Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Сејдај Лулзима из Истока, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Сејдај Лулзима изјављена против решења Окружног суда у Суботици Кж. 373/09 од 9. јуна 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Сејдај Лулзим из Истока, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 28. маја 2009. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Суботици Кж. 373/09 од 9. јуна 2009. године, због повреде чл. 21, 22, 27, 31. и 199. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем одбијена као неоснована његова жалба против решења Општинског суда у Суботици Кв. 408/09 од 8. маја 2009. године, којим му је „за месец дана продужен притвор“ на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП. Подносилац сматра да је дискриминисан по основу порекла, националности и пребивалишта, јер не стоје разлози изнети у оспореном решењу за продужење притвора, с обзиром на то да је држављанин Републике Србије, на чијој територији и живи, да нема друго држављанство, да нема путну исправу јер ју је изгубио, што је и пријавио полицији, и да не може бити задржан у притвору само зато што има пребивалиште на подручју Косова и Метохије, са чијим привременим органима власти не постоји адекватна сарадња. Такође наводи да је додатно дискриминисан јер му оспорено решење није уручено на његовом матерњем, албанском језику, већ на српском. Тражио је да се оспорено решење поништи, да се наложи његово пуштање на слободу, да се уклоне штетне последице, и да му се надокнаде трошкови уставносудског поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Општинским судом у Суботици вођен је кривични поступак против подносиоца због кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези става 2. у вези члана 33. Кривичног законика. Општински јавни тужилац у Суботици подигао је оптужницу против њега 6. фебруара 2009. године. Решењем истражног судије тог суда Кри. 10/09 од 25. јануара 2009. године подносиоцу је одређен притвор по основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, који је продужен решењем тог суда Кв. 131/09 од 9. фебруара 2009. године, потом решењем Кв. 210/09 од 10. марта 2009. године, па решењем Кв. 292/09 од 8. априла 2009. године, а притвор му се рачуна од 23. јануара 2009. године, од 15 часова, када је лишен слободе.
Испитујући да ли још постоје разлози за притвор, веће Општинског суда у Суботици решењем Кв. 408/09 од 8. маја 2009. године продужило је притвор подносиоцу за наредна два месеца, на основу члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП. Општински суд у Суботици је утврдио: да окривљени има стално пребивалиште у месту Каличане, општина Исток, на територији Косова и Метохије, да је незапослен, да не привређује; да га новчано помаже брат, те да у месту пребивалишта живи са незапосленом супругом и петоро малолетне деце. Имајући у виду да не постоји правна сарадња између Републике Србије и привремених органа ове покрајине, суд је стао на становиште да постоје основани разлози који указују на опасност од бекства окривљеног, односно да би у случају пуштања на слободу окривљени постао недоступан државним органима Републике Србије.
Одлучујући о жалби окривљеног против овог решења о продужењу притвора, Окружни суд у Суботици је 9. јуна 2009. године донео оспорено решење Кж. 373/09, којим је као неосновану одбио његову жалбу. Другостепени суд је нашао да је првостепено решење о продужењу притвора донето по законском основу прописаном чланом 142. став 2. тачка 1) ЗКП, о чему је првостепени суд у оспореном решењу дао правилне и ваљане разлоге, које је и другостепени суд прихватио, јер чињеница да окривљени не поседује путну исправу, односно да ју је изгубио (о чему није пружио доказе) не отклања опасност да би могао побећи и постати недоступан државним органима Србије, нарочито ако се има у виду постојање основане сумње да је са другим лицима државну границу покушао да пређе мимо граничног прелаза, за шта путна исправа није ни потребна. Суд сматра да се, у конкретном случају, заиста ради о немогућности да Република Србија врши фактичку власт на територији Косова и Метохије, па тиме и лица која се затекну на том подручју могу остати недоступна државним органима, односно могу избећи кривично гоњење, јер упркос одредбама резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, органи Министарства унутрашњих послова и Оружаних снага Републике Србије не контролишу државну границу на подручју Косова и Метохије, посебно имајући у виду да су привремени органи покрајине противправно прогласили сецесију од Републике Србије, уз нејасан статус и надлежност УНМИК-а.
4. Одредбама члана 21. Устава на чију повреду се у позива у уставној жалби, утврђено је начело забране дискриминације и то: да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбе члана 27. Устава утврђују право на слободу и безбедност тако: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Одредбе члана 31. Устава утврђују: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Чланом 199. Устава је утврђено: да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези, и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09), важећим у време доношења оспорених решења, било је прописано: да је у кривичном поступку у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а да се други језици и писма службено употребљавају у складу са законом (члан 7. став 1.); да су у судовима на чијим подручјима живе припадници националних мањина, у службеној употреби у кривичном поступку и њихови језици и писма, у складу са Уставом и законом (члан 7. став 2.); да позиве, одлуке и друга писмена суд упућује на српском језику (члан 10. став 1.); да ће се окривљеном који је у притвору, на издржавању казне или на извршењу мере безбедности у здравственој установи доставити и превод писмена из става 1. овог члана на језику којим се служи у поступку (члан 10. став 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 142. став 2. тачка 1); да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (члан 146. став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (члан 146. став 2.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји, између осталог, ако је оптуженом, браниоцу, оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса (члан 9) (члан 368. став 1. тачка 3)).
Одредбом члана 33. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ће се, ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казнити казном прописаном за то дело. Одредбама члана 350. овог законика прописано је, између осталог: да ће се, ко без прописане дозволе пређе или покуша да пређе границу Србије, наоружан или употребом насиља, казнити затвором до једне године (став 1.); да ће се, ко у намери да себи или другом прибави какву корист, омогућава другом недозвољени прелаз границе Србије или недозвољени боравак или транзит кроз Србију, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.); да ће се, ако је дело из става 2. овог члана учињено од стране групе, злоупотребом службеног положаја, или на начин којим се угрожава живот или здравље лица чији се недозвољени прелаз границе Србије, боравак или транзит омогућава или је кријумчарен већи број лица, учинилац казнити затвором од једне до десет година (став 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметим: Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом, да су заснована на законом прописаним разлозима са којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су, без посебног предлога странака и у законском року, пажљиво испитали оправданост продужења притвора с обзиром на околности конкретног случаја, и утврдили и навели даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложили разлоге због којих су сматрали да легални и легитимни циљеви за продужење притвора и даље постоје. Уставни суд сматра да се разлози дати у оспореним решењима за продужење притвора после подизања оптужнице односе на објективне и субјективне околности везане за кривично дело које се подносиоцу ставља на терет, као и на субјективне разлоге за продужење притвора, који их индивидуализују и чине оправданим у односу на подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право из члана 31. Устава.
7. У уставној жалби подносилац истиче повредe права на коришћење матерњег језика у поступку зајемченог одредбама чл. 27. и 199. Устава. Наводи да су повреде извршене тиме што му разлози лишења слободе нису саопштени на његовом матерњем – албанском језику, већ на српском, односно тиме што му оспорени отправак решења о продужењу притвора није уручен на албанском, већ на српском језику.
Уставни суд и овом приликом указује да се одредба члана 27. став 2. Устава односи на право лица које је лишено слободе од стране државног органа, да о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет, и о својим правима буде обавештено на језику који разуме. Имајући у виду да је, у конкретном случају, пуномоћје за подношење уставне жалбе које је подносилац потписао адвокату, сачињено на српском језику и ћириличним писмом, претпоставка је да је подносилац, пре потписивања, прочитао текст пуномоћја, разумео га и сагласио се са његовом садржином, односно да разуме српски језик. Следствено томе, како су подносиоцу уставне жалбе разлози за лишење слободе саопштени на језику који разуме иако није његов матерњи језик, Уставни суд оцењује да су његови наводи о повреди права зајемченог одредбом члана 27. став 2. Устава неосновани.
Према одредбама члана 199. Устава, свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези, и да незнање језика на коме се поступак води не сме бити сметња за остваривање и заштиту људских и мањинских права.
Из чињеничног стања које је утврђено у поступку, као и из навода самог подносиоца, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе омогућено коришћење матерњег језика у поступку, као и праћење тока поступка преко судског тумача за албански језик. Имајући у виду да је бранилац окривљеног (подносиоца уставне жалбе) против оспореног решења о продужењу притвора у законском року изјавио жалбу, Уставни суд је оценио да чињеница да је подносиоцу оспорено решење достављено на српском језику, у конкретном случају није била сметња за остваривање и заштиту његових људских и мањинских права из члана 199. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из чл. 27. и 199. Устава.
8. Подносилац уставне жалбе наводи да је повређено уставно начело из члана 21. Устава, односно да је дискриминисан због места порекла, националности и пребивалишта, а да се дискриминација према њему манифестовала тиме што му је притвор неосновано одређен и продужаван.
По налажењу Уставног суда, уставне гаранције из члана 21. Устава не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет испитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице може позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, потребно је посматрати као целину, а основна начела, међу којима је и начело забране дискриминације, довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреди начела забране дискриминације може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права, и то по основу неког личног својства подносиоца уставне жалбе (раса, пол, национална припадност, вероисповест, политичко или друго уверење и др.). С обзиром да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која подносилац уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 21. Устава.
9. Одредбама члана 22. Устава утврђено је начело заштите људских и мањинских права и слобода тако да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, а грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом.
И ово начело, по оцени Уставног суда, може бити повређено само уколико се утврди повреда неког од права зајемчених Уставом, а са чијом садржином се начело из члана 22. Устава може довести у везу.
Како у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд оцењује да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 22. Устава.
10. На основу свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Окружног суда у Суботици Кж. 373/09 од 9. јуна 2009. године нису повређена начела и права зајемчена одредбама чл. 21, 22. 27, 31. и 199. Устава, па је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Слијепчевић