Преглед документа Уж-1320/2008

  • Уж-1320/2008
  • 22.07.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 73.Став 2
  • Драган Момчиловић и Ђокица Јовановић
  • -није повређено право на слободу научног и уметничког стварања из члана 73. став 2. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгана Момчиловића и Ђокице Јовановића, обојице из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У 

 

Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Момчиловића и Ђокице Јовановића изјављена против пресуде Окружног суда у Нишу П. 2/06 од 27. децембра 2006. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

1. Драган Момчиловић и Ђокица Јовановић, обојица из Ниша, поднели су Уставном суду 11. фебруара 2008. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Нишу П. 1/02 од 27. децембра 2005. године, пресуде Врховног суда Србије Гж. 38/06 од 12. јула 2006. године, пресуде Врховног суда Србије Рев. I  2543/07 од 27. октобра 2007. године и пресуде Окружног суда у Нишу П. 2/06 од 27. децембра 2006. године, због повреде права на слободу научног и уметничког стварања зајемченог одредбом члана 73. став 2. Устава Републике Србије.

Информацијом Уставног суда Су број 1/51 од 24. новембра 2008. године, усвојеном на седници Суда 27. новембра 2008. године, раздвојени су поступци по наведеној уставној жалби у предметима Окружног суда у Нишу П. 1/02 и П. 2/06 и формиран је нови предмет Уж-1320/08 у коме је уставном жалбом оспорена пресуда П. 2/06 од 27. децембра 2006. године.

Подносиоци уставне жалбе наводе да им је оспореним пресудама, без законског основа, ускраћено да као аутори уметничких дела користе законом зајемчена морална и материјална права, као и да им није надокнађена штета настала ускраћивањем права. Такође, наводе да су 13. августа 2004. године са „Дуванском индустријом Ниш“ закључили споразум о вансудском поравнању којим су уступили само поједина имовинска права аутора, и то она права која су везана за ангажовање на пословима дизајнирања логотипа и амбалаже, док морална ауторска права, сагласно Закону о ауторским правима нису ни могли пренети. Стога предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и наложи првостепеном суду да у поновном поступку правилно примени закон и отклони штетне последице оспорених одлука по подносиоце уставне жалбе. 

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Окружног суда у Нишу П. 1/02 и П. 2/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

Подносиоци уставне жалбе су, као тужиоци, 11. јануара 2002. године Окружном суду у Нишу поднели тужбу против туженог ДИН ''Фабрика дувана'' а.д. Ниш (у даљем тексту: ДИН), ради утврђења својих ауторских права и накнаде штете због повреде ауторских права на логотипу и дизајну амбалаже за одређене врсте цигарета.

У току трајања наведеног парничног поступка парничне странке су 13. августа 2004. године закључиле споразум о вансудском поравнању у коме је наведено: да су овим уговором парничне странке трајно и коначно уредиле своје међусобне односе у вези са целокупним потраживањима и дуговањима чије намирење је предмет споразума (члан 1.); да тужиоцима нису плаћене накнаде у вези са дизајнирањем логотипа и амбалаже Classic и Classic Light за време трајања радног односа у Издавачком предузећу ''Градина'', из кога су 1993. године преузети у радни однос у ДИН, те да је ДИН сагласан да им се поменута накнада исплати за период у којем су били у радном односу у предузећу ''Градина'', најкасније до 20. августа 2004. године (члан 2. и члан 3. став 1.); да су се тужиоци обавезали да ће се одмах по извршеном плаћању одрећи тужбеног захтева у предмету П. 1/02 који се води пред Окружним судом у Нишу, а да се ДИН обавезао да тужиоцу Драгану Момчиловићу обезбеди стан у закуп, под условима из интерног правилника до 20. августа 2004. године, након чијег ће закупљивања Драган Момчиловић повући тужбу и одрећи се тужбеног захтева у предмету П. 2872/03 који се води пред Општинским судом у Нишу (члан 3. ст. 2. и 3.); да су тужиоци прихватили да им ДИН у целости исплати износе из члана 3, као и да су се сагласили да се исплатом наведених износа, као и исплатом накнаде пуномоћнику од 15% наплаћеног износа, предвиђених чланом 7. овог споразума, гасе сва њихова потраживања према ДИН-у (члан 4.); да су тужиоци изјавили да изузев евентуалног судског поступка у случају неиспуњења обавеза ДИН по овом споразуму, неће иницирати било какав судски поступак који се односи на признање или заштиту њихових ауторских, моралних и материјалних права, односно на потраживање било какве материјалне накнаде на име коришћења ауторских права у вези са логотипом или амбалажом Classic и Classic Light, укључујући и накнаду штете или изгубљену добит, као и да неће покренути било какав поступак пред надлежним органом у циљу доказивања и/или регистровања и/или остваривања било каквог ауторског права у вези са логотипом или амбалажом Classic и Classic Light (члан 8. ст. 3. и 4.).

Оспорена пресуда Окружног суда у Нишу П. 2/06 од 27. децембра 2006. године донета је у поновном поступку пред првостепеним судом, након што је пресудом Врховног суда Србије Гж. 38/06 од 12. јула 2006. године, у поступку по жалби тужиоца, укинута пресуда Окружног суда у Нишу П. 1/02 од 27. децембра 2005. године у делу у коме је одбијен захтев тужиоца за утврђивање ауторских права и повреду ауторских права тужилаца и одбијен њихов тужбени захтев да се обавеже тужени да одмах престане са повредом ауторских права на логотипу и дизајну амбалаже одређених врста цигарета, те је у укинутом делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Пресудом Окружног суда у Нишу П. 2/06 од 27. децембра 2006. године одлучено је следеће: у ставу 1. изреке утврђено је да логотип и дизајн комплетне амбалаже за цигарете „Класик“ и „Класик лајт“ и логотип за цигарете ''Класик блу“, „Класик интернационал“, „Класик лајт 100“ и „Класик лајт 85'' представља ауторско дело - оригиналну духовну творевину тужилаца, те су им призната сва морална права аутора на логотипу и дизајну комплетне амбалаже за цигарете „Класик“ и „Класик лајт“ и логотипу за цигарете ''Класик блу“, „Класик интернационал“, „Класик лајт 100“ и „Класик лајт 85''; у ставу 2. изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим су тражили да се утврди повреда њихових ауторских права на логотипу и дизајну комплетне амбалаже за цигарете „Класик“, „Класик лајт“, „Класик блу“, „Класик интернационал“, „Класик лајт 100“ и „Класик лајт 85“, учињена од стране туженог, а која се састоји у искоришћавању логотипа и дизајна комплетне амбалаже за цигарете „Класик“, „Класик лајт“, Класик блу“, „Класик интернационал“, „Класик лајт 100“ и „Класик лајт 85“, као предмета заштите, неовлашћеном употребом неовлашћено умножених примерака, производње и рекламирања у циљу продаје, те да се туженом наложи да одмах престане са повредом ауторских права на логотипу и дизајну комплетне амбалаже за наведене цигарете чији су аутори тужиоци и да се туженом забрани да то убудуће чини уколико носиоци ауторског права не дају сагласност за наменску употребу њиховог ауторског дела, као и захтев тужилаца којим су тражили да им тужени накнади трошкове парничног поступка; у ставу 3. изреке тужиоци су обавезани да туженом солидарно накнаде трошкове парничног поступка у опредељеном новчаном износу. У образложењу поменуте пресуде наводи се да су странке, према садржају споразума о вансудском поравнању закљученог 13. августа 2004. године у Нишу, који није ни раскинут нити је правноснажном одлуком поништен, уредиле своје односе, како у погледу утврђивања и повреде права тужилаца, тако и у погледу накнаде на име искоришћавања њиховог ауторског дела и накнаде на име повреде њиховог угледа, те да тужиоци не могу подносити даље захтеве по основу повреде њихових моралних и имовинских права. Даље се наводи да како се на основу важећих законских одредаба морална права аутора не могу преносити уговором, стога у наведеном делу споразум не производи правно дејство.

Пресудом Врховног суда Србије Гж. 34/07 од 5. септембра 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Окружног суда у Нишу П. 2/06 од 27. децембра 2006. године у ст. 2. и 3. изреке. У образложењу те пресуде се наводи да је првостепени суд дао правилне и јасне разлоге које је у потпуности прихватио и другостепени суд, зато што су се тужиоци споразумом са туженим одрекли права на покретање било каквог поступка пред надлежним органом у циљу доказивања и/или регистровања и/или остваривања било каквог ауторског права у вези са логотипом или амбалажом поменутих цигарета, на основу одредбе закона која је била на снази у време закључења вансудског поравнања којом је предвиђено да аутор може уступити поједина или сва имовинска права на делу другом лицу.

Пресудом Врховног суда Србије Рев. I 770/08 од 15. маја 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, изјављена против пресуде Врховног суда Србије Гж. 34/07 од 5. септембра 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде се наводи да побијана одлука нема недостатке због којих се не може испитати, да изрека није неразумљива, да не противречи сама себи нити разлозима пресуде, већ има довољно јасне и потпуне разлоге о битним чињеницама, да је на потпуно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право, те да је правилан закључак нижестепених судова да тужиоци након закљученог споразума неосновано траже утврђивање повреде њихових моралних права и налагање туженом да одмах престане са повредом њихових ауторских права, као и да се забрани туженом да то убудуће чини.

Уставни суд је констатовао да је у моменту подношења уставне жалбе подносилаца против оспорене пресуде Окружног суда у Нишу П. 2/06 од 27. децембра 2006. године, већ била донета другостепена пресуда Врховног суда Србије Гж. 34/07 од 5. септембра 2007. године, којом је одлука првостепеног суда потврђена у ст. 2. и 3. изреке, док је у току поступка пред Уставним судом донета и ревизијска пресуда Врховног суда Србије Рев. I  770/08 од 15. маја 2008. године, којом је ревизија подносилаца уставне жалбе одбијена као неоснована. Уставни суд је у току поступка по уставној жалби имао у виду садржину и другостепене и ревизијске пресуде, али се својом одлуком одредио само према оспореној првостепеној пресуди чији су поништај подносиоци уставне жалбе тражили, из разлога што уставну жалбу на нове околности у поступку нису допунили. 

4. Одредбом члана 73. став 2. Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је да се ауторима научних и уметничких дела јемче морална и материјална права, у складу са законом.

Законом о ауторским и сродним правима („Службени лист СРЈ“, број 24/98), који је био на снази у време закључења предметног вансудског поравнања, било је прописано да се морална права аутора не могу преносити уговором (члан 54.); да аутор, односно његов правни следбеник може уступити поједина или сва имовинска права на своме делу другом лицу (члан 55.); да се у сумњи о садржини и обиму права које се уступа, односно преноси ауторским уговором сматра да је уступљено, односно пренесено мање права (члан 62. став 1.); да ако се коришћењем ауторског дела оствари добит која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор, односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора ради отклањања те несразмере, да право из става 1. овог члана застарева у року од две године од дана сазнања за постојање несразмере, а најдуже у року од шест година од краја године у којој је несразмера наступила, као и да се аутор, односно његов наследник не може унапред одрећи свог права из става 1. овог члана (члан 64. ст. 1, 2. и 3.).

Законом о ауторском и сродним правима („Службени лист СЦГ“, број 61/04), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано да се уговори који су закључени до дана ступања на снагу овог закона извршавају у складу са законом који је важио у време закључења уговора, као и да се на уговоре из става 1. овог члана примењују одредбе чл. 68. и 69. овог закона (члан 193. ст. 1. и 2.). Одредбама члана 68. истог закона било је прописано: да ако се коришћењем ауторског дела оствари добит која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор, односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора ради отклањања те несразмере (став 1.); да ако ауторска накнада није уговорена а приход остварен коришћењем ауторског дела премашује трошкове његовог коришћења у мери која омогућује плаћање ауторске накнаде, аутор, односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора ради уговарања накнаде (став 2.); да право из ст. 1. и 2. овог члана застарева у року од две године од дана сазнања за постојање несразмере, односно за приход остварен коришћењем ауторског дела, а најдуже у року од шест година од краја године у којој је несразмера наступила, односно у којој је приход остварен (став 3.); да се аутор, односно његов наследник не може унапред одрећи свог права из ст. 1. и 2. овог члана (став 4.); да је ради остваривања права из ст. 1. и 2. овог члана, корисник ауторског дела дужан да аутору, односно његовом наследнику пружи веродостојне податке о економским ефектима коришћења ауторског дела, у року од месец дана од дана упућивања захтева (став 5.).

Законом о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ'', бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, ''Службени лист СРЈ'', бр. 31/93, 22/99 и 44/99 и ''Службени гласник РС'',  број 115/05) прописано је: да уговором о поравнању лица између којих постоји спор или неизвесност о неком правном односу, помоћу узајамних попуштања прекидају спор, односно уклањају неизвесност и одређују своја узајамна права и обавезе (члан 1089. став 1.); да се попуштање може састојати, између осталог, у делимичном или потпуном признавању неког захтева, у узимању на себе неке нове обавезе, у смањењу каматне стопе, у продужењу рока, у пристајању на делимичне отплате, у давању права на одустаницу, а кад само једна страна попусти другој, на пример, призна право друге стране, то није признање, те не подлеже правилима о поравнању (члан 1090. ст. 1. и 3.); да за уговор о поравнању важе опште одредбе о двостраним уговорима, ако за њега није што друго предвиђено (члан 1093. став 1.); да се због прекомерног оштећења не може тражити поништење поравнања (члан 1094.).     

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе нису повређена права гарантована одредбом члана 73. став 2. Устава.

По налажењу Уставног суда, приликом доношења оспорене пресуде, на основу својих законом прописаних овлашћења, првостепени суд је дао уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да не постоји правни основ да се утврди је ДИН повредио ауторска права подносилаца уставне жалбе, да му се наложи да престане са повредама, као и да му се забрани да то убудуће чини. Наиме, парничне странке су закључиле споразум о вансудском поравнању којим су регулисале све своје међусобне односе и којим су се споразумеле да ће исплатом износа од по 95.000 евра у нето износу сваком од подносилаца бити угашена сва њихова потраживања према ДИН-у. Стога су евентуално учињене повреде ауторских права од стране туженог у предметном парничном поступку конвалидиране исплатом поводом споразума, јер су своја имовинска права на ауторском делу подносиоци уступили без икаквог ограничења. Како су се подносиоци слободном изјавом воље одрекли потраживања по основу материјалне накнаде за ауторско дело, ову накнаду нису могли ни тражити нити остварити у судском поступку, па је поступајући суд њихов захтев одбио, не повређујући тиме њихова ауторска права гарантована Уставом и законом. 

Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу одбио.

6. На основу свега наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                                                                                                 ПРЕДСЕДНИК

                                                                                                                                 УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                                                 др Боса Ненадић