačka 2) Zakona o državljanstvu Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 135/04 i 90/07) propisano je da državljaninu Republike Srbije državljanstvo Republike Srbije prestaje otpustom ako podnese zahtev za otpust i ako nema smetnji u pogledu vojne obaveze.           

Odredbama člana 303. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05), koji se primenjivao u vreme odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da regrut može biti upućen na služenje vojnog roka do kraja kalendarske godine u kojoj navršava 27 godina života. Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, regrut za koga se utvrdi da nije izvršio obaveze propisane ovim zakonom, pa zbog toga nije bio upućen na služenje vojnog roka do kraja kalendarske godine u kojoj navršava 27 godina života, kao i vojni obveznici iz člana 294. stav 3, člana 331. stav 1. i člana 322. stav 1. ovog zakona, upućivani su na služenje vojnog roka najkasnije do kraja kalendarske godine u kojoj navršavaju 35 godina života, o čemu je rešenje donosio nadležni vojnoteritorijalni organ.          

Odredbom člana 322. stav 1. navedenog zakona bilo je predviđeno da vojnom obvezniku koji boravi u inostranstvu za vreme regrutne obaveze odobrenje za boravak, odnosno za produženje boravka u inostranstvu izdaje diplomatsko, odnosno konzularno predstavništvo SRJ (u daljem tekstu: diplomatsko predstavništvo) kod koga se vodi u evidenciji. Odobrenje za boravak u inostranstvu, odnosno za produženje boravka u inostranstvu u roku dužem od kraja kalendarske godine u kojoj taj vojni obveznik navršava 27 godina života diplomatsko predstavništvo može dati samo po prethodno pribavljenoj saglasnosti načelnika Generalštaba.           

5. Podnosilac smatra da mu je pravo na promenu državljanstva povređeno time što je odbijen njegov zahtev za otpust iz državljanstva Republike Srbije, iako je „u trenutku pisanja ustavne žalbe napunio 35 godina života“ i ispunio svoje obaveze iz člana 28. stav 1. tačka 2. Zakona o državljanstvu Republike Srbije. Ispitujući ove navode podnosioca sa stanovišta prava na državljanstvo zajemčenog članom 38. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ovaj sud je pošao od toga da je u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe utvrđeno da podnosilac izbegava izvršavanje poslova vojne obaveze i da je ta činjenica mogla biti osporena dostavljanjem dokaza o tome da podnosilac izvršava poslove vojne obaveze, što on do okončanja predmetnog postupka nije učinio. Odredbama člana 28. Zakona o državljanstvu Republike Srbije propisani su uslovi za prestanak državljanstva, koje mora ispuniti lice koje podnosi zahtev za otpust iz državljanstva Republike Srbije, a jedan od tih uslova je nepostojanje smetnji u pogledu vojne obaveze (stav 1. tačka 1).            

Polazeći od ustavnog određenja da se sticanje i prestanak državljanstva uređuju zakonom, a imajući u vidu navedenu odredbu Zakona o državljanstvu Republike Srbije i utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog suda Srbije da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da podnosiocu ustavne žalbe otpustom prestane državljanstvo. Ustavni sud je, takođe, ocenio da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi podnosioca da nema smetnji za dobije otpust iz državljanstva jer je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe napunio 35 godina života. Naime, iz navedenih odredaba člana 303. stav 1. u vezi sa članom 322. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije proizlazi da su vojni obveznici koji borave u inostranstvu za vreme regrutne obaveze upućivani na služenje vojnog roka najkasnije do kraja kalendarske godine u kojoj navršavaju 35 godina života. Iz toga sledi da je podnosilac ustavne žalbe mogao biti upućen na služenje vojnog roka sve do kraja 2009. godine.             

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na državljanstvo, koje se jemči odredbama člana 38. Ustava, te je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.           

6. Imajući u vidu predmet odlučivanja u postupku u kome je donet osporeni akt, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca o povredi prava na slobodu kretanja, prava na obaveštenost i prava na imovinu ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe.          

U pogledu istaknute povrede načela o zabrani diskriminacije, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog načela, a da pri tom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, niti je pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom (konkretnom slučaju: pravo na državljanstvo), što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.                     

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.                       

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci. 

                                                                                                                       PREDSEDNIK

                                                                                                                        USTAVNOG SUDA

                                                                                                                           dr Dragiša B. Slijepčević