Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирјане Цокић из Зајечара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У КУ
1. Усваја се уставна жалба Мирјане Цокић изјављена против решења Општинског суда у Зајечару П 1. 53/07 од 6. марта 2007. године и решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 20. фебруара 2008. године и утврђује повреда права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а у преосталом делу се уставна жалба одбија.
2. Поништава се решење Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 22. фебруара 2008. године и одређује да надлежан суд донесе нову одлуку по жалби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Општинског суда у Зајечару П 1. 53/07 од 6. марта 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирјана Цокић из Зајечара је 25. марта 2008. године изјавила Уставном суду дозвољену и благовремену уставну жалбу против решења Општинског суда у Зајечару П 1. 53/07 од 6. марта 2007. године и решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 20. фебруара 2008. године, због повреде начела владавине права из члана 3, права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је 22. фебруара 2007. године поднела Општинском суду у Зајечару тужбу за накнаду штете настале по основу неоснованог обогаћења против Републике Србије (Министарства одбране), на име издвојених доприноса за стамбено обезбеђење у Југословенској народној армији из личног дохотка старешина и цивилних лица. Подноситељка уставне жалбе је у тужби определила висину одштетног захтева на 18.760,50 еура, односно 1.342.000,00 динара. Даље наводи да је поступила по налогу Општинског суда за уређење тужбе од 27. фебруара 2007. године, али да је упркос томе, решењем П 1. 53/07 од 6. марта 2007. године, њена тужба одбачена као неуредна, а да је решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 20. фебруара 2008. године њена жалба одбијена као неоснована. У допуни уставне жалбе од 4. јула 2008. године подноситељка наводи да је од Општинског суда у Зајечару добила налог за плаћање судске таксе у предмету број П 1. 53/07 на износ од 39.210,00 динара, који је вратила суду ради исправке и умањења, јер се ради о тужби која је одбачена као неуредна и није процесуирана. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним решењима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер је поступила по налогу суда за уређење тужбе, те да је њена тужба неосновано одбачена и одбијена жалба на првостепено решење, из чега произлази њено право на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у тужбу подноситељке уставне жалбе од 22. фебруара 2007. године и другу документацију приложену уз тужбу, решење Општинског суда у Зајечару П 1. 53/07 од 6. марта 2007. године и решење Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 20. фебруара 2008. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 22. фебруара 2007. године Општинског суду у Зајечару поднела тужбу против Републике Србије (Министарство одбране), због неоснованог обогаћења на име плаћених доприноса за стамбену изградњу у Југословенској народној армији, у којој је била запослена као цивилно лице, а никада није добила стан нити су јој средства која су јој узимана од плате враћена или на други начин надокнађена. Висину свог потраживања је определила на износ од 18.760,50 еура или, по тада важећем курсу од 80,00 динара за један 1 еуро, укупно 1.342.800,00 динара.
Оспореним решењем Општинског суда у Зајечару П. 1. 53/07 од 6. марта 2007. године одбачена је тужба подноситељке уставне жалбе, као неуредна. У образложењу решења је наведено да је тај суд актом од 27. фебруара 2007. године наложио тужиљи да у року од осам дана уреди тужбу у складу са одредбом члана 103. став 1. Закона о парничном поступку, те да је тужиља 5. марта 2007. године поднела "допуњену и прецизирану тужбу", наводећи да поступа по налогу суда од 27. фебруара 2007. године, али да је суд увидом у наведену тужбу утврдио да тужиља није поступила по налогу суда, па је, у складу са одредбом члана 103. став 4. Закона о парничном поступку тужбу одбацио.
Окружни суд у Зајечару је оспореним решењем Гж. 1927/07 од 20. фебруара 2008. године одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио првостепено решење Општинског суда у Зајечару. У образложењу решења другостепени суд наводи да је тужиљи налогом првостепеног суда од 27. фебруара 2007. године наложено да уреди тужбу сходно одредби члана 187. ЗПП, са упозорењем на последице непоступања, тако што је наложено да означи седиште туженог, његовог законског заступника, да уреди и сам тужбени захтев, како у погледу главног захтева тако и споредних потраживања, и да наведе адресе. Тужиља је поднеском од 5. марта 2007. године као седиште туженог означила - град Београд, Влада Републике Србије, Немањина број 11, Министарство одбране Бирчанинова број 5, а као законског заступника туженог означила је Дирекцију за имовинско правне послове - Одељење у Нишу, односно као законског заступника државе Србије означила је Републичког јавног правобраниоца. У истом поднеску је поново образложила свој захтев за накнаду штете по основу неоснованог обогаћења у износу од 1.342.800,00 динара или 18.760,00 еура. По оцени Окружног суда, "исправно је поступио првостепени суд када је одбацио тужбу тужиље као неуредну и нашао да иста не садржи све елементе прописане одредбом чл. 187. ЗПП, јер није означила вредност предмета спора, па је применом одредбе чл. 103. став 4. ЗПП правилно поступио када је тужбу одбацио као неуредну".
4. Према одредбама члана 3. Устава, владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, а остварује се слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбама Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП), („Службени гласник РС", број 125/04), које су од значаја за решавање ове уставноправне ствари, је прописано: да кад суд утврди да лице које се појављује као странка не може бити странка у поступку, а тај се недостатак може отклонити, позваће тужиоца да изврши потребне исправке у тужби, да ће суд одредити странци рок за уклањање недостатака из ст. 1. и 2. овог члана, да се док се не отклоне ови недостаци, у поступку могу предузимати само оне радње због чијег одлагања би могле да настану штетне последице, а ако се наведени недостаци не могу отклонити или ако одређени рок безуспешно протекне, суд ће решењем укинути радње спроведене у поступку уколико су захваћене овим недостацима и одбациће тужбу ако су недостаци такве природе да спречавају даље вођење поступка (члан 78. ст. 1, 3, 4. и 5.), да ако је поднесак неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступити, суд ће странци која нема пуномоћника адвоката вратити поднесак ради исправке, осим ако законом није другачије одређено, да кад суд врати поднесак странци ради исправке или допуне, одредиће рок за поновно подношење поднеска, да ће се ако поднесак везан за рок буде исправљен, односно допуњен и предат суду у року одређеном за допуну или исправку, сматрати да је поднесен суду оног дана кад је први пут био поднесен и да ће се сматрати да је поднесак повучен ако не буде враћен суду у одређеном року, а ако буде враћен без исправке, односно допуне, одбациће се (члан 103. ст. 1. до 4.); да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева; да тужба мора да садржи одређени захтев у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које мора имати сваки поднесак на основу члана 100. овог закона (члан 187. став 1.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке и да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221.); да се докази изводе на главној расправи (члан 225. став 1.); кад утврди да је тужба неразумљива или непотпуна, или да постоје недостаци који се тичу способности тужиоца или туженог да буду странке у парници, или недостаци у погледу законског заступања странке, или недостаци који се односе на овлашћење заступника да покрене парницу кад је такво овлашћење потребно, суд ће ради отклањања ових недостатака предузети потребне мере предвиђене у овом закону - чл. 78. и 103. (члан 278.); да ће суд по претходном испитивању тужбе донети решење којим се тужба одбацује ако утврди да тужилац у року који је суд одредио није отклонио недостатке из чл. 78. и 103. овог закона (члан 279. став 1. тачка 7)).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду подноситељка уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на доношење оспорених судских одлука, Уставни суд је утврдио да је повређено наведено право подноситељке уставне жалбе.
С обзиром на то да је, у конкретном случају, предмет тужбеног захтева био новчано потраживање тужиље - овде подноситељке уставне жалбе, чији је износ опредељен на 1.342.000,00 динара, Уставни суд је утврдио да је неприхватљиво становиште првостепеног и другостепеног суда да тужиља у тужби, односно допуњеном и прецизираном тужбом од 5. марта 2007. године није поступила по налогу првостепеног суда за уређење тужбе у смислу члана 187. Закона о парничном поступку и није означила вредност предмета спора, што је био разлог за одбацивање тужбе као неуредне, односно одбијање жалбе тужиље на првостепено решење као неосноване. По налажењу Уставног суда, у конкретној правној ствари, вредност предмета спора, имајући у виду да је у питању новчано потраживање, била је одређена још у тужби поднетој 22. фебруара 2007. године, у смислу одредбе члана 29. став 1. Закона о парничном поступку. Осим тога, из навода подноситељке уставне жалбе може се утврдити да јој је првостепени суд доставио налог за плаћање судске таксе у износу од 39.210,00 динара, што одговара вредности спора назначеној у тужби, а што значи да је подноситељки уставне жалбе тужба одбачена супротно одредби члана 103. став 4. Закона о парничном поступку.
Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним решењем Општинског суда у Зајечару П 1. 53/07 од 6. марта 2007. године и оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 20. фебруара 2008. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење. Наиме, у ситуацији када је тужба одбачена иако је о њој очигледно требало мериторно одлучивати, суштински је дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе на приступ суду, као елемента права на правично суђење, односно до ускраћивања њеног права да надлежан суд правично расправи и одлучи о тужбеном захтеву истакнутом у тужби.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењима Општинског суда у Зајечару и Окружног суда у Зајечару повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и уједно поништио решење Окружног суда у Зајечару Гж. 1927/07 од 22. фебруара 2008. године, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежни суд о изјављеној жалби подноситељке уставне жалбе против побијаног првостепеног решења Општинског суда у Зајечару донесе нову одлуку.
Захтев подноситељке уставне жалбе, којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду уставног начела владавине права из члана 3. Устава, Уставни суд је одбио као неоснован, с обзиром на то да се не ради о праву подноситељке уставне жалбе зајемченом Уставом, због чије се повреде може поднети уставна жалба. Уставни суд је одбио као неоснован и захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, јер је оценио да је овај захтев за сада преурањен, имајући у виду да ће о жалби подноситељке уставне жалбе бити поново одлучивано.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |