Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Митића из Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Митића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3063/08 од 25. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Митић из Пирота је 28. маја 2009. године, преко пуномоћника Бојана М. Станојловића, адвоката из Београда, поднео уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3063/08 од 25. фебруара 2009. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и повреде права из члана 145. став 4. Устава у коме је утврђено да „судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку“.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом преиначена другостепена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 9016/06 од 31. октобра 2007. године и одбијен његов тужбени захтев којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Управа царина да му врати привремено одузета девизна средства. Даље је наведено да је Врховни суд Србије „променио чињенично стање“, што према одредби члана 398. став 2. Закона о парничном поступка није могао учинити. Такође је наведено да оспорена пресуда не садржи уверљиве и ваљане разлоге у образложењу којим би се оправдало другачије утврђење чињеничног стања. Посебно је истакнуто да нема никаквих доказа да је против подносиоца вођен и окончан прекршајни поступак, јер су списи тог предмета уништени 2001. године, и да је једини доказ уписник Савезног девизног инспектората који садржи податке о томе да је донето решење којим је тужилац оглашен одговорним за дело које му је стављено на терет. Даље је наведено да тужени суду није доставио ниједан доказ да је покренут или спроведен поступак извршења те одлуке у односу на привремено одузета девизна средства, за привремено одузето путничко возило, као и за извршење наплате изречене новчане казне у том поступку. Такође, према мишљењу подносиоца, Врховни суд погрешно наводи да тужилац није доказивао да су у јавној исправи – уписнику Савезног девизног инспектората неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена. Ово стога што је тужилац доказао у поступку пред првостепеним и другостепеним судом да је „немогућа истинитост података“ којима се у наведеном уписнику утврђује да је прекршајни поступак против тужиоца могао бити вођен и правноснажно окончан.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 145. став 4. Устава је утврђено да судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Првог општинског суда у Београду П. 4806/05 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 4806/05 од 25. јануара 2006. године обавезана је тужена Република Србија – Управа царина да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, врати привремено одузета девизна средства у вредности од 142.130 евра, са домицилном каматом, и то на износ од 271.620 ДЕМ и 45.000 АТС почев од 10. јула 1994. године до 31. децембра 2001. године и камату у висини есконтне стопе коју прописује Европска централна банка на износ од 142.130 евра почев од 1. јануара 2002. године па до коначне исплате.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 9016/06 од 31. октобра 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 4806/05 од 25. јануара 2006. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да су радници Царинске испоставе Димитровград број 13013 од тужиоца приликом његовог изласка из земље привремено одузели девизна средства у износу од 45.000 АТС и 271.620 ДЕМ, као и путничко возило марке „ЈУГО“ регистарски број ПИ 287-73, о чему је састављен записник. Истог дана Царинарница Димитровград је поднела прекршајну пријаву против тужиоца Савезном девизном инспекторату. Из уписника Савезног девизног инспектората је утврђено да је под бројем 2016 заведено решење истог органа број 9462016 од 24. маја 1995. године (које је оглашено правноснажним 8. септембра 1995. године), којим је за учињени девизни прекршај тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, изречена новчана казна у износу од 1.400 динара и заштитна мера одузимања износа од 271.620 ДЕМ и износа од 45.000 АТС, као и путничког аутомобила марке ЈУГО регистарски број ПИ 287-73. Истакнуто је да наведено решење никада није достављено подносиоцу пријаве Царинарници Димитровград, нити је уручено тужиоцу. Даље је наведено да девизна средства одузета од тужиоца, Савезна управа царина није депоновала код Народне банке Југославије, нити их је депоновала на привремени рачун Сектора за девизну инспекцију Министарства финансија и економије Републике Србије, да су списи прекршајног поступка који је према подацима из уписника Савезног девизног инспектората вођен против тужиоца, уништени на основу решења Архива Југославије број 02-912/2 од 9. марта 2001. године, којим је одобрено уништавање регистраторског материјала насталог у периоду од 1992. године до 1995. године. Из овако утврђеног чињеничног стања, Окружни суд у Београду је извео закључак да против тужиоца прекршајни поступак није вођен, без обзира на податке који се налазе у уписнику Савезног девизног инспектората, као органа надлежног за вођење прекршајних поступака предвиђених Законом о девизном пословању. Окружни суд даље наводи да како против тужиоца прекршајни поступак није вођен, то значи да је отпао основ по коме су од тужиоца девизе привремено одузете, због чега је тужена дужна да тужиоцу одузете девизе врати, у смислу члана 210. Закона о облигационим односима који регулише институт стицања без основа, заједно са припадајућом каматом, у складу са чланом 214. истог закона.
Поступајући по изјављеној ревизији тужене, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. 3063/08 од 25. фебруара 2009. године преиначио пресуде Окружног суда у Београду Гж. 9016/06 од 31. октобра 2007. године и Првог општинског суда у Београду П. 4806/05 од 25. јануара 2006. године и одбио у целини тужбени захтев, као неоснован. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тачно да су прекршајни списи уништени по решењу Архива Југославије 2001. године, али да уписник Савезног девизног инспектората који садржи податке о томе да је донето решење којим је тужилац оглашен одговорним за учињени девизни прекршај и којим му је изречена заштитна мера одузимања новчаних средстава и путничког возила као и новчана казна, представљају јавну исправу у смислу члана 230. Закона о парничном поступку; да тужилац није доказивао да су тој јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена у смислу члана 188. Закона о парничном поступку; да су у уписник Савезног девизног инспектората унети подаци да је решење о учињеном прекршају правноснажно, те се његова правилност и законитост у парничном поступку не може оцењивати. На основу наведеног Врховни суд је закључио да постоји правни основ по коме су од тужиоца одузета наведена девизна средства и путничко возило, а како правни основ није отпао, то није ни основан захтев тужиоца којим је тражио повраћај девизних средстава од тужене.
4. За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) и Закона о девизном пословању („Службени лист СФРЈ“, бр. 66/85, 71/86, 3/88, 59/88, 85/88, 82/90 и 96/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 16/93, 50/93 и 24/94).
Одредбама ЗПП је прописано: да тужилац може у тужби тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, или истинитост, односно неистинитост неке исправе, као и да се оваква тужба може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или кад тужилац има неки други правни интерес (члан 188.); да исправа коју је у прописаном облику издао надлежни државни орган у границама својих овлашћења, као и исправа коју је у таквом облику издало предузеће или друга организација у вршењу јавног овлашћења које јој је поверено законом (јавна исправа), доказује истинитост онога што се у њој потврђује или одређује, да исту доказну снагу имају и друге исправе које су посебним прописима у погледу доказне снаге изједначене са јавним исправама, као и да је дозвољено доказивати да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена (члан 230. ст. 1. до 3.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.).
Одредбама ЗОО је прописано: да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, као и да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.); да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева (члан 214.).
Законом о девизном пословању било је прописано: да царински органи врше контролу изношења из земље и уношења у земљу девиза, динара, хартија од вредности и злата, које из земље износе, односно у земљу уносе домаћи и страни путници, или шаљу путем поштанских или других пошиљки (члан 162.); да се динари изнад износа и у апоенима већим од дозвољених за изношење из Југославије, односно уношење у Југославију, које домаћи или страни путник не пријави граничној царинарници приликом преласка границе, привремено одузимају уз издавање потврде, да се решење о одузимању или враћању - у целости или делимично - привремено одузетих динара доноси по поступку за девизне прекршаје, да се непријављени динари изнад износа и апоена чије је изношење из Југославије, односно уношење у Југославију дозвољено, дозначују на посебан динарски рачун Савезног девизног инспектората, који се води код Службе друштвеног књиговодства, до окончања прекршајног поступка, као и да се пријављени динари изнад износа и апоена чије је изношење из Југославије дозвољено, као и пријављени динари изнад износа и апоена чије је уношење у Југославију дозвољено враћају путнику приликом уласка у Југославију, односно приликом изласка из Југославије (члан 163.); да се девизе које противно члану 80. овог закона и пропису донетом на основу тог члана путник покуша да изнесе из Југославије без пријаве граничној царинарници као и пријављене девизе за које нема потврду да су подигнуте са девизног рачуна или девизног штедног улога или купљене код овлашћене банке, односно за које нема потврду да их је унео у Југославију привремено одузимају уз издавање потврде, као и да се решење о одузимању или враћању - у целини или делимично - привремено одузетих девиза по одредби става 1. овог члана доноси у поступку за девизне прекршаје. Ово решење се доноси и ако се поступак за прекршај не може водити због непостојања услова за одговорност за прекршаје или што учинилац прекршаја није доступан органима надлежним за вођење поступка (члан 164.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности, на основу утврђеног чињеничног стања у парничном поступку који је спроведен у складу са законским одредбама, уз примену меродавног материјалног права. Наиме, за поступање Уставног суда по поднетој уставној жалби не може бити од значаја оспоравање доказне снаге било ког податка садржаног у јавној исправи, јер су само редовни судови надлежни да у поступку по одговарајућем правном средству испитују истинитост наведених чињеница и правилност састављања јавне исправе, при чему је терет доказивања на лицу које оспорава истинитост чињенице из јавне исправе (видети Решење Уж-3654/2010 од 3. фебруара 2011. године). С тим у вези, Уставни суд сматра да је Врховни суд Србије дао прихватљиве уставноправне разлоге када је одбијајући тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, истакао да тужилац није доказивао да су у јавној исправи (уписнику Савезног девизног инспектората) неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена у смислу члана 188. ЗПП, те да како су у наведени уписник унети подаци да је решење о учињеном прекршају правноснажно, то се његова правилност и законитост у парничном поступку не може оцењивати. Јавном исправом се доказује истинитост онога што се њоме потврђује или одређује и у оцену њене доказне снаге суд се не упушта. Дакле, за јавну исправу важи претпоставка да је истинита, с тим што је дозвољено доказивати да су у јавној исправи чињенице неистинито утврђене или да је она неправилно састављена (члан 230. став 3. ЗПП). Међутим, тужилац током парничног поступка није поставио тужбени захтев у смислу члана 188. ЗПП, којим би тражио да се утврди да су у уписнику Савезног девизног инспектората неистинито уписани подаци да је донето правноснажно решење којим је тужилац оглашен одговорним за учињени девизни прекршај за који му је изречена новчана казна и заштитна мера одузимања девизних новчаних средстава и путничког возила.
Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив закључак Врховног суда Србије који је уследио - да није дошло до неоснованог обогаћења на страни тужене, тј. да нису испуњени услови из одредбе члана 210. Закона о облигационим односима, управо због чињенице да су у јавну исправу - уписник Савезног девизног инспектората унети подаци да је предметно прекршајно решење постало правноснажно.
Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе према којима је Врховни суд Србије „променио чињенично стање“. Наиме, оспорена пресуда је заснована на чињеничном стању које је утврђено у поступку пред првостепеним судом, на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама. Дакле, Врховни суд није „променио чињенично стање“, већ је само из утврђеног чињеничног стања извео другачији закључак него нижестепни судови, што је условило и различиту примену материјалног права у односу на побијане пресуде, те и другачију одлуку о тужбеном захтеву.
Супротно тврдњи подносиоца уставне жалбе, Уставни суд оцењује да ревизијска пресуда у свом образложењу садржи разлоге због којих је Врховни суд Србије одбио његов тужбени захтев за враћање одузетих девизних средстава у мери која обезбеђује гаранцију за правично суђење, а изнети закључци и правни ставови суда у оспореној пресуди не могу се сматрати произвољним и арбитрерним.
Такође, имајући у виду изложено, Уставни суд налази да оспореном пресудом није повређена ни одредба члана 145. став 4. Устава.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3063/08 од 25. фебруара 2009. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић