PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1431/2008
Datum donošenja odluke: 19.05.2011
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 58., Član 197. Stav 1., Član 197. Stav 2.
Podnosilac: Cmiljka Andonović
Pojmovni registar:
Napomena: -nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, pravo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. stav 1. i 2. Ustava (u preostalom delu odbacivanje)

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Cmiljke Andonović iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. maja 2011. godine, doneo je  


O D L U K U

    
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Cmiljke Andonović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine i rešenja Opštinskog suda u Raški R. 25/06 od 26. januara 2007. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.


O b r a z l o ž e nj e

   
1. Cmiljka Andonović iz Raške je 4. decembra 2008. godine, preko punomoćnika – advokata Dragice Medarević iz Raške, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, zbog povrede načela neposredne primene ljudskih i manjinskih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. st. 1. i 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
   
Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je vanparnični postupak koji je, kao predlagač, pokrenula podnošenjem predloga za donošenje rešenja koje će zameniti ugovor o otkupu stana protiv protivnika predlagača JP „Železnice Srbije“, pravnosnažno okončan rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine; da je navedenim rešenjem odbijena, kao neosnovana, revizija predlagača izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Raški R. 25/06 od 26. januara 2007. godine; da je navedenim prvostepenim rešenjem odbijen predlog predlagača, zato što sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo, odnosno zato što su dozvolili retroaktivnu primenu Uredbe o rešavanju stambenih potreba postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini iz 2002. godine.
   
Predložila je da Ustavni sud poništi rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine, rešenje Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine i rešenje Opštinskog suda u Raški R. 25/06 od 26. januara 2007. godine.
   
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje  zakonom.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Raški P. 25/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
   
Ovde podnositeljka ustavne žalbe je, kao predlagač,  5. januara 2003. godine  Opštinskom sudu u Raški podnela predlog da sud donese rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Kao protivnika predlagača je označila Javno železničko transportno preduzeće Beograd (u daljem tekstu: JŽTP Beograd).
   
Opštinski sud u Raški je rešenjem R. 9/03 od 18. maja 2004. godine odbio predlog predlagača.
   
Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 1071/04 od 14. oktobra 2004. godine odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Raški.
   
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 998/05 od 9. februara 2006. godine utvrdio da je revizija predlagača osnovana, ukinuo rešenje Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1071/04 od 14. oktobra 2004. godine i rešenje Opštinskog suda u Raški R. 9/03 od 18. maja 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju revizijskog rešenja, između ostalog, je navedeno da će u ponovnom postupku prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje i razjasniti po kom osnovu i u kom svojstvu je Nenadu Andonoviću, pok. suprugu, dodeljen na korišćenje predmetni stan, kao i da li se radi o službenom stanu, kad je stan to svojstvo stekao, kao i da li se radi o stanu koji je po svom položaju i prirodnoj nameni vezan za obavljanje određene službene dužnosti.
   
Opštinski sud u Raški je, u ponovnom postupku, doneo rešenje R. 25/06 od 26. januara 2007. godine kojim je odbio predlog predlagača da sud donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana.
   
Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Raški R. 25/06 od 26. januara 2007. godine.
   
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju predlagača izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine.
   
U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je u sprovedenom postupku utvrđeno da se sporni stan nalazi u staničnoj zgradi Železničke stanice u Raški; da je predmetni stan kod protivnika predlagača zaveden kao službeni, pod matičnim brojem 10552; da je predmetni stan dobio suprug predlagača na osnovu vršenja službene dužnosti na železnici; da je ugovor o korišćenju stana iz 1968. godine i ugovor o zakupu stana iz 1987. godine potpisan od strane protivnika predlagača kao zakupodavca, ali ne i od strane pravnog prethodnika predlagača kao zakupca.
   
Dalje je navedeno da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo. Naime, prema stanovištu Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije kojima se osporava kategorija spornog stana, jer se službenim stanom smatraju i oni stanovi koji kao takvi nisu utvrđeni opštim aktom davaoca stana na korišćenje, ali su po svojoj nameni vezani za vršenje određene službene dužnosti, a u konkretnom slučaju, predmetni stan je dodeljen pravnom prethodniku predlagača u cilju vršenja određene službene dužnosti.
   
Navedeno je i to da su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 52. stav 1. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 41/02, sa izmenama i dopunama), kojom je propisano da se stanom za službene potrebe u smislu ove uredbe smatra stan u državnoj svojini čije je korišćenje vezano za vršenje određenih poslova, zadataka, službene dužnosti i funkcije, a koji za te namene odredi izvršni, odnosno upravni organ korisnika državnih sredstava. Odredbom člana 61. navedene Uredbe propisano je da će se postupak za rešavanje stambene potrebe započet po opštem aktu, odnosno propisu po kome do dana stupanja na snagu Uredbe, nije doneta prvostepena odluka ili odluka nije poništena od strane suda,  sprovesti po odredbama Uredbe. Kako pravo na otkup stanova imaju samo zakupci na neodređeno vreme, a predlagač to pravo nije stekla, jer je sporni stan dodeljen njenom pravnom prethodniku kao službeni, pravilno su nižestepeni sudovi odbili predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, a shodnom primenom odredbi člana 16. i člana 39. Zakona o stanovanju.
   
4. Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala na povredu odredaba člana 18, člana 58. st. 1. i 2. i člana 197. st. 1. i 2. Ustava.
   
Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 18. Ustava jemči neposredna primena ljudskih i manjinskih prava garantovanih Ustavom, a ne ustanovljava neko ljudsko pravo ili sloboda čija se povreda može istaći u ustavnoj žalbi.
   
Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).
   
Odredbama člana 197. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da zakoni i svi drugi opšti pravni akti ne mogu imati povratno dejstvo (stav 1.); da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (stav 2.).
   
Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja odredbe Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/2001 i 101/05) kojima je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (član 16. stav 1.),  da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup toga stana ili ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lice iz st. 1. i 2. ovog člana može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu ( član 16. stav 4.); da se odredbe ovog zakona o korišćenju društvenog stana po osnovu ugovora o zakupu društvenog stana, primenjuju i na korišćenje stanova u društvenoj i državnoj svojini koji budu dati u zakup na neodređeno vreme i da zakupac na neodređeno vreme stana iz stava 1. ovog člana, može taj stan da otkupi po odredbama ovog zakona (član 39. st. 1. i 2.).
   
Uredbom o korišćenju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini ("Službeni glasnik RS", br. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04, 68/06, 10/07, 107/07 i 68/09), propisano je: da se stanom za službene potrebe u smislu ove uredbe smatra stan u državnoj svojini čije je korišćenje vezano za vršenje određenih poslova, zadataka, službene dužnosti i funkcije (u daljem tekstu: službene dužnosti), a koji za te namene odredi izvršni, odnosno upravni organ korisnika državnih sredstava član 52. stav 1); da će se postupak za rešavanje stambene potrebe započet po opštem aktu odnosno propisu po kome, do dana stupanja na snagu ove uredbe nije doneta prvostepena odluka ili je odluka poništena od strane suda, nastaviti po odredbama ove uredbe (član 61.).
   
5. Iako se podnositeljka ustavne žalbe formalno ne poziva na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je smatrao da je, pre ocene osnovanosti povrede prava na imovinu, potrebno sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, jer se podnositeljka žali i na primenu materijalnog prava.
   
S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.
   
Stoga je Ustavni sud smatrao da je, pre ocene osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, prethodno potrebno sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.
   
U tom smislu, Ustavni sud je pošao od osporenog revizijskog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine kojim je odbijena kao neosnovana revizija predlagača izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/07 od 25. januara 2008. godine. Navedenim drugostepenim rešenjem odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Raški 1R. 25/06 od 26. januara 2007. godine kojim je odbijen predlog predlagača da sud donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana.
   
U osporenom revizijskom rešenju Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je utvrdio da su nižestepeni sudovi, na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo. Naime, u sprovedenom postupku sudovi su utvrdili kategoriju spornog stana kao službenog, jer je dodeljen pravnom prethodniku predlagača u cilju vršenja određene službene dužnosti, a službenim stanom se smatraju i oni stanovi koji kao takvi nisu utvrđeni opštim aktom davaoca stana na korišćenje, ali su po svojoj nameni vezani za vršenje službene dužnosti.
   
Sudovi su konstatovali da postupak za dodelu predmetnog stana treba sprovesti primenom odredbe člana 61. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“, broj 41/02 sa izmenama i dopunama) kojom je propisano da će se postupak rešavanja stambene potrebe započet po opštem aktu odnosno propisu po kome do dana stupanja na snagu Uredbe nije doneta prvostepena odluka ili odluka nije poništena od strane suda, nastaviti po odredbama Uredbe, jer do dana stupanja ove uredbe (20. jula 2002. godine) nije bila doneta odluka o dodeli spornog stana predlagaču u zakup na neodređeno vreme.
   
Kako pravo na otkup stanova imaju samo zakupci na neodređeno vreme, a predlagač to pravo nije stekla, nižestepeni sudovi su odbili predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, shodnom primenom odredaba čl. 16. i 39. Zakona o stanovanju.
   
Prema oceni Ustavnog suda, osporeno revizijsko rešenje doneo je Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, a zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je u osporenom rešenju dao detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Drugim rečima, sama okolnost da podnositeljka ustavne žalbe nije zadovoljna ishodom predmetnog vanparničnog postupka ne znači istovremeno da joj, u konkretnom slučaju, nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.
   
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da Ustav ne garantuje pravo na sticanje svojine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u više navrata, izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i “ne garantuje pravo na sticanje imovine” (videti, pored drugih, presudu u predmetu Marchx v. Belgium, od 13. juna 1979. godine, stav 63.), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu Agrotexim and Others v. Greece, od 26. septembra 1995. godine, stav 59.). Ovakav stav Ustavni sud je, pored ostalih, zauzeo i u predmetu Už – 1314/2008.
   
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava.
   
Polazeći od sadržine prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, a imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Vrhovnog suda Srbije Rev. 2013/08 od 18. septembra 2008. godine, Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2027/08 od 25. januara 2008. godine i Opštinskog suda u Raški 1R. 25/06 od 26. januara 2007. godine, nije došlo do povrede navedenih ustavnih prava.
    
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je povređeno pravo na pravično suđenje, jer su postupajući sudovi retroaktivno primenili Uredbu o korišćenju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, a ne Zakon o stanovanju, a da je odredbama člana 197. Ustava utvrđeno načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata.
Odlučivanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima, a poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju.
   
U odnosu na vanparnični postupak za donošenje rešenja koje će zameniti ugovor o korišćenju stana, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi utvrdili  da se ne može primeniti Zakon o stanovanju, jer isti ne poznaje kategoriju službenog stana i da predlagač (ovde podnositeljka ustavne žalbe) nije stekao svojstvo zakupca na neodređeno vreme. Uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini je propisano da će se postupak rešavanja stambene potrebe započet po opštem aktu, odnosno propisu po kome do dana stupanja na snagu Uredbe nije doneta prvostepena odluka ili odluka poništena od strane suda, nastaviti po odredbama Uredbe. Kako do dana stupanja ove Uredbe (20. jula 2002. godine) nije bila doneta odluka o dodeli spornog stana predlagaču u zakup na neodređeno vreme, nižestepeni sudovi su primenili navedenu Uredbu kao merodavno materijalno pravo za rešavanje konkretnog slučaja, što po oceni Ustavnog suda ne predstavlja retroaktivnu primenu zakona i drugih opštih akata utvrđenu odredbama člana 197. Ustava.
   
Polazeći od izloženog i imajući u vidu već iznetu ocenu u pogledu osporenih prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.
   
6. Ustavni sud je konstatovao da se odredbama člana 18. Ustava jemči neposredna primena ljudskih i manjiniskih prava garantovanih Ustavom, a ne ustanovljava neko ustavno pravo ili sloboda čija se povreda može istaći u ustavnoj žalbi, te da se u odnosu na ove odredbe Ustava u postupku po ustavnoj žalbi ne mogu ceniti povrede osnovnih ljudskih prava i sloboda građana od strane Ustavnog suda.
   
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i odlučio kao u drugom delu izreke.
   
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

                                                                                                                                ZAMENIK PREDSEDNIKA
                                                                                                                                     USTAVNOG SUDA

                                                                                                                                   dr Marija Draškić

• Na vrh stranice