Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубомира Трајковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љубомира Трајковића и утврђује се да је у извршном поступку који се водио пред Општинским судом у Пожаревцу у предмету И. 1491/05-21 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и родитељско право зајемчено одредбом члана 65. став 1. Устава.
2. Одбацује се уставна жалба Љубомира Трајковића изјављена против решења Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 9. фебруара 2006. године, решења Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 23. марта 2006. године, решења Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05-21 од 7. августа 2009. године, закључка Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 18. марта 2009. године, акта Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1188/09 од 22. јун 2009. године и акта Врховног суда Србије Рс. 736/09 од 17. августа 2009. године.
3. Налаже се Основном суду у Пожаревцу да предузме све мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубомир Трајковић из Београда је 28. септембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 9. фебруара 2006. године, решења Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 23. марта 2006. године, решења Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05-21 од 7. августа 2009. године, закључка Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 18. марта 2009. године, акта Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1188/09 од 22. јун 2009. године и акта Врховног суда Србије Рс. 736/09 од 17. августа 2009. године, због повреде права из чл. 1. и 3, чл. 18-20, чл. 21. и 22, члана 26. став 3, члана 37. став 2, члана 64. ст. 1. и 3, члана 65, члана 66. ст. 1. и 3, члана 71. став 1, члана 74. став 1, члана 97. тач. 2. и 10, члана 142. став 2. и члана 145. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе поднео Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење на основу правноснажне и извршне пресуде која је донета у породичном спору и да је тражио да се одреди извршење предајом његовог сина на чување и васпитање; да је Општински суд у Пожаревцу требало да спроведе извршење и да је пасивним поступањем наведеног суда у овом извршном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и родитељско право из члана 65. став 1. Устава; да је извршни дужник Вера Лукић, бивша супруга подносиоца уставне жалбе, имала за циљ да спречи принудно извршење у овој правној ствари, па је 20. јула 2004. године поднела Општинском суду у Пожаревцу тужбу против подносиоца, ради измене правноснажне пресуде Окружног суда у Београду П. 3687/84 од 18. јула 1985. године у погледу одлуке о поверавању подносиоцу њиховог сина В.Т. на чување и васпитање; да је, полазећи од тога, извршни суд донео решење о застоју поступка до правноснажног окончања наведене парнице; “да из поступања судова у периоду 2005-2009 јасно произлази да исти крше и законе и Устав и људска права подносиоца уставне жалбе и његовог сина“. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорене акте и “нареди Оппштинском суду у Пожаревцу да одмах, а најкасније за осам дана од дана пријема одлуке Уставног суда, закаже и спроведе извршење на основу решења И. 1491/05“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини идентична наведеној одредби Устава, док је одредбом члана 82. став 2. Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05-21, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, је 25. фебруара 2002. године поднео Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника Вере Лукић, Светозара Петровића и Јагоде Петровић, на основу правноснажне и извршне пресуде Окружног суда у Београду П. 3687/84 од 18. јула 1985. године, којом је, поред осталог, мал. В. Т. поверен извршном повериоцу на чување и васпитање. Предложио је да се одреди извршење одузимањем и предајом његовог мал. сина њему и да извршење спроведе Општински суд у Пожаревцу. Предмет је заведен под бројем И. 316/02.
Четврти општински суд у Београду је 3. априла 2002. године доставио Општинском суду у Пожаревцу списе предмета И. 316/02, ради поступања. Општински суд у Пожаревцу је 12. априла 2002. године вратио списе овог предмета Четвртом општинском суду у Београду, ради доношења решења о стварној и месној ненадлежности и достављања доказа о уручењу решења о извршењу странкама, како би наведени суд могао да приступи спровођењу извршења.
Четврти општински суд у Београду је 15. априла 2002. године донео решење И. 316/02, којим се у ставу првом изреке огласио стварно и месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и у ставу другом изреке наложио да се списи предмета доставе Општинском суду у Пожаревцу, ради даљег поступања. Наведено првостепено решење је 15. јула 2002. године отправљено странкама, а извршни поверилац је 23. јула 2002. године поднео приговор против тог решења.
Веће Четвртог општинског суда у Београду је решењем Ипв. (И) 1479/02 од 7. октобра 2002. године усвојило приговор извршног повериоца и укинуло првостепено решење, истичући да је тај суд, у смислу одредбе члана 208. став 1. Закона о извршном поступку, опште месно надлежан за одлучивање о предлогу за извршење повериоца.
Првостепени суд је 3. априла 2003. године наложио извршном повериоцу да уреди предлог за извршење, тако што ће посебно означити извршног дужника (из извршног наслова) и средство извршења. Имајући у виду да је извршни поверилац опет поднео предлог за извршење који није био у складу са одредбама Закона о извршном поступку, извршни суд је поново наложио повериоцу да уреди наведени предлог, па је он 12. јуна 2003. године поднео нови предлог за извршење.
Четврти општински суд у Београду је 11. јула 2003. године донео решење И. 316/02, којим је: у ставу првом изреке усвојио предлог извршног повериоца и обавезао извршног дужника Веру Лукић да у року од три дана од дана достављања овог решења преда повериоцу дете В.Т. на чување и васпитање; у ставу другом изреке упозорио извршног дужника да ће јој бити изречена новчана казна у износу од 5.000,00 динара у случају да не поступи добровољно по овом решењу; у ставу трећем изреке одлучио да ће се извршење спровести одузимањем детета уколико не буде извршење спроведено изрицањем новчане казне извршном дужнику. Првостепено решење је 3. децембра 2003. године отправљено странкама.
Извршни поверилац је 16. јануара 2004. године обавестио првостепени суд да је извршни дужник променио пребивалиште у Бечу и да су родитељи истог који живе у Костолцу примили решење о извршењу.
Првостепени суд је 9. фебруара 2004. године, преко Министарства правде Републике Србије, доставио амбасади Државне заједнице Србија и Црна Гора у Аустрији решење о извршењу са молбом да наведени акт доставе извршном дужнику и при томе није доставио податак о новој адреси дужника (коју је означио извршни поверилац).
Министарство правде Републике Србије је 1. јула 2004. године доставило првостепеном суду допис амбасаде Државне заједнице Србија и Црна Гора у Аустрији у коме је истакнуто да према извештају поште извршни дужник није познат на адреси коју је означио суд.
У списима предмета постоји доставна наредба поступајућег судије од 5. јула 2004. године којом је наложено да се решење о извршењу достави извршном дужнику у Костолцу на адреси на којој живе његови родитељи и доставница у којој је назначено да достава није извршена, јер се дужник налази на привременом раду у иностранству.
Извршни поверилац је поднеском од 27. септембра 2004. године обавестио извршни суд да није покушао да достави наведено решење на новој адреси извршног дужника, те да ће извршни дужник приступити на главни претрес у кривичном поступку који се води пред истим судом и да је претрес заказан за 22. октобар 2004. године.
Извршни дужник је 22. октобра 2004. године примио првостепено решење о извршењу и истог дана је поднео приговор против наведеног акта.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Четвртог општинског суда у Београду је решењем Ипв. (И) 2742/04 од 22. децембра 2004. године одбило приговор извршног дужника и потврдило првостепено решење.
Извршни поверилац је поднеском од 14. јула 2005. године ургирао да првостепени суд достави извршном дужнику другостепено решење и доставио је податак о пуномоћнику који заступа дужника пред судовима у Републици Србији. Отац извршног дужника је 15. септембра 2005. године примио другостепено решење.
Четврти општински суд у Београду је 19. децембра 2005. године доставио Општинском суду у Пожаревцу списе овог предмета ради спровођења извршења. Предмет је заведен под бројем И. 1491/05-21.
Имајући у виду да је извршни дужник поднео тужбу Општинском суду у Пожаревцу (предмет П. 1290/04) против извршног повериоца, ради измене одлуке о поверавању детета В.Т, извршни суд је 9. фебруара 2006. године донео оспорено решење И. 1491/05 којим је застао са поступком у овој правној ствари до добијања стручног мишљења од Центра за социјални рад у Пожаревцу о постојању услова за измену одлуке о поверавању детета, за период од 30 дана, а најкасније до 10. марта 2006. године.
Директор Центра за социјални рад у Пожаревцу је 27. фебруара 2006. године доставио налаз и мишљење првостепеном суду, у коме је истакнуто да постоје услови да се измени одлука о поверавању В.Т. и да има места да се дете повери његовој мајци на старање и васпитање, узимајући у обзир све утврђене околности и изјаву самог детета.
Општински суд у Пожаревцу је 23. марта 2006. године донео оспорено решење И. 1491/05, којим је: у ставу I изреке одлучио да застане са поступком у овој правној ствари до окончања парничног поступка у предмету овог суда П. 1290/04, који се води ради измене одлуке о поверавању детета; у ставу II изреке одлучио да ће се овај извршни поступак наставити по службеној дужности по правноснажном окончању наведене парнице.
У списима предмета постоји службена белешка поступајућег судије од 29. септембра 2006. године у којој се истиче да је 10. априла 2006. године у предмету Општинског суда у Пожаревцу П. 1290/04 донето решење о прекиду поступка до окончања парнице П. 2176/05, која се води по тужби извршног повериоца за лишавање родитељског права извршног дужника.
Поступајући по предлогу извршног повериоца за наставак овог извршног поступка, првостепени суд је дописом од 31. јануара 2008. године обавестио повериоца да се поступање у овом предмету неће наставити до правноснажног окончања парница у предметима тог суда П. 2176/05 и П. 1290/04.
Општински суд у Пожаревцу је дописом од 9. децембра 2008. године тражио од Центра за социјални рад у Пожаревцу да достави обавештење о односима између извршног повериоца, извршног дужника и њиховог детета, односно о условима у којима дете живи. Директор наведене установе социјалне заштите је 25. децембра 2008. године доставио обавештење у коме је истакнуто: да су радници Центра обавили теренску посету у Костолцу и да су утврдили да се о В.Т, коме је одузета пословна способност и који је изједначен са малолетником млађим од 14 година, брину деда по мајци и мајка у временском периоду у коме борави у земљи, пошто се налази на привременом раду у иностранству; да је В.Т. јако везан за њих и да је прилагођен условима живота у овој породици, који су на задовољавајућем нивоу за нормално функционисање; да дечко и даље жели да остане у овој породици јер му је ту лепо и да не жели да се враћа у породицу оца.
Општински суд у Пожаревцу је 18. марта 2009. године донео оспорени закључак И. 1491/05, којим је решио да се у овој правној ствари неће спроводити извршење све до правноснажног окончања парничног поступка у предмету овог суда П. 9/09. У образложењу оспореног закључка је наведено: да је парница П. 1276/05 правноснажно окончана доношењем пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж. 23/08 од 26. фебруара 2008. године и да је у том предмету правноснажно одбијен тужбени захтев извршног повериоца ради лишавања извршног дужника родитељског права; да је решењем П. 1290/04 од 27. новембра 2008. године настављено поступање у парници која је покренута по тужби извршног дужника ради измене одлуке о поверавању детета; да је тај предмет добио нови број П. 9/09 и да је следеће рочиште заказано за 9. април 2009. године, те да од исхода наведене парнице може зависити основ извршне исправе у овом предмету, па је суд одлучио као у изреци.
У списима предмета постоји службена белешка поступајућег судије од 15. јуна 2009. године у којој је истакнуто да се списи предмета Општинског суда у Пожаревцу П. 9/09 од 27. априла 2009. године налазе у Окружном суду у Пожаревцу, ради поступања по жалби.
Извршни поверилац је поднеском од 8. јуна 2009. године предложио да се настави поступак у овој правној ствари.
Општински суд у Пожаревцу је оспореним решењем И. 1491/05-21 од 7. августа 2009. године одбацио као преурањен предлог извршног повериоца за наставак извршног поступка, истичући да нису испуњени законом прописани услови за наставак поступка, јер није правноснажно окончан парнични поступак за измену одлуке о поверавању детета.
Након формирања нове мреже судова, Основни суд у Пожаревцу је преузео предмет ради поступања.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе равноправни, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Одредбама Закона о извршном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01) (у даљем тексту: раније важећи ЗИП), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 4. став 1.); да извршни поступак у првом степену води и одлуке доноси судија појединац, а о приговору одлучује веће тројице судија истог суда (члан 6. став 1.); да се по правилима о личном достављању из Закона о парничном поступку доставља само решење по предлогу за извршење и решење по приговору на решење о извршењу (члан 7. став 1.); да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од три дана од дана подношења предлога и да је о приговору суд дужан да одлучи у року од 15 дана од дана подношења приговора (члан 10.); да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим савезним законом није друкчије одређено (члан 14.); да у предлогу за извршење морају бити назначени поверилац и дужник, извршна или веродостојна исправа, обавеза дужника, средство и предмет извршења, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења (члан 36. став 1.); да ће, ако суд који је донео решење о извршењу није надлежан за спровођење извршења, исти суд упутити решење о извршењу надлежном суду ради достављања тог решења и спровођења извршења (члан 40. став 5.); да ће се, поред других случајева предвиђених у овом закону, извршење обуставити по службеној дужности и кад је извршна исправа правноснажно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге (члан 62. став 1.); да је, за одлучивање о предлогу за извршење одлуке суда којом се наређује предаја детета родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, надлежан суд који је опште месно надлежан за странку која захтева извршење, као и суд на чијем се подручју затекне дете и да је за спровођење извршења месно надлежан суд на чијем се подручју затекне дете (члан 208.); да приликом спровођења извршења, суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да ће суд решењем о извршењу дужнику оставити рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне и да се новчана казна изриче и њено извршење спроводи према одредбама овог закона о извршењу радње коју може извршити само дужник, те да ће, уколико се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, суд извршење спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу, односно другом лицу или организацији којој је ово дете поверено на чување и васпитање, а да ће у поступку извршења, суд захтевати помоћ органа старатељства (члан 209.).
Одредбом члана 304. Закона о извршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 28/00, 73/00 и 71/01).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) (у даљем тексту: раније важећи ЗПП), који се сходно примењивао на извршни поступак поводом кога је поднета уставна жалба, било је прописано: да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења (члан 337. став 1.); да ће се одредбе члана 328, члана 334. став 2, члана 335. став 2, члана 336. став 2. и чл. 337. до 342. овог закона сходно примењивати и на решења (члан 347.).
Одредбама члана 219. ст. 1, 2, 3, 4. и 5. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) је прописано: да ће суд застати са поступком кад је то изричито предвиђено законом или кад у току поступка оцени да је то целисходно, да суд доноси решење о застајању са поступком по службеној дужности кад одлучи да застане са поступком да би сачекао исход неке процесне делатности или да би пружио могућност да се предузме нека радња у поступку, да у решењу о застајању са поступком суд одређује и колико ће застајање трајати и да против решења о застајању са поступком није дозвољена посебна жалба, те да суд наставља поступак по службеној дужности чим престану разлози који су изазвали застајање са поступком.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе покренуо извршни поступак 25. фебруара 2002. године, подношењем предлога за извршење Четвртом општинском суду у Београду и да је предмет касније упућен Општинском суду у Пожаревцу ради спровођења извршења, те да принудно извршење још није окончано.
С друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања овог поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања извршног поступка.
Када је реч о дужини трајања предметног извршног поступка, Уставни суд је утврдио да он траје већ седам година и осам месеци (до дана достављања списа предмета Уставном суду), што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је закључио да је у овој правној ствари било одређених сложених чињеничних и правних питања која су утицала на дужину трајања поступка, јер је извршни дужник имао пребивалиште у Аустрији и он је 20. јула 2004. године поднео тужбу против подносиоца уставне жалбе ради измене одлуке о поверавању детета, што је условило да Општински суд у Пожаревцу донесе решење о застајању са поступком извршења до правноснажног окончања наведеног парничног поступка. Ипак, потешкоће са достављањем судских аката и постојање парнице за измену одлуке о поверавању детета, по оцени Уставног суда, не могу представљати оправдане разлоге за толико дуго трајање овог извршног поступка, посебно имајући у виду да извршна исправа (на основу које је покренут овај извршни поступак) није правноснажно преиначена, што би имало за правну последицу обустављање овог извршног поступка.
Разматрајући природу захтева подносиоца уставне жалбе у овој правној ствари, Уставни суд је закључио да је подносилац као родитељ имао легитиман интерес да се извршни поступак хитно оконча.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он у незнатној мери допринео дужем трајању поступка. Наиме, подносилац уставне жалбе је два пута поднео предлог за извршење који није имао све обавезне елементе прописане одредбом члана 36. став 1. раније важећег ЗИП, па је надлежни првостепени суд наложио подносиоцу да уреди наведени предлог како би могао да поступи по њему. Изузимајући тај пропуст, Уставни суд је нашао да је подносилац уставне жалбе предузео све процесне радње да се овај извршни поступак оконча у најкраћем могућем року (благовремено је обавестио суд о промени пребивалишта извршног дужника у Бечу, поднео је више ургенција за настављање поступка у овој правној ствари итд.).
Имајући у виду да је овај извршни поступак покренут ради принудног извршења одлуке којом је дете поверено подносиоцу уставне жалбе на чување и васпитање и да су Четврти општински суд у Београду и Општински суд у Пожаревцу, у смислу одредаба члана 208. раније важећег ЗИП, били надлежни за поступање по предлогу за извршење и за спровођење извршења, Уставни суд је одвојено анализирао поступање наведених судова. У том смислу, Уставни суд је закључио да Четврти општински суд у Београду није предузео све законом предвиђене мере како би у најкраћем могућем року упутио решење о извршењу Општинском суду у Пожаревцу, ради спровођења извршења. Најпре, наведени првостепени суд је 3. априла 2002. године доставио Општинском суду у Пожаревцу предлог за извршење подносиоца уставне жалбе а да није одлучио о предлогу, да би касније (након што је Општински суд у Пожаревцу вратио списе предмета) донео решење И. 316/02 од 15. априла 2002. године, погрешно оцењујући да у конкретном случају није стварно и месно надлежан за одлучивање о предлогу за извршење, те је веће Четвртог општинског суда у Београду решењем Ипв. (И) 1479/02 од 7. октобра укинуло наведено решење и вратило предмет истом првостепеном суду на даље поступање. Такво погрешно поступање надлежног првостепеног суда након пријема предлога за извршење је имало за последицу беспотребно продужење овог поступка, па је тек 3. априла 2003. године (годину и месец дана од дана подношења предлога за извршење) наложено подносиоцу уставне жалбе да уреди предлог. Након тога, Четврти општински суд у Београду је поступао супротно одредбама раније важећег ЗИП, који је прописивао изузетно кратке рокове за предузимање процесних радњи како би се обезбедила делотворна судска заштита грађанских материјалних права извршних повериоца утврђених судским одлукама. У том контексту, наведеном извршном суду је требало месец дана да одлучи о уређеном предлогу за извршење подносиоца уставне жалбе од 12. јуна 2003. године, иако је према одредби члана 10. став 1. раније важећег ЗИП био дужан да о предлогу одлучи у року од три дана од дана подношења предлога. О многобројним пропустима првостепеног суда говори и чињеница да је Четврти општински суд у Београду покушао путем међународноправне помоћи да достави извршном дужнику решење о извршењу у Аустрији (на првој познатој адреси у Бечу), иако је подносилац уставне жалбе благовремено обавестио суд да је дужник променио адресу. Будући да раније важећи ЗИП није регулисао рокове за писмену израду судских аката у извршном поступку и да су се, стога, на предметни извршни поступак сходно примењивале одредбе члана 337. став 1. и члана 347. раније важећег ЗПП, Уставни суд је нашао да је првостепени суд поступио супротно наведеним законским одредбама, јер је решење И. 316/02 од 15. априла 2002. године отправио странкама тек 15. јула 2002. године (решење И. 316/02 од 11. јула 2003. године је отправио странкама тек 3. децембра 2003. године). Неажурно поступање Чевтртог општинског суда у Београду се огледа и у чињеници да је извршном суду требало два месеца да одлучи о приговору извршног дужника против решења о извршењу И. 316/02 од 11. јула 2003. године, иако је према одредби члана 10. став 2. раније важећег ЗИП био дужан да о приговору одлучи у року од 15 дана од дана подношења приговора. С обзиром на све наведено, Уставни суд је закључио да су погрешним и неделотворним поступањем Четвртог општинског суда у Београду списи овог предмета достављени Општинском суду у Пожаревцу тек након три године и девет месеци од дана подношења предлога за извршење.
Испитујући поступање суда који је био надлежан за спровођење извршења, Уставни суд је констатовао да је Општински суд у Пожаревцу након пријема списа овог предмета донео решење И. 1491/05 од 9. фебруара 2006. године којим је застао са поступком у овој правној ствари до добијања стручног мишљења од Центра за социјални рад у Пожаревцу о постојању услова за измену одлуке о поверавању детета, позивајући се на одредбу члана 209. став 1. раније важећег ЗИП и сходну примену члана 219. став 2. Закона о парничном поступку. У том контексту, наведени првостепени суд је 23. марта 2006. године донео и решење И. 1491/05, којим је застао са поступком у овој правној ствари до правноснажног окончања парнице коју је покренуо извршни дужник ради измене одлуке о поверавању детета. Ваља напоменути и да је наведени парнични поступак био прекинут до правноснажног окончања парнице Општинског суда у Пожаревцу П. 2176/05, која се водила по тужби подносиоца за лишавање родитељског права извршног дужника, а што је све укупно имало утицаја на дужину трајања овог извршног поступка. Међутим, полазећи од начела хитног поступања које важи у извршном поступку и природе родитељских права у ситуацији када је судском одлуком разведен брак супружника и дете поверено једном од њих на чување и васпитање, Уставни суд је оценио да извршни суд не може да посеже за таквим мерама попут застајања са поступком, посебно узимајући у обзир да раније важећи ЗИП није оставио такву могућност суду приликом спровођења извршења предаје детета. Уставни суд сматра да чињеница да је извршни дужник поднео тужбу против подносиоца уставне жалбе ради измене одлуке о поверавању детета, сама по себи, није довољна да извршни суд престане са предузимањем радњи у циљу спровођења извршења. У таквој правној ситуацији, Уставни суд налази да би Општински суд у Пожаревцу једино могао да, у смислу одредбе члана 62. став 1. раније важећег ЗИП, донесе решење о обустави поступка у случају постојања правноснажне судске пресуде којом би била “измењена“ одлука о поверавању детета. Дакле, преиначење извршне исправе би представљало довољан разлог за обустављање овог извршног поступка.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да наведена парница није била окончана до 27. априла 2009. године (из расположивих података произлази да су тог датума списи предмета достављени Окружном суду у Пожаревцу ради поступања по жалби) и да извршни суд није предузимао извршне радње непуне четири године, Уставни суд је закључио да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је оценио да наведени пропуст Општинског суда у Пожаревцу да изврши пресуду којом је подносиоцу уставне жалбе поверено дете на чување и васпитање, истовремено представља и повреду родитељског права подносиоца, које може бити одузето или ограничено једном од родитеља само одлуком суда и ако је то у најбољем интересу детета. Будући да из приложене документације произлази да не постоји судска одлука којом би подносиоцу уставне жалбе била ограничена, односно одузета сва или поједина родитељска права, Уставни суд је нашао да је погрешним и неделотворним поступањем извршног суда повређено право подносиоца из члана 65. став 1. Устава.
Са изнетих разлога, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, па је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу којим се оспоравају решење Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 9. фебруара 2006. године, решење Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 23. марта 2006. године, решење Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05-21 од 7. августа 2009. године, закључак Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 18. марта 2009. године, акт Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1188/09 од 22. јун 2009. године и акт Врховног суда Србије Рс. 736/09 од 17. августа 2009. године, Уставни суд је констатовао да су, у конкретном случају, у питању акти којима се не одлучује о правима и обавезама странака у извршном поступку. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је у овом делу уставна жалба недопуштена, јер побијани акти не представљају појединачне акте против којих се, у смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, може поднети уставна жалба. Стога је Суд одбацио уставну жалбу у делу који се односи на решење Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 9. фебруара 2006. године, решење Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 23. марта 2006. године, решење Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05-21 од 7. августа 2009. године, закључак Општинског суда у Пожаревцу И. 1491/05 од 18. марта 2009. године, акт Републичког јавног тужилаштва Гт. I 1188/09 од 22. јун 2009. године и акт Врховног суда Србије Рс. 736/09 од 17. августа 2009. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, те је решио као у тачки 2. изреке.
7. На основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио Основном суду у Пожаревцу да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак по предлогу за извршење подносиоца уставне жалбе окончао у најкраћем року.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није захтевао накнаду нематеријалне штете и да је децидирано тражио да се ова Одлука не објави, Уставни суд је закључио да не постоји начин којим би се остварило правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђених повреда права на суђење у разумном року и родитељског права.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић