Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Далибора Живковића, Михаила Живковића и Наде Живковић, свих из Подгорице, Република Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Далибора Живковића, Михаила Живковића и Наде Живковић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Далибор Живковић, Михаило Живковић и Нада Живковић, сви из Подгорице, Република Црна Гора, поднели су 18. новембра 2008 године, преко пуномоћника Горана Мостарца, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године, због повреде начела непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава Републике Србије, начела из члана 19. Устава, начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспорена пресуда Врховног суда Србије Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, те да су те повреде такве тежине да је повређено право подносилаца на правично суђење; да је Врховни суд Србије у оспореној пресуди оценио да је правилно примењено материјално право, не наводећи о ком материјалном праву је реч, иако је у жалби и ревизији указивано да су оба нижестепена суда применила Закон о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“ („Службени гласник РС“, број 4/89), који није важио у време штетног догађаја; да Врховни суд Србије игнорише важну чињеницу на коју је указивано у току поступка, а то је да ученици средње школе унутрашњих послова имају својство припадника Министарства унутрашњих послова, јер доласком на школовање добијају чин кадета, у складу са чланом 5. Закона о чиновима припадника Министарства унутрашњих послова („Службени гласник РС“, бр. 53/95 и 66/03); да из свих доказа произлази узрочно-последична веза између делатности школе и штених последица; да имајући у виду целокупни ток поступка почев од 22. марта 2004. године, када је тужба поднета, па до доношења оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године, повређено је и право подносилаца на суђење у разумном року.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године, као и пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 7578/07 од 7. новембра 2007. године и пресуду Окружног суда у Новом Саду Гж. 6750/07 од 20. децембра 2007. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудској ствари:
Општински суд у Новом Саду је 7. новембра 2007. године донео оспорену пресуду П. 7578/07, којом је у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим је тражено да суд обавеже тужену Републику Србију – Министарство унутрашњих послова – Средњу школу унутрашњих послова у Сремској Каменици да тужиоцима исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде нематеријалне штете проузроковане рањавањем тужиоца првог реда Далибора Живковића дана 19. априла 1997. године, и то тужиоцу првог реда Далибору Живковићу на име душевног бола због умањења животне активности, претрпљеног бола и претрпљеног страха, а тужиоцима другог и трећег реда за душевне болове због тешког инвалидитета сина, а у ставу другом изреке обавезао тужиоце да туженом солидарно накнаде трошкове парничног поступка у одговарајућем новчаном износу. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац првог реда у време штетног догађаја био ученик четвртог разреда Средње школе унутрашњих послова „Пане Ђукић“ у Сремској Каменици и да је 19. априла 1997. године у кафићу „Сат“ у Новом Саду задобио тешке телесне повреде опасне по живот извршењем кривичног дела од стране Д.П, тада војника из Војне поште 6919-6 Ниш; да су пред Општинским судом у Нишу тужиоци водили парницу против Д.П. и Државе СРЈ ради накнаде штете проузроковане кривичним делом и тај поступак је окончан пресудом П. 1272/2000 од 14. марта 2002. године којом је тужени Д.П. обавезан да тужиоцима накнади нематеријалну штету у укупном износу од 1.800.000,00 динара и трошкове поступка, док је у односу на Државу СРЈ тужбени захтев одбијен, а ова пресуда је у целини потврђена пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 1458/02 од 28. августа 2002. године; да је тужба у овој правној ствари поднета 22. марта 2004. године; да је чланом 66. Закона о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“ („Службени гласник РС“, број 4/89) прописано да ако се ученик повреди без своје кривице за време извођења или поводом извођења војно-стручне обуке, специјалног физичког васпитања, или за време вршења службе дежурства, пожарства и стражарске службе, има права из пензијског и инвалидског осигурања као лице које се повреди на одслужењу војног рока, сагласно посебним прописима; да околности под којима је дошло до повређивања тужиоца првог реда не потпадају ни под једну категорију таксативно наведену чланом 66. Закона о средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, јер се није радило ни о извођењу војно-стручне обуке, ни о специјалном физичком васпитању, ни о служби дежурства, пожарства и стражарске службе; да не стоје наводи тужбе да тужена одговара по принципу објективне одговорности за опасну делатност, јер излазак ученика у кафић у вечерњим часовима не представља вршење било какве службе везане за рад школе; да чињеница на коју су тужиоци указивали током поступка, да су ученици ове средње школе припадници Министарства унутрашњих послова, нема никаквог значаја за утврђење да ли се ради о опасној делатности и за постојање узрочно-последичне везе између школовања и настале штете, јер штета није настала као последица опасне делатности, нити се десила при извођењу војно-стручне обуке, специјалног физичког васпитања, службе дежурства, пожарства и стражарске службе; да су неосновани наводи тужилаца изнети током поступка да нема места примени Закона о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, који је престао да важи доношењем Закона о унутрашњим пословима, с обзиром на то да је из одредбе члана 70. Закона о унутрашњим пословима видљиво да се до доношења акта о унутрашњој организацији и раду и систематизацији радних места Министарства унутрашњих послова, у складу са овим законом, рад Школе наставља по до тада важећим прописима, дакле у складу са одредбама Закона о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, јер одговарајући нови прописи нису донети; да је неосновано становиште тужилаца према коме се положај ученика Средње школе унутрашњих послова „Пане Ђукић“ може уподобити положају лица на одслужењу војног рока; да је полазећи од свега наведеног суд нашао да тужена није пасивно легитимисана у овој правној ствари, пошто ни на који начин не одговара за штету коју претрпи ученик за време свог школовања од других лица који са школом нису у вези и пригодом која није у вези са извођењем наставе, односно стручне обуке, већ у учениково слободно време.
Окружни суд у Новом Саду је 20. децембра 2007. године, одлучујући о жалби тужилаца, донео пресуду Гж. 6750/07 којом је одбио као неосновану жалбу тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, и потврдио пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 7578/07 од 7. новембра 2007. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да нису основани жалбени наводи тужилаца да Закон о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“ није био на снази у моменту штетног догађаја, те да је исти доношењем Закона о унутрашњим пословима престао да важи у смислу члана 73. став 1. тачка 4) тог закона; да с обзиром на то да је одредбама члана 70. Закона о унутрашњим пословима прописано да ће до доношења акта о унутрашњој организацији и раду и систематизацији радних места Министарства унутрашњих послова, Средња школа унутрашњих послова „Пане Ђукић“ наставити да врши све унутрашње и друге послове по прописима који важе на дан ступања на снагу тог закона, то је првостепени суд правилно закључио да је рад Школе настављен по до тада важећим прописима - одредбама Закона о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, с обзиром на то да нови прописи нису донети до момента штетног догађаја.
Врховни суд Србије је 20. маја 2008. године, одлучујући о ревизији тужилаца, донео оспорену пресуду Рев. 663/08 којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, и потврдио пресуду Окружног суда у Новом Саду Гж. 6750/07 од 20. децембра 2007. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је другостепени суд с обзиром на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је потврдио првостепену пресуду којом је одбијен захтев тужилаца за накнаду штете у траженом износу; да имајући у виду да је тужилац повређен у кафићу, а да при повређивању није предузимао неку радњу из области своје струке и службе, правилан је закључак нижестепених судова да не постоји узрочно-последична веза између школовања тужиоца и настале штете, те да нема места примени одредаба Закона о облигационим односима, које се односе на објективну одговорност по основу вршења опасне делатности; да је правилно другостепени суд оценио неоснованим жалбени навод тужилаца којим истичу да се положај ученика средње школе унутрашњих послова има уподобити положају војника на одслужењу војног рока, јер то не произлази из члана 307. Закона о Војсци Југославије, а да такав положај ученика не произлази ни из члана 66. Закона о средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, којим је прописано у којим случајевима се ученику признају права из пензијског и инвалидског осигурања, не и друга права прописана Законом о Војсци Југославије; да из одредаба Закона о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, као и статута те школе не произлази да у конкретном случају школа одговара за штету проузроковану ученику у слободно време; да како је до повређивања дошло у учениково слободно време, те да до повреде тужиоца није дошло приликом вршења опасне делатности, при чему се положај тужиоца не може изједначити са положајем војног лица, правилан је закључак нижестепених судова да тужена није пасивно легитимисана за накнаду штете у овој правној ствари и правилно је одбијен тужбени захтев тужилаца за накнаду нематеријалне штете.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе, са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 18. Устава, поред осталог, је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (став 3.).
Чланом 19. Устава је утврђено да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.
Одредбама члана 21. Устава, поред осталог, је зајемчено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 70. Закона о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91 и 54/96) било је прописано: да ће до доношења акта о унутрашњој организацији и раду и систематизацији радних места Министарства унутрашњих послова, у складу са овим законом, Покрајински секретаријат за унутрашње послове Аутономне покрајине Војводине, Покрајински секретаријат за унутрашње послове Аутономне покрајине Косово и Метохија и општински органи управе за унутрашње послове у Аутономној покрајини Косово и Метохија, Средња школа унутрашњих послова „Пане Ђукић“ у Сремској Каменици и Виша школа унутрашњих послова у Београду, наставити да врше као поверене послове државне управе, све унутрашње и друге послове по прописима који важе на дан ступања на снагу овог закона (став 1.); да ће се до доношења аката о унутрашњој организацији и раду и систематизацији радних места Министарства унутрашњих послова, на органе унутрашњих послова у аутономним покрајинама и школе унутрашњих послова из става 1. овог члана примењивати постојећи акти који нису у супротности са одредбама овог закона (став 2.).
Према одредби члана 73. став 1. тачка 4) наведеног Закона, даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, осим одредаба члана 14. („Службени гласник СРС“, број 4/89 - пречишћен текст).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено овом уставном одредбом.
Уставни суд је, најпре, оценио да није основан навод подносилаца уставне жалбе да се жалбени и ревизијски суд нису осврнули на њихов навод да је у предметном парничном поступку примењен закон који није важио у време штетног догађаја. Наиме, другостепени суд је детаљно образложио због чега је у конкретној правној ствари било места примени Закона о Средњој школи унутрашњих послова „Пане Ђукић“, што је ревизијски суд прихватио, оцењујући да је материјално право правилно примењено. Уставни суд такође сматра уставноправно прихватљивим становиште редовних судова да је у предметном парничном поступку примењено меродавно материјално право.
Навод о повреди права на правично суђење подносиоци уставне жалбе заснивају и на томе да је Врховни суд Србије игнорисао важну чињеницу на коју је указивано у току поступка, а то је да ученици средње школе унутрашњих послова имају својство припадника Министарства унутрашњих послова, у складу са чланом 5. Закона о чиновима припадника Министарства унутрашњих послова. Увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да је овај навод подносилаца уставне жалбе био предмет оцене првостепеног суда, а да из уставне жалбе не произлази да су овај навод подносиоци истицали у жалби и ревизији. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да ни овај навод подносилаца уставне жалбе о повреди права на правично суђење није основан.
У вези са наводом подносилаца уставне жалбе да из свих доказа произлази узрочно-последична веза између делатности школе и штених последица, Уставни суд наглашава да одлучујући о уставној жалби не може оцењивати доказе изведене у парничном поступку, нити преиспитивати правилност закључака редовних судова о изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произилази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно. Имајући у виду да је Врховни суд Србије у оспореној пресуди пружио јасне и детаљне разлоге за оцену да не постоји узрочно-последична веза између делатности школе и настале штете, које Уставни суд не сматра произвољним, Суд је оценио да ни ови наводи подносилаца уставне жалбе нису основани.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да су о тужбеном захтеву подносилаца уставне жалбе одлучивали надлежни и прописно састављени судови, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили све чињенице које су биле од значаја за доношење одговарајуће одлуке, те да су на тако утврђено чињенично стање применили меродавно материјално право, за шта су дали правно утемељена образложења, која Уставни суд не сматра произвољним. Подносиоцима уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних лекова. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући постојање истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 22. марта 2004. године подношењем тужбе Општинском суду у Новом Саду, а да је окончан пресудом Врховног суда Србије Рев. 663/08 од 20. маја 2008. године. Имајући у виду да је парнични поступак у три инстанце трајао укупно четири године и два месеца, као и да је тужбени захтев подносилаца уставне жалбе одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, Уставни суд је оценио да није повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, као елеменат права на правично суђење.
7. У односу на одредбе чл. 18 и 19. Устава чија је повреда истакнута у уставној жалби, Уставни суд је оценио да се наведеним уставним начелима, с обзиром на њихов смисао и садржину, не јемче људска права и слободе, те се она ни не могу штитити у поступку по уставној жалби.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносилаца, с обзиром на то да у уставној жалби нису пружили доказе да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног начела забране сваког вида дискриминације.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић