Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Cokić iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U KU

                1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Cokić izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 20. februara 2008. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u preostalom delu se ustavna žalba odbija.
                2. Poništava se rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 22. februara 2008. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

                1. Mirjana Cokić iz Zaječara je 25. marta 2008. godine izjavila Ustavnom sudu dozvoljenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 20. februara 2008. godine, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.
                Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 22. februara 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu za naknadu štete nastale po osnovu neosnovanog obogaćenja protiv Republike Srbije (Ministarstva odbrane), na ime izdvojenih doprinosa za stambeno obezbeđenje u Jugoslovenskoj narodnoj armiji iz ličnog dohotka starešina i civilnih lica. Podnositeljka ustavne žalbe je u tužbi opredelila visinu odštetnog zahteva na 18.760,50 eura, odnosno 1.342.000,00 dinara. Dalje navodi da je postupila po nalogu Opštinskog suda za uređenje tužbe od 27. februara 2007. godine, ali da je uprkos tome, rešenjem P 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine, njena tužba odbačena kao neuredna, a da je rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 20. februara 2008. godine njena žalba odbijena kao neosnovana. U dopuni ustavne žalbe od 4. jula 2008. godine podnositeljka navodi da je od Opštinskog suda u Zaječaru dobila nalog za plaćanje sudske takse u predmetu broj P 1. 53/07 na iznos od 39.210,00 dinara, koji je vratila sudu radi ispravke i umanjenja, jer se radi o tužbi koja je odbačena kao neuredna i nije procesuirana. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je postupila po nalogu suda za uređenje tužbe, te da je njena tužba neosnovano odbačena i odbijena žalba na prvostepeno rešenje, iz čega proizlazi njeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.
                2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
               U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
               3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u tužbu podnositeljke ustavne žalbe od 22. februara 2007. godine i drugu dokumentaciju priloženu uz tužbu, rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 20. februara 2008. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
               Podnositeljka ustavne žalbe je 22. februara 2007. godine Opštinskog sudu u Zaječaru podnela tužbu protiv Republike Srbije (Ministarstvo odbrane), zbog neosnovanog obogaćenja na ime plaćenih doprinosa za stambenu izgradnju u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, u kojoj je bila zaposlena kao civilno lice, a nikada nije dobila stan niti su joj sredstva koja su joj uzimana od plate vraćena ili na drugi način nadoknađena. Visinu svog potraživanja je opredelila na iznos od 18.760,50 eura ili, po tada važećem kursu od 80,00 dinara za jedan 1 euro, ukupno 1.342.800,00 dinara.
               Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru P. 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine odbačena je tužba podnositeljke ustavne žalbe, kao neuredna. U obrazloženju rešenja je navedeno da je taj sud aktom od 27. februara 2007. godine naložio tužilji da u roku od osam dana uredi tužbu u skladu sa odredbom člana 103. stav 1. Zakona o parničnom postupku, te da je tužilja 5. marta 2007. godine podnela "dopunjenu i preciziranu tužbu", navodeći da postupa po nalogu suda od 27. februara 2007. godine, ali da je sud uvidom u navedenu tužbu utvrdio da tužilja nije postupila po nalogu suda, pa je, u skladu sa odredbom člana 103. stav 4. Zakona o parničnom postupku tužbu odbacio.
                 Okružni sud u Zaječaru je  osporenim rešenjem Gž. 1927/07 od 20. februara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Zaječaru. U obrazloženju rešenja drugostepeni sud navodi da je  tužilji nalogom prvostepenog suda od 27. februara 2007. godine naloženo da uredi tužbu shodno odredbi člana 187. ZPP, sa upozorenjem na posledice nepostupanja, tako što je naloženo da označi sedište tuženog, njegovog zakonskog zastupnika, da uredi i sam tužbeni zahtev, kako u pogledu glavnog zahteva tako i sporednih potraživanja, i da navede adrese. Tužilja je podneskom od 5. marta 2007. godine kao sedište tuženog označila - grad Beograd, Vlada Republike Srbije, Nemanjina broj 11, Ministarstvo odbrane Birčaninova broj 5, a kao zakonskog zastupnika tuženog označila je Direkciju za imovinsko pravne poslove - Odeljenje u Nišu, odnosno kao zakonskog zastupnika države Srbije označila je Republičkog javnog pravobranioca. U istom podnesku je ponovo obrazložila svoj zahtev za naknadu štete po osnovu neosnovanog obogaćenja u iznosu od 1.342.800,00 dinara ili 18.760,00 eura.  Po oceni Okružnog suda, "ispravno je postupio prvostepeni sud kada je odbacio tužbu tužilje kao neurednu i našao da ista ne sadrži sve elemente propisane odredbom čl. 187. ZPP, jer nije označila vrednost predmeta spora, pa je primenom odredbe čl. 103. stav 4. ZPP pravilno postupio kada je tužbu odbacio kao neurednu".
                4. Prema odredbama člana 3. Ustava, vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, a ostvaruje se slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.
              Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
               Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
               Odredbama Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koje su od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari, je propisano: da kad sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se nedostatak može otkloniti, pozvaće tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi, da će sud odrediti stranci rok za uklanjanje nedostataka iz st. 1. i 2. ovog člana, da se dok se ne otklone ovi nedostaci, u postupku mogu preduzimati samo one radnje zbog čijeg odlaganja bi mogle da nastanu štetne posledice, a ako se navedeni nedostaci ne mogu otkloniti ili ako određeni rok bezuspešno protekne, sud će rešenjem ukinuti radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i odbaciće tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka (član 78. st. 1, 3, 4. i 5.), da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno, da kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovno podnošenje podneska, da će se ako podnesak vezan za rok bude ispravljen, odnosno dopunjen i predat sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatrati da je podnesen sudu onog dana kad je prvi put bio podnesen i da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se (član 103. st. 1. do 4.); da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva; da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak na osnovu člana 100. ovog zakona (član 187. stav 1.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); kad utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna, ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici, ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlašćenje potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka preduzeti potrebne mere predviđene u ovom zakonu  - čl. 78. i 103. (član 278.); da će sud po prethodnom ispitivanju tužbe doneti rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da tužilac u roku koji je sud odredio nije otklonio nedostatke iz čl. 78. i 103. ovog zakona (član 279. stav 1. tačka 7)).                        
             5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na donošenje osporenih sudskih odluka, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno navedeno pravo podnositeljke ustavne žalbe.
            S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva bio novčano potraživanje tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe, čiji je iznos opredeljen na 1.342.000,00 dinara, Ustavni sud je utvrdio da je neprihvatljivo stanovište prvostepenog i drugostepenog suda da tužilja u tužbi, odnosno dopunjenom i preciziranom tužbom od 5. marta 2007. godine nije postupila po nalogu prvostepenog suda za uređenje tužbe u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku i nije označila vrednost predmeta spora, što je bio razlog za odbacivanje tužbe kao neuredne, odnosno odbijanje žalbe tužilje na prvostepeno rešenje kao neosnovane. Po nalaženju Ustavnog suda, u konkretnoj pravnoj stvari, vrednost predmeta spora, imajući u vidu da je u pitanju novčano potraživanje, bila je određena još u tužbi podnetoj 22. februara 2007. godine, u smislu odredbe člana 29. stav 1. Zakona o parničnom postupku.  Osim toga, iz navoda podnositeljke ustavne žalbe može se utvrditi da joj je prvostepeni sud dostavio nalog za plaćanje sudske takse u iznosu od 39.210,00 dinara, što odgovara vrednosti spora naznačenoj u tužbi, a što znači da je podnositeljki ustavne žalbe tužba odbačena suprotno odredbi člana 103. stav 4. Zakona o parničnom postupku.
            Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru P 1. 53/07 od 6. marta 2007. godine i osporenim rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 20. februara 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje. Naime, u situaciji kada je tužba odbačena iako je o njoj očigledno trebalo meritorno odlučivati, suštinski  je došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno do uskraćivanja njenog prava da  nadležan sud pravično raspravi i odluči o tužbenom zahtevu istaknutom u tužbi.
              Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjima Opštinskog suda u Zaječaru i Okružnog suda u Zaječaru povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i ujedno poništio rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1927/07 od 22. februara 2008. godine, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj žalbi podnositeljke ustavne žalbe protiv pobijanog prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Zaječaru donese novu odluku.
                Zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ustavnog načela vladavine prava iz člana 3. Ustava, Ustavni sud je odbio kao neosnovan, s obzirom na to da se ne radi o pravu podnositeljke ustavne žalbe zajemčenom Ustavom, zbog čije se povrede može podneti ustavna žalba. Ustavni sud je odbio kao neosnovan i zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, jer je ocenio da je ovaj zahtev za sada preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano. 
                  6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.