Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije  dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Nikolića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandra Nikolića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 258/09 od 16. juna 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Nikolić iz Novog Sada je 29. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Branka Munižabe, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu K. 105/01 odod 23. aprila 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2254/08 od 17. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 258/09 od 16. juna 2009. godine, zbog „povrede prava zajemčenih odredaba čl. 3, 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su u ponovljenom krivičnom postupku koji je vođen protiv njega pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 105/01 „povređena njegova ljudska prava zajemčena odredbama čl. 3, 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije“ na taj način što veće, niti predsednik veća nikada nisu odlučili o njegovom zahtevu za izuzeće sudskog veštaka. Ovaj zahtev je, po navodima podnosioca, u daljem postupku ponovo „osnažen“, ali ni o njemu nije odlučeno. Dalje navodi da se ni Vrhovni sud Srbije u presudi donetoj po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao ni u presudi donetoj povodom izjavljenog zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude nije izjasnio u vezi istaknutih propusta prvostepenog suda da odluči o zahtevu za izuzeće sudskog veštaka „na čijem nalazu se presuda zasniva“. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je povredom prava koja su mu zajemčena odredbama čl. 32. i 36. Ustava povređeno i ustavno načelo vladavine prava iz člana 3. Ustava, kao i da je načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava povređeno time što „njegova prava na pravni lek i na odluku suda po zahtevu za izuzeće veštaka nisu jednaka sa drugim licima u istoj poziciji“. Zahteva da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i da „zabrani izvršenje“ kazne zatvora na koju je osporenim presudama osuđen.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe svakome je zajemčeno da ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Takođe, odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 21. Ustava ustanovljeno je načelo zabrane diskriminacije, kao jedno od osnovnih načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, i to tako što je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Načelo vladavine prava utvrđeno odredbama člana 3. Ustava, na čiju povredu takođe ukazuje podnosilac ustavne žalbe, predstavlja jedno od načela na kojima počiva ustavni poredak u Republici Srbiji, a saglasno kome je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (stav 1.) i ostvaruje se slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice koje su od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu K. 183/94 od 1. marta 1995. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za izvršeno krivično delo ubistvo i krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije  i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od deset godina.

Rešenjem istog suda Kv. 197/99 od 17. novembra 2000. godine usvojen je zahtev podnosioca ustavne žalbe i dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka.

Okružni sud u Novom Sadu je u ponovljenom postupku doneo presudu K. 105/01 od 23. aprila 2008. godine, kojom je delimično ostavljena na snazi prethodna pravnosnažna presuda, i to u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije krivičnih dela, s tim što je optuženi osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude u kojoj je, vezano za navode iznete u ustavnoj žalbi povodom traženog izuzeća veštaka, isticao samo da je „odbrana tražila izuzeće veštaka B. (balističara) jer postoje okolnosti da veštak nije dorastao niti ima znanja za učešće u ovom postupku ... “, da je veštak „doveo u zabludu sud da se tragovi na staklu ... ne mogu fiksirati...“, da je „odbrana to energično osporila što čini i u ovoj žalbi jer je ovo eklatantan primer neznanja“. Propusti suda na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje – da prvostepeni sud nije odlučio o traženom izuzeću veštaka – u žalbi nisu navedeni.

Odlučujući o žalbama javnog tužioca i branioca, Vrhovni sud Srbije je uvažavanjem žalbe javnog tužioca preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o kazni, tako što je ostavio na snazi prvobitnu pravnosnažnu presudu Okružnog suda u Novom Sadu K. 183/94 od 1. marta 1995. godine kojom je podnosiocu ustavne žalbe izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od deset godina, dok je žalbu branioca odbio kao neosnovanu. U obrazloženju presude su detaljno navedeni razlozi zbog kojih drugostepeni sud smatra da žalba branioca nije osnovana.

Protiv prvostepene presude Okružnog suda u Novom Sadu K. 105/01 od 23. aprila 2008. godine i drugostepene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2254/08 od 17. novembra 2008. godine podnosilac ustavne žalbe je, preko svog branioca, izjavio zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda u kome je, ukazujujući na bitne povrede odredaba krivičnog postupka, naveo: „Da li je okrivljeni imao pravo da dobije odgovor od prvostepenog veća a i od žalbenog veća u pogledu zahteva za izuzeće veštaka B.D. koje je branilac istakao 07.05.2007. godine i 24.12.2007. godine u podnescima a takođe i u žalbi po presudi. Da li je ovo bitna povreda odredaba krivičnog postupka?“, kao i: „Iako je to već napred navedeno odbrana i ovaj put zahteva da se sud opredeli u vezi iznetog zahteva za izuzeće veštaka B. u prvostepenom postupku i po žalbi jer odluke nisu donete a na čega po zakonu okrivljeni ima pravo“.

Odlučujući o podnetom zahtevu Vrhovni sud Srbije doneo osporenu presudu Kzp. 258/09 od 16. juna 2009. godine kojom je odbio zahtev kao neosnovan, konstatujući, između ostalog, da se njime u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom pravnosnažnom presudom, po kom zakonskom osnovu se ovaj vanredni pravni lek ne može izjaviti. Povodom istaknute povrede procesnog zakona, a u vezi odlučivanja o zahtevu za izuzeće veštaka, Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju ove presude naveo da je utvrdio da je Okružni sud u Novom Sadu na glavnom pretresu održanom 26. decembra 2007. godine doneo rešenje na zapisniku kojim je odbio predlog odbrane za izuzeće veštaka  balističara D.B, da su na tom glavnom pretresu okrivljeni i njegov branilac upoznati sa ovim rešenjem i da nakon ovog odlučivanja o predlogu za izuzeće pomenutog veštaka okrivljeni i njegov branilac nisu ni na glavnom pretresu, niti u svojim podnescima izričito ponovili zahtev za ovim izuzećem.

Uvidom u spise predmeta Okružnog suda u Novom Sadu K. 105/01, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje osporene presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 258/09 od 16. juna 2009. godine odgovara stanju u spisima, a da je u podnescima upućivanim sudu nakon glavnog pretresa održanog 26. decembra 2007. godine u više navrata osporavan nalaz ovog veštaka i dovođen u pitanje njegov kredibilitet kao sudskog veštaka, ali da u formalnopravnom smislu nikada nije podnet novi zahtev za njegovo izuzeće.

4. Razmatrajući blagovremenost ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od svog utvrđenog pravnog stava  da, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).         

U konkretnom slučaju, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 258/09 od 16. juna 2009. godine, odlučeno je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Novom Sadu K. 105/01 od 23. aprila 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. 2254/08 od 17. novembra 2008. godine.

Kako iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, a osporene presude protiv kojih je izjavljeno vanredno pravno sredstvo podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac primili su pre 16. juna 2009. godine, kada je Vrhovni sud Srbije doneo osporenu presudu Kzp. 258/09, Sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na osporene presude Okružnog suda u Novom Sadu K. 105/01 od 23. aprila 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. 2254/08 od 17. novembra 2008. godine podneta po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu  u tom delu odbacio kao neblagovremenu.

5. Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da sudovi nikad nisu odlučili o njegovom zahtevu za izuzeće sudskog veštaka, čime mu je povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, nisu osnovani, jer ne odgovaraju utvrđenim činjenicama.

Kako se na ovim navodima zasnivaju i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnog prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je i te navode ocenio kao neosnovane. Sud posebno ukazuje da je odredbom člana 158. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07), koji je važio u vreme održavanja glavnog pretresa na kome je doneto procesno rešenje kojim je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za izuzeće veštaka D.B, bilo  propisano da se, ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, odluke saopštavaju usmenim objavljivanjem licima koja za to imaju pravni interes, ako su prisutna, a dostavljanjem overenog prepisa, ako su odsutna. Kako je Ustavni sud utvrdio da su podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac bili prisutni na glavnom pretresu na kome je doneto rešenje kojim se odbija zahtev za izuzeće veštaka, to sledi da sud nije imao zakonsku obavezu da im dostavlja prepis ovog rešenja. Sa druge strane, pošto je, saglasno odredbi člana 43. stav 4. Zakonika, rešenje kojim se zahtev za izuzeće odbija, a koje je doneto posle podignute optužbe, moguće pobijati samo žalbom protiv presude, Ustavni sud je ocenio da je ovo pravo podnosilac ustavne žalbe ne samo imao, već ga je i iskoristio, jer je u žalbi protiv prvostepene presude, iako formalno nije osporavao odbijanje zahteva za izuzeće, osporavajući pravilnost nalaza i mišljenja sudskog veštaka suštinski ponovio sve razloge koji su bili osnov da u prvostepenom postupku traži njegovo izuzeće, a drugostepeni sud se, dajući svoje argumente zašto prihvata nalaz i mišljenje, odredio i prema ovim navodima žalbe.

Povodom istaknute povrede načela zabrane diskriminacije Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 21. Ustava ne sadrže garancije nijednog određenog ljudskog prava ili slobode, već predstavljaju načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sve Ustavom zajemčene ljudske i manjinske slobode i prava, iz čega sledi da do povrede načela zabrane diskriminacije može doći samo u vezi sa povredom nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Pošto je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno nijedno od zajemčenih prava koje je u ustavnoj žalbi istakao, to nema osnova ni za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim aktima po bilo kom osnovu diskriminisan.

Konačno, kao što je na početku rečeno, načelo vladavine prava iz člana 3. Ustava ne sadrži odredbe kojima se utvrđuju ljudska i manjinska prava, već osnovne principe na kojima počiva ustavni poredak Republike, te stoga, u smislu člana 170. Ustava, one ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

                                                                                                                                 PREDSEDNIK

                                                                                                                                USTAVNOG SUDA

                                                                                                                               dr Dragiša Slijepčević