Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Stojanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

   
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandra Stojanovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu Ki. 49/11 od 7. maja 2011. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 29. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Stojanović iz Niša podneo je Ustavnom sudu 6. juna 2011. godine, preko punomoćnika Đure J. Blagojevića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Ki. 49/11 od 7. maja 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 3. i člana 29. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
  
Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi:
   
- da je rešenjem Višeg suda u Nišu Ki. 49/11 od 7. maja 2011. godine prema njemu određen pritvor na osnovu odredaba člana 436. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, jer postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva i da će ponoviti delo;
   
- da je lišen slobode 5. maja 2011. godine u 01,30 časova, kada mu je određen „policijski pritvor“ rešenjem Policijske uprave Niš u trajanju od 48 sati;    
   
- da je nakon isteka roka od 48 sati priveden i saslušan pred istražnim sudijom Višeg suda u Nišu 7. maja 2011. godine u 03,08 časova, a da je na zapisniku naveden datum 6. maj 2011. godine, i to u periodu od 02,45 do 03,08 časova;
   
- da je zbog navedene povrede ustavnog prava izjavio žalbu protiv rešenja o određivanju pritvora, ali da žalba nije uvažena, niti je izmenjen zapisnik o njegovom saslušanju pred istražnim sudijom;
   
- da se potom obratio vršiocu funkcije predsednika Višeg suda u Nišu da oceni zakonitost njegovog lišenja slobode, ali da po tom zahtevu nije postupljeno, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo iz člana 27. stav 3. Ustava i člana 6. Evropske konvencije;
  
 -  da je bio lišen slobode bez odluke suda, odnosno da je po isteku roka od 48 sati morao biti pušten na slobodu.
  
Podneskom od 18. jula 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe je obavestio Ustavni sud da je nakon izjavljivanja ustavne žalbe primio dopis od strane vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Nišu u kome je navedeno da njegov zahtev za ocenu zakonitosti lišenja slobode nije osnovan. Smatra da je ovakva odluka nezakonita jer Viši sud nije izvršio ispravku zapisnika o saslušanju i dostavio je braniocima. Posebno ističe da u odgovoru nije obrazloženo zašto je saslušan pred istražnim sudijom po isteku roka od 48 sati nakon određenog policijskog zadržavanja.
   
Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih prava i ukine osporeno rešenje.       
   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
    
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:
  
Više javno tužilaštvo u Nišu je aktom Kt. 89/11 od 6. maja 2011. godine podnelo Višem sudu u Nišu zahtev za sprovođenje istrage i predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv ukupno 24 osumnjičena lica zbog više krivičnih dela.
   
Navedenim predlogom za preduzimanje određenih istražnih radnji podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u sticaju sa krivičnim delom udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.
   
Podnosiilac ustavne žalbe je zadržan u policiji na osnovu rešenja o zadržavanju Sektora unutrašnje kontrole policije Ku. 34/11 LS 28/11 od 5. maja 2011. godine počev od 01,30 časova, koje je po tom rešenju moglo trajati najduže 48 časova.
  
Podnosilac ustavne žalbe i ostala osumnjičena lica privedena su istražnom sudiji Višeg suda u Nišu 6. maja 2011. godine u 17, 45 časova, nakon čega je istražni sudija započeo njihovo saslušanje.
   
Istražni sudija Višeg suda u Nišu je započeo saslušanje podnosioca ustavne žalbe, kao 20-tog osumnjičenog, u 02,45 časa, a završio u 03,08 časa i sačinio zapisnik o saslušanju osumnjičenog Ki. 49/11. Na zapisniku je kao datum saslušanja naveden 6. maj 2011. godine.
   
Nakon saslušanja svih privedenih lica, istražni sudija Višeg suda u Nišu je osporenim rešenjem Ki. 49/11 od 7. maja 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor na osnovu odredaba člana 436. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se ima računati od 5. maja 2011. godine od 01,30 časova. Pritvor je određen i protiv još 24 osumnjičena lica.
   
Viši sud u Nišu je rešenjem Kv. 239/11 od 12. maja 2011. godine, pored ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja o određivanju pritvora Višeg suda u Nišu Ki. 49/11 od 7. maja 2011. godine.
   
Branilac podnosioca ustavne žalbe se potom pismeno obratio vršiocu funkcije predsednika Višeg suda u Nišu sa zahtevom „da oceni zakonitost lišenja slobode osumnjičenog Aleksandra Stojanovića“.
  
Vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Nišu je dopisom Su. VIII 85/11 od 20. juna 2011. godine, obavestio branioca osumnjičenog, ovde podnosioca ustavne žalbe: da su istražnom sudiji sva osumnjičena lica (njih ukupno 24), među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, privedeni istovremeno 6. maja 2011. godine u 17,45 časova, o čemu u spisima predmeta postoji potpisana potvrda od strane istražnog sudije; da su osumnjičeni saslušavani 6. i 7. maja 2011. godine; da je podnosilac ustavne žalbe saslušan 7. maja 2011. godine posle 02,00 časova; da je zbog tehničke greške na zapisniku o saslušanju osumnjičenog, ovde podnosioca ustavne žalbe konstatovano da je isti saslušan 6. maja 2011. godine, ali da je istražni sudija nakon saslušanja svih privedenih lica konstatovao uočenu grešku i lično ispravio datum saslušanja; da iz svega navedenog proizlazi da su svi osumnjičeni istražnom sudiji privedeni pre isteka 48-časovnog zadržavanja po lišenju slobode od strane policije.     
   
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29. stav 2.).    
   
5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava iz člana 29. stav 2. čiju povredu podnosilac ističe, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim pravom svakome garantuje da će lišenje slobode bez odluke suda biti svedeno na najkraće moguće vreme, te je zato utvrđeno da se lice lišeno slobode mora najkasnije u roku od 48 časova predati nadležnom sudu, što znači sudu koji će odlučiti o osnovanosti lišenja slobode donošenjem odluke o određivanju pritvora ili puštanjem lica na slobodu. Dakle Ustavom utvrđeni rok od 48 časova ne odnosi se na rok u kome lice mora biti saslušano od strane istražnog sudije, niti rok u kome mora biti doneta sudska odluka o lišenju slobode-pritvoru. Pri tome, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da značaj prava na ličnu slobodu podrazumeva naročitu hitnost postupanja nadležnog suda od trenutka kada je lice koje je lišeno slobode predato sudu do trenutka kada je odlučeno o njegovom pritvaranju, kao i za vreme dok se lice nalazi u pritvoru.
   
U konkretnom slučaju, iz prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 5. maja 2011. godine u 01,30 časova, na osnovu rešenja o zadržavanju Sektora unutrašnje kontrole policije Ku. 34/11 LS 28/11 (po ovom rešenju mogao je biti zadržan najduže 48 sati, dakle do 7. maja 2011. godine u 01,30 časova), a da je predat istražnom sudiji 6. maja 2011. godine u 17, 45 časova (o čemu u spisima predmeta Višeg suda u Nišu Ki. 49/11 postoji potpisana potvrda od strane istražnog sudije). Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe, kao lice lišeno slobode bez odluke suda, predat nadležnom sudu-istražnom sudiji nakon 40 sati i 45 minuta, dakle pre isteka Ustavom utvrđenog roka od 48 sati. Stoga, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 29. stav 2. Ustava.
   
Ustavni sud je cenio navode podnosioca da je njegovo saslušanje pred istražnim sudijom Višeg suda u Nišu započelo 7. maja 2011. godine u 02,00 časova, ali ova činjenica nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Naime, u konkretnom slučaju su istražnom sudiji Višeg suda u Nišu, pored podnosioca ustavne žalbe, privedena još 23 osumnjičena lica, dakle njih ukupno 24. Prema zahtevu za sprovođenje istrage i predlogu za preduzimanje određenih istražnih radnji Višeg javnog tužilaštva u Nišu, podnosilac je bio 20. osumnjičeno lice. Iz utvrđenog činjeničnog stanja, nesumnjivo proizlazi da su sva osumnjičena lica predata istražnom sudiji 6. maja 2011. godine u 17, 45 časova, nakon čega je istražni sudija, odmah, bez odlaganja, započeo saslušanje prvoosumnjičenog, a potom i svih ostalih osumnjičenih lica, među kojima je, kao 20. bio podnosilac. Nakon što je salušao sva privedena lica, istražni sudija je doneo rešenje o sprovođenju istrage i rešenje o određivanju pritvora.
   
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i da mu je pružena zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa, kao i da je o meri pritvora odlučeno bez odlaganja, a što je jedan od osnovnih ciljeva ustavnih garancija koje se jemče licu lišenom slobode.
   
Navod podnosioca ustavne žalbe da je na zapisniku o njegovom saslušanju pred istražnim sudijom naveden 6. maj 2011. godine, a da je zapisnik sastavljen 7. maja 2011. godine, Ustavni sud je ocenio kao irelevantan, jer je utvrđeno da je reč o tehničkoj grešci koja je ispravljena i nije od značaja za drugačiju odluku Suda.
   
Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07) i odlučio kao u prvom delu izreke.
   
6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu navedenog prava obrazlaže time da „predsednik Višeg suda u Nišu nije hitno odlučio o zahtevu za ocenu zakonitosti lišenja slobode“. Kako je podnosilac ustavne žalbe protiv osporenog rešenja o određivanju pritvora izjavio žalbu, o kojoj je odlučio Viši sud u Nišu rešenjem Kv. 239/11 od 12. maja 2011. godine, to nesumnjivo proizlazi da je imao  i iskoristio pravo žalbe i da je o istoj odlučivano. Kako predsednik suda nije nadležan da „ocenjuje zakonitost lišenja slobode“, to se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava.    
   
Takođe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe istakao i povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo da je osporeno rešenje rezultat povrede navedenog prava.
   
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi u ovom delu, te je stoga u istom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', broj 109/07).
   
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.