Преглед документа Уж-4813/2010

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби малолетне К.Б. и малолетног Ф.Б, које заступа законски заступник Драгана Бјелановић из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2011. године, донео је

   
1. Усваја се уставна жалба малолетне К.Б. и малолетног Ф.Б. изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године и утврђује да им је повређено право детета гарантовано одредбом члана 64. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
       
2. Поништава се решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године и одређује да Виши суд у Новом Саду поново одлучи о жалби изјављеној против решења Основног суда у Новом Саду И. 1627/10 од 25. августа 2010. године.

       
1. Драгана Бјелановић из Новог Сада, мајка малолетне К.Б. и малолетног Ф.Б, изјавила је Уставном суду 17. новембра 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године, због повреде права на људско достојанство, права на живот, неповредивости физичког и психичког интегритета, права детета и права на посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета, гарантованих чл. 23, 24, 25, 64. и 66. Устава Републике Србије.
       
У уставној жалби је хронолошки наведен ток поступка развода брака Драгане Бјелановић и оца малолетних К.Б. и Ф.Б. који се водио пред органима Републике Црне Горе и у ком поступку су пресудом о разводу брака деца поверена оцу. Даље се наводи да је пред судом у Новом Саду отац малолетних К.Б. и Ф.Б. као извршни поверилац покренуо извршни поступак ради предаје деце. У наведеном извршном поступку је донето и оспорено решење којим је одбијена као неоснована жалба Драгане Бјелановић, коју је као извршни дужник изјавила против решења Основног суда у Новом Саду И. 1627/10 од 15. јула 2010. године. Наведеним првостепеним решењем Основног суда у Новом Саду одређен је наставак спровођења извршења у поступку предаје малолетне деце, а који је пред истим судом, на основу Хашке конвенције о грађноскоправним аспектима међународне отмице деце, 13. октобра 2008. године покренуо отац малолетне деце.  
       
У уставној жалби се даље наводи да је суд приликом доношења оспореног решења морао узети у обзир и испитати чињеницу да је отац малолетне деце психички болестан, да би повратак деце у Црну Гору и одвајање од мајке посебно трауматизовало децу, што јасно указује на то да је спровођење извршења у конкретном случају једино могуће након утврђења ове одлучујуће чињенице.
   
Уставни суд је констатовао да, и поред чињенице да је уставну жалбу изјавила Драгана Бјелановић, мајка малолетних К.Б. и Ф.Б, из садржине уставне жалбе, односно навода уставне жалбе, означених повређених уставних права, као и природе оспореног акта, произилази да је уставну жалбу изјавила у име своје малолетне деце, као њихов законски заступник. Уставни суд је даље констатовао да иако је Драгана Бјелановић имала положај извршног дужника у поступку у коме је донето оспорено решење, из садржине уставне жалбе и предмета извршења конкретног извршног поступка, произлази да се наводи уставне жалбе и оспорени акт доводе у везу са уставним правима малолетне деце, тако да је у уставној жалби посебно истакнуто да обустава извршног поступка не треба да има за циљ заштиту најбољег интереса Драгане Бјелановић, као мајке малолетне деце, нити интереса њеног бившег супруга или свекра, већ искључиво и једино заштиту најбољег интереса малолетних К.Б. и Ф.Б, односно заштите њихових права.
       
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
   
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.   
   
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Новом Саду П. 8582/08 и П. 5218/09 (нови број П. 19102/10) и списе предмета Основног суда у Новом Саду И. 1627/10 (нови број И. 15102/10), као и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
   
Основни суд у Котору, Република Црна Гора, је након покренуте бракоразводне парнице између тужиоца Р.Б, оца малолетне деце и Драгане Бјелановић, њихове мајке, донео решење П. 519/08 од 30. јула 2008. године којим је одредио привремену меру на основу које се малолетна К.Б. и малолетни Ф.Б. поверавају на чување и васпитање оцу. Брак странака је правноснажно разведен пресудом Основног суда у Котору од 18. августа 2009. године. Основни суд у Котору је 27. августа 2010. године донео пресуду П. 1271/09/08 којом се малолетна К.Б. и Ф.Б. поверавају на чување, васпитавање и издржавање оцу Р.Б, без обавезе Драгане Бјелановић да доприноси издржавању.
   
Министарство правде Републике Србије је 13. октобра 2008. године упутило Општинском суду у Новом Саду међународну замолницу Министарства правде Републике Црне Горе поводом покретања механизама који произилазе из Хашке конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце (у даљем тексту: Хашка конвенција) по молби оца малолетне деце, а која је заснована на решењу Основног суда у Котору П. 519/08 од 30. јула 2008. године.
   
Општински суд у Новом Саду је 18. децембра 2008. године од Института за здравствену заштиту мајке и детета у Новом Саду захтевао да се сачини стручно мишљење на околност да ли би малолетни К.Б. и Ф.Б. били изложени било каквој трауми, физичкој опасности или на неки други начин доведени у неповољнији положај уколико би био издат налог за њихов повратак у Будву код оца. Ово нарочито узимајући у обзир здравствено стање оца, будући да је, на основу налаза специјалисте од 27. новембра 2008. године, дијагностикована манична епизода - ремисија. Стручно мишљење на ове околности није дато, јер је на рочишту одржаном 27. марта 2009. године Општински суд у Новом Саду ово решење ставио ван снаге.
   
Општински суд у Новом Саду је 27. марта 2009. године донео пресуду П. 8582/08 којом је одбијен као неоснован предлог предлагача Р.Б. да се Драгани Бјелановић, као противнику предлагача, наложи да преда децу која се налазе код ње, оценивши да у овом случају није извршена отмица деце од стране противпредлагача, јер су се странке по претходном заједничком договору преселиле у Нови Сад заједно са децом где су и живели све док није дошло до коначног прекида брачне заједнице у марту месецу 2008. године када је предлагач хоспитализован у Војномедицинској Академији у Београду. Одлучујући по жалби предлагача, Окружни суд у Новом Саду је донео решење Гж. 3631/2009 од 27. маја 2009. године којим је укинуо пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 8582/08 од 27. марта 2009. године и предмет вратио на поновно суђење.

У поновном поступку, Општински суд у Новом Саду је донео решење П. 5218/09 од 15. јула 2009. године којим је усвојио предлог предлагача Р.Б. и наложио противнику предлагача, Драгани Бјелановић, да врати малолетну децу која се код ње налазе, оценивши да су деца незаконито задржана, те да је тиме противник предлагача повредила право на старање које је предлагач добио по закону Републике Црне Горе. Окружни суд у Новом Саду је решењем Гж. 6591/2009 од 15. октобра 2009. године одбио жалбу противника предлагача и потврдио решење Општинског суда у Новом Саду П. 5218/09 од 15. јула 2009. године и оценио да на страни противника предлагача постоји незаконито задржавање малолетне деце сходно члану 3. Хашке конвенције.

Отац малолетне деце је као извршни поверилац поднео Општинском суду у Новом Саду 20. новембра 2009. године предлог за извршење решења Општинског суда у Новом Саду П. 5218/09 од 15. јула 2009. године. На основу овог предлога, исти суд је донео решење И. 4503/09 од 30. новембра 2009. године којим је извршном дужнику, Драгани Бјелановић, наложено да врати и преда децу.

Основни суд у Новом Саду је 29. јануара 2010. године донео решење И. 1627/10 којим је одредио спровођење извршења ради наплате новчане казне у износу од 3.000,00 динара, изречене извршном дужнику решењем о извршењу И. 4503/09 од 30. новембра 2009. године, пописом проценом и продајом покретних ствари извршног дужника. Поводом жалбе извршног дужника, Виши суд у Новом Саду је 17. фебруара 2010. године донео решење Гж. 2-8/10 којим је одбио жалбу и потврдио решење И. 4503/09 од 30. новембра 2009. године. Другостепени суд је навео да и поред тога што жалбени наводи извршног дужника нису од утицаја на правилност побијаног решења о извршењу, првостепени суд треба да размотри предлог извршног дужника за одлагање започетог извршења у смислу одредбе 64. Закона о извршном поступку или обустави извршења по службеној дужности у случају да су испуњени услови из члана 68. Закона о извршном поступку, упутивши првостепени суд на жалбене наводе извршног дужника да је предложени начин извршења немогуће спровести, а да не наступе трагичне последице по малолетну децу.

На основу наведеног, Основни суд у Новом Саду је 9. марта 2010. године донео закључак И. 1627/10 којим је одредио извођење доказа путем судскопсихијатриског и психолошког вештачења о томе да ли постоји озбиљна опасност да би предаја деце оцу изложила децу психичкој трауми или их на други начин довела у неповољан положај. Стални судски вештаци, специјалисте судске психијатрије и медицинске психологије дали су тражено мишљење 25. марта 2010. године, са закључком да развојна потреба деце јесте да живе са оба родитеља у стабилној и сигурној породичној средини, али да би одвајање деце од мајке и промена средине, неповољно утицали на њихов емоционални развој и представљали значајну трауматизацију деце. Током вештачења стручњаци су у обзир узели и актуелни амбивалентан однос деце према оцу, доживљај неповерења према њему и постојање страха, закључивши да у периодима непосредно након виђања са оцем, деца показују знаке снажне изложености стресу и повишење анксиозности, као и самодеструктивног и регресивног понашања.

Основни суд у Новом Саду је 6. априла 2010. године, на основу извршеног вештачења, донео решење И. 1627/10 којим је обустављено извршење одређено решењем о извршењу И. 4503/09 од 30. новембра 2009. године и укинуо све спроведене извршне радње. Суд је ово решење донео посебно водећи рачуна о дужности суда да се у току читавог поступка руководи најбољим интересима деце, јер је несумњиво утврђено да би насилно одузимање деце од мајке и предаја деце оцу оставило тешке последице по њихово психичко здравље и довело до несагледивих последица по њихов развој.

Виши суд у Новом Саду је поводом изјављене жалбе извршног повериоца донео решење Гж. 4607/10 од 14. маја 2010. године којим је жалбу усвојио и решење Основног суда у Новом Саду И. 1627/10 од 6. априла 2010. године укинуо и предмет вратио првостепеном суду на даљи поступак. Другостепени суд је оценио да се у конкретном случају нису стекли услови за обуставу извршења из члана 68. Закона о извршном поступку, а да извршни дужник није захтевао одлагање извршења сходно члану 64. Закона о извршном поступку.

На основу предлога за одлагање извршења које је извршни дужник Драгана Бјелановић поднела 21. и 25. јуна 2010. године, позивајући се на одредбу члана 64. Закона о извршном поступку, Основни суд у Новом Саду је 15. јула 2010. године донео решење И. 1627/10 којим је предлог извршног дужника садржан у овим поднесцима одбио као неоснован, оценивши да у конкретном случају нису испуњени разлози за одлагање из члана 64. Закона о извршном поступку, с обзиром да извршни дужник није доказао да постоје нарочито оправдани разлози за одлагање извршења. Првостепени суд је навео да извршни дужник није дао нове разлоге за одлагање извршења, већ је свој предлог засновао на разлозима поводом којих је Основни суд у Новом Саду 6. априла 2010. године донео решење о обустави извршног поступка, а које је Виши суд у Новом Саду 14. маја 2010. године укинуо и предмет вратио на поновно суђење сматрајући да нису били испуњени услови за обуставу поступка по службеној дужности у смислу члана 68. Закона о извршном поступку.

Извршни дужник је 3. августа 2010. године поново поднео захтев за одлагање извршења које је било заказано за 11. август 2010. године уз који је приложио и кривичну пријаву поднету против оца малолетне деце, коју је поднео Основном јавном тужилаштву у Новом Саду 30. јула 2010. године. Такође, Основном суду у Новом Саду прослеђен је и извештај стручног тима за заштиту деце од злостављања, злоупотребе и занемаривања Центра за социјални рад у Новом Саду, број 56092-9218/10 IV-01 од 2. августа 2010. године, сачињен по службеној дужности, у којем је предложено да се, сагласно члану 13. Хашке конвенције, спровођење извршења предаје деце оцу одложи до окончања поступка поводом пријаве о злостављању деце.    

Основни суд у Новом Саду је 25. августа 2010. године донео решење И. 1627/10 којим је обуставио извршење одређено решењем о извршењу И. 4503/09 од 30. новембра 2009. године и укинуо све спроведене извршне радње. У образложењу овог решења је наведено да је током поступка несумњиво утврђено да би насилно одузимање деце од мајке и предаја оцу, као и промена средине без плана интервенције за случај да прилагођавање не буде успешно, оставило тешке последице по психичко здравље деце, да би извршење у овом случају било немогуће спровести без тешких последица по интересе деце, те да се обустава извршења заснива на заштити најбољег интереса деце, који је као правни стандард прописан и чланом 3. Конвенције о правима детета.

Виши суд у Новом Саду је оспореним решењем Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године усвојио жалбу извршног повериоца, укинуо решење Основног суда у Новом Саду И. 1627/10 од 25. августа 2010. године и одредио наставак спровођења извршења. Виши суд у Новом Саду је оценио да је првостепени суд погрешно применио одредбе Закона о извршном поступку с обзиром на то да је пропустио да поступи у складу са чланом 217. став 4. Закона о извршном поступку, те погрешно обуставио извршење позивајући се на члан 3. Конвенције о правима детета, чл. 68. и 224. Закона о извршном поступку и члан 266. Породичног закона. Према оцени другостепеног суда, најбољи интерес детета који првостепени суд наводи као основ за доношење одлуке о обустави извршења није прихватљив са становишта тог суда, с обзиром на то да је и у поступцима који су претходили поступку извршења постојала обавеза судова да поступају у складу са најбољим интересом детета, а да је сам поступак извршења проузрокован непоступањем извршног дужника у складу са извршном исправом. Имајући у виду чињеницу да извршни дужник није овлашћен да предлаже обуставу извршења, по оцени доносиоца оспореног акта, основано се у жалби извршног повериоца истиче да је првостепени суд погрешно применио одредбу члана 68. став 2. Закона о извршном  поступку.

4. Одредбама Устава значајним за одлучивање у овом предмету утврђено је: да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, а да потврђени међународни уговори морају бити у складу са Уставом (члан 16. став 2.).

Одредбама Устава на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. став 1. и 3.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом (члан 66. став 1.).

Одредбама Закона о ратификацији Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце (у даљем тексту: Хашка конвенција) ("Службени лист СФРЈ - Међународни уговори", број 7/91), прописано је: да су циљеви ове конвенције - а) да се обезбеди што хитнији повратак деце незаконито одведене или задржане у некој држави уговорници, б) да обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници (члан 1.); да ће се одвођење или задржавање детета сматрати незаконитим - а) ако представља повреду права на старање које је добило лице, институција или било које друго тело, колективно или појединачно, по закону државе у којој је дете било стално настањено пре одвођења или задржавања, б) ако су се у време одвођења или задржавања та права остваривала, колективно или појединачно, или би се остваривала да није дошло до одвођења или задржавања, а права на старање поменута у тачки а) става 1. могу се стећи пре свега спровођењем закона, или на основу судске или управне одлуке, или на основу споразума који има правно дејство по закону односне државе (члан 3.); ако је дете незаконито одведено или задржано у смислу члана 3, а на дан почетка поступка пред судским или управним органом државе уговорнице у којој се дете налази протекло је мање од годину дана од дана незаконитог одвођења или задржавања, односни надлежни орган ће наложити хитан повратак детета (члан 12. став 1.); да без обзира на одредбе претходног члана, судски или управни орган државе којој се упућује захтев није дужан да наложи повратак детета ако лице, институција или друго тело које се супротстављају његовом повратку докаже да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај (члан 13. став 1. тачка б)).

Одредбама Закона о ратификацији Конвецније Уједињених нација о правима детета ("Службени лист СФРЈ - Међународни уговори", број 15/90 и "Службени лист СРЈ - Међународни уговори", број 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) прописано је: да у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја су интереси детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела, да се државе чланице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законитих старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и предузимају у том циљу све потребне законодавне и административне мере (члан 3.); да државе чланице обезбеђују да ни једно дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежни органи на основу судског увида одлуче, у складу с одговарајућим законом и процедурама, да је такво раздвајање неопходно у најбољем интересу детета, а таква одлука може бити неопходна у одређеном случају, као нпр. ако родитељи злостављају или занемарују дете или ако живе одвојено па се мора донети одлука о месту становања детета (члан 9. тачка 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне, социјалне и образовне мере ради заштите детета од свих облика физичког и менталног насиља, повреда или злоупотребе, занемаривања или немарног односа, малтретирања или експлоатације, укључујући и сексуалну злоупотребу док је на бризи родитеља, законитих старатеља или неког другог лица коме је поверена брига о детету (члан 19.).  

Одредбама Закона о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ - Међународни уговори", број 9/03) (у даљем тексту: Европска конвенција) прописано је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.).

Одредбама Породичног закона ("Службени гласник РС", број 18/05) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, да држава има обавезу да поштује, штити и унапређује права детета (члан 6. став 1. и став 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.). Одредбом члана 268. истог закона је прописано да се одредбе чл. 265-267. овог закона примењују и у другим судским поступцима у вези са породичним односима ако се ти поступци односе на права детета.

Одредбама Закона о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да суд може на предлог извршног дужника, ако извршни дужник учини вероватним да би спровођењем извршења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, у потпуности или делимично одложити извршење и у другим случајевима у којима за то постоје нарочито оправдани разлози, а извршни дужник те разлоге доказује јавном или по закону овереном исправом и да о овом предлогу суд одлучује након одржаног рочишта (члан 64. став 2.);  да ће суд по службеној дужности обуставити извршење ако се у току извршног поступка, све док извршење не буде спроведено, утврди да је потраживање престало услед пропасти предмета извршења, смрти односно престанка странке која нема правног следбеника, пребијања потраживања и из других законом одређених разлога (члан 68. став 2.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (члан 224. став 1.).    

5. Уставни суд је у спроведеном поступку, као претходно, разматрао питање да ли оспорено решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године представља појединачни акт којим се могу повредити Уставом гарантована права малолетних подносилаца уставне жалбе на која је указано у уставној жалби, односно да ли оспорено решење може бити предмет разматрања и одлучивања у поступку по уставној жалби.

Имајући у виду Уставом и законима прокламовану заштиту најбољег интереса детета, Уставни суд констатује да у свим судским поступцима који се тичу права детета, па и у извршним поступцима који се односе на предају малолетне деце, императив мора бити најбољи интерес детета.

То даље значи да у свим поступцима у којима суд одлучује, макар и индиректно о правима малолетне деце, приликом доношења појединачних аката, може доћи до повреде или ускраћивања Уставом и потврђеним међународним уговорима гарантованих права детета. По оцени Уставног суда, поштовање начела најбољег интереса детета, као и околности сваког појединачног случаја опредељују да такви појединачни акти могу бити предмет разматрања и одлучивања Уставног суда у поступку по уставној жалби (сличан став Уставни суд је заузео у одлукама донетим по уставним жалбама број Уж-2650/2009 и Уж-2531/2010 у којима је одлучивано о правима малолетне деце и заштити њиховог најбољег интереса, тј. поништавањем одлука судова чијим би извршењем била проузрокована ненадокнадова штета малолетним подносиоцима уставних жалби).
 
Иако је у конкретном случају оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године мајка малолетних подносилаца, као извршни дужник, обавезана да преда децу извршном повериоцу, њиховом оцу, по оцени Уставног суда, „предмет извршења“ конкретног извршног поступка су малолетна деца, те је, у смислу претходно изложеног, суд оспореним решењем „посредно“ одлучивао и о правима малолетних подносилаца. Стога, по оцени Уставног суда, оспорено решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године представља појединачни акт којим се могу повредити Уставом гарантована права малолетних подносилаца уставне жалбе на која је указано у уставној жалби, те такав акт може бити предмет оцене у поступку по уставној жалби.

6. Оцењујући основаност разлога и навода изнетих у уставној жалби са становишта одредби члана. 64. Устава и полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја, Уставни суд констатује следеће:
Устав Републике Србије поставља као један од постулата да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања. Из одредбе члана 16. став 2. Устава произилази да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије, као и да се непосредно примењују. На основу наведене уставне одредбе Хашка конвенција и Конвенција о правима детета чине саставни део правног поретка Републике Србије. Конвенција о правима детета предвиђа да је у свим активностима које се тичу деце, без обзира да ли их предузимају јавне или приватне институције социјалног старања, судови, административни органи или законодавна тела, најбољи интерес детета од првенственог значаја.

Основни циљ Хашке конвенције јесте да се обезбеди што хитнији повратак деце која су незаконито одведена или задржана у некој држави угворници, као и да се обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници. Овај међународни инструмент прописује да се одвођење или задржавање детета сматра незаконитим ако представља повреду права на старање које је добило лице, институција или било које друго тело по закону државе у којој је дете било стално настањено пре одвођења или задржавања. С друге стране, Хашка конвенција поставља и ограничење овог права прописујући да судски или управни орган државе којој се упућује захтев није дужан да наложи повратак детета ако лице, институција или друго тело које се супротстављају његовом повратку докаже да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај. Другим речима, у поступку остваривања права на повратак незаконито одведене или задржане деце лица коме су деца поверена на старање, обавеза је органа државе којој се упућује захтев за повратак да, првенствено поштујући начело најбољег интереса детета, испита све околности конкретног случаја, тачније наводе супротстављене стране о постојању озбиљне опасности да би повратак изложио дете физичкој или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај.   

С тим у вези, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права у пресуди Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske (од 6. јула 2010. године, представка број 41615, став 134) заузео став да се током примене Хашке конвенције и механизама који се њоме покрећу превасходно мора обратити посебна пажња на специјалан карактер који она има као инструмент заштите најбољег интереса детета.

Такође, Уставни суд указује и да Породични закон предвиђа да су судови увек дужни да се руководе најбољим интересом детета у свим судским поступцима у вези са породичним односима ако се ти поступци односе на права детета, као и да Закон о извршном поступку прописује да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета.
 
Полазећи од Уставом, међународним конвенцијама и законима прокламоване обавезе да су сви државни органи дужни да током поступака који се односе на права детета штите најбољи интерес детета, Уставни суд констатује да се повратак детета, када је у питању примена Хашке конвенције мора одредити сходно околностима сваког конктретног случаја. По оцени Уставног суда, начело поштовања најбољег интереса детета зависи од различитих околности, а понајвише од година детета, нивоа развоја, присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које је дете имало, као и обавезе државних органа да интерес детета у сваком конкретном случају цене у односу на све околности конкретног случаја, па и у односу на здравствено стање оца деце којем су привременом мером додељена на бригу и старање.

7. Сагласно изложеном, Уставни суд је констатовао да је конкретни извршни поступак у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године вођен ради издавања налога за враћање задржаног лица по Хашкој конвенцији. Уставни суд је даље утврдио да је Виши суд у Новом Саду оспореним решењем укинуо првостепено решење уз образложење да је позивање првостепеног суда на најбољи интерес детета погрешан основ за обустављање извршења, јер је по оцени Вишег суда у Новом Саду, и у поступцима који су претходили поступку извршења, постојала обавеза судова да поступају у складу са најбољим интересом деце, а да је поступак извршења проузрокован искључиво непоступањем извршног дужника у складу са извршном исправом.

Уставни суд је констатовао и да су Општински суд у Новом Саду (сада Основни суд у Новом Саду) и Окружни суд у Новом Саду (сада Виши суд у Новом Саду) у току овог извршног поступка пропустили да утврде чињенице на околност на коју је указивао извршни дужник, односно мајка малолетних подносилаца уставне жалбе, а који се тичу најбољег интереса деце. Конкретније, судови су пропустили да се изјасне на околност да ли би у односу на садашње здравствено стање оца, с обзиром на налаз специјалисте од 27. новембра 2008. године, био заштићен најбољи интерес малолетних К.Б. и Ф.Б, уколико би они били предати оцу, те су, по оцени Уставног суда, таквим одлучивањем пропустили да изврше своју обавезу прописану наведеним чланом 13. Хашке конвенције.  

Уставни суд констатује да и поред чињенице да је један од превасходних принципа Хашке конвенције хитан повратак отетог или задржаног детета, овај принцип никако не може да превагне у односу на најбољи интерес деце, те је управо због тога било неопходно да се у конкретном случају направи процена интереса свих заинтересованих страна у поступку имајући у виду шта би било најбоље решење за задржану децу.

Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају извршни суд ипак био у обавези да направи баланс између интереса малолетне деце и обавезе извршења одлуке суда, те у том процесу посебну пажњу усмери на најбољи интерес малолетне К.Б. и малолетног Ф.Б. У том смислу, Уставни суд констатује да је у конкретном извршном поступку, поред осталог, постојала обавеза суда да испита наводе извршног дужника, мајке подносилаца уставне жалбе, а који се односе на ментално здравље оца, односно да утврди да ли се наводи супротстављене стране могу третирати као постојање озбиљне опасности, те да би повратак изложио децу физичкој или психичкој трауми или их на други начин довео у неповољан положај.

8. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу у овом делу усвојио и утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године подносиоцима уставне жалбе повређено право детета из члана 64. Устава и право на посебну заштиту детета из члана 66. Устава, па је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.

Уставни суд је, не прејудицирајући одлуку Вишег суда у Новом Саду, оценио да се штетне последице повреде права могу уклонити само поништајем оспореног другостепеног решења Вишег суда у Новом Саду Гж. 6208/10 од 24. септембра 2010. године и одређивањем да Виши суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалбама које су изјавили и мајка малолетне деце на решење Основног суда у Новом Саду И. 1627/2010 од 15. јула 2010. године и отац малолетне деце на решење Основног суда у Новом Саду И. 1627/2010 од 25. августа 2010. године, а о којима је Виши суд у Новом Саду донео једну одлуку, с обзиром на то да, према оцени Уставног суда, превасходно није у довољној мери цењен предлог за одлагање извршења извршног дужника, уз који је приложена и кривична пријава поднета Основном јавном тужилаштву у Новом Саду против оца малолетне деце, па је сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

9. Имајући у виду да је Уставни суд утврдио повреду права гарантованог чланом 64. Устава, као и да у конкретној уставној жалби нису наведени разлози који би оправдали тврдњу малолетних подносилаца уставне жалбе да постоји повреда права гарантованих чл. 23, 24, 25. и 66. Устава, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио због непостојања Уставом и законом утврђених претпоставки за вођење поступка, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, те решио као у другом делу тачке 1. изреке.

10. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.