Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Цмиљке Андоновић из Рашке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. маја 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Цмиљке Андоновић изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године и решења Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Цмиљка Андоновић из Рашке је 4. децембра 2008. године, преко пуномоћника – адвоката Драгице Медаревић из Рашке, Уставном суду поднела уставну жалбу, због повреде начела непосредне примене људских и мањинских права из члана 18. Устава Републике Србије, забране повратног дејства закона и других општих аката из члана 197. ст. 1. и 2. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
Подноситељка уставне жалбе је навела: да је ванпарнични поступак који је, као предлагач, покренула подношењем предлога за доношење решења које ће заменити уговор о откупу стана против противника предлагача ЈП „Железнице Србије“, правноснажно окончан решењем Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године; да је наведеним решењем одбијена, као неоснована, ревизија предлагача изјављена против решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године, којим је одбијена као неоснована жалба предлагача и потврђено првостепено решење Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године; да је наведеним првостепеним решењем одбијен предлог предлагача, зато што судови нису правилно применили материјално право, односно зато што су дозволили ретроактивну примену Уредбе о решавању стамбених потреба постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини из 2002. године.
Предложила је да Уставни суд поништи решење Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, решење Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године и решење Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Рашки П. 25/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Овде подноситељка уставне жалбе је, као предлагач, 5. јануара 2003. године Општинском суду у Рашки поднела предлог да суд донесе решење које замењује уговор о откупу стана. Као противника предлагача је означила Јавно железничко транспортно предузеће Београд (у даљем тексту: ЈЖТП Београд).
Општински суд у Рашки је решењем Р. 9/03 од 18. маја 2004. године одбио предлог предлагача.
Окружни суд у Краљеву је решењем Гж. 1071/04 од 14. октобра 2004. године одбио као неосновану жалбу предлагача и потврдио ожалбено првостепено решење Општинског суда у Рашки.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 998/05 од 9. фебруара 2006. године утврдио да је ревизија предлагача основана, укинуо решење Окружног суда у Краљеву Гж. 1071/04 од 14. октобра 2004. године и решење Општинског суда у Рашки Р. 9/03 од 18. маја 2004. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак. У образложењу ревизијског решења, између осталог, је наведено да ће у поновном поступку првостепени суд потпуно и правилно утврдити чињенично стање и разјаснити по ком основу и у ком својству је Ненаду Андоновићу, пок. супругу, додељен на коришћење предметни стан, као и да ли се ради о службеном стану, кад је стан то својство стекао, као и да ли се ради о стану који је по свом положају и природној намени везан за обављање одређене службене дужности.
Општински суд у Рашки је, у поновном поступку, донео решење Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године којим је одбио предлог предлагача да суд донесе решење које ће заменити уговор о откупу стана.
Решењем Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено ожалбено решење Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године одбио као неосновану ревизију предлагача изјављену против решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године.
У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је у спроведеном поступку утврђено да се спорни стан налази у станичној згради Железничке станице у Рашки; да је предметни стан код противника предлагача заведен као службени, под матичним бројем 10552; да је предметни стан добио супруг предлагача на основу вршења службене дужности на железници; да је уговор о коришћењу стана из 1968. године и уговор о закупу стана из 1987. године потписан од стране противника предлагача као закуподавца, али не и од стране правног претходника предлагача као закупца.
Даље је наведено да је, код овако утврђеног чињеничног стања, Врховни суд оценио да су нижестепени судови правилно применили материјално право. Наиме, према становишту Врховног суда, неосновани су наводи ревизије којима се оспорава категорија спорног стана, јер се службеним станом сматрају и они станови који као такви нису утврђени општим актом даваоца стана на коришћење, али су по својој намени везани за вршење одређене службене дужности, а у конкретном случају, предметни стан је додељен правном претходнику предлагача у циљу вршења одређене службене дужности.
Наведено је и то да су нижестепени судови правилно применили одредбу члана 52. став 1. Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини („Службени гласник РС“, број 41/02, са изменама и допунама), којом је прописано да се станом за службене потребе у смислу ове уредбе сматра стан у државној својини чије је коришћење везано за вршење одређених послова, задатака, службене дужности и функције, а који за те намене одреди извршни, односно управни орган корисника државних средстава. Одредбом члана 61. наведене Уредбе прописано је да ће се поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту, односно пропису по коме до дана ступања на снагу Уредбе, није донета првостепена одлука или одлука није поништена од стране суда, спровести по одредбама Уредбе. Како право на откуп станова имају само закупци на неодређено време, а предлагач то право није стекла, јер је спорни стан додељен њеном правном претходнику као службени, правилно су нижестепени судови одбили предлог за доношење решења које замењује уговор о откупу стана, а сходном применом одредби члана 16. и члана 39. Закона о становању.
4. Подноситељка уставне жалбе се позвала на повреду одредаба члана 18, члана 58. ст. 1. и 2. и члана 197. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 18. Устава јемчи непосредна примена људских и мањинских права гарантованих Уставом, а не установљава неко људско право или слобода чија се повреда може истаћи у уставној жалби.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.).
Одредбама члана 197. Устава је, поред осталог, утврђено: да закони и сви други општи правни акти не могу имати повратно дејство (став 1.); да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (став 2.).
Уставни суд налази да су за одлучивање у овој уставноправној ствари од значаја одредбе Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/2001 и 101/05) којима је прописано: да је носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини (у даљем тексту: носилац права располагања), дужан да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао до дана ступања на снагу овог закона (у даљем тексту: носилац станарског права), на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом (члан 16. став 1.), да ако носилац права располагања одбије захтев за откуп тога стана или не закључи уговор о откупу у року од 30 дана од дана подношења захтева, лице из ст. 1. и 2. овог члана може да поднесе предлог надлежном суду да у ванпарничном поступку донесе решење које ће заменити уговор о откупу ( члан 16. став 4.); да се одредбе овог закона о коришћењу друштвеног стана по основу уговора о закупу друштвеног стана, примењују и на коришћење станова у друштвеној и државној својини који буду дати у закуп на неодређено време и да закупац на неодређено време стана из става 1. овог члана, може тај стан да откупи по одредбама овог закона (члан 39. ст. 1. и 2.).
Уредбом о коришћењу стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини ("Службени гласник РС", бр. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04, 68/06, 10/07, 107/07 и 68/09), прописано је: да се станом за службене потребе у смислу ове уредбе сматра стан у државној својини чије је коришћење везано за вршење одређених послова, задатака, службене дужности и функције (у даљем тексту: службене дужности), а који за те намене одреди извршни, односно управни орган корисника државних средстава члан 52. став 1); да ће се поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту односно пропису по коме, до дана ступања на снагу ове уредбе није донета првостепена одлука или је одлука поништена од стране суда, наставити по одредбама ове уредбе (члан 61.).
5. Иако се подноситељка уставне жалбе формално не позива на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и навода уставне жалбе, Уставни суд је сматрао да је, пре оцене основаности повреде права на имовину, потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, јер се подноситељка жали и на примену материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Стога је Уставни суд сматрао да је, пре оцене основаности навода о повреди права на имовину, претходно потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава.
У том смислу, Уставни суд је пошао од оспореног ревизијског решења Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године којим је одбијена као неоснована ревизија предлагача изјављена против решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године. Наведеним другостепеним решењем одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено првостепено решење Општинског суда у Рашки 1Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године којим је одбијен предлог предлагача да суд донесе решење које ће заменити уговор о откупу стана.
У оспореном ревизијском решењу Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, Врховни суд Србије је утврдио да су нижестепени судови, на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право. Наиме, у спроведеном поступку судови су утврдили категорију спорног стана као службеног, јер је додељен правном претходнику предлагача у циљу вршења одређене службене дужности, а службеним станом се сматрају и они станови који као такви нису утврђени општим актом даваоца стана на коришћење, али су по својој намени везани за вршење службене дужности.
Судови су констатовали да поступак за доделу предметног стана треба спровести применом одредбе члана 61. Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини („Службени гласник РС“, број 41/02 са изменама и допунама) којом је прописано да ће се поступак решавања стамбене потребе започет по општем акту односно пропису по коме до дана ступања на снагу Уредбе није донета првостепена одлука или одлука није поништена од стране суда, наставити по одредбама Уредбе, јер до дана ступања ове уредбе (20. јула 2002. године) није била донета одлука о додели спорног стана предлагачу у закуп на неодређено време.
Како право на откуп станова имају само закупци на неодређено време, а предлагач то право није стекла, нижестепени судови су одбили предлог за доношење решења које замењује уговор о откупу стана, сходном применом одредаба чл. 16. и 39. Закона о становању.
Према оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење донео је Уставом и законом установљен суд, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, а засновано је на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Врховни суд Србије је у оспореном решењу дао детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним или дискриминаторским. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјално-правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Другим речима, сама околност да подноситељка уставне жалбе није задовољна исходом предметног ванпарничног поступка не значи истовремено да јој, у конкретном случају, није било обезбеђено правично суђење.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је констатовао да Устав гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, а да Устав не гарантује право на стицање својине. С тим у вези, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права, у више наврата, изнео став да се делокруг члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода примењује само на постојећу имовину и “не гарантује право на стицање имовине” (видети, поред других, пресуду у предмету Marchx v. Belgium, од 13. јуна 1979. године, став 63.), те да сваки подносилац представке мора бити у стању да докаже постојање права на имовину у питању, како би био жртва повреде Конвенције (видети пресуду Agrotexim and Others v. Greece, од 26. септембра 1995. године, став 59.). Овакав став Уставни суд је, поред осталих, заузео и у предмету Уж – 1314/2008.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да нису прихватљиви наводи подноситељке уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и права на имовину гарантованог чланом 58. Устава, а имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/08 од 25. јануара 2008. године и Општинског суда у Рашки 1Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године, није дошло до повреде наведених уставних права.
Подноситељка уставне жалбе наводи да јој је повређено право на правично суђење, јер су поступајући судови ретроактивно применили Уредбу о коришћењу стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини, а не Закон о становању, а да је одредбама члана 197. Устава утврђено начело забране повратног дејства закона и других општих аката.
Одлучивање на основу закона значи поступање у складу са одговарајућим материјалноправним и процесноправним прописима, а поштовање материјалног закона подразумева одређивање меродавног прописа у конкретном случају.
У односу на ванпарнични поступак за доношење решења које ће заменити уговор о коришћењу стана, Уставни суд је оценио да су поступајући судови утврдили да се не може применити Закон о становању, јер исти не познаје категорију службеног стана и да предлагач (овде подноситељка уставне жалбе) није стекао својство закупца на неодређено време. Уредбом о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини је прописано да ће се поступак решавања стамбене потребе започет по општем акту, односно пропису по коме до дана ступања на снагу Уредбе није донета првостепена одлука или одлука поништена од стране суда, наставити по одредбама Уредбе. Како до дана ступања ове Уредбе (20. јула 2002. године) није била донета одлука о додели спорног стана предлагачу у закуп на неодређено време, нижестепени судови су применили наведену Уредбу као меродавно материјално право за решавање конкретног случаја, што по оцени Уставног суда не представља ретроактивну примену закона и других општих аката утврђену одредбама члана 197. Устава.
Полазећи од изложеног и имајући у виду већ изнету оцену у погледу оспорених права на правично суђење и права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је констатовао да се одредбама члана 18. Устава јемчи непосредна примена људских и мањиниских права гарантованих Уставом, а не установљава неко уставно право или слобода чија се повреда може истаћи у уставној жалби, те да се у односу на ове одредбе Устава у поступку по уставној жалби не могу ценити повреде основних људских права и слобода грађана од стране Уставног суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе је навела: да је ванпарнични поступак који је, као предлагач, покренула подношењем предлога за доношење решења које ће заменити уговор о откупу стана против противника предлагача ЈП „Железнице Србије“, правноснажно окончан решењем Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године; да је наведеним решењем одбијена, као неоснована, ревизија предлагача изјављена против решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године, којим је одбијена као неоснована жалба предлагача и потврђено првостепено решење Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године; да је наведеним првостепеним решењем одбијен предлог предлагача, зато што судови нису правилно применили материјално право, односно зато што су дозволили ретроактивну примену Уредбе о решавању стамбених потреба постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини из 2002. године.
Предложила је да Уставни суд поништи решење Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, решење Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године и решење Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Рашки П. 25/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Овде подноситељка уставне жалбе је, као предлагач, 5. јануара 2003. године Општинском суду у Рашки поднела предлог да суд донесе решење које замењује уговор о откупу стана. Као противника предлагача је означила Јавно железничко транспортно предузеће Београд (у даљем тексту: ЈЖТП Београд).
Општински суд у Рашки је решењем Р. 9/03 од 18. маја 2004. године одбио предлог предлагача.
Окружни суд у Краљеву је решењем Гж. 1071/04 од 14. октобра 2004. године одбио као неосновану жалбу предлагача и потврдио ожалбено првостепено решење Општинског суда у Рашки.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 998/05 од 9. фебруара 2006. године утврдио да је ревизија предлагача основана, укинуо решење Окружног суда у Краљеву Гж. 1071/04 од 14. октобра 2004. године и решење Општинског суда у Рашки Р. 9/03 од 18. маја 2004. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак. У образложењу ревизијског решења, између осталог, је наведено да ће у поновном поступку првостепени суд потпуно и правилно утврдити чињенично стање и разјаснити по ком основу и у ком својству је Ненаду Андоновићу, пок. супругу, додељен на коришћење предметни стан, као и да ли се ради о службеном стану, кад је стан то својство стекао, као и да ли се ради о стану који је по свом положају и природној намени везан за обављање одређене службене дужности.
Општински суд у Рашки је, у поновном поступку, донео решење Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године којим је одбио предлог предлагача да суд донесе решење које ће заменити уговор о откупу стана.
Решењем Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено ожалбено решење Општинског суда у Рашки Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године одбио као неосновану ревизију предлагача изјављену против решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године.
У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је у спроведеном поступку утврђено да се спорни стан налази у станичној згради Железничке станице у Рашки; да је предметни стан код противника предлагача заведен као службени, под матичним бројем 10552; да је предметни стан добио супруг предлагача на основу вршења службене дужности на железници; да је уговор о коришћењу стана из 1968. године и уговор о закупу стана из 1987. године потписан од стране противника предлагача као закуподавца, али не и од стране правног претходника предлагача као закупца.
Даље је наведено да је, код овако утврђеног чињеничног стања, Врховни суд оценио да су нижестепени судови правилно применили материјално право. Наиме, према становишту Врховног суда, неосновани су наводи ревизије којима се оспорава категорија спорног стана, јер се службеним станом сматрају и они станови који као такви нису утврђени општим актом даваоца стана на коришћење, али су по својој намени везани за вршење одређене службене дужности, а у конкретном случају, предметни стан је додељен правном претходнику предлагача у циљу вршења одређене службене дужности.
Наведено је и то да су нижестепени судови правилно применили одредбу члана 52. став 1. Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини („Службени гласник РС“, број 41/02, са изменама и допунама), којом је прописано да се станом за службене потребе у смислу ове уредбе сматра стан у државној својини чије је коришћење везано за вршење одређених послова, задатака, службене дужности и функције, а који за те намене одреди извршни, односно управни орган корисника државних средстава. Одредбом члана 61. наведене Уредбе прописано је да ће се поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту, односно пропису по коме до дана ступања на снагу Уредбе, није донета првостепена одлука или одлука није поништена од стране суда, спровести по одредбама Уредбе. Како право на откуп станова имају само закупци на неодређено време, а предлагач то право није стекла, јер је спорни стан додељен њеном правном претходнику као службени, правилно су нижестепени судови одбили предлог за доношење решења које замењује уговор о откупу стана, а сходном применом одредби члана 16. и члана 39. Закона о становању.
4. Подноситељка уставне жалбе се позвала на повреду одредаба члана 18, члана 58. ст. 1. и 2. и члана 197. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 18. Устава јемчи непосредна примена људских и мањинских права гарантованих Уставом, а не установљава неко људско право или слобода чија се повреда може истаћи у уставној жалби.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.).
Одредбама члана 197. Устава је, поред осталог, утврђено: да закони и сви други општи правни акти не могу имати повратно дејство (став 1.); да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (став 2.).
Уставни суд налази да су за одлучивање у овој уставноправној ствари од значаја одредбе Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/2001 и 101/05) којима је прописано: да је носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини (у даљем тексту: носилац права располагања), дужан да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао до дана ступања на снагу овог закона (у даљем тексту: носилац станарског права), на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом (члан 16. став 1.), да ако носилац права располагања одбије захтев за откуп тога стана или не закључи уговор о откупу у року од 30 дана од дана подношења захтева, лице из ст. 1. и 2. овог члана може да поднесе предлог надлежном суду да у ванпарничном поступку донесе решење које ће заменити уговор о откупу ( члан 16. став 4.); да се одредбе овог закона о коришћењу друштвеног стана по основу уговора о закупу друштвеног стана, примењују и на коришћење станова у друштвеној и државној својини који буду дати у закуп на неодређено време и да закупац на неодређено време стана из става 1. овог члана, може тај стан да откупи по одредбама овог закона (члан 39. ст. 1. и 2.).
Уредбом о коришћењу стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини ("Службени гласник РС", бр. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04, 68/06, 10/07, 107/07 и 68/09), прописано је: да се станом за службене потребе у смислу ове уредбе сматра стан у државној својини чије је коришћење везано за вршење одређених послова, задатака, службене дужности и функције (у даљем тексту: службене дужности), а који за те намене одреди извршни, односно управни орган корисника државних средстава члан 52. став 1); да ће се поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту односно пропису по коме, до дана ступања на снагу ове уредбе није донета првостепена одлука или је одлука поништена од стране суда, наставити по одредбама ове уредбе (члан 61.).
5. Иако се подноситељка уставне жалбе формално не позива на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и навода уставне жалбе, Уставни суд је сматрао да је, пре оцене основаности повреде права на имовину, потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, јер се подноситељка жали и на примену материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Стога је Уставни суд сматрао да је, пре оцене основаности навода о повреди права на имовину, претходно потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава.
У том смислу, Уставни суд је пошао од оспореног ревизијског решења Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године којим је одбијена као неоснована ревизија предлагача изјављена против решења Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/07 од 25. јануара 2008. године. Наведеним другостепеним решењем одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено првостепено решење Општинског суда у Рашки 1Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године којим је одбијен предлог предлагача да суд донесе решење које ће заменити уговор о откупу стана.
У оспореном ревизијском решењу Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, Врховни суд Србије је утврдио да су нижестепени судови, на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право. Наиме, у спроведеном поступку судови су утврдили категорију спорног стана као службеног, јер је додељен правном претходнику предлагача у циљу вршења одређене службене дужности, а службеним станом се сматрају и они станови који као такви нису утврђени општим актом даваоца стана на коришћење, али су по својој намени везани за вршење службене дужности.
Судови су констатовали да поступак за доделу предметног стана треба спровести применом одредбе члана 61. Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини („Службени гласник РС“, број 41/02 са изменама и допунама) којом је прописано да ће се поступак решавања стамбене потребе започет по општем акту односно пропису по коме до дана ступања на снагу Уредбе није донета првостепена одлука или одлука није поништена од стране суда, наставити по одредбама Уредбе, јер до дана ступања ове уредбе (20. јула 2002. године) није била донета одлука о додели спорног стана предлагачу у закуп на неодређено време.
Како право на откуп станова имају само закупци на неодређено време, а предлагач то право није стекла, нижестепени судови су одбили предлог за доношење решења које замењује уговор о откупу стана, сходном применом одредаба чл. 16. и 39. Закона о становању.
Према оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење донео је Уставом и законом установљен суд, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, а засновано је на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Врховни суд Србије је у оспореном решењу дао детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним или дискриминаторским. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјално-правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Другим речима, сама околност да подноситељка уставне жалбе није задовољна исходом предметног ванпарничног поступка не значи истовремено да јој, у конкретном случају, није било обезбеђено правично суђење.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је констатовао да Устав гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, а да Устав не гарантује право на стицање својине. С тим у вези, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права, у више наврата, изнео став да се делокруг члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода примењује само на постојећу имовину и “не гарантује право на стицање имовине” (видети, поред других, пресуду у предмету Marchx v. Belgium, од 13. јуна 1979. године, став 63.), те да сваки подносилац представке мора бити у стању да докаже постојање права на имовину у питању, како би био жртва повреде Конвенције (видети пресуду Agrotexim and Others v. Greece, од 26. септембра 1995. године, став 59.). Овакав став Уставни суд је, поред осталих, заузео и у предмету Уж – 1314/2008.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да нису прихватљиви наводи подноситељке уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и права на имовину гарантованог чланом 58. Устава, а имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима Врховног суда Србије Рев. 2013/08 од 18. септембра 2008. године, Окружног суда у Краљеву Гж. 2027/08 од 25. јануара 2008. године и Општинског суда у Рашки 1Р. 25/06 од 26. јануара 2007. године, није дошло до повреде наведених уставних права.
Подноситељка уставне жалбе наводи да јој је повређено право на правично суђење, јер су поступајући судови ретроактивно применили Уредбу о коришћењу стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини, а не Закон о становању, а да је одредбама члана 197. Устава утврђено начело забране повратног дејства закона и других општих аката.
Одлучивање на основу закона значи поступање у складу са одговарајућим материјалноправним и процесноправним прописима, а поштовање материјалног закона подразумева одређивање меродавног прописа у конкретном случају.
У односу на ванпарнични поступак за доношење решења које ће заменити уговор о коришћењу стана, Уставни суд је оценио да су поступајући судови утврдили да се не може применити Закон о становању, јер исти не познаје категорију службеног стана и да предлагач (овде подноситељка уставне жалбе) није стекао својство закупца на неодређено време. Уредбом о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини је прописано да ће се поступак решавања стамбене потребе започет по општем акту, односно пропису по коме до дана ступања на снагу Уредбе није донета првостепена одлука или одлука поништена од стране суда, наставити по одредбама Уредбе. Како до дана ступања ове Уредбе (20. јула 2002. године) није била донета одлука о додели спорног стана предлагачу у закуп на неодређено време, нижестепени судови су применили наведену Уредбу као меродавно материјално право за решавање конкретног случаја, што по оцени Уставног суда не представља ретроактивну примену закона и других општих аката утврђену одредбама члана 197. Устава.
Полазећи од изложеног и имајући у виду већ изнету оцену у погледу оспорених права на правично суђење и права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је констатовао да се одредбама члана 18. Устава јемчи непосредна примена људских и мањиниских права гарантованих Уставом, а не установљава неко уставно право или слобода чија се повреда може истаћи у уставној жалби, те да се у односу на ове одредбе Устава у поступку по уставној жалби не могу ценити повреде основних људских права и слобода грађана од стране Уставног суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Марија Драшкић