Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Анђелке Ковачевић из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Анђелке Ковачевић изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 2909/07 од 11. септембра 2008. године и пресуде Општинског суда у Бору П. 514/07 од 14. августа 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Анђелка Ковачевић из Бора је 12. новембра 2008. године изјавила Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци. Подноситељка наводи да је оспореном првостепеном пресудом, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, незаконито поништен уговор о откупу стана закључен између ње и општине Бор, и то из разлога што је подноситељка „платила половину стана и стекла право сусвојине“. Сматра да је закључењем уговора и уплатом стекла право сусвојине на стану који је био у општинској сусвојини, те да „Република из обести Дирекције за имовину и Републичког правобраниоца ништи“ оспореним пресудама наведени уговор о откупу стана. Подноситеља сматра да јој је из наведених разлога повређено „право на куповину стана, т.ј. закључење уговора, односно право на имовину“ из члана 58. Устава Републике Србије, као и право на равноправност свих облика својине из члана 86. Устава, а којим чланом се „зајемчује својина локалној самоуправи“. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено и „право на непристрасно и потпуно суђење, јер јој је одбачена противтужба“. Предлаже да Уставни суд поништи оспорене пресуде и објави ту одлуку.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредба члана 82. става 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) по својој садржини истоветна је одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, оспорене пресуде и другу достављену документацију, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности:
Подноситељка уставне жалбе је у парничном поступку који је вођен ради утврђења ништавости уговора и у коме су донете оспорене пресуде, имала положај тужене стране.
Оспореном пресудом Општинског суда у Бору П. 514/07 од 14. августа 2007. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца Републике Србије – Републичка дирекција за имовину и утврђено да је ништав уговор о регулисању међусобних права и обавеза број 1360 од 30. јула 2002. године, закључен између тужене општине Бор и тужене Анђелке Ковачевић, о додели једнособног стана Анђелки Ковачевић, који се налази у Бору у улици Бранислава Нушића број 3/7, пов. од 39м2. Ставом другим изреке ове пресуде делимично је усвојен предлог тужиоца за издавање привремене мере и туженој Анђелки Ковачевић је забрањено отуђење и оптерећење стана, док је предлог тужиоца за издавање привремене мере према туженој општини Бор одбијен. Ставом трећим изреке одбачена је као неуредна противтужба противтужиоца Анђелке Ковачевић према противтуженој Републици Србији - Републичка дирекција за имовину ради исплате 132.305,50 динара, са законском затезном каматом од 18. јуна 2002. године. Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да солидарно тужиоцу надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 8.100,00 динара, у року од 15 дана, под претњом принудног извршења. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је спорни уговор закључен супротно одредбама чл. 5, 8. и 24. Закона о средствима у својини Републике Србије, те да је исти ништав у смислу члана 8. став 8. истог закона. Даље се наводи да је противтужба противтужиоца Анђелке Ковачевић неуредна, јер не садржи све што је потребно да би се по њој могло поступати (предмет спора, чињенице на којима противтужилац заснива свој захтев и доказе којима се утврђују ове чињенице), због чега је у смислу чл. 100. и 187. Закона о парничном поступку, противтужба одбачена.
Оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 2909/07 од 11. септембра 2008. године одбијене су као неосноване жалбе тужене општине Бор и тужене противтужиље Анђелке Ковачевић и потврђена пресуда Општинског суда у Бору П. 514/07 од 14. августа 2007. године. У образложењу ове пресуде, поред осталог, је наведено да је првостепени суд правилном оценом изведених доказа утврдио да спорни стан у време закључења оспореног уговора био власништво Републике Србије, односно државна својина, да тужена општина Бор није сходно одредбама Закона о средствима у својини Републике Србије пре закључења оспореног уговора тражила сагласност Владе РС, а да до закључења главне расправе пред првостепеним судом није добила сагласност од Владе да може да располаже наведеним станом, тј. да са туженом закључи оспорени уговор, те да је сагласно одредби члан 8. истог закона уговор ништав, како је, по оцени другостепеног суда, правилно закључио и првостепени суд. У образложењу другостепене пресуде се даље наводи да је правилно поступио првостепени суд када је тужбу тужене противтужиље Анђелке Ковачевић одбацио као неуредну и по оцени другостепеног суда, дао ваљане разлоге које прихвата и тај суд.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Чланом 86. Устава гарантована је равноправност свих облика својина и утврђено да је јавна својина државна својина, својина аутономних покрајина и својина јединица локалних самоуправа.
За доношење одлуке у овој правној ствари од значаја су и одредбе следећих закона:
Законом о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 и 101/05) је прописано: да средства у својини Републике Србије (у даљем тексту: средства у државној својини) јесу средства, која су у складу са законом, стечена односно која стекну органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе (у даљем тексту: органи територијалних јединица) (члан 1. тачка 2) подтачка (2)); да о располагању непокретностима у државној својини одлучују надлежни органи (члан 5. став 1.); да о прибављању и отуђењу непокретности коју користе државни органи и организације, органи територијалних јединица и друге организације из члана 1. тачка 2) овог закона, одлучује Влада Републике Србије и да је уговор закључен супротно одредбама овог закона ништав (члан 8. ст. 1. и 8.); да уговор о прибављању и отуђењу непокретности из државне својине који користе органи територијалних јединица закључује, у име Републике Србије, директор Дирекције или друго лице у Дирекцији које он за то овласти (члан 24. став 1.).
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80, 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) прописано је да се право својине стиче се по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, као и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.).
5. Иако се подноситељка уставне жалбе формално не позива на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и навода уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да се подноситељка жали и на примену материјалног права од стране надлежних судова.
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Стога је Уставни суд сматрао да је, пре оцене основаности навода о повреди права на имовину, претходно потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подноситељки осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава.
У конкретном поступку, Уставни суд је оценио да је Општински суд у Бору, након поступка спроведеног у складу са законом, те извођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је основан тужбени захтев тужиоца Републике Србије – Републичка дирекција за имовину и утврдио да је ништав уговор о регулисању међусобних права и обавеза број 1360 од 30. јула 2002. године, закључен између тужене општине Бор и подноситељке уставне жалбе, а којим уговором је подноситељки додељен једнособан стана. Уставни суд је оценио да су Општински суд у Бору, а потом и Окружни суд у Зајечару одлучујући о жалби подноситељке, за своје ставове и одлуке дали детаљне, јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на прихватљивој примени и тумачењу релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Другим речима, сама околност да подноситељка уставне жалбе није задовољна исходом предметног поступка не значи истовремено да јој у конкретном поступку није било обезбеђено правично суђење.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је даље закључио да оспореним пресудама није могло бити повређено ни право на имовину подноситељке уставне жалбе. Наиме, Уставни суд је констатовао да Устав гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, а да се према члану 20. Закона о основама својинскоправних односа, право својине, поред осталог, може стећи на основу правног посла, на начин и под условима одређеним законом. Будући да Устав не гарантује право на стицање својине, поставља се питање када и под којим условима се подноситељка уставне жалбе може позвати на наводну повреду или ограничење права на мирно уживање својине у случају када није успела у парничном поступку који је вођен ради поништаја уговора који би требало да служи као правни основ за стицање својине над предметним станом. По оцени Уставног суда, потребно је да подноситељка пружи конкретне уставноправне разлоге и доказе којим указује да је оспореним пресудама због арбитререне и/или произвољне примене права, неправедно лишена својине, и то у корист неког другог лица, а што би указало да је повређен члан 32. став 1. Устава. Имајући у виду да је Уставни суд претходно оценио да нису прихватљиви наводи подноситељке о томе да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење, не постоје ни уставноправни разлози који би били основ за тврдњу да је подноситељки повређено право на имовину.
С тим у вези, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права, такође, у више наврата изнео став да се делокруг члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода примењује само на постојећу имовину и "не гарантује право на стицање имовине" (видети, поред многих других, пресуду у предмету Marckx v. Belgium, од 13. јуна 1979. године, став 63.), те да сваки подносилац представке мора бити у стању да докаже постојање права на имовину у питању, како би био жртва повреде Конвенције (видети пресуду у предмету Agrotexim and Others v. Greece, од 26. септембра 1995. године, став 59.).
Уставни суд је, такође, имао у виду и чињеницу да је подноситељка уложила одређена новчана средства у циљу извршења предметног уговора и ради стицања својине над предметним станом, те да је у том смислу дошло до умањења њене имовине. Међутим, наведена околност у конкретном случају не спречава подноситељку да у посебној парници од општине Бор, по основу института неоснованог обогаћења, а као последице ништавости уговора, захтева повраћај уложених средстава.
Полазећи од садржине права на имовину гарантованог чланом 58. Устава и права на правично суђење гарантованог чланом 32. став 1. Устава, а имајући у виду начин стицања својине у смислу члана 20. Закона о основима својинскоправних односа, као и утврђену ништавост уговора у смислу члана 8. Закона о средствима у својини Репулике Србије, Уставни суд је оценио да није дошло до повреде наведених уставних права, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану.
Такође, Уставни суд је оценио да се ниједан навод подноситељке уставне жалбе не може довести у уставноправну везу са истакнутом повредом члана 86. Устава, с обзиром на Уставом утврђену садржину овог права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио да ову одлуку објави у "Службеном гласнику Републике Србије", имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
6. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић