Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Милошевића из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. марта 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Милошевића изјављена против пресуде Општинског суда у Врању П.1 бр. 510/06 од 18. јануара 2007. године, пресуде Окружног суда у Врању Гж.1 бр. 502/07 од 22. маја 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1199/07 од 18. октобра 2007. године.
1. Слободан Милошевић из Врања поднео је Уставном суду 31. јануара 2008. године благовремену и дозвољену уставну жалбу, изјављену против пресуде Општинског суда у Врању П1. бр.510/06 од 18. јануара 2007. године, пресуде Окружног суда у Врању Гж.1.бр.502/07 од 22. маја 2007. године и Пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1199/07 од 18. октобра 2007. године, због повреде права из чл. 32, 36. и 37. Устава Републике Србије. Незадовољан оспореним судским одлукама као и поступцима органа који су их донели, подносилац уставне жалбе предлаже "да Уставни суд поништи све оспорене пресуде као неуставне и незаконите, укине члан 84. Закона о парничном поступку и члан 61. Закона о радним односима у органима управе." Подносилац уставне жалбе прилаже само пресуду Врховног суда Србије.
2. Према члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском спору;
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1199/07 од 18. октобра 2007. године, у ставу 2. одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца Слободана Милошевића из Врања изјављена против пресуде Окружног суда у Врању Г.1. бр. 502/07 од 22. маја 2007. године. Наведеном пресудом одлучивано је и о захтеву за ревизију другог тужиоца, у односу на кога је ставом 1. диспозитива одбијена као неоснована ревизија тог тужиоца. У образложењу пресуде, у односу на подносиоца уставне жалбе наводи се да су пресудом Општинског суда у Врању П.1 бр. 510/06 од 18. јануара 2007. године одбијени као неосновани тужбени захтеви више тужилаца, међу којима и подносиоца уставне жалбе, против тужене Општинске управе Општине Врање, којима је тражено да се поништи решење тужене бр. 116-10/97-02 од 17. новембра 1997. године којим је тужиоцу – подносиоцу уставне жалбе, у овом предмету изречена дисциплинска мера престанка радног односа, као и решења којим су одбијени приговори тужилаца да се туженој наложи да их врати на посао грађевинских инспектора. Из образложења те пресуде може се утврдити да је пресудом Окружног суда у Врању Гж. 1 бр. 502/07 од 22. маја 2007. године одбијена као неоснована жалба тужиоца а пресуда Општинског суда у Врању П.1 бр. 510/06 од 18. јануара 2008. године потврђена. Против правоснажне другостепене пресуде, подносилац уставне жалбе је изјавио ревизију а оспореном пресудом Врховног суда ревизија је одбачена као недозвољена, из разлога што није изјављена од овлашћеног лица, с обзиром на то да је чланом 84. Закона о парничном поступку прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости а у конкретном случају ревизију је поднео тужилац лично, како је то наведено у образложењу ове пресуде.
Решењем Скупштине општине Врање бр. 116-10/97-02 од 17. новембра 1997. године подносиоцу уставне жалбе је изречена дисциплинска мера – престанак радног односа у Општинској управи у Врању због повреде радне обавезе из Појединачног колективног уговора Општинске управе у Врању – злоупотреба положаја и прекорачење овлашћења, као и недостојно и увредљиво понашање према странкама у поступку пред Општинском управом. Решењем Скупштине општине Врање бр. 117-6/97-02 од 19. децембра 1997. године одбијен је приговор подносиоца уставне жалбе и потврђено решење којим је изречена дисциплинска мера.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, а чланом 37. Устава утврђено је право на правну личност.
5. Уставни суд је након извршеног увида у уставну жалбу и достављене списе парничног поступка утврдио да из образложења уставне жалбе произлази да се од Суда захтева да као инстациони суд испита законитост одлука редовних судова. Наиме, уставна жалба не садржи релевантне уставноправне разлоге који би указивали на постојање повреде уставног права на које се у жалби позива, односно подносилац уставне жалбе не наводи разлоге у чему се састоји повреда људског или мањинског права или слободе зајемчене Уставом већ само истиче своје опште незадовољство спроведеним судским поступком и тражи од Уставног суда да поништи одређене одредбе појединих закона. Такође, изнети разлози подносиоца уставне жалбе су израз његовог схватања о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, а не доказ о повреди уставног права.
Полазећи од садржине уставне жалбе у смислу свега наведеног, Суд није нашао да има потребе да изврши увид у оспорене пресуде Општинског и Окружног суда у Врању, будући да је оценио да се из образложења пресуде Врховног суда Србије може закључити да су првостепену и другостепену пресуду донели Уставом и законом установљени судови, у границама своје надлежности и у правилно и законито спроведеном поступку. Посматрајући поступак који је претходио уставносудском поступку као јединствену целину, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак био вођен на начин којим је подносиоцу уставне жалбе било обезбеђено правично суђење.
Уставни суд је утврдио да је пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1199/07 од 18. октобра 2007. године изјављена ревизија - одбачена као недозвољена, имајући у виду одредбу члана 84. став 2. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) којом је прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости. Одредбама чл. 394. до 412. овог Закона уређена је ревизија, као један од ванредних правних лекова, при чему Закон, у одредбама чл. 394. и 395. и члана 401. став 2, прописује у којим случајевима ревизија није дозвољена, односно када је дозвољена. Један од случајева у коме је ревизија недозвољена је ако је ревизију изјавило лице које није адвокат, што је предвиђено одредбом члана 401. став 2. тачка 2) Закона. Правна последица изјављивања недозвољене ревизије је њен одбачај, с тим што решење о одбачају може донети председник већа првостепеног суда (члан 401. став 1.), или, ако он то није учинио, ревизијски суд (члан 404.).
Дакле, анализирајући наведене законске одредбе, Уставни суд је утврдио да Закон о парничном поступку, као један од услова за дозвољеност изјављивања ревизије, прописује да је ревизију изјавило лице које је адвокат. Према томе, изјављивање ревизије лично, од стране подносиоца уставне жалбе, у конкретном случају, представља недостатак који изјављени ванредни правни лек чини недозвољеним, у складу са чланом 401. став 2. тачка 2) Закона. На основу наведеног, оспореном пресудом којом је ревизија одбачена, а што је законска последица изјављивања недозвољене ревизије, нису повређена Уставом гарантована права подносиоца уставне жалбе одређена одредбама чл. 32, 36. и 37. Устава. Такође, по оцени Суда, Уставни суд у поступку по уставној жалби није надлежан да ставља ван снаге поједине законске одредбе, како то жалилац уставном жалбом тражи.
Уставни суд сматра да је наведена пресуда Врховног суда Србије образложена у смислу Закона о парничном поступку, те да оцена Суда дата у изреци пресуде, није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног права.
Полазећи од свега, изнетог, Уставни суд је утврдио да су испуњени услови да се, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставна жалба одбије као неоснована.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић