Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Латинке Миленковић из Зајечара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Латинке Миленковић изјављена против пресуде Општинског суда у Зајечару П1. 37/08 од 21. фебруара 2008. године, пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1623/08 од 8. октобра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1869/08 од 11. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Латинка Миленковић из Зајечара је 21. новембра 2008. године Уставном суду изјавила уставну жалбу, коју је уредила поднеском од 8. јуна 2009. године, против пресуде Општинског суда у Зајечару П1. 37/08 од 21. фебруара 2008. године, пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1623/08 од 8. октобра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1869/08 од 11. марта 2009. године, због повреде начела забране дискриминације зајемченог одредбом члана 21. став 3. Устава Републике Србије, права на живот зајемченог одредбом члана 24. став 1. Устава, права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, права на правну сигурност у казненом праву зајемченог одредбом члана 34. став 4. Устава, права на рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава, права на здравствену заштиту зајемченог одредбом члана 68. ст. 1. и 3. Устава, права на социјалну заштиту зајемченог одредбом члана 69. став 2. Устава, права на пензијско осигурање зајемченог одредбом члана 70. став 1. Устава, повреде начела независности судија из члана 149. став 1. Устава и повреде начела законитости управе из члана 198. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељка 13. јула 2005. године поднела тужбу Општинском суду у Зајечару за накнаду нематеријалне штете због незаконитог разрешења са функције секретара Скупштине општине Зајечар од 26. децембра 2001. године; да је тужбени захтев засновала на правноснажној пресуди Окружног суда у Зајечару У. 19/02 од 28. јуна 2002. године, којом је уважена њена тужба и поништено решење Скупштине општине Зајечар број I-02-136 од 26. децембра 2001. године, затим на пресуди истог суда У. 9/05 и на правноснажном решењу Општинског суда у Зајечару Кв. 221/04 од 30. децембра 2004. године, којим је одлучено да против подноситељке као окривљене нема места спровођењу истраге због кривичног дела преваре из члана 171. став 1. КЗРС, а који поступак је инициран од стране туженог; да за време трајања кривичног поступка подноситељка није могла добити уверење да се против ње не води кривични поступак и да се у том периоду није могла запослити, на који начин јој је повређено право на рад и људско достојанство; да је туженa Општина Зајечар 18. октобра 2005. године донелa ново решење о разрешењу подноситељке; да је подноситељка 1. новембра 2005. године поновно поднела тужбу у управном спору Окружном суду у Зајечару, за доношење пресуде у смислу члана 62. ЗУС, али да о истој Окружни суд у Зајечару није одлучивао; да је службено лице туженог "поднело пријаву за спровођење истраге" против подноситељке због сумње да је извршила кривично дело преваре, али да је истражни поступак за ово кривично дело обустављен решењем Кв. 221/04 од 30. децембра 2004. године; да су оспорене пресуде неправилно и незаконито образложене; да је пресудом Врховног суда Србије Рев. 1869/08 од 11. марта 2009. године одбијена као неоснована њена ревизија и потврђена пресуда Окружног суда у Зајечару Гж. 1623/08 од 8. октобра 2008. године; да је неоснованим вођењем кривичног поступка лишена права на рад, услед чега је претрпела материјалну и нематеријалну штету, као и да су јој повређена права личности. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1); да свако има право на независан, непристрасан и законом установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку (члан 34. став 5.); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1 и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондoва уређује законима (члан 68. ст. 1 и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.); да је судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону (члан 149. став 1.); да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону (члан 198. став 1.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном првостепеном пресудом Општинског суда у Зајечару П. 37/08 од 21. фебруара 2008. године одлучено је на следећи начин: у ставу првом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Општина Зајечар да јој на име накнаде нематеријалне штете због незаконитог разрешења и неизвршења пресуде у предмету У. 19/02, на име душевних болова и шиканозног покретања кривичног поступка туженог у предмету К. 75/03, због повреде угледа, части, достојанства исплати износ од 250.000,00 динара; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд обавеже тужену да јој на име претрпљеног страха због повреде права на рад и права личности у предмету К. 75/03 и предмету Кв. 221/04, немогућности и створене несигурности да обезбеди личну егзистенцију чланова породице у периоду од 9. јула 2002. године до 28. јуна 2005. године, исплати износ од 300.000,00 динара; ставом трећим изреке обавезана је подноситељка да туженој накнади трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалби тужиље, Окружни суд у Зајечару је оспореном пресудом Гж. 1623/08 од 8. октобра 2008. године одбио жалбу као неосновану и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Зајечару П. 37/08 од 21. фебруара 2008. године. У образложењу ове пресуде наведено је да подноситељка у поступку пред првостепеним судом није доказала да је окончан поступак у управном спору по тужби којом је тражила поништај решења о разрешењу, па код таквог стања ствари, нема основа да суд одлучује о накнади нематеријалне штете нанете тужиљи поводом спорног решења, јер право на накнаду нематеријалне и материјалне штете припада оштећеном само ако је штета проузрокована незаконитим актом или радњом државног органа. Другостепени суд је такође оценио да је неоснован и тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете због претрпљеног страха, јер се правична накнада може досудити само за страх који је био интензиван, односно дужег трајања, што је могуће утврдити само вештачењем од стране вештака стручног за ту област, али да тужиља у току поступка није предложила извођење доказа вештачењем.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. 1869/08 од 11. марта 2009. године одбио као неосновану ревизију подноситељке и потврдио пресуду Окружног суда у Зајечару Гж. 1623/08 од 8. октобра 2008. године. У образложењу ревизијске одлуке наведено је да правило садржано у одредби члана 172. Закона о облигационим односима о одговорности правних лица, као и уставно правило о одговорности државе као правног лица, садржано у одредбама члана 25. раније важећег Устава Републике Србије од 1990. године и члана 35. став 2. Устава Републике Србије од 2006. године, за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, конституише одговорност правног лица. По овом основу, правно лице не одговара за сваку радњу или пропуштање његовог органа, већ само за ону која представља незаконит и неправилан рад. Конкретно када није правноснажно окончан судски поступак о законитости одлуке тужене о разрешењу тужиље, односно подноситељке уставне жалбе, не може се говорити о незаконитом раду органа тужене само због доношења решења о разрешењу тужиље. При томе, ни душевни болови због неправде која је тужиљи евентуално нанета незаконитим разрешењем (један од видова тражене правне заштите), не представља Законом предвиђени основ за накнаду нематеријалне штете, већ запослени само има право на реституцију и накнаду материјалне штете, предвиђене законом који регулише радне односе. Ревизијски суд је нашао да су нижестепени судови правилно утврдили да подношење пријаве и захтева за спровођење истраге против тужиље није законом предвиђен основ за накнаду нематеријалне штете, с обзиром да је дужност и обавеза сваког државног органа и организације да пријави кривично дело које се гони по службеној дужности, у складу са одредбом члана 148. Закона о кривичном поступку. При томе, част и углед лица против кога се води истражни или кривични поступак, адекватно су заштићени претпоставком невиности. Врховни суд је посебно ценио навод тужиље да није могла добити уверење да се против ње не води кривични поступак и утврдио да та околност не представља законом предвиђен основ за накнаду нематеријалне штете, а тужиља није навела да је због тога трпела одређену материјалну штету, нити је захтев за накнаду материјалне штете поставила.
4. За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су одредбе: Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), Закона о кривичном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86 (пречишћен текст), 74/87, 57/89 и 3/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 24/94, 21/99, 44/99, 71/2000 и 13/01), Кривичног закона Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) и Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02).
Законом о облигационим односима прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, као и да право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.).
Законом о кривичном поступку било је прописано да су сви државни органи, организације удруженог рада и друге самоуправне организације и заједнице дужни да пријаве кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештени или за која сазнају на који други начин, да су радни људи у државним органима, организацијама удруженог рада и другим самоуправним организацијама и заједницама дужни да пријаве кривична дела којима се наноси штета друштвеним средствима или се злоупотребљава радна или службена дужност у том органу, односно организацији, као и да ће подносећи пријаву, државни органи, организације удруженог рада и друге самоуправне организације и заједнице навести доказе који су им познати и предузети мере да би се сачували трагови кривичног дела, предмети на којима је или помоћу којих је учињено кривично дело и други докази (члан 148.).
Кривичним законом Републике Србије било је прописано кривично дело преваре: „Ко у намери да себи или другом прибави какву противправну имовинску корист доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини, казниће се затвором од три месеца до пет година“ (члан 171. став 1.).
Законом о парничном поступку било је прописано да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, да одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено, као и да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 12.).
5. Оцењујући уставну жалбу у погледу повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. Устава, Уставни суд налази да оспореним актима није повређено наведено право подноситељке, имајући у виду да је у оспореним пресудама, донетим у парничном поступку који је за предмет имао накнаду нематеријалне штете, на утврђене чињенице примењено меродавно материјално право.
Подноситељка уставне жалбе била је на функцији секретара Скупштине општине Зајечар са које је разрешена решењем Скупштине општине Зајечар број 02-136 од 26. децембра 2001. године. У вођеном управном спору, Окружни суд у Зајечару је пресудом У. 19/02 од 28. јуна 2002. године поништио решење туженог органа број 02-136 од 26. децембра 2001. године, јер је донето без образложења и наложио је туженом да донесе ново решење. Међутим, тужени је поступајући по наведеној пресуди Окружног суда у Зајечару, раније решење број 02-136 од 26. децембра 2001. године допунио образложењем (решење носи исти број и датум доношења). Решавајући о законитости овог решења, Окружни суд у Зајечару је пресудом У. 52/02 од 19. новембра 2002. године одбио тужбу тужиље, а Врховни суд Србије је пресудом Увп. 405/02 од 9. априла 2003. године уважио захтев тужиље, укинуо пресуду Окружног суда у Зајечару У. 52/02 од 19. новембра 2002. године и предмет вратио истом суду на поновно одлучивање. Окружни суд у Зајечару је решењем У. 37/03 од 23. септембра 2003. године одбацио тужбу тужиље, са образложењем да се ради о пресуђеној ствари, а против наведеног решења подноситељка и тужени су поднели захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде. Врховни суд Србије је, одлучујући о захтеву за ванредно преиспитивање, донео пресуду Увп. 263/03 од 30. јуна 2004. године којом је укинуо решење Окружног суда у Зајечару У. 37/03 од 23. септембра 2003. године и списе предмета вратио том суду на поновно одлучивање.
У поновном поступку, Окружни суд у Зајечару је пресудом У. 60/04 од 1. децембра 2004. године уважио тужбу тужиље и наложио туженом да донесе ново решење, а тужени је затим донео решење број 02-46 од 1. марта 2005. године о разрешењу тужиље, које је поново поништено пресудом Окружног суда у Зајечару У. 9/05 од 6. јула 2005. године. Пресудом Врховног суда Србије Увп. 1156/05 од 25. јануара 2007. године одбијен је захтев туженог за ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда у Зајечару У. 9/05 од 6. јула 2005. године. Дана 18. октобра 2005. године, тужена Општина Зајечар је донела ново решење о разрешењу тужиље, па је тужиља поновно покренула управни спор ради заштите права и поништаја овог решења. Судови су утврдили и да је службено лице туженог поднело кривичну пријаву и захтев за спровођење истраге против тужиље, због сумње да је извршила кривично дело преваре, али је истражни поступак за ово кривично дело против тужиље обустављен решењем Општинског суда у Зајечару Кв. 227/04 од 30. децембра 2004. године.
Уставни суд оцењује да су редовни судови оспорене парничне пресуде засновали нa чињеници да се, с обзиром да у овој правној ствари није био правноснажно окончан поступак одлучивања о законитости одлуке тужене о разрешењу тужиље, не може говорити о незаконитом раду органа тужене само због доношења решења о разрешењу, дајући при томе детаљне и јасне разлоге које Уставни суд не сматра произвољним.
Тврдња подноситељке уставне жалбе да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење представља израз њене субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права, посебно имајући у виду да доношење решења о разрешењу тужиље са места секретара Скупштине општине не представља законом предвиђен основ за накнаду нематеријалне штете, већ запослени има само право на евентуалну реституцију и накнаду материјалне штете, предвиђене законом који регулише радне односе, а такав захтев подноситељка није поставила.
Осим тога, ни само подношење кривичне пријаве и захтева за спровођење истраге против подноситељке није законом предвиђени основ за накнаду нематеријалне штете, с обзиром на то да је дужност и обавеза сваког државног органа и организације да пријави кривично дело које се гони по службеној дужности уколико сматра да је исто учињено, у складу са одредбом члана 148. Закона о кривичном поступку. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да су, у конкретном случају, редовни судови за своја правна схватања дали уставноправно прихватљиве разлоге.
С обзиром на то да је парнични суд, сагласно члану 12. раније важећег Закона о парничном поступку, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, то се исти закључак може извести за везаност парничног суда судском одлуком донетом у управном спору. Међутим, подноситељка у току поступка није доказала да је поступак по тужби за поништај решења о разрешењу од 18. октобра 2005. године окончан у управном спору. Осим тога, чак и да се у управном спору утврди да је решење о разрешењу незаконито, то не представља законом предвиђени основ за накнаду нематеријалне штете, већ основ за радноправну реституцију и накнаду материјалне штете.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, примењеног на утврђено чињенично стање.
Поред тога, Уставни суд истиче да су редовни судови у три инстанце испитали основаност тужбених навода подноситељке уставне жалбе, те утврдили да јој не припада право на накнаду нематеријалне штете коју је потраживала. Подноситељка повреду права на правично суђење види у томе што су редовни судови, наводно, погрешно утврдили чињенично стање и погрешно применили материјално право. Међутим, Уставни суд констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује одлуке редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
На основу изложеног, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подноситељке, с обзиром на то да у уставној жалби нису пружени докази да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђење повреде уставног принципа забране сваког вида дискриминације.
С обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот из члана 24. став 1, права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4, права на рад из члана 60. ст. 1. и 4, права на здравствену заштиту из члана 68. ст. 1. и 3, права на социјалну заштиту из члана 69. став 2. и права на пензијско осигурање из члана 70. став 1. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подноситељке уставне жалбе да су јој оспореним пресудама повређена наведена уставна права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања у оспореним пресудама.
Такође, одредбом члана 149. став 1. Устава утврђено је начело независности судија, а одредбом члана 198. став 1. Устава начело законитости управе, којима се не гарантује неко од људских права или слобода чија би повреда била предмет заштите у поступку по уставној жалби.
Имајући у виду наведено, Суд је уставну жалбу одбио и у осталом делу, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић