Уставни суд у саставу: судија др Агнеш Картаг Одри, која врши функцију председника, и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирославе Малетин из Падеја, Бранислава Печића из Чоке, Видосаве Крачун из Кикинде, Анђелије Мишић из Кикинде, Славице Јеринкић из Мокрина и Драгомира Петрова из Кикинде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. фебруара 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирославе Малетин, Бранислава Печића, Видосаве Крачун, Анђелије Мишић, Славице Јеринкић и Драгомира Петрова и утврђује да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Кнежевцу у предмету 1 Р 2/05 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Мирославе Малетин, Бранислава Печића, Видосаве Крачун, Анђелије Мишић, Славице Јеринкић и Драгомира Петрова изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године.
3. Одлуку објавити у “Службеном гласнику Републике Србије”.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослава Малетин, Бранислав Печић, Видосава Крачун, Анђелија Мишић, Славица Јеринкић и Драгомир Петров су 3. септембра 2008. године преко пуномоћника, адвоката Слободана Суботина из Новог Кнежевца, поднели Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Кнежевцу у предмету 1Р 2/05, као и против решења Врховног суда Србије Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године због повреде права на правично суђење, права на имовину и права на наслеђивање из члана 32. став 1, чл. 58. и 59. Устава.
Подносиоци су у уставној жалби навели: да је њихов правни претходник пок. Анђелка Петров још 1992. године поднела предлог да суд донесе решење које ће заменити уговор о откупу стана; да суд о томе није одлучио до њене смрти 1996. године; да су судови од почетка одуговлачили поступак и грешили на штету пок. Анђелке Петров и на штету подносилаца уставне жалбе као њених наследника; да је побијаним решењем Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године, Врховни суд Србије одлучивао у последњој и највишој инстанци и „одузео право“ подносиоцима уставне жалбе да откупе предметни стан.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд утврди да су им побијаном судском одлуком, решењем Врховног суда Србије Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године, због тога што суђење није окончано у разумном року, повређена наведена уставом гарантована права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је: да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту (став 1.); да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Општинског суда у Новом Кнежевцу 1 Р. 2/05 (ранији број Р. 159/93 и Р. 190/92), и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правни претходник подносилаца уставне жалбе - Анђелка Петров из Чоке, као предлагач, је 13. новембра 1992. године ванпарничном одељењу Општинског суда у Новом Кнежевцу поднела предлог да суд донесе решење које ће заменити уговор о откупу стана који се налази у Чоки у улици М. Тита број 10, улаз II, стан број 6, површине 56,09 метара квадратних. Као противника предлагача је означила Дуванску индустрију „Чока“ Деоничко друштво са п.о.
Општински суд у Новом Кнежевцу је 16. децембра 1992. године донео решење Р. 190/92 којим је упутио предлагача да у року од 30 дана покрене парнични поступак ради утврђивања носиоца станарског права на предметном стану.
Предлагач је изјавила жалбу против наведеног решења. Окружни суд у Зрењанину је решењем Гж. 478/93 од 23. новембра 1993. године укинуо решење Општинског суда у Кнежевцу Р. 190/92 од 16. децембра 1992. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.
Предмет је добио нови број Р. 159/93. Након рочишта одржаног 18. марта 1994. године, Општински суд у Кнежевцу је донео делимично решење Р. 159/93, којим је у ставу првом изреке утврдио да је Анђелка Петров из Чоке, као члан породичног домаћинства ћерке Ксеније Печић која је умрла 7. марта 1990. године, после њене смрти постала закупац стана на неодређено време, на двособном стану у Чоки у улици М. Тита број 10, II спрат, стан број 6, у ставу другом је одређено да ће се на права и обавезе које проистичу из коришћења стана из претходног става овог решења у свему примењивати уговор о коришћењу стана бр. 24/21 од 12. августа 1966. године по коме је носилац станарског права била ћерка предлагача Ксенија Печић, с тим да је нови закупац стана на неодређено време Анђелка Петров, и у ставу трећем је утврђено да ово решење замењује уговор о закупу стана на неодређено време све док се исти не закључи у складу са Законом о становању.
Противник предлагача је 16. августа 1994. године изјавио жалбу против наведеног решења. Окружни суд у Зрењанину је решењем Гж. 755/95 од 28. маја 1997. године жалбу одбио као неосновану и потврдио делимично решење Општинског суда у Новом Кнежевцу Р. 159/93 од 18. марта 1994. године.
Противник предлагача је 20. октобра 1997. године изјавио ревизију против наведеног решења Окружног суда у Зрењанину.
Врховни суд Србије је решењем Рев. 2957/98 од 10. јуна 1998. године одбио као неосновану ревизију противника предлагача изјављену против решења Окружног суда у Зрењанину Гж. 755/95 од 28. маја 1997. године. У образложењу решења је наведено да истицање у ревизији да је, у међувремену, предлагач Анђелка Петров преминула (28. априла 1996. године) није од утицаја на законитост оспореног решења, јер предмет расправљања у оспореном решењу није откуп предметног стана, већ утврђивање предлагачу својства закупца на предметном стану после смрти њене ћерке као носиоца станарског права на истом стану.
Подносиоци уставне жалбе као наследници пок. Анђелке Петров, Мирослава Малетин и Бранислав Печић, у даљем тексту предлагачи, су поднеском од 7. октобра 1999. године иницирали наставак поступка пред судом. Општински суд у Новом Кнежевцу је, ван рочишта, 24. септембра 2004. године донео решење Р. 159/93 да се прекида поступак у овом предмету до окончања парничног поступка који се води пред Општинским судом у Новом Кнежевцу под бројем П. 23/04.
Предлагачи су 21. октобра 2004. године изјавили жалбу против наведеног решења коју је Окружни суд у Зрењанину решењем Гж. 5/05 од 14. јануара 2005. године усвојио, укинуо решење Општинског суда у Новом Кнежевцу Р. 159/93 од 24. септембра 2004. године и предмет вратио првостепеном суду на даљи поступак. Предмет је добио нови број 1 Р 2/05.
Током даљег поступка, Општински суд у Новом Кнежевцу је одржао три рочишта (26. априла, 20. септембра и 1. новембра 2005. године), подносиоци уставне жалбе као предлагачи (међу којима и наследници пок. Анђелке Петров - Видосава Крачун из Кикинде, Анђелија Мишић из Кикинде, Славица Јеринкић из Мокрина и Драгомир Петров из Кикинде) су прецизирали предлог и након рочишта од 6. децембра 2005. године, Општински суд у Новом Кнежевцу је донео решење 1 Р 2/05. Ставом првим изреке овог решења одбијен је као неоснован предлог предлагача да суд утврди постојање права пок. Анђелке Петров, бив. из Чоке на откуп двособног стана ближе описаног у изреци. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован евентуални предлог да се утврди право на откуп стана у корист предлагача као наследника пок. Анђелке Петров.
У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је правноснажним делимичним решењем Општинског суда у Новом Кнежевцу Р. 159/93 од 18. марта 1994. године утврђено да је Анђелка Петров као члан породичног домаћинства своје ћерке Ксеније Печић, која је умрла 1990. године, постала након њене смрти закупац стана на неодређено време на двособном стану у Чоки чији је откуп предмет овог поступка; да је предлагач Анђелка Петров преминула 28. априла 1996. године након чега су ванпарнични поступак у својству предлагача наставили наследници именоване, набројани у изреци решења; да је суд прихватио у целости све писмене доказе, спровео доказни поступак и утврдио да је након смрти своје ћерке, пок. Анђелка Петров све време живела у предметном стану, а непосредно пред смрт је исти издавала трећим лицима, док је боравила код унуке Мирославе Малетин у Падеју, где је преминула током 1996. године; да су у предметном стану у периоду 1996-1999. године живела избегла лица; да је предлагач Бранислав Печић прешао да живи у предметни стан 1999. године, након што се развео од супруге.
У погледу одлучивања, односно примене материјалног права на утврђено чињенично стање у образложењу решења је даље наведено: да је суд своју одлуку утемељио на изјави предлагача Бранислава Печића, који је изјавио да у предметном стану нико од предлагача није живео са пок. Анђелком Петров као члан њеног породичног домаћинства, као и да се у исти уселио тек три године након смрти своје баке; да је суд утврдио да нису испуњени законски услови за откуп предметног стана од стране предлагача прописани одредбама члана 34. ст. 1, 2, 3, 4. и 5. Закона о становању, те је сагласно утврђеном чињеничном стању и наведеним законским одредбама, донео одлуку као у изреци решења.
Предлагачи су 23. децембра 2005. године изјавили жалбу против наведеног решења.
Окружни суд у Зрењанину је 31. августа 2006. године донео решење Гж. 109/06 којим је жалбу усвојио и преиначио решење Општинског суда у Новом Кнежевцу 1 Р. 2/05 од 6. децембра 2005. године, тако што је усвојио основни предлог предлагача као законских наследника пок. Анђелке Петров из Чоке и утврдио им право на откуп предметног стана.
Противник предлагача је 31. октобра 2006. године изјавио ревизију против наведеног решења Окружног суда у Зрењанину.
Врховни суд Србије је 22. маја 2008. године донео оспорено решење Рев. 7/07 којим је усвојио ревизију противника предлагача и преиначио решење Окружног суда у Зрењанину Гж. 109/06 од 31. августа 2006. године, тако што је жалбу предлагача одбио као неосновану и потврдио решење Општинског суда у Новом Кнежевцу 1 Р. 2/05 од 6. децембра 2005. године. У образложењу решења је наведено: да је по оцени Врховног суда, у ревизијом побијаном другостепеном решењу погрешно примењено материјално право из разлога што је другостепени суд нашао да право на откуп стана представља лично - имовинско право које се може наследити уколико нема лица која испуњавају услове да постану закупци на стану у смислу члана 34. Закона о становању, а да је став Врховног суда Србије да је право на откуп стана установљено у корист одређеног круга лица, да представља лично право које престаје смрћу титулара тог права, и не може бити предмет наслеђивања, у смислу члана 1. став 2. Закона о наслеђивању, те је из наведених разлога другостепено решење преиначено, жалба предлагача одбијена и потврђено првостепено решење.
Пуномоћник предлагача је 11. августа 2008. године примио писмени отправак наведеног решења.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се позивају подносиоци уставне жалбе, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 59. Устава утврђено је: да се јемчи право наслеђивања у складу са законом и да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза.
Одредбама Закона о становању (“Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05) прописано је: да носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини (у даљем тексту: носилац права располагања), дужан је да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао до дана ступања на снагу овог закона (у даљем тексту: носилац станарског права), на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом, као и да ако носилац права располагања одбије захтев за откуп тога стана или не закључи уговор о откупу у року од 30 дана од дана подношења захтева, лице из ст. 1. и 2. овог члана може да поднесе предлог надлежном суду да у ванпарничном поступку донесе решење које ће заменити уговор о откупу (члан 16. ст. 1. и 4.); да у случају смрти закупца или његовог исељења из стана, закупац на том стану постаје члан породичног домаћинства који је наставио да користи тај стан, по следећем редоследу: брачни друг, дете рођено у браку, ван брака, усвојено и пасторче, да ако у стану није остао нико од ових чланова породичног домаћинства закупац постаје родитељ закупца, родитељ његовог брачног друга или лице које је закупац дужан по закону да издржава, ако је становао у том стану и нема решену стамбену потребу (члан 34. став 1.); да ако после смрти закупца или његовог исељења из стана није остало ни једно лице из става 1. овог члана, закупац постаје лице које је преостало да буде члан породичног домаћинства или лице које је било члан породичног домаћинства ранијег закупца стана, ако је наставило да користи стан и ако нема на други начин решену стамбену потребу (члан 34. став 2.); да ако је, у случају из ст. 1. и 2. овог члана, у стану остало два или више лица истог степена сродства, закупац постаје лице које они споразумно одреде, а ако се споразум не постигне закупац постаје лице које одреди власник стана (члан 34. став 3.); да у случају из ст. 1. и 2. овог члана, лица која су остала у стану дужна су да закуподавца обавесте о смрти закупца најкасније у року од 60 дана (члан 34. став 4.); да је закуподавац дужан да у року од 30 дана од истека рока из става 4. овог члана, закључи уговор о закупу стана, односно одреди лице које ће бити закупац стана, а ако то не учини, заинтересовано лице може поднети предлог надлежном суду да у ванпарничном поступку донесе решење којим се замењује уговор о закупу стана (члан 34. став 5.).
Законом о наслеђивању (“Службени гласник РС", бр. 46/95 и 101/03) прописано је да заоставштину чине сва наслеђивању подобна права која су оставиоцу припадала у тренутку смрти (члан 1. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта јемстава садржаних у одредби члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Кнежевцу у предмету 1 Р 2/05, а које гарантује странкама заштиту од неоправданих одлагања и одуговлачења поступка.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је имао у виду да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања основаности дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање конкретног предмета на дан 8. новембра 2006. године.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је предметни ванпарнични поступак започео 13. новембра 1992. године, подношењем предлога Општинском суду у Новом Кнежевцу од стране предлагача Анђелке Петров и да је окончан после 15 година и девет месеци, када је пуномоћник подносилаца уставне жалбе примио ревизијско решење Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године.
Наведено трајање ванпарничног поступка само по себи указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. И поред ове констатације, Уставни суд је код оцене навода из уставне жалбе пошао од чињенице да је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак, као и природа постављеног захтева, односно значај права о коме се расправља за подносиоца уставне жалбе, су основни чиниоци који утичу на оцену дужине судског поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд испитивао повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе ступили у предметни ванпарнични поступак 7. октобра 1999. године, када су као наследници ранијег предлагача (пок. Анђелке Петров) иницирали наставак поступка пред судом. Имајући у виду да ванпарнични поступак у моменту смрти ранијег предлагача (28. априла 1996. године) није био окончан, већ се водио пред Окружним судом у Зрењанину, у фази одлучивања о жалби на решење Општинског суда у Новом Кнежевцу Р. 159/93 од 18. марта 1994. године, а да је након тога, о ревизији изјављеној од стране противника предлагача одлучивао Врховни суд Србије решењем Рев. 2957/98 од 10. јуна 1998. године, које је пуномоћник предлагача примио 4. октобра 1999. године, Уставни суд је на становишту да су подносиоци уставне жалбе моментом ступања у ванпарницу стекли активну легитимацију да се у овом уставносудском поступку позивају на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд је оценио да је, са становишта уставног налога да се поступак мора спровести брзо и ефикасно, а имајући у виду конкретне околности, неприхватљива чињеница да Општински суд у Новом Кнежевцу није предузео ниједну процесну радњу у року од готово пет година. Наиме од 7. октобра 1999. године када су подносиоци уставне жалбе као наследници предлагача пок. Анђелке Петров иницирали наставак ванпарничног поступка, Општински суд у Новом Кнежевцу није предузео ниједну процесну радњу до 24. септембра 2004. године када је ван рочишта донео решење Р. 159/93 да се поступак прекида. Ово решење је, по жалби предлагача, укинуо Окружни суд у Зрењанину, решењем Гж. 5/05 од 14. јануара 2005. године и предмет вратио првостепеном суду на даљи поступак и одлучивање. Предметни ванпарнични поступак је окончан доношењем ревизијског решења од стране Врховног суда Србије Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године које је пуномоћник предлагача примио 11. августа 2008. године.
С обзиром на наведено и уз констатацију да у овом ванпарничном предмету није било изузетно сложених правних и чињеничних питања, да подносиоци уставне жалбе својим понашањем нису допринели неоправданој дужини трајања поступка и имајући у виду несумњиви значај права о коме се расправљало за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да им је повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Кнежевцу Р. 2/05, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07), у овом делу уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе нису захтевали накнаду штете, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, оствари објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије”.
6. У вези навода подносилаца уставне жалбе да је и њиховом правном претходнику пок. Анђелки Петров повређено право на суђење у разумном року, јер „су судови одуговлачили поступак и грешили на штету пок. Петров Анђелке“, Уставни суд је утврдио да је до момента њене смрти (28. априла 1996. године) поступак трајао три године и пет месеци, да је било донето првостепено делимично решење Р. 159/93 од 18. марта 1994. године и да се у моменту смрти ранијег предлагача поступак налазио у фази одлучивања о жалби пред другостепеним судом. Уставни суд је оценио да не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење уставносудског поступка у овом делу. Ово из разлога што уставну жалбу може изјавити само лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода утврђена Уставом. У овом случају тај услов није испуњен, јер су уставну жалбу изјавила лица која су повреду права на суђење у разумном року истакла не само због повреде својих права већ и у односу на свог правног претходника, пок. Анђелку Петров. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући да ли је подносиоцима уставне жалбе и поред утврђене повреде права на суђење у разумном року као елемента права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава, повређено и наведено уставно право, Уставни суд је испитивао да ли је поступак пред редовним судовима који је претходио уставносудском поступку био вођен на начин који је подносиоцима уставне жалбе обезбедио правично суђење.
У том смислу, Уставни суд је пошао од оспореног ревизијског решења Врховног суда Србије Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године којим је усвојена ревизија противника предлагача и преиначено решење Окружног суда у Зрењанину Гж. 109/06 од 31. августа 2006. године, тако што је жалба предлагача одбијена као неоснована и потврђено решење Општинског суда у Новом Кнежевцу 1 Р. 2/05 од 6. децембра 2005. године.
Решењем Општинског суда у Новом Кнежевцу 1 Р. 2/05 од 6. децембра 2005. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован предлог предлагача да се утврди постојање права пок. Анђелке Петров, бив. из Чоке на откуп двособног стана описаног у изреци, а ставом другим изреке одбијен је као неоснован евентуални предлог да се утврди право на откуп стана у корист предлагача као наследника пок. Анђелке Петров.
Решењем Окружног суда у Зрењанину Гж. 109/06 од 31. августа 2006. године усвојена је жалба предлагача и утврђено да, као законски наследници пок. Анђелке Петров, имају право на откуп двособног стана у Чоки, ближе описаног у изреци решења.
Против другостепеног решења противник предлагача је, благовремено, преко пуномоћника, изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
У оспореном решењу Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године Врховни суд Србије је нашао да је ревизија основана, односно да је у побијаном другостепеном решењу погрешно примењено материјално право. До оцене повреде материјалног права Врховни суд је дошао оцењујући примену меродавног права на утврђено чињенично стање. Наиме, делимичним решењем Општинског суда у Новом Кнежевцу Р. 159/93 од 18. марта 1994. године утврђено је да Анђелка Петров имала својство закупца предметног стана на неодређено време. Код овако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је преиначио првостепено решење и утврдио право предлагача (законских наследника пок. Анђелке Петров, бив. из Чоке) на откуп стана, налазећи да право на откуп стана представља лично – имовинско право које се може наследити уколико нема лица која испуњавају услове да постану закупци на стану у смислу члана 34. Закона о становању.
Врховни суд Србије је оценио да је другостепени суд погрешно применио материјално право из разлога што је право на откуп стана установљено у корист круга лица одређеног одредбама члана 34. Закона о становању, и да представља лично право које престаје смрћу свог титулара и не може бити предмет наслеђивања, у смислу члана 1. став 2. Закона о наслеђивању. То су били разлози због којих је Врховни суд ревизију усвојио и преиначио другостепено решење тако што је жалбу предлагача одбио и потврдио првостепено решење.
Према оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење донео је Уставом и законом установљен суд, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, а засновано је на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Врховни суд Србије је у оспореном решењу дао детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним или дискриминаторским. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјално-правни прописи произвољно примењени на штету подносилаца уставне жалбе.
Уставни суд је посебно ценио наводе подносилаца уставне жалбе да им је повређено право на правично суђење због тога што су судови „...одуговлачили поступак и грешили на штету пок. Петров Анђелке и на штету подносилаца уставне жалбе“ и нашао да нису основани из разлога што у моменту смрти ранијег предлагача Анђелке Петров подносиоци уставне жалбе нису испуњавали услове да уђу у круг лица одређеног одредбама члана 34. Закона о становању и да тако остваре право на откуп стана, које представља лично право и које се не може наслеђивати у смислу члана 1. став 2. Закона о наслеђивању. Наиме, у спроведеном поступку је утврђено да у предметном стану нико од подносилаца уставне жалбе није живео са пок. Анђелком Петров као члан њеног породичног домаћинства, као и да су у предметном стану у периоду од 1996-1999. године живела избегла лица, а да је предлагач Бранислав Печић прешао да живи у предметни стан тек 1999. године. Сама околност да подносиоци уставне жалбе нису задовољни исходом предметног поступка не значи истовремено да им, у конкретном случају, није било обезбеђено правично суђење.
Имајући у виду наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 7/07 од 22. маја 2008. године, подносиоцима уставне жалбе није повређено уставно право на правично суђење, због чега је уставну жалбу у овом делу одбио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Оцењујући постојање истакнуте повреде права на имовину и права на наслеђивање зајемчених одредбама чл. 58. и 59. Устава, те имајући у виду закључке из претходног дела ове одлуке, Уставни суд је утврдио да наводи подносилаца уставне жалбе о повреди наведених уставних права нису основани, због чега је уставну жалбу и у овом делу одбио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07), такође као у тачки 2. изреке.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (“Службени гласник РС”, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ВРШИ ФУНКЦИЈУ ПРЕДСЕДНИКА УСТАВНОГ СУДА
судија,
др Агнеш Картаг Одри