Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Miloševića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. marta 2009. godine, doneo je

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Miloševića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Vranju P.1 br. 510/06 od 18. januara 2007. godine, presude Okružnog suda u Vranju Gž.1 br. 502/07 od 22. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1199/07 od 18. oktobra 2007. godine.

1. Slobodan Milošević iz Vranja podneo je Ustavnom sudu 31. januara 2008. godine blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu, izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P1. br.510/06 od 18. januara 2007. godine, presude Okružnog suda u Vranju Gž.1.br.502/07 od 22. maja 2007. godine i Presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1199/07 od 18. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 37. Ustava Republike Srbije. Nezadovoljan osporenim sudskim odlukama kao i postupcima organa koji su ih doneli, podnosilac ustavne žalbe predlaže "da Ustavni sud poništi sve osporene presude kao neustavne i nezakonite, ukine član 84. Zakona o parničnom postupku i član 61. Zakona o radnim odnosima u organima uprave." Podnosilac ustavne žalbe prilaže samo presudu Vrhovnog suda Srbije.
2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu;
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1199/07 od 18. oktobra 2007. godine, u stavu 2. odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca Slobodana Miloševića iz Vranja izjavljena protiv presude Okružnog suda u Vranju G.1. br. 502/07 od 22. maja 2007. godine. Navedenom presudom odlučivano je i o zahtevu za reviziju drugog tužioca, u odnosu na koga je stavom 1. dispozitiva odbijena kao neosnovana revizija tog tužioca. U obrazloženju presude, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe navodi se da su presudom Opštinskog suda u Vranju P.1 br. 510/06 od 18. januara 2007. godine odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi više tužilaca, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Opštinske uprave Opštine Vranje, kojima je traženo da se poništi rešenje tužene br. 116-10/97-02 od 17. novembra 1997. godine kojim je tužiocu – podnosiocu ustavne žalbe, u ovom predmetu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, kao i rešenja kojim su odbijeni prigovori tužilaca da se tuženoj naloži da ih vrati na posao građevinskih inspektora. Iz obrazloženja te presude može se utvrditi da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1 br. 502/07 od 22. maja 2007. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca a presuda Opštinskog suda u Vranju P.1 br. 510/06 od 18. januara 2008. godine potvrđena. Protiv pravosnažne drugostepene presude, podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju a osporenom presudom Vrhovnog suda revizija je odbačena kao nedozvoljena, iz razloga što nije izjavljena od ovlašćenog lica, s obzirom na to da je članom 84. Zakona o parničnom postupku propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti a u konkretnom slučaju reviziju je podneo tužilac lično, kako je to navedeno u obrazloženju ove presude.
Rešenjem Skupštine opštine Vranje br. 116-10/97-02 od 17. novembra 1997. godine podnosiocu ustavne žalbe je izrečena disciplinska mera – prestanak radnog odnosa u Opštinskoj upravi u Vranju zbog povrede radne obaveze iz Pojedinačnog kolektivnog ugovora Opštinske uprave u Vranju – zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja, kao i nedostojno i uvredljivo ponašanje prema strankama u postupku pred Opštinskom upravom. Rešenjem Skupštine opštine Vranje br. 117-6/97-02 od 19. decembra 1997. godine odbijen je prigovor podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno rešenje kojim je izrečena disciplinska mera.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Članom 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, a članom 37. Ustava utvrđeno je pravo na pravnu ličnost.
5. Ustavni sud je nakon izvršenog uvida u ustavnu žalbu i dostavljene spise parničnog postupka utvrdio da iz obrazloženja ustavne žalbe proizlazi da se od Suda zahteva da kao instacioni sud ispita zakonitost odluka redovnih sudova. Naime, ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede ustavnog prava na koje se u žalbi poziva, odnosno podnosilac ustavne žalbe ne navodi razloge u čemu se sastoji povreda ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom već samo ističe svoje opšte nezadovoljstvo sprovedenim sudskim postupkom i traži od Ustavnog suda da poništi određene odredbe pojedinih zakona. Takođe, izneti razlozi podnosioca ustavne žalbe su izraz njegovog shvatanja o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, a ne dokaz o povredi ustavnog prava.
Polazeći od sadržine ustavne žalbe u smislu svega navedenog, Sud nije našao da ima potrebe da izvrši uvid u osporene presude Opštinskog i Okružnog suda u Vranju, budući da je ocenio da se iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije može zaključiti da su prvostepenu i drugostepenu presudu doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti i u pravilno i zakonito sprovedenom postupku. Posmatrajući postupak koji je prethodio ustavnosudskom postupku kao jedinstvenu celinu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak bio vođen na način kojim je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje.
Ustavni sud je utvrdio da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1199/07 od 18. oktobra 2007. godine izjavljena revizija - odbačena kao nedozvoljena, imajući u vidu odredbu člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) kojom je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti. Odredbama čl. 394. do 412. ovog Zakona uređena je revizija, kao jedan od vanrednih pravnih lekova, pri čemu Zakon, u odredbama čl. 394. i 395. i člana 401. stav 2, propisuje u kojim slučajevima revizija nije dozvoljena, odnosno kada je dozvoljena. Jedan od slučajeva u kome je revizija nedozvoljena je ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat, što je predviđeno odredbom člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona. Pravna posledica izjavljivanja nedozvoljene revizije je njen odbačaj, s tim što rešenje o odbačaju može doneti predsednik veća prvostepenog suda (član 401. stav 1.), ili, ako on to nije učinio, revizijski sud (član 404.).
Dakle, analizirajući navedene zakonske odredbe, Ustavni sud je utvrdio da Zakon o parničnom postupku, kao jedan od uslova za dozvoljenost izjavljivanja revizije, propisuje da je reviziju izjavilo lice koje je advokat. Prema tome, izjavljivanje revizije lično, od strane podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja nedostatak koji izjavljeni vanredni pravni lek čini nedozvoljenim, u skladu sa članom 401. stav 2. tačka 2) Zakona. Na osnovu navedenog, osporenom presudom kojom je revizija odbačena, a što je zakonska posledica izjavljivanja nedozvoljene revizije, nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe određena odredbama čl. 32, 36. i 37. Ustava. Takođe, po oceni Suda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da stavlja van snage pojedine zakonske odredbe, kako to žalilac ustavnom žalbom traži.
Ustavni sud smatra da je navedena presuda Vrhovnog suda Srbije obrazložena u smislu Zakona o parničnom postupku, te da ocena Suda data u izreci presude, nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog prava.
Polazeći od svega, iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi da se, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba odbije kao neosnovana.
Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo odluku kao u izreci.