Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi D.O.O. „REZIDIJUM“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. novembra  2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D.O.O. „REZIDIJUM“ izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 781/08 od 5. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

                         1. D.O.O. „REZIDIJUM“ iz Beograda je 6. oktobra 2008. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 781/08 od 5. septembra 2008. godine, zbog povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republika Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava.

                          U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac Lazar Sokolović podneo 18. maja 2005. godine tužbu protiv tuženih D.O.O. „REZIDIJUM“ i šećerane Te-To iz Sente; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, ali je drugostepeni sud preinačio presudu i usvojio tužbeni zahtev; da je osporena presuda puna nepravilnosti i nezakonitosti; da tužilac nije imao aktivnu legitimaciju, jer nije imao ugovor sa D.O.O. „REZIDIJUM“, niti se njegovo ime nalazilo u bilo kojem spisu, otpremnici ili fakturi; da se Okružni sud u Zrenjaninu pozvao na tuđ ugovor, sačinjen između proizvođača Jugoslava Vesina i organizatora proizvodnje D.O.O. „REZIDIJUM“. Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu, odloži njeno izvršenje, naknadi štetu podnosiocu i objavi svoju odluku.

                        2. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 13. januara 2009. godine dopunio ustavnu žalbu, tako što je naveo: da je diskriminisan od strane Okružnog suda u Zrenjaninu, zato što sud nije primenjivao zakon jednako za sve učesnike u postupku; da niko nema pravo da ga prisili da radi sa tužiocem Lazarom Sokolovićem, zbog čega nije ni ugovorio proizvodnju repe sa njim; da je njegova sloboda preduzetništva ograničena i da on nije slobodan da upravlja svojom firmom bez uticaja od strane drugih lica.

                        3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.  

                         U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                        4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

                        Opštinski sud u Zrenjaninu je 13. februara 2008. godine doneo presudu P. 1613/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog D.O.O. „REZIDIJUM“ da tužiocu Lazaru Sokoloviću isplati iznos od 259.396,30 dinara na ime isporučene šećerne repe, iznos od 39.174,03 dinara na ime troškova prevoza i iznos od 42.951,00 dinara na ime premije, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2005. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate; u stavu drugom izreke obavezao tužioca da na ime troškova postupka isplati tuženom iznos od 32.078,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. februara 2008. godine do isplate. U obrazloženju presude je navedeno: da je sud našao da tužilac neosnovano potražuje od tuženog da mu isplati vrednost predate šećerne repe, troškove prevoza iste i premiju koja se u 2004. godine plaćala za predatu šećernu repu, s obzirom na to da sa tuženim nije zaključen nikakav pismeni, niti usmeni ugovor na osnovu kojeg je isto učinjeno, kao i  da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, pa je tužbeni zahtev u celini odbijen.

                      Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Zrenjaninu je nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, 5. septembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 781/08, kojom je: u stavu prvom izreke žalbu delimično usvojio, a delimično odbio, i presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1613/07 od 13. februara 2008. godine preinačio, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 225.783,60 dinara za isporučenu šećernu repu, kao i iznosa od 42.951,00 dinara na ime premije, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2005. godine do isplate, te tuženog obavezao da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 90.720, dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate, a prvostepenu presudu potvrdio u preostalom, odbijajućem delu; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 14.820,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je drugostepeno veće odlučilo da održi raspravu pred drugostepenim sudom, te je utvrdilo sledeće činjenično stanje: da je tuženi imao zaključen ugovor o zajedničkoj saradnji u proizvodnji i preuzimanju poljoprivrednih proizvoda sa proizvođačem Jugoslavom Vesinom; da je tužilac, da bi ostvario pravo na premiju, u odsustvu zaključenog ugovora sa tuženim, a uz saglasnost Jugoslava Vesina, na njegovo ime isporučio 205.100 kilograma šećerne repe šećerani „Star-šećer“ iz Sente, preko šećerane „Te-To Senta“ iz Sente; da iako je predmetna šećerna repa zaprimljena od strane šećerane „Te-To Senta“, ona je fakturisana šećerani „Star-šećer“ iz Sente, pošto tuženi kao organizator proizvodnje nije imao zaključen ugovor sa šećeranom „Te-To Senta“; da je tuženi za isporučenu šećernu repu fakturisao šećerani „Star-šećer“ iz Sente novčani iznos od 8.510.054,30 dinara, s tim što je fakturom broj 4078 od 21. decembra 2004. godine obuhvaćen iznos šećerne repe koju je predao Jugoslav Vesin u ukupnoj predatoj količini od 205.100 kilograma, što po odbijanju nečistoće od 61.930 kilograma iznosi 143.170 kilograma ili 225.551,54 dinara, a što odgovara količini koju je tužilac predao na ime Jugoslava Vesina; da je po ispostavljenim fakturama šećerana „Star-šećer“ iz Sente isplatila tuženom iznos od 8.122.270,70 dinara, što je manje za 387.783,60 dinara od fakturisanog iznosa, iz razloga što je prerađivač „Star-šećer“ iz Sente tuženom akontativno isplatio premiju u iznosu od 1.766.100,00 dinara, a što je više za 387.783,60 dinara od pripadajućeg avansa od 1.378.316,40 dinara za isporučenu repu, a što je prerađivač pri konačnom obračunu uzeo u obzir, isplatom pripadajuće razlike od 8.122.270,00 dinara; da iako je tuženi fakturisao i od „Star-šećera“ naplatio označenu količinu šećerne repe koju je tužilac predao na ime Jugoslava Vesina, naplaćeni iznos za šećernu repu i premiju tuženi nije platio ni tužiocu ni Jugoslavu Vesinu; da se ne može prihvatiti odbijanje tužbenog zahteva zbog nedostatka aktivne legitimacije, pri utvrđenju da je tuženi fakturisao i naplatio od šećerane „Star-šećer“ šećernu repu koju je na ime Jugoslava Vesina isporučio tužilac, kao i premiju za istu; da iz rečenog sledi da tuženi bez pravnog osnova drži naplaćeni iznos od 225.551,54 dinara za repu koju je isporučio tužilac, zbog čega je taj sud delimično preinačio pobijanu presudu, tako što je primenom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev za iznos od 225.551,54 dinara, dok je u preostalom, odbijajućem delu, do potraživanog iznosa po ovom osnovu od 259.396,30 dinara, pobijanu presudu potvrdio; da kod utvrđenja da korisnici premije po Uredbi o premiji za šećernu repu za 2004. godinu istu ostvaruju preko proizvođača šećera u Republici Srbiji, odnosno preko šećerane, te da je tuženi, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, od šećerane „Star-šećer“ naplatio pripadajuću premiju za celokupnu količinu fakturisane šećerne repe, sledi da se tuženi neosnovano obogatio i za iznos od 42.591,00 dinara, koliko iznosi premija za predatu količinu šećerne repe, te je sud preinačio odluku i u ovom delu, na osnovu člana 380. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

                        5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

                        Odredbama člana 21. Ustava, pored ostalog je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

                        Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

                        Odredbama člana 83. Ustava je utvrđeno: da je preduzetništvo slobodno (stav 1.); da se preduzetništvo može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

                        Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.); da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

                        Odredbom člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

                     6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

                      Naime, osporena drugostepena presuda je zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom. Taj sud je utvrdio: da je tužilac isporučio šećerani „Star-šećer“ iz Sente šećernu repu na ime Jugoslava Vesina; da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, fakturisao i naplatio od šećerane „Star-šećer“ iz Sente šećernu repu koju je na ime Jugoslava Vesina isporučio tužilac, kao i premiju za istu; da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe nije platio ni tužiocu ni Jugoslavu Vesinu naplaćeni iznos za šećernu repu i premiju.

                     Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Takođe, saglasno odredbi člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku, sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva. Naime, sud je dužan da činjenično stanje utvrđeno na osnovu rasprave oceni sa svakog pravnog stanovišta po kome bi iz njega mogla da proistekne posledica o kojoj tužilac traži presudu. Dakle, i kada se tužbeni zahtev odnosi na isplatu duga, sud ga može usvojiti po osnovu sticanja bez osnova.

                          Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i navedene zakonske odredbe, Ustavni sud nalazi da je Okružni sud u Zrenjaninu izneo ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje prvostepene presude i usvajanje tužbenog zahteva tužioca. Po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Zrenjaninu je obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

                        7. Ispitujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku zbog nekog ličnog svojstva povređeno pravo zajemčeno Ustavom, ili da je suprotnoj stranki u parničnom postupku priznato više prava nego podnosiocu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije. Podnosilac ustavne žalbe izvodi povredu Ustava po osnovu diskriminacije iz krajnjeg ishoda žalbenog postupka pred drugostepenim sudom, koji je za njega bio nepovoljan.  S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da osporena drugostepena presuda nije arbitrerna, jer sadrži jasne razloge zasnovane na odgovarajućim zakonskim odredbama, te joj se ne može pripisati pristrasnost, proizvoljnost ili pogodovanje jednoj od stranaka u postupku, što isključuje postojanje povrede prava na pravično suđenje, to znači da u konkretnom slučaju ne postoji diskriminacija na koju se poziva u ustavnoj žalbi.

                        Navod o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da mu je osporenom drugostepenom presudom nametnuta obaveza poslovne saradnje sa tužiocem, te da on nije slobodan da upravlja svojom firmom bez uticaja od strane drugih lica. Imajući u vidu da je u postupku pred drugostepenim sudom utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe fakturisao i naplatio od šećerane „Star-šećer“ iz Sente šećernu repu koju je isporučio tužilac, kao i premiju za istu, Ustavni sud nalazi da nije osnovana tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom drugostepenom presudom povređena sloboda preduzetništva iz člana 83. Ustava.

                        Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

                      8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 781/08 od 5. septembra 2008. godine, Ustavni sud konstatuje da nije odlučivao o tom zahtevu, jer je doneo konačnu odluku kojom je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je time ovakav zahtev postao bespredmetan.

                       9. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

                                                        PREDSEDNIK

                                                       USTAVNOG SUDA

                                                          dr Bosa Nenadić