Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“ из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“ изјављена против пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 781/08 од 5. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“ из Београда је 6. октобра 2008. године поднело Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 781/08 од 5. септембра 2008. године, због повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава Република Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и слободе предузетништва из члана 83. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је тужилац Лазар Соколовић поднео 18. маја 2005. године тужбу против тужених Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“ и шећеране Те-То из Сенте; да је првостепени суд одбио тужбени захтев, али је другостепени суд преиначио пресуду и усвојио тужбени захтев; да је оспорена пресуда пуна неправилности и незаконитости; да тужилац није имао активну легитимацију, јер није имао уговор са Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“, нити се његово име налазило у било којем спису, отпремници или фактури; да се Окружни суд у Зрењанину позвао на туђ уговор, сачињен између произвођача Југослава Весина и организатора производње Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“. Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду, одложи њено извршење, накнади штету подносиоцу и објави своју одлуку.
2. Подносилац уставне жалбе је поднеском од 13. јануара 2009. године допунио уставну жалбу, тако што је навео: да је дискриминисан од стране Окружног суда у Зрењанину, зато што суд није примењивао закон једнако за све учеснике у поступку; да нико нема право да га присили да ради са тужиоцем Лазаром Соколовићем, због чега није ни уговорио производњу репе са њим; да је његова слобода предузетништва ограничена и да он није слободан да управља својом фирмом без утицаја од стране других лица.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Зрењанину је 13. фебруара 2008. године донео пресуду П. 1613/07, којом је: у ставу првом изреке одбио тужбени захтев којим је тражено да суд обавеже туженог Д.О.О. „РЕЗИДИЈУМ“ да тужиоцу Лазару Соколовићу исплати износ од 259.396,30 динара на име испоручене шећерне репе, износ од 39.174,03 динара на име трошкова превоза и износ од 42.951,00 динара на име премије, са законском затезном каматом почев од 1. јануара 2005. године до исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка, са припадајућом законском затезном каматом од пресуђења до исплате; у ставу другом изреке обавезао тужиоца да на име трошкова поступка исплати туженом износ од 32.078,21 динара, са законском затезном каматом почев од 13. фебруара 2008. године до исплате. У образложењу пресуде је наведено: да је суд нашао да тужилац неосновано потражује од туженог да му исплати вредност предате шећерне репе, трошкове превоза исте и премију која се у 2004. године плаћала за предату шећерну репу, с обзиром на то да са туженим није закључен никакав писмени, нити усмени уговор на основу којег је исто учињено, као и да је основан приговор недостатка активне легитимације на страни тужиоца, па је тужбени захтев у целини одбијен.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Зрењанину је након одржане расправе пред другостепеним судом, 5. септембра 2008. године донео оспорену пресуду Гж. 781/08, којом је: у ставу првом изреке жалбу делимично усвојио, а делимично одбио, и пресуду Општинског суда у Зрењанину П. 1613/07 од 13. фебруара 2008. године преиначио, тако што је усвојио тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 225.783,60 динара за испоручену шећерну репу, као и износа од 42.951,00 динара на име премије, све са законском затезном каматом почев од 1. јануара 2005. године до исплате, те туженог обавезао да тужиоцу на име трошкова поступка плати износ од 90.720, динара, са каматом од пресуђења до исплате, а првостепену пресуду потврдио у преосталом, одбијајућем делу; у ставу другом изреке обавезао туженог да тужиоцу на име трошкова другостепеног поступка плати износ од 14.820,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да је другостепено веће одлучило да одржи расправу пред другостепеним судом, те је утврдило следеће чињенично стање: да је тужени имао закључен уговор о заједничкој сарадњи у производњи и преузимању пољопривредних производа са произвођачем Југославом Весином; да је тужилац, да би остварио право на премију, у одсуству закљученог уговора са туженим, а уз сагласност Југослава Весина, на његово име испоручио 205.100 килограма шећерне репе шећерани „Стар-шећер“ из Сенте, преко шећеране „Те-То Сента“ из Сенте; да иако је предметна шећерна репа запримљена од стране шећеране „Те-То Сента“, она је фактурисана шећерани „Стар-шећер“ из Сенте, пошто тужени као организатор производње није имао закључен уговор са шећераном „Те-То Сента“; да је тужени за испоручену шећерну репу фактурисао шећерани „Стар-шећер“ из Сенте новчани износ од 8.510.054,30 динара, с тим што је фактуром број 4078 од 21. децембра 2004. године обухваћен износ шећерне репе коју је предао Југослав Весин у укупној предатој количини од 205.100 килограма, што по одбијању нечистоће од 61.930 килограма износи 143.170 килограма или 225.551,54 динара, а што одговара количини коју је тужилац предао на име Југослава Весина; да је по испостављеним фактурама шећерана „Стар-шећер“ из Сенте исплатила туженом износ од 8.122.270,70 динара, што је мање за 387.783,60 динара од фактурисаног износа, из разлога што је прерађивач „Стар-шећер“ из Сенте туженом аконтативно исплатио премију у износу од 1.766.100,00 динара, а што је више за 387.783,60 динара од припадајућег аванса од 1.378.316,40 динара за испоручену репу, а што је прерађивач при коначном обрачуну узео у обзир, исплатом припадајуће разлике од 8.122.270,00 динара; да иако је тужени фактурисао и од „Стар-шећера“ наплатио означену количину шећерне репе коју је тужилац предао на име Југослава Весина, наплаћени износ за шећерну репу и премију тужени није платио ни тужиоцу ни Југославу Весину; да се не може прихватити одбијање тужбеног захтева због недостатка активне легитимације, при утврђењу да је тужени фактурисао и наплатио од шећеране „Стар-шећер“ шећерну репу коју је на име Југослава Весина испоручио тужилац, као и премију за исту; да из реченог следи да тужени без правног основа држи наплаћени износ од 225.551,54 динара за репу коју је испоручио тужилац, због чега је тај суд делимично преиначио побијану пресуду, тако што је применом члана 210. став 1. Закона о облигационим односима усвојио тужбени захтев за износ од 225.551,54 динара, док је у преосталом, одбијајућем делу, до потраживаног износа по овом основу од 259.396,30 динара, побијану пресуду потврдио; да код утврђења да корисници премије по Уредби о премији за шећерну репу за 2004. годину исту остварују преко произвођача шећера у Републици Србији, односно преко шећеране, те да је тужени, према налазу и мишљењу судског вештака, од шећеране „Стар-шећер“ наплатио припадајућу премију за целокупну количину фактурисане шећерне репе, следи да се тужени неосновано обогатио и за износ од 42.591,00 динара, колико износи премија за предату количину шећерне репе, те је суд преиначио одлуку и у овом делу, на основу члана 380. став 1. Закона о парничном поступку.
5. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава, поред осталог је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 83. Устава је утврђено: да је предузетништво слободно (став 1.); да се предузетништво може ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије (став 2.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи (члан 210. став 1.); да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева (члан 214.).
Одредбом члана 187. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) прописано је да ће суд поступити по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан за њега.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Окружног суда у Зрењанину није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, оспорена другостепена пресуда је заснована на чињеничном стању које је утврђено након одржане расправе пред другостепеним судом. Тај суд је утврдио: да је тужилац испоручио шећерани „Стар-шећер“ из Сенте шећерну репу на име Југослава Весина; да је тужени, овде подносилац уставне жалбе, фактурисао и наплатио од шећеране „Стар-шећер“ из Сенте шећерну репу коју је на име Југослава Весина испоручио тужилац, као и премију за исту; да тужени, овде подносилац уставне жалбе није платио ни тужиоцу ни Југославу Весину наплаћени износ за шећерну репу и премију.
Одредбом члана 210. став 1. Закона о облигационим односима је прописано да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи. Такође, сагласно одредби члана 187. став 3. Закона о парничном поступку, суд није везан за правни основ тужбеног захтева. Наиме, суд је дужан да чињенично стање утврђено на основу расправе оцени са сваког правног становишта по коме би из њега могла да проистекне последица о којој тужилац тражи пресуду. Дакле, и када се тужбени захтев односи на исплату дуга, суд га може усвојити по основу стицања без основа.
Имајући у виду утврђено чињенично стање и наведене законске одредбе, Уставни суд налази да је Окружни суд у Зрењанину изнео уставноправно прихватљиве разлоге за преиначење првостепене пресуде и усвајање тужбеног захтева тужиоца. По оцени Уставног суда, Окружни суд у Зрењанину је образложио своје правно становиште заузето у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то становиште последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права. Полазећи од изложеног, Уставни суд је закључио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
7. Испитујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу подносиоца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку због неког личног својства повређено право зајемчено Уставом, или да је супротној странки у парничном поступку признато више права него подносиоцу, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације. Подносилац уставне жалбе изводи повреду Устава по основу дискриминације из крајњег исхода жалбеног поступка пред другостепеним судом, који је за њега био неповољан. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да оспорена другостепена пресуда није арбитрерна, јер садржи јасне разлоге засноване на одговарајућим законским одредбама, те јој се не може приписати пристрасност, произвољност или погодовање једној од странака у поступку, што искључује постојање повреде права на правично суђење, то значи да у конкретном случају не постоји дискриминација на коју се позива у уставној жалби.
Навод о повреди слободе предузетништва из члана 83. Устава подносилац уставне жалбе заснива на томе да му је оспореном другостепеном пресудом наметнута обавеза пословне сарадње са тужиоцем, те да он није слободан да управља својом фирмом без утицаја од стране других лица. Имајући у виду да је у поступку пред другостепеним судом утврђено да је подносилац уставне жалбе фактурисао и наплатио од шећеране „Стар-шећер“ из Сенте шећерну репу коју је испоручио тужилац, као и премију за исту, Уставни суд налази да није основана тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореном другостепеном пресудом повређена слобода предузетништва из члана 83. Устава.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 781/08 од 5. септембра 2008. године, Уставни суд констатује да није одлучивао о том захтеву, јер је донео коначну одлуку којом је уставну жалбу одбио као неосновану, те је тиме овакав захтев постао беспредметан.
9. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић