PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1341/2008
Datum donošenja odluke: 20.04.2011
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 18., Član 19., Član 21.
Podnosilac: Dalibor Živković, Mihailo Živković i Nada Živković
Pojmovni registar:
Napomena: -nije povređeno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ni načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava, ni načela iz člana 19. Ustava, kao ni načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dalibora Živkovića, Mihaila Živkovića i Nade Živković, svih iz Podgorice, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je   

 

O D L U K U

 

                   Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dalibora Živkovića, Mihaila Živkovića i Nade Živković izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

            1. Dalibor Živković, Mihailo Živković i Nada Živković, svi iz Podgorice, Republika Crna Gora, podneli su 18. novembra 2008 godine, preko punomoćnika Gorana Mostarca, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, načela iz člana 19. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

               U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, te da su te povrede takve težine da je povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje; da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi ocenio da je pravilno primenjeno materijalno pravo, ne navodeći o kom materijalnom pravu je reč, iako je u žalbi i reviziji ukazivano da su oba nižestepena suda primenila Zakon o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/89), koji nije važio u vreme štetnog događaja; da Vrhovni sud Srbije ignoriše važnu činjenicu na koju je ukazivano u toku postupka, a to je da učenici srednje škole unutrašnjih poslova imaju svojstvo pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, jer dolaskom na školovanje dobijaju čin kadeta, u skladu sa članom 5. Zakona o činovima pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 i 66/03); da iz svih dokaza proizlazi uzročno-posledična veza između delatnosti škole i štenih posledica; da imajući u vidu celokupni tok postupka počev od 22. marta 2004. godine, kada je tužba podneta, pa do donošenja osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine, povređeno je i pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku.

              Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine, kao i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7578/07 od 7. novembra 2007. godine i presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6750/07 od 20. decembra 2007. godine.

                 2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

               3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskoj stvari:

                  Opštinski sud u Novom Sadu je 7. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 7578/07, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici da tužiocima isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete prouzrokovane ranjavanjem tužioca prvog reda Dalibora Živkovića dana 19. aprila 1997. godine, i to tužiocu prvog reda Daliboru Živkoviću na ime duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenog bola i pretrpljenog straha, a tužiocima drugog i trećeg reda za duševne bolove zbog teškog invaliditeta sina, a u stavu drugom izreke obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac prvog reda u vreme štetnog događaja bio učenik četvrtog razreda Srednje škole unutrašnjih poslova „Pane Đukić“  u Sremskoj Kamenici i da je 19. aprila 1997. godine u kafiću „Sat“ u Novom Sadu zadobio teške telesne povrede opasne po život izvršenjem krivičnog dela od strane D.P, tada vojnika iz Vojne pošte 6919-6 Niš; da su pred Opštinskim sudom u Nišu tužioci vodili parnicu protiv D.P. i Države SRJ radi naknade štete prouzrokovane krivičnim delom i taj postupak je okončan presudom P. 1272/2000 od 14. marta 2002. godine kojom je tuženi D.P. obavezan da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 1.800.000,00 dinara i troškove postupka, dok je u odnosu na Državu SRJ tužbeni zahtev odbijen, a ova presuda je u celini potvrđena presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1458/02 od 28. avgusta 2002. godine; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 22. marta 2004. godine; da je članom 66. Zakona o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/89) propisano da ako se učenik povredi bez svoje krivice za vreme izvođenja ili povodom izvođenja vojno-stručne obuke, specijalnog fizičkog vaspitanja, ili za vreme vršenja službe dežurstva, požarstva i stražarske službe, ima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja kao lice koje se povredi na odsluženju vojnog roka, saglasno posebnim propisima; da okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja tužioca prvog reda ne potpadaju ni pod jednu kategoriju taksativno navedenu članom 66. Zakona o srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, jer se nije radilo ni o izvođenju vojno-stručne obuke, ni o specijalnom fizičkom vaspitanju, ni o službi dežurstva, požarstva i stražarske službe; da ne stoje navodi tužbe da tužena odgovara po principu objektivne odgovornosti za opasnu delatnost, jer izlazak učenika u kafić u večernjim časovima ne predstavlja vršenje bilo kakve službe vezane za rad škole; da činjenica na koju su tužioci ukazivali tokom postupka, da su učenici ove srednje škole pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, nema nikakvog značaja za utvrđenje da li se radi o opasnoj delatnosti i za postojanje uzročno-posledične veze između školovanja i nastale štete, jer šteta nije nastala kao posledica opasne delatnosti, niti se desila pri izvođenju vojno-stručne obuke, specijalnog fizičkog vaspitanja, službe dežurstva, požarstva i stražarske službe; da su neosnovani navodi tužilaca izneti tokom postupka da nema mesta primeni Zakona o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, koji je prestao da važi donošenjem Zakona o unutrašnjim poslovima, s obzirom na to da je iz odredbe člana 70. Zakona o unutrašnjim poslovima vidljivo da se do donošenja akta o unutrašnjoj organizaciji i radu i sistematizaciji radnih mesta Ministarstva unutrašnjih poslova, u skladu sa ovim zakonom, rad Škole nastavlja po do tada važećim propisima, dakle u skladu sa odredbama Zakona o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, jer odgovarajući novi propisi nisu doneti; da je neosnovano stanovište tužilaca prema kome se položaj učenika Srednje škole unutrašnjih poslova „Pane Đukić“ može upodobiti položaju lica na odsluženju vojnog roka; da je polazeći od svega navedenog sud našao da tužena nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, pošto ni na koji način ne odgovara za štetu koju pretrpi učenik za vreme svog školovanja od drugih lica koji sa školom nisu u vezi i prigodom koja nije u vezi sa izvođenjem nastave, odnosno stručne obuke, već u učenikovo slobodno vreme.

                Okružni sud u Novom Sadu je 20. decembra 2007. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo presudu Gž. 6750/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7578/07 od 7. novembra 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da nisu osnovani žalbeni navodi tužilaca da Zakon o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“ nije bio na snazi u momentu štetnog događaja, te da je isti donošenjem Zakona o unutrašnjim poslovima prestao da važi u smislu člana 73. stav 1. tačka 4) tog zakona; da s obzirom na to da je odredbama člana 70. Zakona o unutrašnjim poslovima propisano da će do donošenja akta o unutrašnjoj organizaciji i radu i sistematizaciji radnih mesta Ministarstva unutrašnjih poslova, Srednja škola unutrašnjih poslova „Pane Đukić“ nastaviti da vrši sve unutrašnje i druge poslove po propisima koji važe na dan stupanja na snagu tog zakona, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da je rad Škole nastavljen po do tada važećim propisima - odredbama Zakona o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, s obzirom na to da novi propisi nisu doneti do momenta štetnog događaja.

                 Vrhovni sud Srbije je 20. maja 2008. godine, odlučujući o reviziji tužilaca, doneo osporenu presudu Rev. 663/08 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrdio presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6750/07 od 20. decembra 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud s obzirom na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen zahtev tužilaca za naknadu štete u traženom iznosu; da imajući u vidu da je tužilac povređen u kafiću, a da pri povređivanju nije preduzimao neku radnju iz oblasti svoje struke i službe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ne postoji uzročno-posledična veza između školovanja tužioca i nastale štete, te da nema mesta primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na objektivnu odgovornost po osnovu vršenja opasne delatnosti; da je pravilno drugostepeni sud ocenio neosnovanim žalbeni navod tužilaca kojim ističu da se položaj učenika srednje škole unutrašnjih poslova ima upodobiti položaju vojnika na odsluženju vojnog roka, jer to ne proizlazi iz člana 307. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a da takav položaj učenika ne proizlazi ni iz člana 66. Zakona o srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, kojim je propisano u kojim slučajevima se učeniku priznaju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja,  ne i druga prava propisana Zakonom o Vojsci Jugoslavije; da iz odredaba Zakona o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, kao i statuta te škole ne proizlazi da u konkretnom slučaju škola odgovara za štetu prouzrokovanu učeniku u slobodno vreme; da kako je do povređivanja došlo u učenikovo slobodno vreme, te da do povrede tužioca nije došlo prilikom vršenja opasne delatnosti, pri čemu se položaj tužioca ne može izjednačiti sa položajem vojnog lica, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužena nije pasivno legitimisana za naknadu štete u ovoj pravnoj stvari i pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete.

               4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

            Odredbama člana 18. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

            Članom 19. Ustava je utvrđeno da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava.

                  Odredbama člana 21. Ustava, pored ostalog, je zajemčeno:  da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.);  da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

                   Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

                Odredbama člana 70. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91 i 54/96) bilo je propisano: da će do donošenja akta o unutrašnjoj organizaciji i radu i sistematizaciji radnih mesta Ministarstva unutrašnjih poslova, u skladu sa ovim zakonom, Pokrajinski sekretarijat za unutrašnje poslove Autonomne pokrajine Vojvodine, Pokrajinski sekretarijat za unutrašnje poslove Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i opštinski organi uprave za unutrašnje poslove u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, Srednja škola unutrašnjih poslova „Pane Đukić“ u Sremskoj Kamenici i Viša škola unutrašnjih poslova u Beogradu, nastaviti da vrše kao poverene poslove državne uprave, sve unutrašnje i druge poslove po propisima koji važe na dan stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.); da će se do donošenja akata o unutrašnjoj organizaciji i radu i sistematizaciji radnih mesta Ministarstva unutrašnjih poslova, na organe unutrašnjih poslova u autonomnim pokrajinama i škole unutrašnjih poslova iz stava 1. ovog člana primenjivati postojeći akti koji nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona (stav 2.).

                  Prema odredbi člana 73. stav 1. tačka 4) navedenog Zakona, danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, osim odredaba člana 14. („Službeni glasnik SRS“, broj 4/89 - prečišćen tekst). 

                5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

                   Ustavni sud je, najpre, ocenio da nije osnovan navod podnosilaca ustavne žalbe da se žalbeni i revizijski sud nisu osvrnuli na njihov navod da je u predmetnom parničnom postupku primenjen zakon koji nije važio u vreme štetnog događaja. Naime,  drugostepeni sud je detaljno obrazložio zbog čega je u konkretnoj pravnoj stvari bilo mesta primeni Zakona o Srednjoj školi unutrašnjih poslova „Pane Đukić“, što je revizijski sud prihvatio, ocenjujući da je materijalno pravo pravilno primenjeno. Ustavni sud takođe smatra ustavnopravno prihvatljivim stanovište redovnih sudova da je u predmetnom parničnom postupku primenjeno merodavno materijalno pravo.

                Navod o povredi prava na pravično suđenje podnosioci ustavne žalbe zasnivaju i na tome da je Vrhovni sud Srbije ignorisao važnu činjenicu na koju je ukazivano u toku postupka, a to je da učenici srednje škole unutrašnjih poslova imaju svojstvo pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, u skladu sa članom 5. Zakona o činovima pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova.  Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj navod podnosilaca ustavne žalbe bio predmet ocene prvostepenog suda, a da iz ustavne žalbe ne proizlazi da su ovaj navod podnosioci isticali u žalbi i reviziji. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da ni ovaj navod podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje nije osnovan.

                   U vezi sa navodom podnosilaca ustavne žalbe da iz svih dokaza proizlazi uzročno-posledična veza između delatnosti škole i štenih posledica, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati dokaze izvedene u parničnom postupku, niti preispitivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizilazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. Imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi pružio jasne i detaljne razloge za ocenu da ne postoji uzročno-posledična veza između delatnosti škole i nastale štete, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, Sud je ocenio da ni ovi navodi podnosilaca ustavne žalbe nisu osnovani.

                    Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su o tužbenom zahtevu podnosilaca ustavne žalbe odlučivali nadležni i propisno sastavljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, te da su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili merodavno materijalno pravo, za šta su dali pravno utemeljena obrazloženja, koja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Podnosiocima ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

                  6. Ocenjujući postojanje istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. marta 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 663/08 od 20. maja 2008. godine. Imajući u vidu da je parnični postupak u tri instance trajao ukupno četiri godine i dva meseca, kao i da je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao elemenat prava na pravično suđenje.

                    7. U odnosu na odredbe čl. 18 i 19. Ustava čija je povreda istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da se navedenim ustavnim načelima, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče ljudska prava i slobode, te se ona ni ne mogu štititi u postupku po ustavnoj žalbi.

                   Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosilaca, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog načela zabrane svakog vida diskriminacije.

                   Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

                8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

                                                                                                                     PREDSEDNIK

                                                                                                                    USTAVNOG SUDA 

                                                                                                                 dr Dragiša Slijepčević

 


• Na vrh stranice