Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Трговинско-производног и угоститељског предузећа „BUĆAJ CO“ експорт-импорт д.о.о. из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Трговинско-производног и угоститељског предузећа „BUĆAJ CO“ експорт-импорт д.о.о. изјављена против пресуде Трговинског суда у Нишу П. 1653/06 од 25. септембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8312/07 од 24. априла 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 369/08 од 24. децембра 2008. године и утврђује да је наведеним судским одлукама повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца Трговинско-производног и угоститељског предузећа „BUĆAJ CO“ експорт-импорт д.о.о. изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8312/07 од 24. априла 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Трговинско-производно и угоститељско предузеће „BUĆAJ CO“ експорт-импорт д.о.о. из Приштине је, преко пуномоћника Стојадина Митића, адвоката из Ниша, поднело Уставном суду 24. марта 2009. године уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Нишу П. 1653/06 од 25. септембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8312/07 од 24. априла 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 369/08 од 24. децембра 2008. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије и начела забране дискриминације националних мањина из члана 76. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да је Војска Југославије 11. јуна 1999. године обила све магацине који се налазе у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз“ у Приштини, па и његов магацин и одузела робу без икаквог ваљаног правног основа. Даље је навео да одузимање робе није учињено у јавном интересу утврђеном на основу закона, већ да се радило о „ратном плену“ и повреди имовинских права само у односу на припаднике албанске националне мањине. Предложио је да Уставни суд укине оспорене пресуде и „обавеже тужену Републику Србију да подносиоцу уставне жалбе накнади вредност одузете робе или да одлука Уставног суда буде правни основ за подношења захтева за отклањање штетних последица пред надлежним судом“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Трговинско-производно и угоститељско предузеће „BUĆAJ CO“ експорт-импорт д.о.о. из Приштине поднело је 9. марта 2004. године тужбу Трговинском суду у Нишу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора - Министарство одбране Војна пошта 1097 Ниш, ради накнаде вредности за одузету робу, по основу стицања без основа.
Трговински суд у Нишу је 25. септембра 2007. године донео оспорену пресуду П. 1653/06, којом је у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за исплату износа од 9.155.474,11, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 11. јуна 1999. године, услед застарелости потраживања, као и за износ од 45.264,59 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 11. јуна 1999. године па до коначне исплате, а у ставу другом изреке одредио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. У образложењу оспорене првостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да је, према записнику Финансијске полиције – Одељење у Приштини од 26. априла 1999. године, извршен увид у стање робе у магацинима тужиоца у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз“, након чега је извршено закључавање магацина новим катанцима од стране овлашћеног лица Војске Југославије; да је из записника о примопредаји магацина у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз“ у Приштини од 11. јуна 1999. године, утврђено да је финансијска полиција извршила издавање заплењене робе за потребе Војске Југославије; да је наведеним записником, такође, констатовано да је затечена роба из магацина тужиоца број 28. у износу од 70% издата за потребе Војске Југославије, у износу од 20% за потребе Војне установе „Морава“, а 10% је остало Управи Спортско пословног центра „Боро и Рамиз“; да је према налазу и мишљењу вештака, вредност затечене и заплењене робе тужиоца износила на дан 1. јула 2007. године 143.592.576,39 динара, од које вредности је издато Војсци Југославије 70%, односно укупно 100.514.803,47 динара; да је, по налажењу првостепеног трговинског суда, основ потраживања тужиоца Уредба о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, брoj 36/98), којом је ближе уређено организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица, односно власника ствари, и то тако што је одредбом члана 4. став 1. тачка 6. наведене Уредбе одређена обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају складишта људске и сточне хране, а одредбом 4. став 1. тачка 12. исте Уредбе предвиђена обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају друге потребне ствари, као и прехрамбене производе, сагласно одредбама Закона о одбрани; да је, по оцени суда, тужени као правни основ за одузимање робе из магацина имао управо одредбу члана 4. став 1. тачка 12. наведене Уредбе, из којих разлога не постоји неосновано обогаћење на страни туженог, већ обавеза накнаде штете, сходно одредбама члана 23. став 2, у вези члана 4. став 1. тач 6. и 12. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, којима је предвиђен поступак за утврђивање накнаде за оштећене, уништене или нестале ствари; да потраживање тужиоца, будући да се ради о захтеву за накнаду штете (при чему није од значаја то што је тужилац као основ навео стицање без основа), застарева у року од три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају у року од пет година од када је штета настала, сагласно члану 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима; да је имајући у виду да је тужилац сазнао за обим и висину штете 22. јуна 1999. године, када је сачињена службена белешка о пражњењу магацина тужиоца, а да је тужбу поднео 9. марта 2004. године, Трговински суд у Нишу утврдио да је тужиочево потраживање застарело, сагласно члану 376. став 1. Закона о облигационим односима.
Виши трговински суд је, одлучујући о жалби тужиоца против наведене првостепене пресуде Трговинског суда у Нишу, донео оспорену пресуду Пж. 8312/07 од 24. априла 2008. године којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе и потврдио пресуду Трговинског суда у Нишу П. 1653/06 од 25. септембра 2007. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да правилно првостепени суд налази да спорно потраживање представља накнаду штете регулисану одредбама чл. 23. до 27. Уредбе, те с обзиром на то да Уредбом као подзаконским актом није регулисано питање застарелости, на спорни правни однос се примењују одредбе Закона о облигационим односима; да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право и то одредбе члана 376. став 1. Закона о облигационим односима, када је закључио да је спорно потраживање застарело.
Врховни суд Србије је, одлучујући о ревизији тужиоца, донео оспорену пресуду Прев. 369/08 од 24. децембра 2008. године којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 8312/07 од 24. априла 2008. године. По оцени Врховног суда Србије, нижестепени судови су правилно закључили да је правни основ тужиочевог захтева накнада штете из члана 154. став 3. Закона о облигационим односима, за коју одговорност сноси тужена без обзира на кривицу. Ово из разлога што је радњом туженe, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина тужиоца за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана штета чланом 155. Закона о облигационим односима, чија је накнада прописана чланом 29. Закона о одбрани и чланом 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе. Констатујући да потраживање накнаде штете застарева у року од три године од када је оштећеник сазнао за штету и за лице које је штету учинило, у складу са одредбама члана 376. Закона о облигационим односима, Врховни суд је оценио да су нижестепени судови правилно оценили приговор застарелости потраживања, те су одбили тужбени захтев као неоснован.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства (члан 27. став 1.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, бр. 36/98, 32/99 и 9/01) било је прописано: да су власници ствари дужни да, за потребе одбране земље, предају друге потребне ствари (производе од посебног интереса за одбрану земље) (члан 4. тачка 11.); да ствари из члана 4. ове уредбе пописују и о њима воде евиденцију надлежни подручни органи Савезног министарства за одбрану на основу евиденције коју воде органи управе надлежни за имовину, унутрашње послове, јавне приходе и други државни органи (члан 5.); да су власници ствари дужни да надлежном подручном органу, на његов захтев, ставе на увид податке и исправе о стварима из члана 4. ове уредбе и да му омогуће преглед ствари ради пописа и вођења евиденције (члан 6. став 1.); да ако се за поједине ствари из става 1. овог члана не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни, надлежни подручни орган врши преглед тих ствари и устројава њихову евиденцију (члан 6. став 2.); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнаде за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље која је одштампана уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.). Према одредби тачке 6. Тарифе, за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље, за коришћење ствари које нису наведене у Тарифи примењује се проценат који је утврђен за најсличније ствари из Тарифе.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. став 4.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324. ст. 1. и 2.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које штету учинило а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, Закона о одбрани, Закона о облигационим односима и Уредбе о организовању и извршењу материјалне обавезе, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на имовину .
По оцени Уставног суда, у оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије је изнето уставноправно прихватљиво становиште да је роба подносиоцу уставне жалбе одузета за време трајања ратног стања 1999. године, на основу цитираних одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, тако да не постоји стицање без основа на страни тужене, а што је наведено као правни основ на коме се заснива тужбени захтев ради исплате новчане накнаде. Међутим, у складу са одредбом члана 187. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), одређивање правног основа тужбеног захтева није нужан (обавезан) елемент тужбе. Штавише, према ставу 4. истог члана Закона, суд ће поступити по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан њиме.
Са друге стране, у оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије, констатовано је да је правни основ тужбеног захтева накнада штете, те имајући у виду да је штета за тужиоца настала 22. јуна 1999. године, а да је тужба у предметној парници поднета 9. марта 2004. године, судови су нашли да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од тужене у првостепеном поступку. Такође, у оспореној ревизијској пресуди Врховни суд Србије је констатовао да радњом Војске Југославије, чији су правни следбеници имали својство тужених у предметном спору, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина правног лица у власништву подносиоца уставне жалбе за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана обична штета (damnum emergens) у члану 155. Закона о облигационим односима. По оцени Уставног суда, да би се спорни правни однос могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете, пре свега мора да постоји штета на имовини тужиоца, која може бити обична штета или измакла корист, а која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ни један од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто је тужиоцу роба из магацина одузета (реквирирана) за законом предвиђене потребе одбране земље у условима проглашеног ратног стања. Самим тим, питање накнаде тужиоцу за одузету робу, која је потрошне и заменљиве природе, мора бити регулисано применом одговарајућих одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, уз поштовање уставног начела да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Наведеним законским и подзаконским одредбама је установљено право на накнаду за одузету робу. За остваривање тог права није прописан посебан рок. Стога се, у циљу правичног пресуђења овог спора, мора оценити могућност пружања судске заштите истакнутог потраживања подносиоца уставне жалбе у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Међутим, Трговински суд у Нишу, Виши трговински суд и Врховни суд Србије у оспореним пресудама нису ценили могућност пружања судске заштите подносиоцу уставне жалбе у границама општег рока застарелости потраживања. С тим у вези, Уставни суд је становишта да дати разлози у оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије за примену посебног рока застарелости који се односи на примењени правни институт накнаде штете, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца уставне жалбе застарело.
Из свега наведеног, Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу П. 1653/06 од 25. септембра 2007. године, Вишег трговинског суда Пж. 8312/07 од 24. априла 2007. године и Врховног суда Србије Прев. 369/08 од 24. децембра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину из члана 58. Устава, којим се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу усвојио и, као меру отклањања последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, поништио оспорену ревизијску пресуду Врховног суда Србије, уз одређивање да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд налази да се право националних мањина на једнаку законску заштиту без дискриминације из члана 76. Устава јемчи само физичким лицима, а не и правним лицима. Имајући у виду да је оспореним пресудама Трговинског суда у Нишу, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије одлучивано о праву правног лица - Трговинско-производног и угоститељског предузећа „BUĆAJ CO“ експорт-импорт д.о.о, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе наведеним пресудама није ни могло бити повређено право из члана 76. Устава. Полазећи од изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је у својој Одлуци Уж - 608/2008 од 21. јануара 2010. године заузео исти правни став у погледу повреде права на имовину из члана 58. Устава.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић