Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslave Maletin iz Padeja, Branislava Pečića iz Čoke, Vidosave Kračun iz Kikinde, Anđelije Mišić iz Kikinde, Slavice Jerinkić iz Mokrina i Dragomira Petrova iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je 

O D L U K U

            1. Usvaja se ustavna žalba Miroslave Maletin, Branislava Pečića, Vidosave Kračun, Anđelije Mišić, Slavice Jerinkić i Dragomira Petrova i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu 1 R 2/05 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje. 

            2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslave Maletin, Branislava Pečića, Vidosave Kračun, Anđelije Mišić, Slavice Jerinkić i Dragomira Petrova izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine.

             3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O  b r a z l o ž e nj e

            1. Miroslava Maletin, Branislav Pečić, Vidosava Kračun, Anđelija Mišić, Slavica Jerinkić i Dragomir Petrov su 3. septembra 2008. godine preko punomoćnika, advokata Slobodana Subotina iz Novog Kneževca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu 1R 2/05, kao i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje iz člana 32. stav 1, čl. 58. i 59. Ustava.

            Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli: da je njihov pravni prethodnik pok. Anđelka Petrov još 1992. godine podnela predlog da sud donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana; da sud o tome nije odlučio do njene smrti 1996. godine; da su sudovi od početka odugovlačili postupak i grešili na štetu pok. Anđelke Petrov i na štetu podnosilaca ustavne žalbe kao njenih naslednika; da je pobijanim rešenjem Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine, Vrhovni sud Srbije odlučivao u poslednjoj i najvišoj instanci i „oduzeo pravo“ podnosiocima ustavne žalbe da otkupe predmetni stan.

            Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud utvrdi da su im  pobijanom sudskom odlukom, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine, zbog toga što suđenje nije okončano u razumnom roku, povređena navedena ustavom garantovana prava.

            2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje  zakonom.         

            Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

             U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

            3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Novom Kneževcu 1 R. 2/05 (raniji broj R. 159/93 i R. 190/92), i  utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

             Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe - Anđelka Petrov iz Čoke, kao predlagač, je 13. novembra 1992. godine vanparničnom odeljenju Opštinskog suda u Novom Kneževcu podnela predlog da sud donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu stana koji se nalazi u Čoki u ulici M. Tita broj 10, ulaz II, stan broj 6, površine 56,09 metara kvadratnih. Kao protivnika predlagača je označila Duvansku industriju „Čoka“ Deoničko društvo sa p.o.

            Opštinski sud u Novom Kneževcu je 16. decembra 1992. godine doneo rešenje R. 190/92 kojim je uputio predlagača da u roku od 30 dana pokrene parnični postupak radi utvrđivanja nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu.

            Predlagač je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja. Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 478/93 od 23. novembra 1993. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Kneževcu R. 190/92 od 16. decembra 1992. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

            Predmet je dobio novi broj R. 159/93. Nakon ročišta održanog 18. marta 1994. godine, Opštinski sud u Kneževcu je doneo delimično rešenje R. 159/93, kojim je u stavu prvom izreke utvrdio da je Anđelka Petrov iz Čoke, kao član porodičnog domaćinstva ćerke Ksenije Pečić koja je umrla 7. marta 1990. godine, posle njene smrti postala zakupac stana na neodređeno vreme, na dvosobnom stanu u Čoki u ulici M. Tita broj 10, II sprat, stan broj 6, u stavu drugom je određeno da će se na prava i obaveze koje proističu iz korišćenja stana iz prethodnog stava ovog rešenja u svemu primenjivati ugovor o korišćenju stana br. 24/21 od 12. avgusta 1966. godine po kome je nosilac stanarskog prava bila ćerka predlagača Ksenija Pečić, s tim da je novi zakupac stana na neodređeno vreme Anđelka Petrov, i u stavu trećem je utvrđeno da ovo rešenje zamenjuje ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme sve dok se isti ne zaključi u skladu sa Zakonom o stanovanju.

            Protivnik predlagača je 16. avgusta 1994. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja. Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 755/95 od 28. maja 1997. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio delimično rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu R. 159/93 od 18. marta 1994. godine.

            Protivnik predlagača je 20. oktobra 1997. godine izjavio reviziju protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu.

             Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2957/98 od 10. juna 1998. godine odbio kao neosnovanu reviziju protivnika predlagača izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 755/95 od 28. maja 1997. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da isticanje u reviziji da je, u međuvremenu, predlagač Anđelka Petrov preminula (28. aprila 1996. godine) nije od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, jer predmet raspravljanja u osporenom rešenju nije otkup predmetnog stana, već utvrđivanje predlagaču svojstva zakupca na predmetnom stanu posle smrti njene ćerke kao nosioca stanarskog prava na istom stanu.

            Podnosioci ustavne žalbe kao naslednici pok. Anđelke Petrov, Miroslava Maletin i Branislav Pečić, u daljem tekstu predlagači, su podneskom od 7. oktobra 1999. godine inicirali nastavak postupka pred sudom. Opštinski sud u Novom Kneževcu je, van ročišta, 24. septembra 2004. godine doneo rešenje R. 159/93 da se prekida postupak u ovom predmetu do okončanja parničnog postupka koji se vodi pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu pod brojem P. 23/04.

            Predlagači su 21. oktobra 2004. godine izjavili žalbu protiv navedenog rešenja koju je Okružni sud u Zrenjaninu rešenjem Gž. 5/05 od 14. januara 2005. godine usvojio, ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu R. 159/93 od 24. septembra 2004. godine  i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. Predmet je dobio novi broj 1 R 2/05.

            Tokom daljeg postupka, Opštinski sud u Novom Kneževcu je održao tri ročišta (26. aprila, 20. septembra i 1. novembra 2005. godine), podnosioci ustavne žalbe kao predlagači (među kojima i naslednici pok. Anđelke Petrov - Vidosava Kračun iz Kikinde, Anđelija Mišić iz Kikinde, Slavica Jerinkić iz Mokrina i Dragomir Petrov iz Kikinde) su precizirali predlog i nakon ročišta od 6. decembra 2005. godine, Opštinski sud u Novom Kneževcu je doneo rešenje 1 R 2/05. Stavom prvim izreke ovog rešenja odbijen je kao neosnovan predlog predlagača da sud utvrdi postojanje prava pok. Anđelke Petrov, biv. iz Čoke na otkup dvosobnog stana bliže opisanog u izreci. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan eventualni predlog da se utvrdi pravo na otkup stana u korist predlagača kao naslednika pok. Anđelke Petrov.

            U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažnim delimičnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Kneževcu R. 159/93 od 18. marta 1994. godine utvrđeno da je Anđelka Petrov kao član porodičnog domaćinstva svoje ćerke Ksenije Pečić, koja je umrla 1990. godine, postala nakon njene smrti zakupac stana na neodređeno vreme na dvosobnom stanu u Čoki čiji je otkup predmet ovog postupka; da je predlagač Anđelka Petrov preminula 28. aprila 1996. godine nakon čega su vanparnični postupak u svojstvu predlagača nastavili naslednici imenovane, nabrojani u izreci rešenja; da je sud prihvatio u celosti sve pismene dokaze, sproveo dokazni postupak i utvrdio da je nakon smrti svoje ćerke, pok. Anđelka Petrov sve vreme živela u predmetnom stanu, a neposredno pred smrt je isti izdavala trećim licima, dok je boravila kod unuke Miroslave Maletin u Padeju, gde je preminula tokom 1996. godine; da su u predmetnom stanu u periodu 1996-1999. godine živela izbegla lica; da je predlagač Branislav Pečić prešao da živi u predmetni stan 1999. godine, nakon što se razveo od supruge.

            U pogledu odlučivanja, odnosno primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje u obrazloženju rešenja je dalje navedeno: da je sud svoju odluku utemeljio na izjavi predlagača Branislava Pečića, koji je izjavio da u predmetnom stanu niko od predlagača nije živeo sa pok. Anđelkom Petrov kao član njenog porodičnog domaćinstva, kao i da se u isti uselio tek tri godine nakon smrti svoje bake; da je sud utvrdio da nisu ispunjeni zakonski uslovi za otkup predmetnog stana od strane predlagača propisani odredbama člana  34. st. 1, 2, 3, 4. i 5. Zakona o stanovanju, te je saglasno utvrđenom činjeničnom stanju i navedenim zakonskim odredbama, doneo odluku kao u izreci rešenja.

            Predlagači su 23. decembra 2005. godine izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

            Okružni sud u Zrenjaninu je 31. avgusta 2006. godine doneo rešenje Gž. 109/06 kojim je žalbu usvojio i preinačio rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu 1 R. 2/05 od 6. decembra 2005. godine, tako što je usvojio osnovni predlog predlagača kao zakonskih naslednika pok. Anđelke Petrov iz Čoke i utvrdio im pravo na otkup predmetnog stana. 

              Protivnik predlagača je 31. oktobra 2006. godine izjavio reviziju protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu.

            Vrhovni sud Srbije je 22. maja 2008. godine doneo osporeno rešenje Rev. 7/07 kojim je usvojio reviziju protivnika predlagača i preinačio rešenje Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 109/06 od 31. avgusta 2006. godine, tako što je žalbu predlagača odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu 1 R. 2/05 od 6. decembra 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je po oceni Vrhovnog suda, u revizijom pobijanom drugostepenom rešenju pogrešno primenjeno materijalno pravo iz razloga što je drugostepeni sud našao da pravo na otkup stana predstavlja lično - imovinsko pravo koje se može naslediti ukoliko nema lica koja ispunjavaju uslove da postanu zakupci na stanu u smislu člana 34. Zakona o stanovanju, a da je stav Vrhovnog suda Srbije da je pravo na otkup stana ustanovljeno u korist određenog kruga lica, da predstavlja lično pravo koje prestaje smrću titulara tog prava, i ne može biti predmet nasleđivanja, u smislu člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju, te je iz navedenih razloga drugostepeno rešenje preinačeno, žalba predlagača odbijena i potvrđeno prvostepeno rešenje.

            Punomoćnik predlagača je 11. avgusta 2008. godine primio pismeni otpravak navedenog rešenja.

            4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

            Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

            Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

            Odredbama člana 59. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo nasleđivanja u skladu sa zakonom i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza.

            Odredbama Zakona o stanovanju (“Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) propisano je: da nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan je da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom, kao i da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup toga stana ili ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lice iz st. 1. i 2. ovog člana može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu (član 16. st. 1. i 4.); da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.);  da ako posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana nije ostalo ni jedno lice iz stava 1. ovog člana, zakupac postaje lice koje je preostalo da bude član porodičnog domaćinstva ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva ranijeg zakupca stana, ako je nastavilo da koristi stan i ako nema na drugi način rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 2.); da ako je, u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, u stanu ostalo dva ili više lica istog stepena srodstva, zakupac postaje lice koje oni sporazumno odrede, a ako se sporazum ne postigne zakupac postaje lice koje odredi vlasnik stana (član 34. stav 3.); da u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, lica koja su ostala u stanu dužna su da zakupodavca obaveste o smrti zakupca najkasnije u roku od 60 dana (član 34. stav 4.); da je zakupodavac dužan da u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 4. ovog člana, zaključi ugovor o zakupu stana, odnosno odredi lice koje će biti zakupac stana, a ako to ne učini, zainteresovano lice može podneti predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana (član 34. stav 5.).

            Zakonom o nasleđivanju (“Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) propisano je da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. stav 2.).

            5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu 1 R 2/05, a koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka.

             Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je imao u vidu da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje konkretnog predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.       

            U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak započeo 13. novembra 1992. godine, podnošenjem predloga Opštinskom sudu u Novom Kneževcu od strane predlagača Anđelke Petrov i da je okončan posle 15 godina i devet meseci, kada je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe primio revizijsko rešenje Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine.

            Navedeno trajanje vanparničnog postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

            Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud ispitivao povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe stupili u predmetni vanparnični postupak 7. oktobra 1999. godine, kada su kao naslednici ranijeg predlagača (pok. Anđelke Petrov) inicirali nastavak postupka pred sudom. Imajući u vidu da vanparnični postupak u momentu smrti ranijeg predlagača (28. aprila 1996. godine) nije bio okončan, već se vodio pred Okružnim sudom u Zrenjaninu, u fazi odlučivanja o žalbi na rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu R. 159/93 od 18. marta 1994. godine, a da je nakon toga, o reviziji izjavljenoj od strane protivnika predlagača odlučivao Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 2957/98 od 10. juna 1998. godine, koje je punomoćnik predlagača primio 4. oktobra 1999. godine, Ustavni sud je na stanovištu da su podnosioci ustavne žalbe momentom stupanja u vanparnicu stekli aktivnu legitimaciju da se u ovom ustavnosudskom postupku pozivaju na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

            Ustavni sud je ocenio da je, sa stanovišta ustavnog naloga da se postupak mora sprovesti brzo i efikasno, a imajući u vidu konkretne okolnosti, neprihvatljiva činjenica da Opštinski sud u Novom Kneževcu nije preduzeo nijednu procesnu radnju u roku od gotovo pet godina. Naime od 7. oktobra 1999. godine kada su podnosioci ustavne žalbe kao naslednici predlagača pok. Anđelke Petrov inicirali nastavak vanparničnog postupka, Opštinski sud u Novom Kneževcu nije preduzeo nijednu procesnu radnju do 24. septembra 2004. godine kada je van ročišta doneo rešenje R. 159/93 da se postupak prekida. Ovo rešenje je, po žalbi predlagača, ukinuo Okružni sud u Zrenjaninu, rešenjem Gž. 5/05 od 14. januara 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak i odlučivanje. Predmetni vanparnični postupak je okončan donošenjem revizijskog rešenja od strane Vrhovnog suda Srbije Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine koje je punomoćnik predlagača primio  11. avgusta 2008. godine.

            S obzirom na navedeno i uz konstataciju da u ovom vanparničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja, da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli neopravdanoj dužini trajanja postupka i imajući u vidu nesumnjivi značaj prava o kome se raspravljalo za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu R. 2/05, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

            S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu zahtevali naknadu štete, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

            6. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da je i njihovom pravnom prethodniku pok. Anđelki Petrov povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer  „su sudovi odugovlačili postupak i grešili na štetu pok. Petrov Anđelke“, Ustavni sud je utvrdio da je do momenta njene smrti (28. aprila 1996. godine)  postupak trajao tri godine i pet meseci, da je bilo doneto prvostepeno delimično rešenje R. 159/93 od 18. marta 1994. godine i da se u momentu smrti ranijeg predlagača postupak nalazio u fazi odlučivanja o žalbi pred drugostepenim sudom. Ustavni sud je ocenio da ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje ustavnosudskog postupka u ovom delu. Ovo iz razloga što ustavnu žalbu može izjaviti samo lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda utvrđena Ustavom. U ovom slučaju taj uslov nije ispunjen, jer su ustavnu žalbu izjavila lica koja su povredu prava na suđenje u razumnom roku istakla ne samo zbog povrede svojih prava već i u odnosu na svog pravnog prethodnika, pok. Anđelku Petrov. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

            7. Ocenjujući da li je podnosiocima ustavne žalbe i pored utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku kao elementa prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, povređeno i navedeno ustavno pravo, Ustavni sud je ispitivao da li je postupak pred redovnim sudovima koji je prethodio ustavnosudskom postupku bio vođen na način koji je podnosiocima ustavne žalbe obezbedio pravično suđenje.

            U tom smislu, Ustavni sud je pošao od osporenog revizijskog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine kojim je usvojena revizija protivnika predlagača i preinačeno rešenje Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 109/06 od 31. avgusta 2006. godine, tako što je žalba predlagača odbijena kao neosnovana i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Novom Kneževcu 1 R. 2/05 od 6. decembra 2005. godine.

            Rešenjem Opštinskog suda u Novom Kneževcu 1 R. 2/05 od 6. decembra 2005. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan predlog predlagača da se utvrdi postojanje prava pok. Anđelke Petrov, biv. iz Čoke na otkup dvosobnog stana opisanog u izreci, a stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan eventualni predlog da se utvrdi pravo na otkup stana u korist predlagača kao naslednika pok. Anđelke Petrov.

            Rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 109/06 od 31. avgusta 2006. godine usvojena je žalba predlagača i utvrđeno da, kao zakonski naslednici pok. Anđelke Petrov, imaju pravo na otkup dvosobnog stana u Čoki, bliže opisanog u izreci rešenja.

             Protiv drugostepenog rešenja protivnik predlagača je, blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

             U osporenom rešenju Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine Vrhovni sud Srbije je našao da je revizija osnovana, odnosno da je u pobijanom drugostepenom rešenju pogrešno primenjeno materijalno pravo. Do ocene povrede materijalnog prava Vrhovni sud je došao ocenjujući primenu merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Naime, delimičnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Kneževcu R. 159/93 od 18. marta 1994. godine utvrđeno je da Anđelka Petrov imala svojstvo zakupca predmetnog stana na neodređeno vreme. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepeno rešenje i utvrdio pravo predlagača (zakonskih naslednika pok. Anđelke Petrov, biv. iz Čoke) na otkup stana, nalazeći da pravo na otkup stana predstavlja lično – imovinsko pravo koje se može naslediti ukoliko nema lica koja ispunjavaju uslove da postanu zakupci na stanu u smislu člana 34. Zakona o stanovanju.

            Vrhovni sud Srbije je ocenio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz razloga što je pravo na otkup stana ustanovljeno u korist kruga lica određenog odredbama člana 34. Zakona o stanovanju, i da predstavlja lično pravo koje prestaje smrću svog titulara i ne može biti predmet nasleđivanja, u smislu člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju. To su bili razlozi zbog kojih je Vrhovni sud  reviziju usvojio i preinačio drugostepeno rešenje tako što je žalbu predlagača odbio i potvrdio prvostepeno rešenje.

            Prema oceni Ustavnog suda, osporeno revizijsko rešenje doneo je Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, a zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je u osporenom rešenju dao detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno-pravni propisi proizvoljno primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

            Ustavni sud je posebno cenio navode podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na pravično suđenje zbog toga što su sudovi „...odugovlačili postupak i grešili na štetu pok. Petrov Anđelke i na štetu podnosilaca ustavne žalbe“ i našao da nisu osnovani iz razloga što u momentu smrti ranijeg predlagača Anđelke Petrov podnosioci ustavne žalbe nisu ispunjavali uslove da uđu u krug lica određenog odredbama člana 34. Zakona o stanovanju i da tako ostvare pravo na otkup stana, koje predstavlja lično pravo i koje se ne može nasleđivati u smislu člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju.  Naime, u sprovedenom postupku je utvrđeno da u predmetnom stanu niko od podnosilaca ustavne žalbe nije živeo sa pok. Anđelkom Petrov kao član njenog porodičnog domaćinstva, kao i da su u predmetnom stanu u periodu od 1996-1999. godine živela izbegla lica, a da je predlagač Branislav Pečić prešao da živi u predmetni stan tek 1999. godine. Sama okolnost da podnosioci ustavne žalbe nisu zadovoljni ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da im, u konkretnom slučaju, nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

            Imajući u vidu navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 7/07 od 22. maja 2008. godine, podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno ustavno pravo na pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

            8. Ocenjujući postojanje istaknute povrede prava na imovinu i prava na nasleđivanje zajemčenih odredbama čl. 58. i 59. Ustava, te imajući u vidu zaključke iz prethodnog dela ove odluke, Ustavni sud je utvrdio da navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi navedenih ustavnih prava nisu osnovani, zbog čega je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07), takođe kao u tački 2. izreke.

            9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

                                                        VRŠI  FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

                                                     sudija,

                                                      dr Agneš Kartag Odri