Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Александра Стојановића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Стојановића изјављена против решења Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године у односу на истакнуту повреду права из члана 29. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Стојановић из Ниша поднео је Уставном суду 6. јуна 2011. године, преко пуномоћника Ђуре Ј. Благојевића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, због повреде права из члана 27. став 3. и члана 29. став 2. Устава Републике Србије и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да је решењем Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године према њему одређен притвор на основу одредаба члана 436. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, јер постоје околности које указују на опасност од бекства и да ће поновити дело;
- да је лишен слободе 5. маја 2011. године у 01,30 часова, када му је одређен „полицијски притвор“ решењем Полицијске управе Ниш у трајању од 48 сати;
- да је након истека рока од 48 сати приведен и саслушан пред истражним судијом Вишег суда у Нишу 7. маја 2011. године у 03,08 часова, а да је на записнику наведен датум 6. мај 2011. године, и то у периоду од 02,45 до 03,08 часова;
- да је због наведене повреде уставног права изјавио жалбу против решења о одређивању притвора, али да жалба није уважена, нити је измењен записник о његовом саслушању пред истражним судијом;
- да се потом обратио вршиоцу функције председника Вишег суда у Нишу да оцени законитост његовог лишења слободе, али да по том захтеву није поступљено, из чега закључује да му је повређено право из члана 27. став 3. Устава и члана 6. Европске конвенције;
- да је био лишен слободе без одлуке суда, односно да је по истеку рока од 48 сати морао бити пуштен на слободу.
Поднеском од 18. јула 2011. године, подносилац уставне жалбе је обавестио Уставни суд да је након изјављивања уставне жалбе примио допис од стране вршиоца функције председника Вишег суда у Нишу у коме је наведено да његов захтев за оцену законитости лишења слободе није основан. Сматра да је оваква одлука незаконита јер Виши суд није извршио исправку записника о саслушању и доставио је браниоцима. Посебно истиче да у одговору није образложено зашто је саслушан пред истражним судијом по истеку рока од 48 сати након одређеног полицијског задржавања.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду наведених права и укине оспорено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Више јавно тужилаштво у Нишу је актом Кт. 89/11 од 6. маја 2011. године поднело Вишем суду у Нишу захтев за спровођење истраге и предлог за предузимање одређених истражних радњи против укупно 24 осумњичена лица због више кривичних дела.
Наведеним предлогом за предузимање одређених истражних радњи подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. у стицају са кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Подносиилац уставне жалбе је задржан у полицији на основу решења о задржавању Сектора унутрашње контроле полиције Ку. 34/11 ЛС 28/11 од 5. маја 2011. године почев од 01,30 часова, које је по том решењу могло трајати најдуже 48 часова.
Подносилац уставне жалбе и остала осумњичена лица приведена су истражном судији Вишег суда у Нишу 6. маја 2011. године у 17, 45 часова, након чега је истражни судија започео њихово саслушање.
Истражни судија Вишег суда у Нишу је започео саслушање подносиоца уставне жалбе, као 20-тог осумњиченог, у 02,45 часа, а завршио у 03,08 часа и сачинио записник о саслушању осумњиченог Ки. 49/11. На записнику је као датум саслушања наведен 6. мај 2011. године.
Након саслушања свих приведених лица, истражни судија Вишег суда у Нишу је оспореним решењем Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу одредаба члана 436. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, који му се има рачунати од 5. маја 2011. године од 01,30 часова. Притвор је одређен и против још 24 осумњичена лица.
Виши суд у Нишу је решењем Кв. 239/11 од 12. маја 2011. године, поред осталог, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења о одређивању притвора Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године.
Бранилац подносиоца уставне жалбе се потом писмено обратио вршиоцу функције председника Вишег суда у Нишу са захтевом „да оцени законитост лишења слободе осумњиченог Александра Стојановића“.
Вршилац функције председника Вишег суда у Нишу је дописом Су. VIII 85/11 од 20. јуна 2011. године, обавестио браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе: да су истражном судији сва осумњичена лица (њих укупно 24), међу којима је и подносилац уставне жалбе, приведени истовремено 6. маја 2011. године у 17,45 часова, о чему у списима предмета постоји потписана потврда од стране истражног судије; да су осумњичени саслушавани 6. и 7. маја 2011. године; да је подносилац уставне жалбе саслушан 7. маја 2011. године после 02,00 часова; да је због техничке грешке на записнику о саслушању осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе констатовано да је исти саслушан 6. маја 2011. године, али да је истражни судија након саслушања свих приведених лица констатовао уочену грешку и лично исправио датум саслушања; да из свега наведеног произлази да су сви осумњичени истражном судији приведени пре истека 48-часовног задржавања по лишењу слободе од стране полиције.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.).
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом утврђене садржине зајемченог права из члана 29. став 2. чију повреду подносилац истиче, Уставни суд указује да се наведеним уставним правом свакоме гарантује да ће лишење слободе без одлуке суда бити сведено на најкраће могуће време, те је зато утврђено да се лице лишено слободе мора најкасније у року од 48 часова предати надлежном суду, што значи суду који ће одлучити о основаности лишења слободе доношењем одлуке о одређивању притвора или пуштањем лица на слободу. Дакле Уставом утврђени рок од 48 часова не односи се на рок у коме лице мора бити саслушано од стране истражног судије, нити рок у коме мора бити донета судска одлука о лишењу слободе-притвору. При томе, Уставни суд и овом приликом истиче да значај права на личну слободу подразумева нарочиту хитност поступања надлежног суда од тренутка када је лице које је лишено слободе предато суду до тренутка када је одлучено о његовом притварању, као и за време док се лице налази у притвору.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 5. маја 2011. године у 01,30 часова, на основу решења о задржавању Сектора унутрашње контроле полиције Ку. 34/11 ЛС 28/11 (по овом решењу могао је бити задржан најдуже 48 сати, дакле до 7. маја 2011. године у 01,30 часова), а да је предат истражном судији 6. маја 2011. године у 17, 45 часова (о чему у списима предмета Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 постоји потписана потврда од стране истражног судије). Из наведеног несумњиво произлази да је подносилац уставне жалбе, као лице лишено слободе без одлуке суда, предат надлежном суду-истражном судији након 40 сати и 45 минута, дакле пре истека Уставом утврђеног рока од 48 сати. Стога, по оцени Уставног суда, подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 29. став 2. Устава.
Уставни суд је ценио наводе подносиоца да је његово саслушање пред истражним судијом Вишег суда у Нишу започело 7. маја 2011. године у 02,00 часова, али ова чињеница није од значаја за другачију одлуку Суда. Наиме, у конкретном случају су истражном судији Вишег суда у Нишу, поред подносиоца уставне жалбе, приведена још 23 осумњичена лица, дакле њих укупно 24. Према захтеву за спровођење истраге и предлогу за предузимање одређених истражних радњи Вишег јавног тужилаштва у Нишу, подносилац је био 20. осумњичено лице. Из утврђеног чињеничног стања, несумњиво произлази да су сва осумњичена лица предата истражном судији 6. маја 2011. године у 17, 45 часова, након чега је истражни судија, одмах, без одлагања, започео саслушање првоосумњиченог, а потом и свих осталих осумњичених лица, међу којима је, као 20. био подносилац. Након што је салушао сва приведена лица, истражни судија је донео решење о спровођењу истраге и решење о одређивању притвора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да му је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, као и да је о мери притвора одлучено без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
Навод подносиоца уставне жалбе да је на записнику о његовом саслушању пред истражним судијом наведен 6. мај 2011. године, а да је записник састављен 7. маја 2011. године, Уставни суд је оценио као ирелевантан, јер је утврђено да је реч о техничкој грешци која је исправљена и није од значаја за другачију одлуку Суда.
Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду наведеног права образлаже тиме да „председник Вишег суда у Нишу није хитно одлучио о захтеву за оцену законитости лишења слободе“. Како је подносилац уставне жалбе против оспореног решења о одређивању притвора изјавио жалбу, о којој је одлучио Виши суд у Нишу решењем Кв. 239/11 од 12. маја 2011. године, то несумњиво произлази да је имао и искористио право жалбе и да је о истој одлучивано. Како председник суда није надлежан да „оцењује законитост лишења слободе“, то се изнети наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног уставног права.
Такође, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе истакао и повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, али да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би се указивало да је оспорено решење резултат повреде наведеног права.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање по поднетој уставној жалби у овом делу, те је стога у истом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', број 109/07).
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да је решењем Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године према њему одређен притвор на основу одредаба члана 436. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, јер постоје околности које указују на опасност од бекства и да ће поновити дело;
- да је лишен слободе 5. маја 2011. године у 01,30 часова, када му је одређен „полицијски притвор“ решењем Полицијске управе Ниш у трајању од 48 сати;
- да је након истека рока од 48 сати приведен и саслушан пред истражним судијом Вишег суда у Нишу 7. маја 2011. године у 03,08 часова, а да је на записнику наведен датум 6. мај 2011. године, и то у периоду од 02,45 до 03,08 часова;
- да је због наведене повреде уставног права изјавио жалбу против решења о одређивању притвора, али да жалба није уважена, нити је измењен записник о његовом саслушању пред истражним судијом;
- да се потом обратио вршиоцу функције председника Вишег суда у Нишу да оцени законитост његовог лишења слободе, али да по том захтеву није поступљено, из чега закључује да му је повређено право из члана 27. став 3. Устава и члана 6. Европске конвенције;
- да је био лишен слободе без одлуке суда, односно да је по истеку рока од 48 сати морао бити пуштен на слободу.
Поднеском од 18. јула 2011. године, подносилац уставне жалбе је обавестио Уставни суд да је након изјављивања уставне жалбе примио допис од стране вршиоца функције председника Вишег суда у Нишу у коме је наведено да његов захтев за оцену законитости лишења слободе није основан. Сматра да је оваква одлука незаконита јер Виши суд није извршио исправку записника о саслушању и доставио је браниоцима. Посебно истиче да у одговору није образложено зашто је саслушан пред истражним судијом по истеку рока од 48 сати након одређеног полицијског задржавања.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду наведених права и укине оспорено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Више јавно тужилаштво у Нишу је актом Кт. 89/11 од 6. маја 2011. године поднело Вишем суду у Нишу захтев за спровођење истраге и предлог за предузимање одређених истражних радњи против укупно 24 осумњичена лица због више кривичних дела.
Наведеним предлогом за предузимање одређених истражних радњи подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. у стицају са кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Подносиилац уставне жалбе је задржан у полицији на основу решења о задржавању Сектора унутрашње контроле полиције Ку. 34/11 ЛС 28/11 од 5. маја 2011. године почев од 01,30 часова, које је по том решењу могло трајати најдуже 48 часова.
Подносилац уставне жалбе и остала осумњичена лица приведена су истражном судији Вишег суда у Нишу 6. маја 2011. године у 17, 45 часова, након чега је истражни судија започео њихово саслушање.
Истражни судија Вишег суда у Нишу је започео саслушање подносиоца уставне жалбе, као 20-тог осумњиченог, у 02,45 часа, а завршио у 03,08 часа и сачинио записник о саслушању осумњиченог Ки. 49/11. На записнику је као датум саслушања наведен 6. мај 2011. године.
Након саслушања свих приведених лица, истражни судија Вишег суда у Нишу је оспореним решењем Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу одредаба члана 436. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, који му се има рачунати од 5. маја 2011. године од 01,30 часова. Притвор је одређен и против још 24 осумњичена лица.
Виши суд у Нишу је решењем Кв. 239/11 од 12. маја 2011. године, поред осталог, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења о одређивању притвора Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године.
Бранилац подносиоца уставне жалбе се потом писмено обратио вршиоцу функције председника Вишег суда у Нишу са захтевом „да оцени законитост лишења слободе осумњиченог Александра Стојановића“.
Вршилац функције председника Вишег суда у Нишу је дописом Су. VIII 85/11 од 20. јуна 2011. године, обавестио браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе: да су истражном судији сва осумњичена лица (њих укупно 24), међу којима је и подносилац уставне жалбе, приведени истовремено 6. маја 2011. године у 17,45 часова, о чему у списима предмета постоји потписана потврда од стране истражног судије; да су осумњичени саслушавани 6. и 7. маја 2011. године; да је подносилац уставне жалбе саслушан 7. маја 2011. године после 02,00 часова; да је због техничке грешке на записнику о саслушању осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе констатовано да је исти саслушан 6. маја 2011. године, али да је истражни судија након саслушања свих приведених лица констатовао уочену грешку и лично исправио датум саслушања; да из свега наведеног произлази да су сви осумњичени истражном судији приведени пре истека 48-часовног задржавања по лишењу слободе од стране полиције.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.).
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом утврђене садржине зајемченог права из члана 29. став 2. чију повреду подносилац истиче, Уставни суд указује да се наведеним уставним правом свакоме гарантује да ће лишење слободе без одлуке суда бити сведено на најкраће могуће време, те је зато утврђено да се лице лишено слободе мора најкасније у року од 48 часова предати надлежном суду, што значи суду који ће одлучити о основаности лишења слободе доношењем одлуке о одређивању притвора или пуштањем лица на слободу. Дакле Уставом утврђени рок од 48 часова не односи се на рок у коме лице мора бити саслушано од стране истражног судије, нити рок у коме мора бити донета судска одлука о лишењу слободе-притвору. При томе, Уставни суд и овом приликом истиче да значај права на личну слободу подразумева нарочиту хитност поступања надлежног суда од тренутка када је лице које је лишено слободе предато суду до тренутка када је одлучено о његовом притварању, као и за време док се лице налази у притвору.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 5. маја 2011. године у 01,30 часова, на основу решења о задржавању Сектора унутрашње контроле полиције Ку. 34/11 ЛС 28/11 (по овом решењу могао је бити задржан најдуже 48 сати, дакле до 7. маја 2011. године у 01,30 часова), а да је предат истражном судији 6. маја 2011. године у 17, 45 часова (о чему у списима предмета Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 постоји потписана потврда од стране истражног судије). Из наведеног несумњиво произлази да је подносилац уставне жалбе, као лице лишено слободе без одлуке суда, предат надлежном суду-истражном судији након 40 сати и 45 минута, дакле пре истека Уставом утврђеног рока од 48 сати. Стога, по оцени Уставног суда, подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 29. став 2. Устава.
Уставни суд је ценио наводе подносиоца да је његово саслушање пред истражним судијом Вишег суда у Нишу започело 7. маја 2011. године у 02,00 часова, али ова чињеница није од значаја за другачију одлуку Суда. Наиме, у конкретном случају су истражном судији Вишег суда у Нишу, поред подносиоца уставне жалбе, приведена још 23 осумњичена лица, дакле њих укупно 24. Према захтеву за спровођење истраге и предлогу за предузимање одређених истражних радњи Вишег јавног тужилаштва у Нишу, подносилац је био 20. осумњичено лице. Из утврђеног чињеничног стања, несумњиво произлази да су сва осумњичена лица предата истражном судији 6. маја 2011. године у 17, 45 часова, након чега је истражни судија, одмах, без одлагања, започео саслушање првоосумњиченог, а потом и свих осталих осумњичених лица, међу којима је, као 20. био подносилац. Након што је салушао сва приведена лица, истражни судија је донео решење о спровођењу истраге и решење о одређивању притвора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да му је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, као и да је о мери притвора одлучено без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
Навод подносиоца уставне жалбе да је на записнику о његовом саслушању пред истражним судијом наведен 6. мај 2011. године, а да је записник састављен 7. маја 2011. године, Уставни суд је оценио као ирелевантан, јер је утврђено да је реч о техничкој грешци која је исправљена и није од значаја за другачију одлуку Суда.
Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду наведеног права образлаже тиме да „председник Вишег суда у Нишу није хитно одлучио о захтеву за оцену законитости лишења слободе“. Како је подносилац уставне жалбе против оспореног решења о одређивању притвора изјавио жалбу, о којој је одлучио Виши суд у Нишу решењем Кв. 239/11 од 12. маја 2011. године, то несумњиво произлази да је имао и искористио право жалбе и да је о истој одлучивано. Како председник суда није надлежан да „оцењује законитост лишења слободе“, то се изнети наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног уставног права.
Такође, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе истакао и повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, али да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би се указивало да је оспорено решење резултат повреде наведеног права.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање по поднетој уставној жалби у овом делу, те је стога у истом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', број 109/07).
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Слијепчевић