Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Друштва за очување српског фолклора „Градац“ из Ваљева и Мешовитог предузећа „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Друштва за очување српског фолклора „Градац“ и Мешовитог предузећа „Млинекс“ д.о.о. изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1251/05 од 1. октобра 2007. године и пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 135/08 од 24. јула 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Друштво за очување српског фолклора „Градац“ из Ваљева и Мешовито предузеће „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева поднели су 25. августа 2008. године, преко пуномоћника Радомира Спасојевића, адвоката из Ваљева, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1251/05 од 1. октобра 2007. године и пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 135/08 од 24. јула 2008. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије и начела равноправности свих облика својине из члана 86. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су тужиоци тужбом тражили упис права својине, односно сувласништва у складу са законским прописима; да су у првостепеном парничном поступку пружили све доказе на околност стицања права својине; да је тужилац првог реда Друштво за очување српског фолклора „Градац“ из Ваљева удружење грађана, које је куповином стекло право својине на предметној непокретности; да је тужилац другог реда Мешовито предузеће „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева приватно предузеће, које је право својине на предметној непокретности стекло извршењем уговора о заједничком инвестирању из 1991. године; да је оспореним пресудама њихов тужбени захтев без основа правноснажно одбијен. Предложили су да Уставни суд утврди повреду права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије и начела равноправности свих облика својине из члана 86. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Ваљеву П. 1251/05 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Друштво за очување српског фолклора „Градац“ из Ваљева и Мешовито предузеће „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 19. новембра 2005. године тужбу Општинском суду у Ваљеву против Општине Ваљево ради утврђења права својине на непокретности. Тужбени захтев су засновали на чињеници да на основу члана 9. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о основама својинскоправних односа више не постоји право коришћења, већ право својине.
Општински суд у Ваљеву је 1. октобра 2007. године донео оспорену пресуду П. 1251/05 којом је, у ставу првом изреке, одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца Друштва за очување српског фолклора „Градац“ из Ваљева и Мешовитог предузећа „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева против тужене Општине Ваљево, којим је тражено да се утврди да су тужиоци сувласници куће - Парног млина, кућни број 44 у засеоку Градац, на катастарској парцели број 2678/1 КО Ваљево, и то тужилац првог реда Друштво за очување српског фолклора „Градац“ из Ваљева, са сувласничким уделом од једне трећине, а тужилац другог реда Мешовито предузеће „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева, са сувласничким уделом од две трећине, што је тужена дужна признати и трпети упис права сувласништва тужилаца на наведеној непокретности, са наведеним уделима у земљишнокњижном улошку број 5692 КО Ваљево, а у ставу другом изреке, обавезао тужиоце да туженој плате трошкове парничног поступка у износу од 7.900,00 динара. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено: да је увидом у земљишно књижни уложак број 5692 катастарске општине Ваљево утврђено да су тужиоци укњижени као корисници куће - Парног млина, са уделима од по једне половине и једне трећине и да је укњижење права коришћења извршено по основу уговора о заједничком инвестирању од 12. децембра 1991. године, анекса уговора Ов. 769/00, Фи. решења бр. 289/00 и 2612/91 и решења Министарства унутрашњих послова број 212-9/97 од 17. фебруара 1997. године; да је суд извршио увид у уговор о преносу права коришћења основних средстава и објеката званих „Тадића млин“ у Ваљеву Ов. 3879/88 од 22. августа 1988. године, у уговор о преносу права коришћења непокретности тзв. „Тадића млин“ у Ваљеву Ов. 5691/91 од 31. маја 1991. године и у анекс уговора о оснивању Предузећа „Млинекс“ д.о.о. из Ваљева Ов. 769/2000 од 8. марта 2000. године; да тужиоци нису суду пружили било које друге доказе у погледу стицања права својине, односно сусвојине на предметној непокретности; да се не може на основу самих измена Закона о основама својинскоправних односа тражити промена својинског облика, јер он не представља правни основ за стицање својине.
Тужиоци су 29. октобра 2007. године поднели жалбу против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1251/05 од 1. октобра 2007. године због погрешне примене материјалног права. У жалби су навели да је тужилац првог реда стекао право својине на предметној непокретности куповином, а тужилац другог реда извршењем уговора о заједничком инвестирању.
Одлучујући о жалби тужилаца, Окружни суд у Ваљеву је 24. јула 2008. године донео оспорену пресуду Гж. 135/08 којом је одбио жалбу као неосновану и потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П. 1251/05 од 1. октобра 2007. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да само на основу чињенице да одредба члана 9. став 1. Закона о основама својинскоправних односа не говори о праву коришћења на непокретностима у друштвеној својини не значи да су тужиоци по сили закона стекли право својине на предметним непокретностима; да тужиоци у жалби истичу да је тужилац првог реда стекао право својине куповином, а тужилац другог реда извршењем уговора о заједничком инвестирању, али да се првостепена пресуда не побија жалбом због погрешно, односно непотпуно утврђеног чињеничног стања; да ако тужиоци пледирају на право својине, морају доказивати основ стицања.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 86. Устава је утврђено: да се јемчи приватна задружна и јавна својина, да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, а да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (став 1.); да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом (став 2.); да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом (став 3.).
Одредбама Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да физичка и правна лица могу имати право својине на стамбеним зградама, пословним зградама, пословним просторијама, пољопривредном земљишту и другим непокретностима, осим на природним богатствима која су у државној својини, а да физичка и правна лица могу имати право својине и на појединим добрима у општој употреби и на градском грађевинском земљишту, у складу са законом, као и на шумама и шумском земљишту - у границама утврђеним законом (члан 9. ст. 1. и 2.); да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, а да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 220. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) прописано је да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Општинског и Окружног суда у Ваљеву није повређено право подносилаца уставне жалбе на имовину, нити начело равноправности свих облика својине.
Навод о повреди права на имовину подносиоци уставне жалбе заснивају на томе да су право својине на непокретности стекли куповином и извршењем уговора о заједничком инвестирању, те да су у првостепеном поступку пружили све доказе на околност стицања права својине. Међутим, Уставни суд је увидом у списе предмета Општинског суда у Ваљеву П. 1251/05 утврдио да подносиоци уставне жалбе нису доставили суду уговор о заједничком инвестирању као правни основ за стицање права својине на непокретности. Подносиоци уставне жалбе су тужбени захтев засновали искључиво на чињеници да на основу наведеног члана 9. став 1. Закона о основама својинскоправних односа више не постоји право коришћења, већ само право својине, а на уговор о купопродаји, односно о заједничком инвестирању као правном основу за стицање права својине на непокретности су се први пут позвали у жалби против првостепене пресуде. Међутим, подносиоци нису првостепену пресуду побијали због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, већ само због погрешне примене материјалног права.
Општински суд у Ваљеву је у образложењу потврђене првостепене пресуде ценио све изведене доказе, те је нашао да тужбени захтев није основан. Уставни суд наглашава да одлучујући о уставној жалби не може оцењивати доказе изведене у парничном поступку, нити преиспитивати ваљаност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да у парничном поступку странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињеница које су битне за настанак или остваривање тог права, од којих зависи основаност тужбеног захтева Уставни суд налази да су судови у оспореним пресудама пружили уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање тужбеног захтева подносилаца уставне жалбе.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског и Окружног суда у Ваљеву није повређено право подносилаца уставне жалбе на имовину из члана 58. Устава, нити начело равноправности свих облика својине из члана 86. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић