Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Хикмета Хајровића из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Хикмета Хајровића изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.П. 25/07, Кв-По1. 115/10 од 5. марта 2010. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 66/10 од 25. марта 2010. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Хикмет Хајровић из Новог Пазара, преко пуномоћника Стевана Протића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 23. априла 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 21, 25, 31. и 32. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да се против подносиоца и више других лица пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду води кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ; да је подносиоцу решењем истражног судије Окружног суда у Крагујевцу Кио. 19/07 од 19. марта 2007. године одређен притвор који му се рачуна од 17. марта 2007. године, када је лишен слободе; да је подносиоцу притвор више пута продужаван, последњи пут 5. марта 2010. године оспореним решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.П. 25/07, Кв-По1. 115/10 за два месеца, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП; да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење потврдио оспорено решење о продужењу притвора оспореним решењем Кж2-По1. 66/10 од 25. марта 2010. године, остајући при нејасним и необразложеним формулацијама, избегавајући одговор на питање колико заправо може трајати притвор, уз кршење презумпције невиности; да су оба поступајућа суда своје одлуке донелa без упуштања у постојање стварних разлога за продужење притвора, већ простим преписивањем ранијих решења о продужењу притвора; да је подносилац „заточеник тока доказног поступка против других лица“, јер се поступак води по две спојене оптужнице, подносилац је оптужен само по једној, а докази се изводе само по другој оптужници; да су сви остали саокривљени, осим првооптуженог Д.Е, пуштени на слободу, иако се свима суди за исто кривично дело, засновано на истом чињеничном стању; да је подносилац дискриминисан, и да је тиме повређено начело из члана 21. Устава, јер је припадник националне мањине, као и по основу незапослености, јер судови узимају економско стање као основ за продужење притвора подносиоцу; да је право из члана 25. Устава повређено тиме „што се подносиоцу уставне жалбе неоправдано дуготрајним и неоснованим држањем у притвору озбиљно нарушава физички и психички интегритет“; да је подносиоцу повређено право из члана 31. Устава непоштовањем одредбе о најкраћем могућем трајању притвора и тиме што му се не дозвољава да се брани са слободе иако су престали разлози за одређивање притвора; да се притвор према подносиоцу претвара у својеврсну санкцију; да је право из члана 32. Устава подносиоцу повређено јер поступак траје преко три године, претреси се константно одлажу, у поступку се изводе докази по оптужници која не терети подносиоца уставне жалбе и у коме се мера притвора злоупотребљава и користи у сврху кажњавања лица које није правноснажно осуђено.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених права, поништи оспорена решења и нареди његово пуштање на слободу.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе истиче повреду уставног начела из члана 21. Устава, као и повреде људских права зајемчених одредбама члана 25, члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) садржински је идентична одредби члана 170. Устава. Према ставу 2. овог члана Закона, уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њихове садржине и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду против подносиоца уставне жалбе и више других лица води се кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ, као и других кривичних дела.
Подносиоцу уставне жалбе је решењем истражног судије Окружног суда у Крагујевцу Кио. 19/07 од 19. марта 2007. године одређен притвор који му се рачуна од 17. марта 2007. године, када је лишен слободе. Притвор је више пута продужаван, последњи пут 5. марта 2010. године оспореним решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.П. 25/07, Кв-По1. 115/10 за два месеца, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП. Суд је по службеној дужности испитивао да ли и даље стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору, па је утврдио да ти разлози постоје. Основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП суд је утврдио јер из списа предмета произлази основана сумња да је подносилац извршио кривично дело које му се ставља на терет, да је раније више пута осуђиван, између осталог и због извршења истоврсног кривичног дела у односу на дело које му се ставља на терет, да је без имовине и редовних прихода, па како постоји основана сумња да је велику количину опојне дроге хероин (5.195 грама) предао првооптуженом ради њеног стављања у промет, све наведене околности указују да би, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, па је неопходно продужити му притвор.
Основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП суд је нашао јер је за кривично дело које се подносиоцу ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а у конкретном случају постоје особито тешке околности извршења кривичног дела које се огледају у постојању основане сумња да је подносилац набавио велику количину опојне дроге хероин, коју је предао првооптуженом, ради њеног неовлашћеног стављања у промет.
Решавајући о жалби подносиоца против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 25. марта 2010. године донео оспорено решење Кж2-По1. 66/10, којим је жалбу одбио, прихватајући у потпуности наводе и разлоге првостепеног суда за продужење притвора.
4. Чланом 21. Устава утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбама члана 25. Устава утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).
Одредбама члана 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 142. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), између осталог, прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)), односно ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)). Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама члана 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за која постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, али је мишљења да ова околност није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово стога што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице односе на објективне и субјективне околности везане за сложеност предмета, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет. Чињеница да се преостали оптужени, које оптужница такође терети за исто кривично дело као саизвршиоце, више не налазе у притвору, никако не значи да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено начело забране дискриминације. У конкретном поступку надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
7. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава повређено јер поступак траје преко три године, претреси се константно одлажу, у поступку се изводе докази по спојеној оптужници која не терети подносиоца уставне жалбе, и у коме се мера притвора злоупотребљава и користи у сврху кажњавања лица које није правноснажно осуђено.
Имајући у виду да се предметни кривични поступак води по две оптужнице, јер између извршених кривичних дела постоји персонални и реални конекситет, а с обзиром на динамику којом је суд заказивао главни претрес, као и остале радње које је у том периоду предузимао, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућег суда, односно о томе да је суд одуговлачио поступак. При томе, Уставни суд указује да се коришћење процесних овлашћења у кривичном поступку не може олако карактерисати као злоупотреба права, већ се морају пружити докази који указују да таква злоупотреба постоји. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе такве доказе није пружио.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
8. Подносилац у уставној жалби наводи да је у наведеном кривичном поступку дискриминисан с обзиром да је припадник националне мањине, као и по економском основу, јер судови његово економско стање узимају као основ за продужење притвора, чиме је повређено начело из члана 21. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да је подносилац дискриминисан по било ком основу. Наиме, упоређивањем окривљених који су пуштени да се бране са слободе и оних који се налазе у притвору, не може се констатовати да је надлежни суд одлуку о притвору доносио према критеријуму националне припадности оптужених. Поред тога, чињеницу да је подносилац уставне жалбе без имовине и редовних извора прихода суд је ценио у контексту свих околности које указују на могућност понављања кривичног дела, па се навођење ове чињенице не може сматрати „дискриминацијом по економском основу“.
По правном ставу Уставног суда, уставне гаранције из члана 21. Устава не осигуравају независно и самостално право које може бити предмет преиспитивања у поступку по уставној жалби, већ се ради о уставном начелу акцесорне природе на које се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама, садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело забране дискриминације, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреда начела може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права. У поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права која подносилац уставне жалбе истиче.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 21. Устава.
9. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права из члана 25. Устава тиме „што се подносиоцу уставне жалбе, неоправдано дуготрајним и неоснованим држањем у притвору, озбиљно нарушава физички и психички интегритет...“, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није дао посебне уставноправне разлоге који би указивали на повреду истакнутог права, већ тврдњу о повреди овог права заснива на повреди права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да Уставни суд није утврдио повреду подносиочевих права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава, то је оценио да нема ни повреде подносиочевих права зајемчених одредбама члана 25. Устава.
10. На основу свега изложеног, Уставни суд је у односу на истакнуте повреде права из чл. 21. и 25, члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. (право на суђење у разумном року), сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
11. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да из наведених одредаба Закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су исцрпљена или да нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом, осим ако се истиче повреда права на суђење у разумном року.
Уставни суд је оценио да ће подносилац уставне жалбе имати могућност, уколико и даље буде сматрао да су му повређена означена уставна права, односно да одредбе Законика о кривичном поступку нису правилно примењене, а да је то било од утицаја на доношење законите и правичне пресуде, да све наведено оспорава у евентуалној жалби против првостепене пресуде која буде донета у оспореном кривичном поступку.
Стога је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са напред наведеним повредама права, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу преурањена.
Оваквом одлуком Суда не утиче се на могућност подносиоца уставне жалбе да се по исцрпљивању свих правних средстава обрати Уставном суду новом уставном жалбом, ако буде сматрао да су му одлукама надлежних органа повређена или ускраћена права зајемчена Уставом.
С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу у односу на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање Уставног суда о поднетој уставној жалби.
2. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да се против подносиоца и више других лица пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду води кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ; да је подносиоцу решењем истражног судије Окружног суда у Крагујевцу Кио. 19/07 од 19. марта 2007. године одређен притвор који му се рачуна од 17. марта 2007. године, када је лишен слободе; да је подносиоцу притвор више пута продужаван, последњи пут 5. марта 2010. године оспореним решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.П. 25/07, Кв-По1. 115/10 за два месеца, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП; да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење потврдио оспорено решење о продужењу притвора оспореним решењем Кж2-По1. 66/10 од 25. марта 2010. године, остајући при нејасним и необразложеним формулацијама, избегавајући одговор на питање колико заправо може трајати притвор, уз кршење презумпције невиности; да су оба поступајућа суда своје одлуке донелa без упуштања у постојање стварних разлога за продужење притвора, већ простим преписивањем ранијих решења о продужењу притвора; да је подносилац „заточеник тока доказног поступка против других лица“, јер се поступак води по две спојене оптужнице, подносилац је оптужен само по једној, а докази се изводе само по другој оптужници; да су сви остали саокривљени, осим првооптуженог Д.Е, пуштени на слободу, иако се свима суди за исто кривично дело, засновано на истом чињеничном стању; да је подносилац дискриминисан, и да је тиме повређено начело из члана 21. Устава, јер је припадник националне мањине, као и по основу незапослености, јер судови узимају економско стање као основ за продужење притвора подносиоцу; да је право из члана 25. Устава повређено тиме „што се подносиоцу уставне жалбе неоправдано дуготрајним и неоснованим држањем у притвору озбиљно нарушава физички и психички интегритет“; да је подносиоцу повређено право из члана 31. Устава непоштовањем одредбе о најкраћем могућем трајању притвора и тиме што му се не дозвољава да се брани са слободе иако су престали разлози за одређивање притвора; да се притвор према подносиоцу претвара у својеврсну санкцију; да је право из члана 32. Устава подносиоцу повређено јер поступак траје преко три године, претреси се константно одлажу, у поступку се изводе докази по оптужници која не терети подносиоца уставне жалбе и у коме се мера притвора злоупотребљава и користи у сврху кажњавања лица које није правноснажно осуђено.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених права, поништи оспорена решења и нареди његово пуштање на слободу.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе истиче повреду уставног начела из члана 21. Устава, као и повреде људских права зајемчених одредбама члана 25, члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) садржински је идентична одредби члана 170. Устава. Према ставу 2. овог члана Закона, уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њихове садржине и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду против подносиоца уставне жалбе и више других лица води се кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ, као и других кривичних дела.
Подносиоцу уставне жалбе је решењем истражног судије Окружног суда у Крагујевцу Кио. 19/07 од 19. марта 2007. године одређен притвор који му се рачуна од 17. марта 2007. године, када је лишен слободе. Притвор је више пута продужаван, последњи пут 5. марта 2010. године оспореним решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.П. 25/07, Кв-По1. 115/10 за два месеца, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП. Суд је по службеној дужности испитивао да ли и даље стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору, па је утврдио да ти разлози постоје. Основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП суд је утврдио јер из списа предмета произлази основана сумња да је подносилац извршио кривично дело које му се ставља на терет, да је раније више пута осуђиван, између осталог и због извршења истоврсног кривичног дела у односу на дело које му се ставља на терет, да је без имовине и редовних прихода, па како постоји основана сумња да је велику количину опојне дроге хероин (5.195 грама) предао првооптуженом ради њеног стављања у промет, све наведене околности указују да би, уколико би се нашао на слободи, могао поновити кривично дело, па је неопходно продужити му притвор.
Основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП суд је нашао јер је за кривично дело које се подносиоцу ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а у конкретном случају постоје особито тешке околности извршења кривичног дела које се огледају у постојању основане сумња да је подносилац набавио велику количину опојне дроге хероин, коју је предао првооптуженом, ради њеног неовлашћеног стављања у промет.
Решавајући о жалби подносиоца против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 25. марта 2010. године донео оспорено решење Кж2-По1. 66/10, којим је жалбу одбио, прихватајући у потпуности наводе и разлоге првостепеног суда за продужење притвора.
4. Чланом 21. Устава утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбама члана 25. Устава утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).
Одредбама члана 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 142. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), између осталог, прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)), односно ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)). Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама члана 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за која постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, али је мишљења да ова околност није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово стога што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице односе на објективне и субјективне околности везане за сложеност предмета, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет. Чињеница да се преостали оптужени, које оптужница такође терети за исто кривично дело као саизвршиоце, више не налазе у притвору, никако не значи да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено начело забране дискриминације. У конкретном поступку надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица. То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
7. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава повређено јер поступак траје преко три године, претреси се константно одлажу, у поступку се изводе докази по спојеној оптужници која не терети подносиоца уставне жалбе, и у коме се мера притвора злоупотребљава и користи у сврху кажњавања лица које није правноснажно осуђено.
Имајући у виду да се предметни кривични поступак води по две оптужнице, јер између извршених кривичних дела постоји персонални и реални конекситет, а с обзиром на динамику којом је суд заказивао главни претрес, као и остале радње које је у том периоду предузимао, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућег суда, односно о томе да је суд одуговлачио поступак. При томе, Уставни суд указује да се коришћење процесних овлашћења у кривичном поступку не може олако карактерисати као злоупотреба права, већ се морају пружити докази који указују да таква злоупотреба постоји. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе такве доказе није пружио.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
8. Подносилац у уставној жалби наводи да је у наведеном кривичном поступку дискриминисан с обзиром да је припадник националне мањине, као и по економском основу, јер судови његово економско стање узимају као основ за продужење притвора, чиме је повређено начело из члана 21. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да је подносилац дискриминисан по било ком основу. Наиме, упоређивањем окривљених који су пуштени да се бране са слободе и оних који се налазе у притвору, не може се констатовати да је надлежни суд одлуку о притвору доносио према критеријуму националне припадности оптужених. Поред тога, чињеницу да је подносилац уставне жалбе без имовине и редовних извора прихода суд је ценио у контексту свих околности које указују на могућност понављања кривичног дела, па се навођење ове чињенице не може сматрати „дискриминацијом по економском основу“.
По правном ставу Уставног суда, уставне гаранције из члана 21. Устава не осигуравају независно и самостално право које може бити предмет преиспитивања у поступку по уставној жалби, већ се ради о уставном начелу акцесорне природе на које се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама, садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело забране дискриминације, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреда начела може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права. У поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права која подносилац уставне жалбе истиче.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 21. Устава.
9. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права из члана 25. Устава тиме „што се подносиоцу уставне жалбе, неоправдано дуготрајним и неоснованим држањем у притвору, озбиљно нарушава физички и психички интегритет...“, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није дао посебне уставноправне разлоге који би указивали на повреду истакнутог права, већ тврдњу о повреди овог права заснива на повреди права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да Уставни суд није утврдио повреду подносиочевих права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава, то је оценио да нема ни повреде подносиочевих права зајемчених одредбама члана 25. Устава.
10. На основу свега изложеног, Уставни суд је у односу на истакнуте повреде права из чл. 21. и 25, члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. (право на суђење у разумном року), сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
11. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да из наведених одредаба Закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су исцрпљена или да нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом, осим ако се истиче повреда права на суђење у разумном року.
Уставни суд је оценио да ће подносилац уставне жалбе имати могућност, уколико и даље буде сматрао да су му повређена означена уставна права, односно да одредбе Законика о кривичном поступку нису правилно примењене, а да је то било од утицаја на доношење законите и правичне пресуде, да све наведено оспорава у евентуалној жалби против првостепене пресуде која буде донета у оспореном кривичном поступку.
Стога је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са напред наведеним повредама права, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу преурањена.
Оваквом одлуком Суда не утиче се на могућност подносиоца уставне жалбе да се по исцрпљивању свих правних средстава обрати Уставном суду новом уставном жалбом, ако буде сматрао да су му одлукама надлежних органа повређена или ускраћена права зајемчена Уставом.
С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу у односу на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање Уставног суда о поднетој уставној жалби.
2. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић