Преглед документа Уж-730/2008

  • Уж-730/2008
  • 04.11.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 32.Став 1; Члан 42.
  • Небојша Максић
  • - није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, ни право на заштиту података о личности из члана 42. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Небојше Максића из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. новембра 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

                        Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Максића изјављена против решења Окружног суда у Крагујевцу П. 7/07 од 25. јануара 2008. године и решења Врховног суда Србије Гж. 33/08 од 10. априла 2008. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1. Небојша Максић из Крагујевца је 26. јуна 2008. године Уставном суду изјавио уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на заштиту података о личности гарантованог чланом 42. Устава.

                        Подносилац уставне жалбе наводи да је због објављивања спорног текста у дневном листу „Вечерње новости“ поднео тужбу за накнаду штете против компаније „Новости“ а.д, Београд и главног уредника  компаније „Новости“ а.д. из Београда, али да су судови оспореним актима одбили да му пруже правну заштиту, јер су његову тужбу одбацили као неблаговремену. Посебно истиче да су оваквим ставом судови повредили наведена уставна права, јер се спорни текст због којег је поднета тужба и даље налази на интернет издању ових новина. Подносилац оспорава и одлуку судова о трошковима парничног поступка који је водио, указујући да је Окружни суд у Крагујевцу „очигледно грешком применио адвокатску тарифу“. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и одреди да се отклоне штетне последице.

                        2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

                        У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

                        3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

                        Подносилац уставне жалбе је 23. јула 2007. године поднео Окружном суду у Крагујевцу тужбу против компаније „Новости“ а.д. из Београда и главног уредника  ове компаније, ради накнаде нематеријалне штете настале објављивањем текста под насловом „Досије пун злата и евра“ на интернет издању „Вечерњих новости“ од 25. јануара 2007. године.

                        Оспореним решењем Окружног суда у Крагујевцу П. 7/07 од 25. јануара 2008. године одбачена је као неблаговремена тужба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе. Другим ставом изреке оспореног решења тужилац је обавезан да туженима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 45.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема решења. У образложењу овог првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је суд одлучујући о благовремености поднете тужбе имао у виду одредбе чл. 11, 79. и 85. Закона о јавном информисању; да је вештачењем од стране вештака информатичара утврђено да је спорни текст постављен од стране тужене компаније на интернет издању дневног листа „Вечерње новости“ 26. августа 2005. године; да након овог датума, укључујући и спорни датум 25. јануара 2007. године који је у тужби наведен, од стране тужених није поново постављан текст на интернет издању под насловом  „Досије пун злата и евра“, нити било који други текст о тужиоцу; да је на основу наведеног суд утврдио да је тужба неблаговремена, јер је поднета након истека рока од шест месеци који је прописан чланом 85. Закона о јавном информисању. Одлучујући о трошковима парничног поступка, првостепени суд је у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео да је суд одлучио применом одредаба чл. 149. и 150. Закона о парничном поступку, а у складу са Тарифом о наградама и накнади трошкова за рад адвоката - тарифни бр. 7. и 8.

                        Оспореним решењем Врховног суда Србије Гж. 33/08 од 10. априла 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђено решење Окружног суда у Крагујевцу П. 7/07 од 25. јануара 2008. године. У образложењу овог решења је наведено да је Окружни суд у Крагујевцу правилно применио материјално право када је тужбу тужиоца одбацио као неблаговремену и да је за то дао правилне и потпуне разлоге, које у свему прихвата и Врховни суд Србије. Наиме, другостепени суд налази да је у конкретном случају утврђено да је спорни текст објављен 26. августа 2005. године, а како је тужба поднета 23. јула 2007. године, она је, по оцени Врховног суда Србије неблаговремена, јер је поднета након истека рока од шест месеци који је предвиђен за подношење тужбе за накнаду штете у смислу члана 85. Закона о јавном информисању. У оспореном другостепеном решењу се наводи и да је првостепени суд правилно обрачунао трошкове парничног поступка на основу чл. 149. и 150. Закона о парничном поступку, те да ни у том делу жалба тужиоца није основана. 

                        4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, сваком је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

                        Одредбама члана 42. Устава зајемчена је заштита података о личности (став 1.) и утврђено да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују законом (став 2.), да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (став 3.) и да свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (став 4.).

                        За оцену основаности уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, од значаја су одредбе Закона о јавном информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/03 и 61/05), којима је прописано: да су јавна гласила новине, радио програми, телевизијски програми, сервиси новинских агенција, Интернет и друга електронска издања наведених јавних гласила, као и друга средства јавног информисања која помоћу речи, слике или звука објављују идеје, информације и мишљења намењене јавној дистрибуцији и неодређеном броју корисника (члан 11. став 1.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.); да се тужба за накнаду штете подноси у року од шест месеци од дана објављивања информације (члан 85.).

                        5. Полазећи од утврђених чињеница и околности и наведених одредаба Закона о јавном информисању, Уставни суд је приликом оцене разлога и навода уставне жалбе који се односе на истакнуту повреду права на правично суђење констатовао следеће:

                        Спорно чињенично и правно питање поводом кога подносилац уставне жалбе истиче повреду означеног уставног права је када је објављена информација (чланак) којом му је, по његовом мишљењу, причињена штета чију накнаду је тужбом тражио, односно да ли је чињеница да се спорни текст и у време подношења тужбе налазио на Интернет издању овог јавног гласила од утицаја на оцену благовремености тужбе. У вези наведеног спорног питања Уставни суд указује да се под објављивањем информације на Интернет или другом електронском издању јавног гласила сматра дан када је информација постављена у електронском облику, чиме је учињена доступном јавности, односно неограниченом броју корисника, на исти начин као што је у штампаном јавном гласилу информација објављена даном издавања јавног гласила, а у радио и телевизијском програму – даном када је усмено саопштена јавности. Специфичност Интернет издања јавног гласила која у техничком смислу омогућава да објављене информације остају сачуване, те да се и одређено, краће или дуже време након њиховог објављивања, претраживањем Интернет странице јавног гласила, по правилу, дела означеног као «архива вести» или коришћењем неког од општих претраживача (Google, Yahoo, Krstarica), може извршити увид у њихову садржину, не представља поновно објављивање те исте информације. До поновног објављивања раније већ објављене информације долази само када се она у истоветном или измењеном садржају поново, под новим датумом, постави на Интернет страницу истог или другог јавног гласила. Уставни суд указује да ово опште правило важи не само за Интернет издања, већ и за било који други вид јавног гласила предвиђен одредбом члана 11. став 1. Закона о јавном информисању.

                        Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су и Окружни суд у Крагујевцу и Врховни суд Србије, као надлежни судови, за свој став о неблаговремености тужбе подносиоца уставне жалбе дали јасне разлоге, утемељене на одредбама важећих прописа. Наиме, како је један од Законом о јавном информисању предвиђених услова да се пред надлежним судом потражује накнада штете настале услед објављивања спорних информација у јавним гласилима, тај да се тужба за накнаду штете мора поднети у прописаном року од шест месеци од дана објављивања такве информације, а у поступку који је претходио уставносудском је утврђено да је чланак који садржи информације поводом којих је поднета тужба објављен 26. августа 2005. године и да након овог датума тужени на својој Интернет страници није поново постављао исти или било који други чланак који се односи на подносиоца уставне жалбе, а што није спорио ни подносилац уставне жалбе, Уставни суд је нашао да се ставови и закључци изнети у оспореним решењима да је тужба подносиоца уставне жалбе поднета 23. јула 2007. године неблаговремена, заснивају на уставноправно прихватљивим разлозима. Стога, по оцени Уставног суда, оспорени појединачни акти нису последица произвољне или неправичне примене права на штету подносиоца уставне жалбе, нити у њима има елемената који на било који начин указују да су њиховим доношењем подносиоцу уставне жалбе повређене или ускраћене процесне гаранције које се јемче правом на правично суђење.  

                        Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, а који се односе на одлуку судова о трошковима парничног поступка, Уставни суд констатује да се у овом делу наводи подносиоца своде само на тврдњу да је Окружни суд у Крагујевцу „очигледно грешком применио адвокатску тарифу“, без изношења било ког разлога којим се ова тврдња поткрепљује. Стога је Уставни суд оценио да се овакви наводи не могу сматрати основаним, посебно имајући у виду да су и првостепени и другостепени суд у оспореним решењима, позивајући се на одговарајуће одредбе Закона о парничном поступку, дали образложене разлоге за донету одлуку о трошковима парничног поступка.

                        Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да уставна жалба, у делу којим се истиче повреда права из члана 32. став 1. Устава, није основана.

                        У погледу позивања подносиоца уставне жалбе на повреду права на заштиту података о личности, Уставни суд је оценио да се одлучивање надлежних судова о благовремености тужбе подносиоца уставне жалбе поднете ради накнаде штете причињене објављивањем информације у јавном гласилу, не може довести у везу са утврђеном садржином права зајемченог одредбама члана 42. Устава. Суд је закључио да подносилац повреду означеног права заправо сматра последицом повреде права на правично суђење, те је, полазећи од претходно изнетих оцена, нашао да је уставна жалба и у овом делу неоснована.  

                        6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.

                        На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                               ПРЕДСЕДНИК

                                                                 УСТАВНОГ СУДА

                                                                др Боса Ненадић