Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Александра Николића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Николића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 258/09 од 16. јуна 2009. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Николић из Новог Сада је 29. октобра 2009. године, преко пуномоћника Бранка Мунижабе, адвоката из Новог Сада, Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Новом Саду К. 105/01 одод 23. априла 2008. године, пресуде Врховног суда Србије Кж. 2254/08 од 17. новембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Кзп. 258/09 од 16. јуна 2009. године, због „повреде права зајемчених одредаба чл. 3, 21, 32. и 36. Устава Републике Србије“.
Подносилац у уставној жалби наводи да су у поновљеном кривичном поступку који је вођен против њега пред Окружним судом у Новом Саду у предмету К. 105/01 „повређена његова људска права зајемчена одредбама чл. 3, 21, 32. и 36. Устава Републике Србије“ на тај начин што веће, нити председник већа никада нису одлучили о његовом захтеву за изузеће судског вештака. Овај захтев је, по наводима подносиоца, у даљем поступку поново „оснажен“, али ни о њему није одлучено. Даље наводи да се ни Врховни суд Србије у пресуди донетој по његовој жалби изјављеној против првостепене пресуде, као ни у пресуди донетој поводом изјављеног захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде није изјаснио у вези истакнутих пропуста првостепеног суда да одлучи о захтеву за изузеће судског вештака „на чијем налазу се пресуда заснива“. Подносилац уставне жалбе сматра да је повредом права која су му зајемчена одредбама чл. 32. и 36. Устава повређено и уставно начело владавине права из члана 3. Устава, као и да је начело забране дискриминације из члана 21. Устава повређено тиме што „његова права на правни лек и на одлуку суда по захтеву за изузеће вештака нису једнака са другим лицима у истој позицији“. Захтева да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и начела и да „забрани извршење“ казне затвора на коју је оспореним пресудама осуђен.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 32. став 1. Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе свакоме је зајемчено да има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Такође, одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 21. Устава установљено је начело забране дискриминације, као једно од основних начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, и то тако што је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Начело владавине права утврђено одредбама члана 3. Устава, на чију повреду такође указује подносилац уставне жалбе, представља једно од начела на којима почива уставни поредак у Републици Србији, а сагласно коме је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима (став 1.) и остварује се слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде и документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице које су од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 183/94 од 1. марта 1995. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за извршено кривично дело убиство и кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од десет година.
Решењем истог суда Кв. 197/99 од 17. новембра 2000. године усвојен је захтев подносиоца уставне жалбе и дозвољено понављање кривичног поступка.
Окружни суд у Новом Саду је у поновљеном поступку донео пресуду К. 105/01 од 23. априла 2008. године, којом је делимично остављена на снази претходна правноснажна пресуда, и то у погледу чињеничног описа и правне квалификације кривичних дела, с тим што је оптужени осуђен на јединствену казну затвора у трајању од седам година.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је изјавио жалбу против наведене првостепене пресуде у којој је, везано за наводе изнете у уставној жалби поводом траженог изузећа вештака, истицао само да је „одбрана тражила изузеће вештака Б. (балистичара) јер постоје околности да вештак није дорастао нити има знања за учешће у овом поступку ... “, да је вештак „довео у заблуду суд да се трагови на стаклу ... не могу фиксирати...“, да је „одбрана то енергично оспорила што чини и у овој жалби јер је ово еклатантан пример незнања“. Пропусти суда на које се у уставној жалби указује – да првостепени суд није одлучио о траженом изузећу вештака – у жалби нису наведени.
Одлучујући о жалбама јавног тужиоца и браниоца, Врховни суд Србије је уважавањем жалбе јавног тужиоца преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о казни, тако што је оставио на снази првобитну правноснажну пресуду Окружног суда у Новом Саду К. 183/94 од 1. марта 1995. године којом је подносиоцу уставне жалбе изречена јединствена казна затвора у трајању од десет година, док је жалбу браниоца одбио као неосновану. У образложењу пресуде су детаљно наведени разлози због којих другостепени суд сматра да жалба браниоца није основана.
Против првостепене пресуде Окружног суда у Новом Саду К. 105/01 од 23. априла 2008. године и другостепене пресудe Врховног суда Србије Кж. 2254/08 од 17. новембра 2008. године подносилац уставне жалбе је, преко свог браниоца, изјавио захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда у коме је, указујујући на битне повреде одредаба кривичног поступка, навео: „Да ли је окривљени имао право да добије одговор од првостепеног већа а и од жалбеног већа у погледу захтева за изузеће вештака Б.Д. које је бранилац истакао 07.05.2007. године и 24.12.2007. године у поднесцима а такође и у жалби по пресуди. Да ли је ово битна повреда одредаба кривичног поступка?“, као и: „Иако је то већ напред наведено одбрана и овај пут захтева да се суд определи у вези изнетог захтева за изузеће вештака Б. у првостепеном поступку и по жалби јер одлуке нису донете а на чега по закону окривљени има право“.
Одлучујући о поднетом захтеву Врховни суд Србије донео оспорену пресуду Кзп. 258/09 од 16. јуна 2009. године којом је одбио захтев као неоснован, констатујући, између осталог, да се њиме у суштини оспорава чињенично стање утврђено првостепеном правноснажном пресудом, по ком законском основу се овај ванредни правни лек не може изјавити. Поводом истакнуте повреде процесног закона, а у вези одлучивања о захтеву за изузеће вештака, Врховни суд Србије је у образложењу ове пресуде навео да је утврдио да је Окружни суд у Новом Саду на главном претресу одржаном 26. децембра 2007. године донео решење на записнику којим је одбио предлог одбране за изузеће вештака балистичара Д.Б, да су на том главном претресу окривљени и његов бранилац упознати са овим решењем и да након овог одлучивања о предлогу за изузеће поменутог вештака окривљени и његов бранилац нису ни на главном претресу, нити у својим поднесцима изричито поновили захтев за овим изузећем.
Увидом у списе предмета Окружног суда у Новом Саду К. 105/01, Уставни суд је утврдио да образложење оспорене пресуде Врховног суда Србије Кзп. 258/09 од 16. јуна 2009. године одговара стању у списима, а да је у поднесцима упућиваним суду након главног претреса одржаног 26. децембра 2007. године у више наврата оспораван налаз овог вештака и довођен у питање његов кредибилитет као судског вештака, али да у формалноправном смислу никада није поднет нови захтев за његово изузеће.
4. Разматрајући благовременост уставне жалбе, Уставни суд је пошао од свог утврђеног правног става да, уколико је уставна жалба изјављена против одлуке Врховног суда Србије донете по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, као и против судских одлука које су претходиле том захтеву, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену (ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом о Уставном суду), или недопуштену (ако су оспорени акти донети пре Устава).
У конкретном случају, оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 258/09 од 16. јуна 2009. године, одлучено је о захтеву подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Новом Саду К. 105/01 од 23. априла 2008. године и Врховног суда Србије Кж. 2254/08 од 17. новембра 2008. године.
Како из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, а оспорене пресудe против којих је изјављено ванредно правно средство подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили су пре 16. јуна 2009. године, када је Врховни суд Србије донео оспорену пресуду Кзп. 258/09, Суд је оценио да је уставна жалба у односу на оспорене пресудe Окружног суда у Новом Саду К. 105/01 од 23. априла 2008. године и Врховног суда Србије Кж. 2254/08 од 17. новембра 2008. године поднета по истеку рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као неблаговремену.
5. Имајући у виду претходно изнето, Уставни суд је оценио да наводи подносиоца уставне жалбе о томе да судови никад нису одлучили о његовом захтеву за изузеће судског вештака, чиме му је повређено Уставом зајемчено право на правично суђење, нису основани, јер не одговарају утврђеним чињеницама.
Како се на овим наводима заснивају и тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди уставног права на правно средство, Уставни суд је и те наводе оценио као неосноване. Суд посебно указује да је одредбом члана 158. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07), који је важио у време одржавања главног претреса на коме је донето процесно решење којим је одбијен предлог подносиоца уставне жалбе за изузеће вештака Д.Б, било прописано да се, ако овим закоником није другачије одређено, одлуке саопштавају усменим објављивањем лицима која за то имају правни интерес, ако су присутна, а достављањем овереног преписа, ако су одсутна. Како је Уставни суд утврдио да су подносилац уставне жалбе и његов бранилац били присутни на главном претресу на коме је донето решење којим се одбија захтев за изузеће вештака, то следи да суд није имао законску обавезу да им доставља препис овог решења. Са друге стране, пошто је, сагласно одредби члана 43. став 4. Законика, решење којим се захтев за изузеће одбија, а које је донето после подигнуте оптужбе, могуће побијати само жалбом против пресуде, Уставни суд је оценио да је ово право подносилац уставне жалбе не само имао, већ га је и искористио, јер је у жалби против првостепене пресуде, иако формално није оспоравао одбијање захтева за изузеће, оспоравајући правилност налаза и мишљења судског вештака суштински поновио све разлоге који су били основ да у првостепеном поступку тражи његово изузеће, а другостепени суд се, дајући своје аргументе зашто прихвата налаз и мишљење, одредио и према овим наводима жалбе.
Поводом истакнуте повреде начела забране дискриминације Уставни суд указује да одредбе члана 21. Устава не садрже гаранције ниједног одређеног људског права или слободе, већ представљају начело у складу са којим се остварују све Уставом зајемчене људске и мањинске слободе и права, из чега следи да до повреде начела забране дискриминације може доћи само у вези са повредом неког одређеног уставног права или слободе. Пошто је Уставни суд претходно оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ниједно од зајемчених права које је у уставној жалби истакао, то нема основа ни за тврдње подносиоца уставне жалбе да је оспореним актима по било ком основу дискриминисан.
Коначно, као што је на почетку речено, начело владавине права из члана 3. Устава не садржи одредбе којима се утврђују људска и мањинска права, већ основне принципе на којима почива уставни поредак Републике, те стога, у смислу члана 170. Устава, оне не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић