Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Луке Лакатуша из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Луке Лакатуша изјављена против решења Врховног суда Србије Кж. 2836/09 од 20. октобра 2009. године и решења Окружног суда у Зрењанину К. 8/09 од 13. октобра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Лука Лакатуш из Зрењанина, преко пуномоћника Мирослава Ђорђевића, адвоката из Зрењанина, поднео је Уставном суду 21. новембра 2009. године уставну жалбу против аката наведени у изреци, због повреде начела и права зајемчених одредбама члана 18, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. Устава Републике Србије, као и повреде члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи: да је право подносиоца из члана 30. став 1. Устава повређена тиме што је суд подносиоцу уставне жалбе продужио притвор и након изрицања првостепене пресуде, иако то није било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка; да су права подносиоца из члана 31. ст. 1. и 2. Устава повређена тиме што судови приликом доношења оспорених решења „нису дали довољне и индивидуализоване, нити било какве разлоге о неопходности да се ради даљег несметаног вођења кривичног поступка подносилац уставне жалбе може основано и даље задржавати у притвору“, односно да разлози које је суд дао као основ за даље задржавање подносиоца у притвору не могу бити „законити и уставни“, с обзиром на чињеницу да је подносилац 11 пута раније осуђиван, али „само два пута за истоврсна кривична дела“, па имајући у виду да је подносилац „стар и болестан човек који јесте раније осуђиван, углавном у прошлом веку (1969, 1971, 1977, 1985, 1988, 1998, 2001. и 2004. године), где су она једина два истоврсна кривична дела тј. две лаке телесне повреде нанете другим лицима пре више деценија“, „не представља изношење, у суштини, законских и уставних разлога за одржавање притвора, јер тиме се ствара само привид давања основаних разлога за продужење притвора“, те да ови разлози „не указују на претпостављену опасност од понављања дела на слободи“; да је право подносиоца из члана 32. Устава повређено тиме што је „прекорачен разумни рок трајања притвора“, односно тиме што је „прекорачен разумни рок за расправљање о основаности сумње оптужби против њега“; да је повређен члан 18. Устава тиме што људска и мањинска права зајемчена Уставом, у конкретном случају, нису непосредно примењена. Подносилац сматра да је оспореним решењима повређено и његово право на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције, „будући да се поднетом жалбом против првостепеног решења о продужењу притвора не постиже никаква поправка садржинских и процесних недостатака побијаног решења“. Предложио је да Уставни суд утврди повреде означених начела и права.
Имајући у виду да одредба члана 36. став 2. Устава јемчи право на правно средство као и одредба члана 13. Европске конвенције, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе истиче повреду овог уставног права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Окружним судом у Зрењанину вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 113. у вези члана 30. и члана 23. став 3. Кривичног законика.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору који му је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Зрењанину КИ. 218/08 од 21. новембра 2008. године, а продужаван решењима већа Окружног суда у Зрењанину КВ. 333/08 од 16. децембра 2008. године, КВ. 12/09 од 19. јануара 2009. године, КВ. 136/09 од 16. јуна 2009. године и КВ. 195/09 од 18. септембра 2009. године. Притвор је подносиоцу продужаван на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Неправоснажном пресудом Окружног суда у Зрењанину К. 8/09 од 12. октобра 2009. године подносилац је оглашен кривим за кривично дело које му је стављено на терет и осуђен на казну затвора у трајању од шест година, а решењем под истим бројем од 13. октобра 2009. године продужен му је притвор до наредне одлуке суда, а најдуже до упућивања у установу за издржавање казне. Према образложењу оспореног првостепеног решења, Окружни суд у Зрењанину је нашао да притвор против оптуженог (подносиоца уставне жалбе) треба продужити с обзиром на то: да је подносилац оглашен кривим за кривично дело из члана 113. у вези члана 30. и члана 23. став 3. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од шет година; да из извода из казнене евиденције проистиче да је оптужени до изрицања неправоснажне пресуде 11 пута осуђиван и то увек за кривична дела извршена са умишљајем, при чему се у два случаја ради о осудама за кривична дела против живота и тела; да суд налази да наведене чињенице указују да је оптужени склон вршењу кривичних дела, те то представља особиту околност која указује да ће оптужени поновити кривично дело уколико буде пуштен на слободу, па самим тим постоји основ за продужење притвора оптуженом прописан чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Врховни суд Србије је оспореним решењем Кж. 2836/09 од 20. октобра 2009. године, решавајући о жалби подносиоца против оспореног првостепеног решења, одбио жалбу као неосновану, јер и по оцени другостепеног суда и даље стоје разлози за задржавање оптуженог у притвору предвиђени чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП, из којих му је притвор одређен и продужаван.
4. Чланом 18. Устава утврђено је уставно начело непосредне примене зајемчених права, које гласи: „Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују (став 1.). Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.). Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.)“.
Одредбом члана 30. став 1. Устава је утврђено да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама члана 31. Устава, поред осталог, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 36. став 2. Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Ова одредба ЗКП је, до измена и допуна ЗКП које су ступиле на снагу 11. септембра 2009. године, представљала одредбу члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана, а да одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 24. став 6) (став 3.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да нa захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Чланом 23. став 3. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да није кривично дело оно дело које је учињено у стању неурачунљивости (став 1.); да је неурачунљив онај учинилац који није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености (став 2.); да се учиниоцу кривичног дела чија је способност да схвати значај свог дела или способност да управља својим поступцима била битно смањена услед неког стања из става 2. овог члана (битно смањена урачунљивост) може ублажити казна (став 3.). Одредбама члана 30. КЗ прописано је: да ће се ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши, казнити за покушај кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, а за покушај другог кривичног дела само кад закон изричито прописује кажњавање и за покушај (став 1.); да ће се за покушај учинилац казнити казном прописаном за кривично дело, или ублаженом казном (став 2.). Одредба члана 113. КЗ прописује да ће се затвором од пет до петнаест година казнити онај ко другог лиши живота.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 30. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. ЗКП, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“. Уставни суд, такође, указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како су у конкретном случају оспорена решења Окружног суда у Зрењанину и Врховног суда Србије о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе донета након изрицања првостепене пресуде, што је неспорно фаза кривичног поступка после подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је прво испитивао да ли су оспорени појединачни акти донети у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је оспорено решење Окружног суда у Зрењанину К. 8/09 од 13. октобра 2009. године донето сагласно одредбама члана 358. ЗКП којима је прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) оптуженом који се већ налази у притвору, доноси посебно решење о продужењу притвора, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере према оптуженом. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП због којих се против одређеног лица може продужити притвор после изрицања пресуде. При том, из чињеница које не спори ни подносилац уставне жалбе произлази да је подносилац до сада 11 пута осуђиван, од чега два пута за истоврсна кривична дела (против живота и тела), и да је сва кривична дела извршио са умишљајем. Постојање умишљаја код свих кривична дела за која је подносилац раније осуђиван, по оцени првостепеног суда, указује на склоност подносиоца ка вршењу кривичних дела. Овакав закључак је уставноправно прихватљив, с обзиром на то да умишљај као исказани вољни однос учиниоца према радњи извршења и последицама кривичних дела за која је осуђиван, указује и на његов субјективни однос према вршењу кривичних дела уопште, па то представља особиту околност која указује да би подносилац уставне жалбе, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем кривичних дела, односно поновити кривично дело, као други прописани услов за одређивање, односно продужење притвора по основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Таквом ставу, по мишљењу Уставног суда, доприноси и чињеница да је подносилац уставне жалбе до сада осуђиван за већи број кривичних дела (укупно 11), па тврдња подносиоца да ова околност не указује на склоност ка вршењу кривичних дела, јер је то било „у прошлом веку“, нема своје упориште у чињеницама.
У погледу навода уставне жалбе да се разлози дати у образложењу оспорених решења понављају, те да нису довољни и индивидуализовани, Уставни суд констатује да се разлози одређивања и продужавања притвора, у конкретном случају, заснивају на чињеницама које постоје и трају за све време кривичног поступка, које су биле неспорне и за самог подносиоца уставне жалбе као јединог оптуженог, те стога није ни било могуће да се разлози дати у образложењу решења којима је одлучивано о продужењу притвора мењају током појединих фаза кривичног поступка, а посебно не у време када је већ донета неправоснажна осуђујућа пресуда којом му је изречена вишегодишња затворска казна.
Уставни суд је из свега наведеног утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснивају на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде, у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.
Поред изреченог, а полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. Анализирајући време трајања кривичног поступка и време за које се подносилац уставне жалбе током овог поступка налазио у притвору, Уставни суд је оценио да досадашње поступање надлежних судова у погледу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да је трајање поступка утицало да притвор према подносиоцу уставне жалбе траје дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је кривични поступак пред Окружним судом у Зрењанину започео 21. новембра 2008. године, доношењем решења о спровођењу истраге Ки. 218/08 (када му је одређен и притвор), а првостепена пресуда је донета 12. октобра 2009. године, дакле након непуних једанаест месеци. Осим тога, на прекид трајања притвора после изрицања казне затвора, подносилац је могао да утиче непосредно и својом вољом, подношењем захтева председнику већа првостепеног суда да га упути у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде.
6. Подносилац истиче и да му је непримерено дугим трајањем притвора повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд указује да је одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а не и право на „разуман рок трајања притвора“, како то подносилац наводи. По мишљењу Уставног суда, „разуман рок трајања притвора“ се може довести у везу само са обавезом суда да трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, што је гарантовано одредбом члана 31. став 2. Устава, о чему се Уставни суд већ изјаснио.
7. Уставни суд је приликом одлучивања имао у виду да подносилац, поред повреде Уставом зајемчених права, истиче и повреду права гарантованог чланом 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. С обзиром на то да је назначено људско право зајемчено Уставом Републике Србије, Уставни суд је постојање повреде овог права ценио у односу на одредбу члана 36. став 2. Устава.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, којим је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у оспореном кривичном поступку омогућено коришћење овог права, с обзиром на чињеницу да је имао и искористио право да против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора изјави жалбу као правно средство о којој је виши суд одлучивао и донео одлуку. При томе, Уставни суд указује да нису од значаја наводи подносиоца којима истиче да се ради о повреди права на делотворан правни лек, јер „делотворност“, по налажењу Уставног суда, подносилац изједначава са решавањем другостепеног суда у његову корист, односно са усвајањем његове жалбе, што као право није и не може бити било коме загарантовано.
8. Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава.
9. Подносилац уставне жалбе наводи и да је повређено уставно начело из члана 18. Устава, односно да зајемчена уставна права нису непосредно примењена.
По налажењу Уставног суда, уставне гаранције из члана 18. Устава не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет преиспитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. право на правично суђење, право на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело непосредне примене зајемчених права, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреди начела непосредне примене зајемчених права може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права.
С обзиром да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која се подносилац уставне жалбе позвао, Уставни суд оцењује да у предметном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 18. Устава.
10. Имајући у виду да су уставноправна питања која су разматрана у овој одлуци од ширег значаја за остваривање уставности и законитости, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), донео Закључак да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
11. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану и, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић