Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирјане Кнежевић из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирјане Кнежевић изјављена против става 2. пресуде Општинског суда у Ћуприји П1. 293/07 од 18. новембра 2008. године, става 2. допунске пресуде Општинског суда у Ћуприји П1. 293/07 од 20. марта 2009. године и става 1. пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 184/09 од 8. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирјана Кнежевић из Ћуприје изјавила је 3. јула 2009. године Уставном суду уставну жалбу против става 2. пресуде Општинског суда у Ћуприји П1. 293/07 од 18. новембра 2008. године, става 2. допунске пресуде Општинског суда у Ћуприји П1. 293/07 од 20. марта 2009. године и става 1. пресуде Окружног суда у Јагодини Гж1. 184/09 од 8. маја 2009. године, због повреде права на правично суђење, права на рад и права на пензијско осигурање, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 60. ст. 1, 2. и 4. и чланом 70. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да су оспорене пресуде донете од стране суда који није био непристрасан и који је ставио једну страну, туженог, у повлашћени положај у односу на другу страну, тужиљу, овде подноситељку уставне жалбе, уз очигледне и крупне повреде одредаба процесног и материјалног права; да правно схватање судова у оспореним пресудама нема свој правни основ ни у једној одредби материјалног права, па је такво правно схватање суда неправилно и незаконито, што указује да суд није био непристрасан приликом доношења оспорених пресуда; да су оспорене пресуде засноване на погрешном правном схватању о претходном питању од кога је зависило решење главног питања о основаности тужбеног захтева за исплату отпремнине при одласку у пензију, односно да је неправилно правно схватање суда да је подноситељка требало да пред судом тражи поништај отказа уговора о раду од стране послодавца, те како то није учинила, није могла да захтева ни исплату отпремнине за одлазак у пензију; да је неправилан и незаконит закључак суда да је подноситељки престао радни однос на основу решења њеног бившег послодавца о отказу уговора о раду од 25. септембра 2007. године, а не на основу отказа уговора о раду који је она дала 30. августа 2007. године; да у другостепеној пресуди нису цењени сви жалбени разлози који су од битног значаја, што несумњиво указује да ни другостепени суд није био непристрасан, већ је „по сваку цену желео да оправда незаконите и неправилне првостепене судске пресуде“. У погледу повреде права на рад подноситељка је навела: да је отказ уговора о раду који је она дала пуноважан у смислу одреда члана 178. ст. 1. и 2. и да производи правно дејство, те да јој је радни однос престао на основу тог отказа, без обзира што није поштовала општи отказни рок; да непоштовање отказног рока не може утицати на пуноважност самог писменог отказа; да о пуноважном отказу уговора о раду од стране запосленог, послодавац не може да одлучује, већ само констатује у посебном решењу о престанку радног односа; да је одредбама члана 186. ст. 1. и 2. Закона о раду прописано да је послодавац дужан да запосленом исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања по основу радног односа, те да за остваривање стечених права из радног односа, односно по основу рада није од правног значаја по ком основу је престао радни однос. У уставној жалби наведено је, такође, да запослени може да оствари право на старосну пензију чим су за то испуњени услови, на основу захтева запосленог, без обзира на „(не)поштовање од стране запосленог општег отказног рока од 15 дана, који важи за остале запослене, али не и за запослене који су испунили услове за одлазак у старосну пензију“, те да је подноситељки уставне жалбе, оспоравањем да јој је радни однос престао на основу њеног отказа уговора о раду повређено право на пензијско осигурање. Од Уставног суда је тражено да поништи оспорене пресуде, одреди рок од 30 дана у коме ће бити уклоњене штетне последице од стране послодавца (туженог) и да конституише обавезу послодавца, односно Републике Србије да подноситељки уставне жалбе накнади проузорковану штету.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је била запослена код ДП „Раваница“ из Ћуприје. Право на старосну пензију остварила је 1. маја 2007. године, када је напунила 35 година стажа осигурања, а захтев за престанак радног односа због одласка у старосну пензију поднела је 30. августа 2007. године. Након поднетог захтева, којим је тражила да јој радни однос престане 31. августа 2007. године, није више долазила на посао. Подноситељка је 10. септембра 2007. године примила обавештење директора послодавца да њен захтев за престанак радног односа није усвојен. С обзиром на то да се почев од 3. септембра 2007. године подноситељка није јавила на рад, 11. септембра 2007. године послодавац јој је доставио упозорење да су се стекли услови за отказ уговора о раду, на које је подноситељка одговорила поднеском од 18. септембра 2007. године потврдивши да остаје при свом захтеву за престанак радног односа због остваривања права на старосну пензију. Подноситељка ни после упозорења није долазила на рад. Након расправе на којој је одлучивано о предлогу да се овде подноситељки уставне жалбе откаже уговор о раду, одржане 25. септембра 2007. године, на коју подноситељка није дошла, а била је уредно позвана, директор предузећа донео је решење број 2786 од 25. септембра 2007. године, о отказу уговора о раду подноситељки због неоправданог изостајања са рада у трајању дужем од пет радних дана узастопно, почев од 3. септембра 2007. године. Против овог решења подноситељка није изјавила жалбу нити је покренула спор пред судом за поништај наведеног решења као незаконитог. На основу захтева подноситељке уставне жалбе за признање права на старосну пензију, поднетог 16. октобра 2007. године, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених је решењем од 5. новембра 2007. године утврдио право подноситељке на старосну пензију почев од 4. септембра 2007. године. Овим решењем констатовано је да је подноситељка одјављена од осигурања 3. септембра 2007. године.
Оспореним делом пресуде Општинског суда у Ћуприји П. 293/07 од 18. новембра 2008. године, између осталог, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, те је обавезан је тужени ДП „Раваница“ из Ћуприје да тужиљи исплати износ од 10.000,00 динара на име дела јубиларне награде, а тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд обавеже туженог да јој на име отпремнине због одласка у пензију исплати износ од 117.924,00 динара је одбијен као неоснован. У образложењу дела пресуде којим је одбијен тужбени захтев тужиље (став 2.) наведено је: да је, по оцени првостепеног суда, тужиља пропуштањем да тражи поништај решења о отказу уговора о раду и права да тражи да се утврди да јој је радни однос престао отказом уговора о раду од стране запосленог који је стекао право на старосну пензију, тужиља изгубила одређена права из радног односа, па и право на отпремнину; да то што је тужиља остварила право на старосну пензију код надлежне организације за пензијско и инвалидско осигурање, не може да утиче на њена права из радног односа, јер је радни однос тужиљи престао отказом уговора о раду од стране послодавца; да је решење о отказу уговора о раду правноснажно, те да се има сматрати правилним; да је тужиља у поступку утврђивања њене одговорности морала да има активан однос и да у поступку пред послодавцем, а потом и пред судом доказује да нису били испуњени услови за доношење решења о отказу уговора о раду; да је искључиво право тужиље да одлучи да ли ће и кад користити стечена права на старосну пензију, али да је имала закључен уговор о раду са туженим, којим су била утврђена не само права, већ и обавезе запосленог; да како је тужиљи радни однос престао отказом уговора о раду од стране послодавца, а не отказом од стране тужиље, као запослене, то тужиља нема право на исплату отпремнине због одласка у пензију.
Допунском пресудом Општинског суда у Ћуприји П1. 293/07 од 20. марта 2009. године, ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиљи исплати законску затезну камату на износ од 10.000,00 динара почев од 4. септембра 2007. године па до исплате, у року од осам дана, под претњом извршења, док је ставом другим изреке одбијен као неоснован тужбени захтев тужене којим је тражила да суд обавеже туженог да јој исплати законску затезну камату на износ од 117.924,00 динара, почев од 4. септембра 2007. године.
Окружни суд у Јагодини, одлучујући о жалби тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, на наведену пресуду и допунску пресуду Општинског суда у Ћуприји, донео је оспорену пресуду Гж. 184/09 од 8. маја 2009. године, којом је, између осталог, одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Општинског суда у Ћуприји П1. 293/07 (грешком у другостепеној пресуди означена као П1. 290/07) од 18. новембра 2008. године у ставу другом изреке, као и допунску пресуду П1. 293/07 од 20. марта 2009. године у ставу другом изреке. У образложењу ове пресуде наведено је да је правилно првостепени суд на основу свих изведених доказа утврдио чињенично стање у погледу одлуке о престанку радног односа, па самим тим и о постојању права тужиље на исплату отпремнине, те је правилно закључио: да је њен тужбени захтев у погледу исплате отпремнине због одласка у пензију неоснован; да је првостепени суд све одлучне чињенице утврдио на основу изведених доказа и оценом истих; да је на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и да је донео правилну и на закону засновану одлуку, за коју је дао јасне разлоге које у свему прихватио и другостепени суд. Такође је наведено да је другостепени суд ценио наводе жалбе тужиље, али да је нашао да наводи нису основани и да не могу утицати на правилност пресуде у побијаном делу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подноситељка устaвне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2. и 4.); да се пензијско осигурање уређује законом, као и да се Република Срибја стара о економској сигурности пензионера (члан 70.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је: да је послодавац дужан да, у складу са општим актом, исплати запосленом отпремнину при одласку у пензију, најмање у висини три просечне зараде (члан 119. став 1. тачка 1)); да запослени има право да послодавцу откаже уговор о раду, да отказ уговора о раду запослени доставља послодавцу у писаном облику, најмање 15 дана пре дана који је запослени навео као дан престанка радног односа, као и да ако запослени откаже уговор о раду због, од стране послодавца учињене повреде обавеза утврђених законом, општим актом и уговором о раду, запослени има сва права из радног односа, као у случају да му је незаконито престао радни однос (члан 178.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, између осталог: ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду, ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (члан 179. тач. 2) и 3)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење и права на рад, Уставни суд је утврдио да су о тужбеном захтеву подноситељке одлучивали надлежни судови установљени законом, да је поступак пред тим судовима спроведен јавно, применом правила меродавног процесног права, да је у току поступка подноситељки уставне жалбе, као тужиоцу, омогућено да јавно изнесе и образложи поднети захтев и да учествује на начин и под условима који је нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку. У погледу изнетих навода да је право подноситељке уставне жалбе на правично суђење повређено погрешном применом материјалног права у корист туженог, Уставни суд је оценио да су изнети наводи неосновани и да представљају субјективни став подноситељке уставне жалбе, а не правно утемељену тврдњу о повреди Уставом зајемченог права. Ово стога јер су редовни судови у спроведеном парничном поступку утврдили да је подноситељки уставне жалбе радни однос престао на основу решења послодавца о отказу уговора о раду, а не на основу њеног захтева за престанак радног односа због одласка у старосну пензију, јер је пропустила да оспори, односно поништи наведено решење послодавца. У таквој ситуацији није било правног основа да суд обавеже бившег послодавца подноситељке да јој исплати отпремнину за одлазак у пензију, с обзиром на то да је, сагласно цитираној одредби члана 119. став 1. тачка 1) Закона о раду за послодавца прописана обавеза да запосленом исплати отпремнину онда када му радни однос престаје због одласка у пензију, а у конкретном случају ова материјална претпоставка није била остварена.
С друге стране, у погледу навода подноситељке да је неправилан и незаконит закључак суда да јој је радни однос престао на основу решења њеног бившег послодавца, Уставни суд указује да је као један од основа за престанак радног односа одредбом члана 175. тачка 4) Закона о раду предвиђен и отказ уговора о раду од стране запосленог, а да је одредбом члана 178. став 2. Закона прописано да запослени отказ уговора о раду доставља послодавцу у писаном облику, најмање 15 дана пре дана који је запослени навео као дан престанка радног односа. У ситуацији када законска одредба о условима за пуноважност отказа уговора о раду приликом давања отказа од стране запосленог није поштована, на послодавцу је, према оцени Уставног суда, да одлучи да ли ће и тако мањкав отказ прихватити као да је дат у складу са законом или неће. Стога је послодавац био овлашћен да уколико није желео да прихвати отказ уговора о раду од стране запосленог који није дат у складу са Законом, спроведе процедуру прописану за отказ уговора о раду од стране послодавца, ако су за то, као у конкретном случају, биле испуњене остале претпоставке. Уставни суд такође указује да је подноситељка уставне жалбе била обавештена о последицама предузетих радњи, односно недоласка на рад, о дисциплинском поступку који се водио против ње због недоласка на рад дуже од пет радних дана, да је била позвана да у том поступку учествује, да јој је решење о престанку радног односа на основу отказа од стране послодавца достављено, као и да подноситељка против наведеног решења послодавца није изјавила жалбу, нити је покренула спор пред надлежним судом за поништај тог решења, те да је оно тако остало да производи правне последице доношења.
Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи уставне жалбе да у другостпеној одлуци нису цењени сви жалбени наводи који су од битног значаја, јер је утврдио да је другостепени суд ценио све наводе жалбе, као и да је у образложењу своје одлуке дао детаљне и јасне разлоге зашто није прихватио наводе жалбе за које је сматрао да су од значаја за доношење своје одлуке.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да оспореним судским одлукама подноситељки уставне жалбе нису повређени право на правично суђење и право на рад, зајемчени чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава.
Имајући у виду наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на пензијско осигурање из члана 70. Устава, Уставни суд је констатовао да нема основа за тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је оспореном пресудом повређено наведено уставно право, јер се садржина означеног права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања у конкретном парничном поступку, у коме су судови одлучивали о обавези бившег послодавца подноситељке да јој исплати отпремнину због одласка у пензију, дакле о праву из радног односа, а не о правима из пензијског осигурања.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба подноситељке неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио.
8. На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић