Преглед документа Уж-489/2009

  • Уж-489/2009
  • 28.10.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 23.; Члан 32.Став 1; Члан 37.; Члан 51.; Члан 18.; Члан 19.; Члан 21.; Члан 22.
  • Мара Шиљак
  • - није повређено право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, ни право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, ни право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, ни право на правну личност из члана 37. Устава, ни право на обавештеност из члана 51. Устава, нити начела из чл. 18, 19, 21. и 22. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Маре Шиљак из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

                        Одбија се као неоснована уставна жалба Маре Шиљак изјављена против решења Општинског суда у Крагујевцу П. 545/07 од 3. октобра 2008. године, решења Врховног суда Србије Р. 34/09 од 29. јануара 2009. године и решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 341/08 од 23. фебруара 2009. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1. Мара Шиљак из Крагујевца је 31. марта 2009. године поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Општинског суда у Крагујевцу П. 545/07 од 3. октобра 2008. године, решења Врховног суда Србије Р. 34/09 од 29. јануара 2009. године и решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 341/08 од 23. фебруара 2009. године, због повреде начела непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава Републике Србије, начела уставних јемстава из члана 19. Устава, начела забране дискриминације зајемченог одредбом члана 21. Устава,  начела заштите људских и мањинских права и слобода зајемчених одредбом члана 22. Устава, права достојанства и слободног развоја личности зајемчених одредбама члана 23. Устава, права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчених одредбама члана 36. Устава, права на правну личност зајемченог одредбом члана 37. Устава, права на обавештеност зајемченог одредбом члана 51. Устава, повреде права из чл. 14, 16. и 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и  повреде права из чл. 6, 13. и 17. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

                        Подноситељка уставне жалбе је навела: да је благовремено поднела предлог за ослобођење од плаћања судске таксе у предмету П. 545/07 Општинског суда у Крагујевцу и да је уз предлог доставила две веродостојне исправе као доказ основаности поднетог предлога; да је "неразумљивим дописом судије" позвана да достави "доказ о имовном стању"; да је након достављања тражених доказа Општински суд у Крагујевцу, решењем П. 545/07 од 3. октобра 2009. године, одбио њен предлог за ослобођење од плаћања судске таксе; да је Окружни суд у Крагујевцу, поступајући по њеној жалби, донео решење Гж. 341/08 од 23. фебруара  2009. године којим је жалбу одбио као неосновану и потврдио решење Општинског суда у Крагујевцу П. 545/07 од 3. октобра 2009. године; да јој је ускраћено право да буде обавештена о одлуци Врховног суда Србије Р. 34/09 од 29. јануара 2009. године, којом је по њеном предлогу одлучено о изузећу Окружног суда у Крагујевцу за поступање по жалби у овом предмету. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења, досуди подноситељки накнаду нужних трошкова насталих предузимањем радњи приликом подношења уставне жалбе, као и накнаду нематеријалне штете настале противправним поступањем судова.         

                        2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, између осталог, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18.); да уставна јемства неотуђивих људских и мањинских права служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају  дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем, као и да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако лице има правну способност, да лице пунолетством стиче способност да самостално одлучује о својим правима и обавезама, да пунолетство наступа са навршених 18 година и да су избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни (члан 37.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организације којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.).

                        У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

                        3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, списе предмета П. 545/07 Општинског суда у Крагујевцу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:

                        Тужиља, овде подноситељка уставне жалбе је у парничном поступку који је водила против тужене Основне школе "Свети Сава" из Крагујевца, у предмету П. 545/07 Општинског суда у Крагујевцу, налогом-опоменом за плаћање судске таксе обавезана да плати таксу за тужбу и пресуду у износу од 2.600,00 динара и 200,00 динара на име таксене опомене.

                        Поднеском од 5. септембра 2008. године са прилозима, подноситељка је предложила Општинском суду у Крагујевцу да је ослободи од плаћања судске таксе, с обзиром да живи у домаћинству са супружником и двоје деце који су студенти, да је незапослено лице и да нема имовину.

                        Општински суд у Крагујевцу је решењем П. 545/07 од 3. октобра 2008. године одбио као неоснован предлог тужиље, овде подноситељке уставне жалбе за ослобођење од плаћања судске таксе у предмету П. 545/07.

                        Поднеском од 14. октобра 2008. године, подноситељка је истакла захтев за изузеће Окружног суда у Крагујевцу у поступању по жалби у овом предмету.

                        Подноситељка је 14. октобра 2008. године изјавила жалбу против решења Општинског суда у Крагујевцу П. 545/07 од 3. октобра 2008. године.

                        Одлучујући о жалби подноситељке, Окружни суд у Крагујевцу је решењем Гж. 341/08 од 23. фебруара 2009. године одбио жалбу као неосновану и потврдио решење Општинског суда у Крагујевцу П. 545/07 од 3. октобра 2008. године. Из образложења другостепеног решења произлази да је подноситељка уз предлог за ослобођење од судске таксе доставила уверење Министарства финансија, Пореске управе - Филијала Крагујевац да није регистрована као обвезник ове филијале, оверену изјаву Ов. бр. 4809 од 22. јула 2008. године, у којој је навела да њено породично домаћинство чине супруг који је професор и два сина студента и доставила је решење о порезу на имовину за супруга као пореског обвезника за локал у Крагујевцу, за који му је за 2008. годину одређен порез у износу од 2.433,83 динара. Имајући у виду наведене чињенице,  другостепени суд је нашао да супруг тужиље, као члан домаћинства, остварује приходе као професор и као власник локала, те да је правилно првостепени суд оценио, супротно наводима тужиље, да тужиља није доказала, приложеним писаним доказима да према општем имовном стању није у могућности да сноси трошкове поступка, односно да плати судску таксу на тужбу и пресуду у укупном износу од 2.600,00 динара. Другостепени суд је узео у обзир све околности које су предвиђене одредбом члана 164. став 4. Закона о парничном поступку, као и висину таксе која није велика, па је нашао да нису испуњени законски услови да тужиља, у смислу одредбе члана 164. и члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, буде ослобођена од плаћања судске таксе.

                        4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) и Закона о судским таксама (″Службени гласник РС″, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 и 116/08).

                        Законом о парничном поступку је прописано: да највиши суд одређене врсте у републици може, на предлог странке или надлежног суда, одредити да у поједином предмету поступа други стварно надлежан суд са његовог подручја ако је очигледно да ће се тако лакше спровести поступак или ако за то постоје други важни разлози (члан 68.); да ће суд ослободити од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове, да ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања такса и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа, да суд може ослободити странку и само од плаћања такса, да ће приликом доношења одлуке о ослобођењу од плаћања трошкова поступка суд ценити све околности, а нарочито ће узети у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава и приходе и имовину које имају странка и чланови њене породице (члан 164.); да одлуку о ослобођењу од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на предлог странке, да је странка дужна да уз предлог поднесе уверење надлежног органа о имовном стању, да се у уверењу о имовном стању мора назначити износ пореза који плаћа домаћинство и поједини чланови домаћинства, као и други извори њихових прихода и уопште имовно стање странке којој се издаје уверење, да кад је то потребно и сам суд може по службеној дужности прибавити потребне податке и обавештења о имовном стању странке која тражи ослобођење, а може о томе саслушати и противну странку, да против решења суда којим се усваја предлог странке није дозвољена жалба (члан 165.).

                        Законом о судским таксама је прописано: да суд може ослободити таксеног обвезника од плаћања таксе ако би плаћањем таксе, имајући у виду висину средстава из којих се таксени обвезник и чланови његовог домаћинства издржавају, та средства била у толикој мери умањена да би тиме била угрожена њихова социјална сигурност, о чему одлуку доноси првостепени суд на предлог таксеног обвезника, ценећи при томе све околности а нарочито вредност меродавну за наплату таксе, укупан приход таксеног обвезника и чланова његовог домаћинства, као и број лица које таксени обвезник издржава (члан 10.); да висину прихода таксеног обвезника суд утврђује на основу уверења надлежног органа, односно других доказа које таксени обвезник поднесе о свом имовном стању, а ово уверење таксени обвезник подноси уз предлог за ослобођење од плаћања таксе (члан 11. ст. 1. и 4.).

                        5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Општинском суда у Крагујевцу и Окружног суда у Крагујевцу није повређено уставно право подноситељке на правично суђење.

                        Из наведених одредаба Закона о судским таксама произлази да да је ослобођење од плаћања судске таксе законски изузетак, мотивисан разлозима социјалне сигурности. Уставни суд је имао у виду да је подноситељка уставне жалбе, након пријема налога за плаћање дугујуће таксе, упутила првостепеном суду поднесак којим је предложила ослобођење од плаћања судске таксе. Уз ову молбу доставила је уверење о свом имовном стању, као и изјаву о чињеници да живи у породичном домаћинству са супругом и двоје деце, а по налогу суда и уверење о имовном стању супруга.

                        Законом о парничном поступку је прописано да ће суд ослободити од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове, а да приликом доношења одлуке о ослобођењу од плаћања трошкова поступка суд цени све околности, а нарочито узима у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава, приходе и имовину које имају странка и чланови њене породице. Првостепени и другостепени суд су, имајући у виду чињеницу да супруг подноситељке, као члан породичног домаћинства, остварује приходе као професор и као власник локала, супротно наводима подноситељке, нашли да није доказала писаним доказима да према општем имовном стању није у могућности да сноси судске таксе, посебно имајући у виду висину судске таксе, те да нису испуњени услови из чл. 164. и 165. Закона о парничном поступку да од плаћања ове таксе буде ослобођена.

                        Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донели законом установљени судови у границама своје надлежности и у законито спроведеном поступку. По оцени Уставног суда, оспорена решења су заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, са образложеним правним становиштем у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене меродавног права. Стога, Уставни суд налази да оспореним решењима Општинског суда у Крагујевцу П. 545/07 од 3. октобра 2008. године и Окружног суда у Крагујевцу Гж. 341/08 од 23. фебруара 2009. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.

                        6. Оцењујући посебно наводе подноситељке уставне жалбе у погледу оспореног решења Врховног суда Србије Р. 34/09 од 29. јануара 2009. године, Уставни суд је утврдио да у предметном парничном поступку није повређено право подноситељке уставне жалбе на обавештеност, зајемчено одредбом члана 51. Устава.

                        Поступајући по поднеску тужиље, овде подноситељке уставне жалбе од 14. октобра 2008. године, Врховни суд Србије је решењем Р. 34/09 од 29. јануара 2009. године одбио предлог подноситељке за делегацију надлежности, односно одређивање другог стварно надлежног суда за жалбено поступање у овом предмету, а што је Уставни суд утврдио из образложења решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 341/08 од 23. фебруара 2009, с озбиром да се тај суд позвао на оспорено решење Врховног суда Србије. Уставни суд је након извршеног увида у списе предмета Општинског суда у Крагујевцу утврдио да се оспорено решење Врховног суда Србије Р. 34/09 од 29. јануара 2009. године не налази у списима предмета, а нема ни доказа да је исто достављено подноситељки уставне жалбе. Међутим, Уставни суд констатује да се наводи подноситељке уставне жалбе у погледу оспореног решења, ни правно ни логички не могу довести у везу са повредом права на обавештеност зајемченог одредбом 51. Устава. 

                        7. Уставни суд налази да подноситељки уставне жалбе нису повређена права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчена одредбама члана 36. Устава, јер се наводи подноситељке уставне жалбе не могу довести у везу са повредом наведених права.

                        Позивање подноситељке уставне жалбе на повреду начела из члана 18. Устава - да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, као и повреду начела из члана 19. Устава - да уставна јемства неотуђивих људских и мањинских права служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права, није од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету, јер, с обзиром на своју природу и садржину, не могу бити повређена оспореним актима.

                        Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним решењима повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подноситељке, као и начело заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, с обзиром на то да у уставној жалби нису пружени докази да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђење повреде уставног принципа забране сваког вида дискриминације.

                        Уставни суд, такође, оцењује да се истакнута повреда права на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, као и права на правну личност из члана 37. Устава, не могу довести ни у какву везу са оспореним решењима.        

                        8. С обзиром на наведено, Уставни суд налази да оспореним решењима Општинског суда у Крагујевцу, Окружног суда у Крагујевцу и Врховног суда Србије нису повређена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе на која се у уставној жалби позвала. Стога је уставна жалба одбијена као неоснована, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).

                        9. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                                                                              ПРЕДСЕДНИК

                                                                                                                 УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                                др Боса Ненадић