Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Александра Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Александра Димовића и утврђује да је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције радњом претресања стана извршеном 21. јануара 2010. године повредило право подносиоца уставне жалбе на неповредивост стана, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Александра Димовића и утврђује да је решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
3. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Димовић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 19. фебруара 2010. године уставну жалбу против решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, као и против радњи овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције, због повреде права зајемчених одредбама члана 25. ст. 1. и 2, члана 27. став 1, члана 28. ст. 2. и 3, члана 30. став 1, члана 34. став 3, члана 40. ст. 1. и 2. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да су овлашћена лица Одељења криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици 21. јануара 2010. године око 15,30 сати, без наредбе суда, ушла у његов стан, извршила претресање и одузела више покретних предмета, о чему су издали потврду у којој нису навели правни основ поступања, чиме су повредили право на неповредивост стана подносиоца, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава;
- да су припадници полиције 22. јануара 2010. године, без наредбе суда, од њега одузели више предмета наведених у потврди о привремено одузетим предметима Ку. 139/10, не означивши правни основ поступања, чиме су повредили његово право на мирно уживање својине из члана 58. став 1. Устава;
- да су 21. јануара 2010. године полицијски службеници принудно одвели подносиоца у полицијску станицу, где су га тукли и захтевали да призна извршење више кривичних дела разбојништва, па када ништа није признао, пустили га на слободу, чиме су повредили подносиочев физички и психички интегритет, подвргли га нечовечном поступању и повредили му права зајемчена одредбама члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава;
- да је истражни судија Основног суда у Суботици 23. јануара 2010. године донео решење Ки. 1279/10 о одређивању притвора подносиоцу, на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, са образложењем да је подносилац специјални повратник, осуђен правноснажном пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, на казну затвора у трајању од три године, што није тачно јер наведена пресуда није правноснажна, чиме му је повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. (подносилац погрешно наводи члан 42. став 3.) Устава;
- да је такав неоснован навод о осуђиваности подносиоца послужио истражном судији Основног суда у Суботици као основ за одређивање притвора, чиме су повређена права подносиоца из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да се оспорена решења пониште, наложи повраћај свих одузетих ствари, досуде трошкови заступања пред Уставним судом и наложи да му се, због утврђене повреде права, надокнади нематеријална штета.
2. Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је уз уставну жалбу приложио другостепено решење Основног суда у Суботици Кв. 34/10 од 27. јануара 2010. године, које није изричито оспорио, али није приложио првостепено решење истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, које је уставном жалбом оспорено.
С обзиром на то да су решењем Основног суда у Суботици Кв. 34/10 од 27. јануара 2010. године интерпретирани наводи из решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, па се из садржине другостепеног решења може утврдити и садржина првостепеног решења, Уставни суд није подносиоцу уставне жалбе посебно налагао достављање оспореног решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је увидом у решење и документацију који су приложени уз уставну жалбу, као и из евиденције кривичне писарнице Вишег суда у Суботици утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Основним судом у Суботици водио се истражни поступак против К.П. и подносиоца, због основане сумње да су извршили три кривична дела разбојништва, из члана 206. став 1. Кривичног законика.
Истражни судија Основног суда у Суботици је 23. јануара 2010. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 1279/10 против подносиоца, као и решење о одређивању притвора, истог дана и под истим бројем, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Решавајући о жалби подносиоца против решења истражног судије о одређивању притвора, Основни суд у Суботици донео је 27. јануара 2010. године решење Кв. 34/10, којим је изјављену жалбу одбио као неосновану. Према образложењу решења, веће је прихватило разлоге истражног судије за одређивање притвора на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП – да је „окривљени Александар Димовић правноснажно осуђиван због извршења кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика на казну затвора у трајању од три године пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године, те се ради о специјалном повратнику..., да је лице без имовине, да је незапослен и без сталних прихода и да постоји основана сумња да је у кратком временском периоду извршио више кривичних дела разбојништва и на тај начин себи прибавио средства за егзистенцију, како своју тако и чланова своје породице, наведене околности, по налажењу суда, указују да постоји особита околност да би пуштањем на слободу могао поновити кривично дело“.
Према извештају хитног медицинског пријема Опште болнице Суботица, број протокола 1053 од 21. јануара 2010. године, подносилац се тој установи обратио 21. јануара 2010. године у 20,50 сати ради хитне медицинске помоћи, наводећи „да је пре око четири часа задобио више удараца шакама и гуменим каишем од стране више других особа, по лицу, глави и врату“. Том приликом је констатовано да подносилац под десним оком има мањи хематом, док на другим деловима главе, лица и тела нема трагове свежих повреда.
Из потврде о привремено одузетим предметима Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Суботици – Одељење криминалистичке полиције од 21. јануара 2010. године, произлази да је тог дана, приликом претресања стана и других просторија подносиоца, на основу члана 82. ЗКП, од подносиоца привремено одузето више покретних предмета наведених у потврди (мобилни телефони, ауто-појачивач, звучници, клешта и пила за сечење метала), с напоменом да ће о привременом одузимању предмета бити обавештен надлежни јавни тужилац. Потврда садржи рубрику у коју се уноси број и датум наредбе суда на основу које је претрес извршен, али ова рубрика није попуњена.
Из потврде о привремено одузетим предметима Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Суботици – Одељење криминалистичке полиције КУ. 139/10 од 22. јануара 2010. године, произлази да је тог дана, на основу члана 82. ЗКП, од подносиоца привремно одузето путничко возило „Голф“ без регистарских ознака, саобраћајна дозвола и пар рукавица, такође с напоменом да ће о привременом одузимању предмета бити обавештен надлежни јавни тужилац.
Окружни суд у Суботици је 1. фебруара 2008. године донео пресуду К. 80/07, којом је подносиоца огласио кривим за извршење кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ, и осудио га на казну затвора у трајању од три године. Решавајући о жалбама против ове пресуде, Врховни суд Србије је 17. децембра 2008. године донео решење Кж. 842/08 којим је укинуо првостепену кривичну пресуду Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године и предмет вратио 20. марта 2009. године првостепеном суду на поновно суђење.
Виши суд у Суботици је 8. марта 2011. године донео решење К. 21/10 којим се огласио ненадлежним за поступање у кривичном предмету Окружног суда у Суботици К. 80/07 и предмет доставио на даље поступање Основном суду у Суботици.
5. Одредбама члана 20. Устава утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да су, при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.).
Одредбама члана 25. Устава је утврђено да је физички и психички интегритет неповредив, и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
Одредба члана 27. став 1. Устава утврђује да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Члан 28. Устава утврђује: да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.); да је забрањено изнуђивање исказа (став 3.).
Одредба члана 30. став 1. Устава утврђује да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.).
Према одредби члана 34. став 3. Устава, свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Члан 40. Устава, између осталог, утврђује: да је стан неповредив (став 1.); да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес, да држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању, а ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока (став 2.); да су без одлуке суда, улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, дозвољени ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом (став 3.).
Одредбама члана 58. Устава, поред осталог, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 81. ЗКП прописано је: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда ући у стан или друге просторије и изузетно спровести претресање без присуства сведока, ако држалац стана то тражи или ако неко зове у помоћ, или ради извршења одлуке суда о притварању или довођењу окривљеног, или ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину и да се разлози за претресање без присуства сведока морају назначити у записнику (став 1.); да држалац стана, ако је присутан, има право да против поступка органа из става 1. овог члана изјави приговор, да је овлашћено службено лице органа унутрашњих послова дужно да држаоца стана обавести о овом праву и да његов приговор унесе у потврду о уласку у стан, односно у записник о претресању стана (став 2.); да се у случајевима из става 1. овог члана неће састављати записник него ће се држаоцу стана одмах издати потврда, у којој ће се назначити разлог улажења у стан, односно друге просторије и примедбе држаоца стана, а да ће се ако је у туђим просторијама извршено и претресање, поступити по одредби члана 79. ст. 3. и 7. овог законика (став 3.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу без наредбе о претресању и без присуства сведока спровести претресање лица приликом извршења решења о привођењу или приликом лишења слободе, ако постоји сумња да то лице поседује оружје или оруђе за напад, или ако постоји сумња да ће одбацити, сакрити или уништити предмете које треба од њега одузети као доказ у кривичном поступку (став 4.); да су овлашћена службена лица органа унутрашњих послова, кад спроводе претресање без наредбе о претресању, дужна да о томе одмах поднесу извештај истражном судији, а ако се поступак још не води надлежном јавном тужиоцу (став 5.).
Чланом 82. ЗКП, између осталог, прописано је: да ће се предмети који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, привремено одузети и предати на чување суду или ће се на други начин обезбедити њихово чување (став 1.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу одузети предмете наведене у ставу 1. овог члана кад поступају по чл. 225. и 238. овог законика или кад извршавају налог суда (став 5.); да ће се приликом одузимања предмета, назначити где су пронађени и описаће се, а по потреби ће се и на други начин обезбедити утврђивање њихове истоветности, а да ће се за одузете предмете издати потврда (став 6.).
Чланом 86. ЗКП је предвиђено да ће се предмети који су у току кривичног поступка привремено одузети, вратити власнику, односно држаоцу ако поступак буде обустављен, а не постоје разлози за њихово одузимање (члан 512.), те да ће се предмети вратити власнику, односно држаоцу и пре окончања кривичног поступка ако престану разлози за њихово одузимање.
Члан 225. ЗКП, између осталог, предвиђа: да су, ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, органи унутрашњих послова дужни да предузму потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупе сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка (став 1.); да у циљу испуњења дужности из става 1. овог члана, органи унутрашњих послова могу да траже потребна обавештења од грађана; да изврше потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага; да за неопходно потребно време ограниче кретање на одређеном простору; да предузму потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета; да распишу потрагу за лицем и стварима за којима се трага; да у присуству одговорног лица прегледају одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, остваре увид у њихову документацију и да је по потреби одузму, као и да предузму друге потребне мере и радње, а да ће се о чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих радњи, а могу бити од интереса за кривични поступак, као и о предметима који су пронађени или одузети саставити записник или службена белешка (став 2.).
Одредбама члана 238. ЗКП, поред осталог, прописано је: да органи унутрашњих послова могу и пре покретања истраге привремено одузети предмете по одредбама члана 82. овог законика, ако постоји опасност од одлагања и претрести стан и лица под условима предвиђеним у члану 81. овог законика (став 1.); да су органи унутрашњих послова дужни да привремено одузете предмете одмах врате власнику или држаоцу ако кривични поступак не буде покренут, односно ако у року од три месеца не поднесу кривичну пријаву надлежном државном тужиоцу (став 2.); да ће о радњама из ст. 1. до 3. овог члана органи унутрашњих послова, односно истражни судија без одлагања обавестити јавног тужиоца (став 4.).
Чланом 206. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописано је кривично дело разбојништво, тако да ће се онај ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казнити затвором од две до десет година.
Члан 172. став 1. Закона о полицији ("Службени гласник РС", бр. 101/05 и 63/09) прописује да сектор унутрашње контроле полиције врши контролу законитости рада полиције, а нарочито у погледу поштовања и заштите људских права при извршавању полицијских задатака и примени полицијских овлашћења.
Одредба члана 174. став 1. овог закона прописује да сектор унутрашње контроле полиције поступа на основу предлога, притужби и представки физичких и правних лица, поводом писаних обраћања припадника полиције и по сопственој иницијативи, односно на основу прикупљених обавештења и других сазнања.
Чланом 180. Закона је, поред осталог, прописано: да свако има право да Министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службеника повређена права или слободе (став 1.); да појединац из става 1. овог члана може у року од 30 дана од дана кад је до повреде дошло поднети притужбу полицији или Министарству (став 2.).
6. Подносилац је у уставној жалби навео да су овлашћена службена лица Одељења криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици 21. јануара 2010. године, без наредбе суда ушла у његов стан, извршила претресање и одузела више покретних предмета, о чему су издали потврду у којој нису навели правни основ поступања, чиме су повредили право подносиоца на неповредивост стана, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава.
Оцењујући у конкретном случају постојање повреде означених уставних права, Уставни суд је пошао од садржине права зајемченог чланом 40. Устава, који гарантује неповредивост стана и изричито утврђује изузетке који ово право ограничавају. Ти изузеци су утврђени ставом 3. члана 40. Устава, према коме се без одлуке суда може вршити улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом. Члан 81. став 1. ЗКП разрађује наведену одредбу Устава прописујући да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда ући у стан или друге просторије и изузетно спровести претресање без присуства сведока, ако држалац стана то тражи или ако неко зове у помоћ, или ради извршења одлуке суда о притварању или довођењу окривљеног, или ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, с тим да се разлози за претресање без присуства сведока морају назначити у записнику о претресању стана. У случајевима из става 1. овог члана неће се састављати записник него ће се држаоцу стана одмах издати потврда, у којој ће се назначити разлог улажења у стан.
Уставни суд је утврдио да у конкретном случају није било наредбе, нити друге одлуке суда на основу које би овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могла ући у стан подносиоца уставне жалбе и извршити његово претресање, нити се ради о било ком изузетку који би ограничење његовог права на неповредивост стана чинило уставно допуштеним, односно да није било Уставом утврђених, а законом детаљније прописаних случајева у којима се без одлуке суда и без присуства сведока могло извршити претресање стана подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције радњом претресања стана извршеном 21. јануара 2010. године повредило право подносиоца уставне жалбе на неповредивост стана, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у том делу усвојио, и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Подносилац уставне жалбе наводи да је истражни судија Основног суда у Суботици, на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, 23. јануара 2010. године донео решење Ки. 1279/10 о одређивању притвора, са образложењем да је подносилац специјални повратник, осуђен правноснажном пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године на казну затвора у трајању од три године, због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, што није тачно јер наведена пресуда није постала правноснажна, чиме му је повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
Оцењујући наводе подносиоца у односу на садржину оспореног решења о одређивању притвора, а полазећи од садржине одредбе члана 34. став 3. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да навод истражног судије Основног суда у Суботици из решења Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године – да је подносилац лице које је пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године правноснажно осуђено на казну затвора у трајању од три године због извршења кривичног дела разбојништва, не одговара чињеничном стању. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да кривични поступак у предмету Окружног суда у Суботици К. 80/07 није правноснажно окончан, односно да је Врховни суд Србије решењем Кж. 842/08 од 17. децембра 2008. године укинуо пресуду Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. Ова одлука Врховног суда Србије достављена је Окружном суду у Суботици 20. марта 2009. године, па је истражни судија Основног суда у Суботици 23. јануара 2010. године, приликом доношења оспореног решења о одређивању притвора, морао имати сазнање о томе. Под појмом специјални повратник подразумева се лице које је правноснажно осуђивано за више истоврсних кривичних дела, што би у конкретном случају значило да је подносилац уставне жалбе не само правноснажно осуђен за кривично дело разбојништва пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07, већ и да је извршио кривична дела разбојништва за која се против њега води оспорени кривични поступак. Како је подносилац уставне жалбе лице које је тек основано сумњиво да је извршило више кривичних дела разбојништва која му се стављају на терет, а не и лице које је правноснажно осуђивано за ова кривична дела, коришћење термина „специјални повратник“ у оспореном решењу Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, по оцени Уставног суда, представља повреду претпоставке невиности.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 2. изреке.
8. У уставној жалби се наводи да су овлашћена службена лица Одељења криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици повредила право подносиоца уставне жалбе из члана 58. став 1. Устава, тиме што су 22. јануара 2010. године, без наредбе суда, од подносиоца привремно одузели путничко возило „Голф“ без регистарских ознака, саобраћајну дозволу и пар рукавица, о чему су издали потврду у којој нису навели правни основ поступања.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права само уколико су стечени на основу закона. Како се у конкретном случају ради о предметима за које се основано сумња да су стечени извршењем кривичног дела или да представљају средства извршења кривичног дела, односно да нису стечени на основу закона, по мишљењу Уставног суда, постојао је законски основ за њихово привремено одузимање, предвиђен одредбама чл. 82, 86. и 238. ЗКП. Да ли ће привремено одузети предмети бити и трајно одузети, или ће бити враћени подносиоцу уставне жалбе, биће одлучено у правноснажно окончаном кривичном поступку.
Стога, Уставни суд оцењује да су неосновани наводи уставне жалбе да су припадници Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције, одузимањем предмета извршеним 22. јануара 2010. године повредили подносиочево право из члана 58. став 1. Устава.
9. Подносилац тврди да су га полицајци 21. јануара 2010. године принудно одвели у полицијску станицу, где су га тукли и захтевали да призна извршење више кривичних дела разбојништва, чиме су повредили његов физички и психички интегритет, подвргли га нечовечном поступању и повредили му права зајемчена одредбама члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава. У прилог томе, подносилац је приложио извештај Опште болнице Суботица у коме је констатовано да подносилац под десним оком има мањи хематом, док на другим деловима главе, лица и тела нема трагова свежих повреда. У извештају није наведено да су му повреде нанели полицијски службеници, већ стоји да је изјавио како је задобио „више удараца шакама и гуменим каишем од стране више других особа“. Друге доказе за своју тврдњу подносилац уставне жалбе није доставио, нити наводи да је, уколико су му повреде нанели полицајци, користио редован пут – подношење притужбе против полицијских службеника, прописан одредбама члана 172. став 1, члана 174. став 1. и члана 180. Закона о полицији.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није пружио доказе да је против полицијских службеника подносио било какву представку или притужбу предвиђену Законом о полицији, односно да је користио Законом предвиђена правна средства, а да у самој потврди Опште болнице Суботица пише да је ударце задобио „од стране више других особа“, Уставни суд је оценио да изнети наводи уставне жалбе нису поткрепљени ниједним доказом којим би се на неспоран начин аргументовала тврдња о повреди права зајемчених одредбама члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава.
10. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 30. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
Подносилац тврди да је неоснован навод о његовој осуђиваности послужио истражном судији Основног суда у Суботици као основ за одређивање притвора и доношење оспореног решења Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, чиме су му повређена права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа, као и чињеница и околности конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршио три кривична дела разбојништва, из члана 206. став 1. Кривичног законика. Како је оспорено решење Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора донето након доношења решења (исти број и истог дана) о спровођењу истраге, Уставни суд констатује да је био испуњен први услов за одређивање притвора – постојање основане сумње да је подносилац извршио кривично дело.
У односу на основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП – постојање особитих околности које указују да ће поновити кривично дело, Уставни суд оцењује да, према образложењу решења којим је потврђено решење о одређивању притвора, истражни судија приликом оцене постојања ових околности свој став није засновао само на нетачној чињеници да је подносилац претходно правноснажно осуђен за извршење кривичног дела разбојништва, већ и на томе што се истрага против подносиоца водила због извршења више кривичних дела против имовине (разбојништво), што се ради о лицу без имовине, незапосленом, без сталних прихода, које је основано сумњиво да је извршењем кривичних дела прибављало средства за егзистенцију своје породице и себе. При томе, Уставни суд констатује да је очигледно погрешно узето да је подносилац уставне жалбе раније правноснажно осуђен на три године затвора због извршења кривичног дела разбојништва. Међутим, и даље стоји чињеница да се, поред наведене истраге, против подносиоца истовремено водио и кривични поступак за још једно кривично дело разбојништва.
Имајући у виду све разлоге због којих је подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају истражни судија Основног суда у Суботици оспорено решење о одређивању притвора Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права када је утврдио да постоје услови за одређивање притвора подносиоцу уставне жалбе, по означеном законском основу. Основни суд у Суботици је своју одлуку Кв. 34/10 од 27. јануара 2010. године, да одбије као неосновану жалбу подносиоца изјављену против решења о одређивању притвора, аргументовано образложио, наводећи околности које, у конкретном случају, представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања, па нема ни повреде права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
11. Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи уставне жалбе да су радњама Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције, одузимањем предмета без наредбе суда извршеним 22. јануара 2010. године, повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбом члана 58. став 1. Устава, да су радњама Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава, као и да су му оспореним решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио, и одлучио као у другом делу тачке 2. изреке.
12. Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђених повреда Уставом зајемчених права оствари објављивањем ове oдлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, као у тачки 3. изреке.
13. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да су овлашћена лица Одељења криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици 21. јануара 2010. године око 15,30 сати, без наредбе суда, ушла у његов стан, извршила претресање и одузела више покретних предмета, о чему су издали потврду у којој нису навели правни основ поступања, чиме су повредили право на неповредивост стана подносиоца, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава;
- да су припадници полиције 22. јануара 2010. године, без наредбе суда, од њега одузели више предмета наведених у потврди о привремено одузетим предметима Ку. 139/10, не означивши правни основ поступања, чиме су повредили његово право на мирно уживање својине из члана 58. став 1. Устава;
- да су 21. јануара 2010. године полицијски службеници принудно одвели подносиоца у полицијску станицу, где су га тукли и захтевали да призна извршење више кривичних дела разбојништва, па када ништа није признао, пустили га на слободу, чиме су повредили подносиочев физички и психички интегритет, подвргли га нечовечном поступању и повредили му права зајемчена одредбама члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава;
- да је истражни судија Основног суда у Суботици 23. јануара 2010. године донео решење Ки. 1279/10 о одређивању притвора подносиоцу, на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, са образложењем да је подносилац специјални повратник, осуђен правноснажном пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, на казну затвора у трајању од три године, што није тачно јер наведена пресуда није правноснажна, чиме му је повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. (подносилац погрешно наводи члан 42. став 3.) Устава;
- да је такав неоснован навод о осуђиваности подносиоца послужио истражном судији Основног суда у Суботици као основ за одређивање притвора, чиме су повређена права подносиоца из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да се оспорена решења пониште, наложи повраћај свих одузетих ствари, досуде трошкови заступања пред Уставним судом и наложи да му се, због утврђене повреде права, надокнади нематеријална штета.
2. Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је уз уставну жалбу приложио другостепено решење Основног суда у Суботици Кв. 34/10 од 27. јануара 2010. године, које није изричито оспорио, али није приложио првостепено решење истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, које је уставном жалбом оспорено.
С обзиром на то да су решењем Основног суда у Суботици Кв. 34/10 од 27. јануара 2010. године интерпретирани наводи из решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, па се из садржине другостепеног решења може утврдити и садржина првостепеног решења, Уставни суд није подносиоцу уставне жалбе посебно налагао достављање оспореног решења истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је увидом у решење и документацију који су приложени уз уставну жалбу, као и из евиденције кривичне писарнице Вишег суда у Суботици утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Основним судом у Суботици водио се истражни поступак против К.П. и подносиоца, због основане сумње да су извршили три кривична дела разбојништва, из члана 206. став 1. Кривичног законика.
Истражни судија Основног суда у Суботици је 23. јануара 2010. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 1279/10 против подносиоца, као и решење о одређивању притвора, истог дана и под истим бројем, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Решавајући о жалби подносиоца против решења истражног судије о одређивању притвора, Основни суд у Суботици донео је 27. јануара 2010. године решење Кв. 34/10, којим је изјављену жалбу одбио као неосновану. Према образложењу решења, веће је прихватило разлоге истражног судије за одређивање притвора на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП – да је „окривљени Александар Димовић правноснажно осуђиван због извршења кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика на казну затвора у трајању од три године пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године, те се ради о специјалном повратнику..., да је лице без имовине, да је незапослен и без сталних прихода и да постоји основана сумња да је у кратком временском периоду извршио више кривичних дела разбојништва и на тај начин себи прибавио средства за егзистенцију, како своју тако и чланова своје породице, наведене околности, по налажењу суда, указују да постоји особита околност да би пуштањем на слободу могао поновити кривично дело“.
Према извештају хитног медицинског пријема Опште болнице Суботица, број протокола 1053 од 21. јануара 2010. године, подносилац се тој установи обратио 21. јануара 2010. године у 20,50 сати ради хитне медицинске помоћи, наводећи „да је пре око четири часа задобио више удараца шакама и гуменим каишем од стране више других особа, по лицу, глави и врату“. Том приликом је констатовано да подносилац под десним оком има мањи хематом, док на другим деловима главе, лица и тела нема трагове свежих повреда.
Из потврде о привремено одузетим предметима Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Суботици – Одељење криминалистичке полиције од 21. јануара 2010. године, произлази да је тог дана, приликом претресања стана и других просторија подносиоца, на основу члана 82. ЗКП, од подносиоца привремено одузето више покретних предмета наведених у потврди (мобилни телефони, ауто-појачивач, звучници, клешта и пила за сечење метала), с напоменом да ће о привременом одузимању предмета бити обавештен надлежни јавни тужилац. Потврда садржи рубрику у коју се уноси број и датум наредбе суда на основу које је претрес извршен, али ова рубрика није попуњена.
Из потврде о привремено одузетим предметима Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Суботици – Одељење криминалистичке полиције КУ. 139/10 од 22. јануара 2010. године, произлази да је тог дана, на основу члана 82. ЗКП, од подносиоца привремно одузето путничко возило „Голф“ без регистарских ознака, саобраћајна дозвола и пар рукавица, такође с напоменом да ће о привременом одузимању предмета бити обавештен надлежни јавни тужилац.
Окружни суд у Суботици је 1. фебруара 2008. године донео пресуду К. 80/07, којом је подносиоца огласио кривим за извршење кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ, и осудио га на казну затвора у трајању од три године. Решавајући о жалбама против ове пресуде, Врховни суд Србије је 17. децембра 2008. године донео решење Кж. 842/08 којим је укинуо првостепену кривичну пресуду Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године и предмет вратио 20. марта 2009. године првостепеном суду на поновно суђење.
Виши суд у Суботици је 8. марта 2011. године донео решење К. 21/10 којим се огласио ненадлежним за поступање у кривичном предмету Окружног суда у Суботици К. 80/07 и предмет доставио на даље поступање Основном суду у Суботици.
5. Одредбама члана 20. Устава утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да су, при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.).
Одредбама члана 25. Устава је утврђено да је физички и психички интегритет неповредив, и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
Одредба члана 27. став 1. Устава утврђује да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Члан 28. Устава утврђује: да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.); да је забрањено изнуђивање исказа (став 3.).
Одредба члана 30. став 1. Устава утврђује да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.).
Према одредби члана 34. став 3. Устава, свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Члан 40. Устава, између осталог, утврђује: да је стан неповредив (став 1.); да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес, да држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању, а ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока (став 2.); да су без одлуке суда, улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, дозвољени ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом (став 3.).
Одредбама члана 58. Устава, поред осталог, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 81. ЗКП прописано је: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда ући у стан или друге просторије и изузетно спровести претресање без присуства сведока, ако држалац стана то тражи или ако неко зове у помоћ, или ради извршења одлуке суда о притварању или довођењу окривљеног, или ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину и да се разлози за претресање без присуства сведока морају назначити у записнику (став 1.); да држалац стана, ако је присутан, има право да против поступка органа из става 1. овог члана изјави приговор, да је овлашћено службено лице органа унутрашњих послова дужно да држаоца стана обавести о овом праву и да његов приговор унесе у потврду о уласку у стан, односно у записник о претресању стана (став 2.); да се у случајевима из става 1. овог члана неће састављати записник него ће се држаоцу стана одмах издати потврда, у којој ће се назначити разлог улажења у стан, односно друге просторије и примедбе држаоца стана, а да ће се ако је у туђим просторијама извршено и претресање, поступити по одредби члана 79. ст. 3. и 7. овог законика (став 3.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу без наредбе о претресању и без присуства сведока спровести претресање лица приликом извршења решења о привођењу или приликом лишења слободе, ако постоји сумња да то лице поседује оружје или оруђе за напад, или ако постоји сумња да ће одбацити, сакрити или уништити предмете које треба од њега одузети као доказ у кривичном поступку (став 4.); да су овлашћена службена лица органа унутрашњих послова, кад спроводе претресање без наредбе о претресању, дужна да о томе одмах поднесу извештај истражном судији, а ако се поступак још не води надлежном јавном тужиоцу (став 5.).
Чланом 82. ЗКП, између осталог, прописано је: да ће се предмети који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, привремено одузети и предати на чување суду или ће се на други начин обезбедити њихово чување (став 1.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу одузети предмете наведене у ставу 1. овог члана кад поступају по чл. 225. и 238. овог законика или кад извршавају налог суда (став 5.); да ће се приликом одузимања предмета, назначити где су пронађени и описаће се, а по потреби ће се и на други начин обезбедити утврђивање њихове истоветности, а да ће се за одузете предмете издати потврда (став 6.).
Чланом 86. ЗКП је предвиђено да ће се предмети који су у току кривичног поступка привремено одузети, вратити власнику, односно држаоцу ако поступак буде обустављен, а не постоје разлози за њихово одузимање (члан 512.), те да ће се предмети вратити власнику, односно држаоцу и пре окончања кривичног поступка ако престану разлози за њихово одузимање.
Члан 225. ЗКП, између осталог, предвиђа: да су, ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, органи унутрашњих послова дужни да предузму потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник не сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупе сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка (став 1.); да у циљу испуњења дужности из става 1. овог члана, органи унутрашњих послова могу да траже потребна обавештења од грађана; да изврше потребан преглед превозних средстава, путника и пртљага; да за неопходно потребно време ограниче кретање на одређеном простору; да предузму потребне мере у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета; да распишу потрагу за лицем и стварима за којима се трага; да у присуству одговорног лица прегледају одређене објекте и просторије државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, остваре увид у њихову документацију и да је по потреби одузму, као и да предузму друге потребне мере и радње, а да ће се о чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих радњи, а могу бити од интереса за кривични поступак, као и о предметима који су пронађени или одузети саставити записник или службена белешка (став 2.).
Одредбама члана 238. ЗКП, поред осталог, прописано је: да органи унутрашњих послова могу и пре покретања истраге привремено одузети предмете по одредбама члана 82. овог законика, ако постоји опасност од одлагања и претрести стан и лица под условима предвиђеним у члану 81. овог законика (став 1.); да су органи унутрашњих послова дужни да привремено одузете предмете одмах врате власнику или држаоцу ако кривични поступак не буде покренут, односно ако у року од три месеца не поднесу кривичну пријаву надлежном државном тужиоцу (став 2.); да ће о радњама из ст. 1. до 3. овог члана органи унутрашњих послова, односно истражни судија без одлагања обавестити јавног тужиоца (став 4.).
Чланом 206. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописано је кривично дело разбојништво, тако да ће се онај ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казнити затвором од две до десет година.
Члан 172. став 1. Закона о полицији ("Службени гласник РС", бр. 101/05 и 63/09) прописује да сектор унутрашње контроле полиције врши контролу законитости рада полиције, а нарочито у погледу поштовања и заштите људских права при извршавању полицијских задатака и примени полицијских овлашћења.
Одредба члана 174. став 1. овог закона прописује да сектор унутрашње контроле полиције поступа на основу предлога, притужби и представки физичких и правних лица, поводом писаних обраћања припадника полиције и по сопственој иницијативи, односно на основу прикупљених обавештења и других сазнања.
Чланом 180. Закона је, поред осталог, прописано: да свако има право да Министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службеника повређена права или слободе (став 1.); да појединац из става 1. овог члана може у року од 30 дана од дана кад је до повреде дошло поднети притужбу полицији или Министарству (став 2.).
6. Подносилац је у уставној жалби навео да су овлашћена службена лица Одељења криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици 21. јануара 2010. године, без наредбе суда ушла у његов стан, извршила претресање и одузела више покретних предмета, о чему су издали потврду у којој нису навели правни основ поступања, чиме су повредили право подносиоца на неповредивост стана, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава.
Оцењујући у конкретном случају постојање повреде означених уставних права, Уставни суд је пошао од садржине права зајемченог чланом 40. Устава, који гарантује неповредивост стана и изричито утврђује изузетке који ово право ограничавају. Ти изузеци су утврђени ставом 3. члана 40. Устава, према коме се без одлуке суда може вршити улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом. Члан 81. став 1. ЗКП разрађује наведену одредбу Устава прописујући да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу и без одлуке суда ући у стан или друге просторије и изузетно спровести претресање без присуства сведока, ако држалац стана то тражи или ако неко зове у помоћ, или ради извршења одлуке суда о притварању или довођењу окривљеног, или ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, с тим да се разлози за претресање без присуства сведока морају назначити у записнику о претресању стана. У случајевима из става 1. овог члана неће се састављати записник него ће се држаоцу стана одмах издати потврда, у којој ће се назначити разлог улажења у стан.
Уставни суд је утврдио да у конкретном случају није било наредбе, нити друге одлуке суда на основу које би овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могла ући у стан подносиоца уставне жалбе и извршити његово претресање, нити се ради о било ком изузетку који би ограничење његовог права на неповредивост стана чинило уставно допуштеним, односно да није било Уставом утврђених, а законом детаљније прописаних случајева у којима се без одлуке суда и без присуства сведока могло извршити претресање стана подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције радњом претресања стана извршеном 21. јануара 2010. године повредило право подносиоца уставне жалбе на неповредивост стана, зајемчено одредбама члана 40. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у том делу усвојио, и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Подносилац уставне жалбе наводи да је истражни судија Основног суда у Суботици, на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, 23. јануара 2010. године донео решење Ки. 1279/10 о одређивању притвора, са образложењем да је подносилац специјални повратник, осуђен правноснажном пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године на казну затвора у трајању од три године, због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, што није тачно јер наведена пресуда није постала правноснажна, чиме му је повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
Оцењујући наводе подносиоца у односу на садржину оспореног решења о одређивању притвора, а полазећи од садржине одредбе члана 34. став 3. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да навод истражног судије Основног суда у Суботици из решења Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године – да је подносилац лице које је пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године правноснажно осуђено на казну затвора у трајању од три године због извршења кривичног дела разбојништва, не одговара чињеничном стању. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да кривични поступак у предмету Окружног суда у Суботици К. 80/07 није правноснажно окончан, односно да је Врховни суд Србије решењем Кж. 842/08 од 17. децембра 2008. године укинуо пресуду Окружног суда у Суботици К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. Ова одлука Врховног суда Србије достављена је Окружном суду у Суботици 20. марта 2009. године, па је истражни судија Основног суда у Суботици 23. јануара 2010. године, приликом доношења оспореног решења о одређивању притвора, морао имати сазнање о томе. Под појмом специјални повратник подразумева се лице које је правноснажно осуђивано за више истоврсних кривичних дела, што би у конкретном случају значило да је подносилац уставне жалбе не само правноснажно осуђен за кривично дело разбојништва пресудом Окружног суда у Суботици К. 80/07, већ и да је извршио кривична дела разбојништва за која се против њега води оспорени кривични поступак. Како је подносилац уставне жалбе лице које је тек основано сумњиво да је извршило више кривичних дела разбојништва која му се стављају на терет, а не и лице које је правноснажно осуђивано за ова кривична дела, коришћење термина „специјални повратник“ у оспореном решењу Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, по оцени Уставног суда, представља повреду претпоставке невиности.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 2. изреке.
8. У уставној жалби се наводи да су овлашћена службена лица Одељења криминалистичке полиције Полицијске управе у Суботици повредила право подносиоца уставне жалбе из члана 58. став 1. Устава, тиме што су 22. јануара 2010. године, без наредбе суда, од подносиоца привремно одузели путничко возило „Голф“ без регистарских ознака, саобраћајну дозволу и пар рукавица, о чему су издали потврду у којој нису навели правни основ поступања.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права само уколико су стечени на основу закона. Како се у конкретном случају ради о предметима за које се основано сумња да су стечени извршењем кривичног дела или да представљају средства извршења кривичног дела, односно да нису стечени на основу закона, по мишљењу Уставног суда, постојао је законски основ за њихово привремено одузимање, предвиђен одредбама чл. 82, 86. и 238. ЗКП. Да ли ће привремено одузети предмети бити и трајно одузети, или ће бити враћени подносиоцу уставне жалбе, биће одлучено у правноснажно окончаном кривичном поступку.
Стога, Уставни суд оцењује да су неосновани наводи уставне жалбе да су припадници Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције, одузимањем предмета извршеним 22. јануара 2010. године повредили подносиочево право из члана 58. став 1. Устава.
9. Подносилац тврди да су га полицајци 21. јануара 2010. године принудно одвели у полицијску станицу, где су га тукли и захтевали да призна извршење више кривичних дела разбојништва, чиме су повредили његов физички и психички интегритет, подвргли га нечовечном поступању и повредили му права зајемчена одредбама члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава. У прилог томе, подносилац је приложио извештај Опште болнице Суботица у коме је констатовано да подносилац под десним оком има мањи хематом, док на другим деловима главе, лица и тела нема трагова свежих повреда. У извештају није наведено да су му повреде нанели полицијски службеници, већ стоји да је изјавио како је задобио „више удараца шакама и гуменим каишем од стране више других особа“. Друге доказе за своју тврдњу подносилац уставне жалбе није доставио, нити наводи да је, уколико су му повреде нанели полицајци, користио редован пут – подношење притужбе против полицијских службеника, прописан одредбама члана 172. став 1, члана 174. став 1. и члана 180. Закона о полицији.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није пружио доказе да је против полицијских службеника подносио било какву представку или притужбу предвиђену Законом о полицији, односно да је користио Законом предвиђена правна средства, а да у самој потврди Опште болнице Суботица пише да је ударце задобио „од стране више других особа“, Уставни суд је оценио да изнети наводи уставне жалбе нису поткрепљени ниједним доказом којим би се на неспоран начин аргументовала тврдња о повреди права зајемчених одредбама члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава.
10. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 30. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
Подносилац тврди да је неоснован навод о његовој осуђиваности послужио истражном судији Основног суда у Суботици као основ за одређивање притвора и доношење оспореног решења Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, чиме су му повређена права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа, као и чињеница и околности конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршио три кривична дела разбојништва, из члана 206. став 1. Кривичног законика. Како је оспорено решење Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора донето након доношења решења (исти број и истог дана) о спровођењу истраге, Уставни суд констатује да је био испуњен први услов за одређивање притвора – постојање основане сумње да је подносилац извршио кривично дело.
У односу на основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП – постојање особитих околности које указују да ће поновити кривично дело, Уставни суд оцењује да, према образложењу решења којим је потврђено решење о одређивању притвора, истражни судија приликом оцене постојања ових околности свој став није засновао само на нетачној чињеници да је подносилац претходно правноснажно осуђен за извршење кривичног дела разбојништва, већ и на томе што се истрага против подносиоца водила због извршења више кривичних дела против имовине (разбојништво), што се ради о лицу без имовине, незапосленом, без сталних прихода, које је основано сумњиво да је извршењем кривичних дела прибављало средства за егзистенцију своје породице и себе. При томе, Уставни суд констатује да је очигледно погрешно узето да је подносилац уставне жалбе раније правноснажно осуђен на три године затвора због извршења кривичног дела разбојништва. Међутим, и даље стоји чињеница да се, поред наведене истраге, против подносиоца истовремено водио и кривични поступак за још једно кривично дело разбојништва.
Имајући у виду све разлоге због којих је подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају истражни судија Основног суда у Суботици оспорено решење о одређивању притвора Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права када је утврдио да постоје услови за одређивање притвора подносиоцу уставне жалбе, по означеном законском основу. Основни суд у Суботици је своју одлуку Кв. 34/10 од 27. јануара 2010. године, да одбије као неосновану жалбу подносиоца изјављену против решења о одређивању притвора, аргументовано образложио, наводећи околности које, у конкретном случају, представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања, па нема ни повреде права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
11. Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи уставне жалбе да су радњама Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције, одузимањем предмета без наредбе суда извршеним 22. јануара 2010. године, повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбом члана 58. став 1. Устава, да су радњама Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица – Одељење криминалистичке полиције повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 25. ст. 1. и 2. и члана 28. ст. 2. и 3. Устава, као и да су му оспореним решењем истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године о одређивању притвора, повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио, и одлучио као у другом делу тачке 2. изреке.
12. Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђених повреда Уставом зајемчених права оствари објављивањем ове oдлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, као у тачки 3. изреке.
13. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић