PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-2254/2010
Datum donošenja odluke: 07.10.2010
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 36., Član 46., Član 64., Član 65. Stav 2.
Podnosilac: Slobodanka Glišić
Pojmovni registar:
Napomena: - nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ni pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, ni sloboda mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, ni prava deteta iz člana 64. Ustava, niti prava i dužnosti roditelja iz člana 65. stav 2. Ustava


Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Glišić i maloletnog T. G, koga zastupa majka Slobodanka Glišić, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. oktobra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

            Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodanke Glišić i maloletnog T. G. izjavljena protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3107/08 od 21. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 194/10 od 15. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

 

            1. Slobodanka Glišić i maloletni T. G, koga zastupa majka Slobodanka Glišić, oboje iz Beograda, su 7. maja 2010. godine, preko punomoćnika Gordane Timotijević iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, prava deteta iz člana 64. st. 1, 3. i 5. Ustava i prava i dužnosti roditelja iz člana 65. stav 2. Ustava.

            U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3107/08 od 21. oktobra 2009. godine, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, između ostalog, usvojen tužbeni zahtev N. G. i uređen način održavanja ličnih odnosa oca  N.G. sa maloletnim T.G, na način bliže opisan u osporenoj prvostepenoj presudi, a što je po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe suprotno interesima maloletnog deteta; da su osporene presude, po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, zasnovane na pogrešnoj proceni Centra za socijalni rad; da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev i usvojio model koji tužilac nije predložio u tužbi i utvrdio neprecizan termin viđanja; da osporene presude nisu u skladu sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima, Porodičnim zakonom i Nacionalnom strategijom za prevenciju i zaštitu dece od zlostavljanja. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

            2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

                         U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nisu u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveli i obrazložili u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje su označili u ustavnoj žalbi, osim prava na pravično suđenje. S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 36, 46, 64. i 65. Ustava izvode iz, po njihovom mišljenju, izvršene povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

            3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

                        Osporenom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3107/08 od 21. oktobra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog N.G. i uređen način održavanja ličnih odnosa oca N.G. sa maloletnim detetom T.G. na način bliže opisan u osporenoj presudi (stav 1.), odbijen je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog N.G. kojim je tražio da se izmeni presuda tog suda P. 1829/06 od 16. novembra 2006. godine i smanji njegova obaveza da izdržava maloletnog T.G. tako što bi bio obavezan da plaća 15% od svoje ukupne mesečne zarade (stav 2.), odbijen je tužbeni zahtev tužene – protivtužilje Slobodanke Glišić i maloletnog tužioca T.G. da se tužilac – protivtuženi N. G. potpuno liši roditeljskog prava u odnosu na maloletno dete T.G. (stav 3.), ukinuta je privremena mera tog suda doneta 5. decembra 2008. godine kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa N.G. sa maloletnim sinom T.G, na način bliže opisan u ovoj privremenoj meri (stav 4.), određena je privremena mera kojom se uređuje način održavanja ličnih odnosa tužioca – protivtuženog N.G. sa maloletnim detetom T.G. na način bliže opisan u ovoj presudi (stav 5.), opredeljeno je da ova privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja postupka (stav 6.) i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 7.).

                        Protiv ove presude parnične stranke su izjavile žalbe, koje su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 194/10 od 15. marta 2010. godine odbijene kao neosnovane. U obrazloženju te presude je, između ostalog, navedeno: da je za svoju odluku, u obrazloženju iste, prvostepeni sud dao jasne, dovoljne i osnovane razloge, koje je u svemu prihvatio i Apelacioni sud u Beogradu; da je prvostepeni sud, između ostalog, uredio način viđanja maloletnog deteta sa ocem na način koji je kao najbolji preporučen i predložen od Centra za socijalni rad – Odeljenje Voždovac (koji je u svom izveštaju precizno naveo koji su razlozi zbog kojih se predlaže taj način viđanja oca i deteta i koji je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja), i za koji nalazi da je u najboljem interesu maloletnog deteta; da je prvostepeni sud pravilno ocenio, a polazeći od izveštaja Centra za socijalni rad, da nije u interesu maloletnog deteta da se otac potpuno liši roditeljskog prava i da je otac ocenjen, nakon razgovora i posmatranja viđanja oca sa detetom u kontrolisanim uslovima, kao osoba koja je emocionalno vezana za dete i spremna da se angažuje na planu njegovog podizanja i vaspitanja, da ima potrebu za realizacijom roditeljske uloge, da poseduje strpljenje i doslednost u postupanju sa detetom i da kod njega nisu registrovani znaci koji bi ukazivali na psihopatološke promene ličnosti, niti na korišćenje psihoaktivnih supstanci, te da je u interesu maloletnog deteta da ima kontakte sa ocem i da se otac ne liši roditeljskog prava.

                        4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom (član 64. st. 1, 3. i 5.); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

                        Odredbama Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 18/05) propisano je: da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 61. st. 1. do 3.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.).

            5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosilaca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

            Ustavni sud konstatuje da je Peti opštinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, utvrdio, između ostalog, da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe da se N.G, otac maloletnog T.G. liši roditeljskog prava neosnovan, kao i da je usvojio tužbeni zahtev N.G. u delu koji se odnosi na način održavanja ličnih odnosa sa njegovim maloletnim sinom. Ustavni sud smatra da su Peti opštinski sud u Beogradu, a potom i Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o podnetim žalbama, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

            Shodno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i to da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostepene odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude. Ustavni sud smatra da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni zahtev podnosilaca, odnosno zašto je delimično usvojen tužbeni zahtev N.G. iz Beograda, i to detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženjima osporenih presuda, te da je prvostepeni sud za svaki dokaz kome je verovao, kao i onaj kome nije verovao, dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

            S obzirom da je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuju u postupku, preduzimaju zakonom dopuštene radnje i ulažu pravne lekove, a imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a s tim u vezi ni prava zajemčenih odredbama čl. 36, 46, 64. i 65. Ustava.

            Polazeći od svega navedenog, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Sud je ustavnu žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu.

            6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

                                                                           PREDSEDNIK

                                                                            USTAVNOG SUDA

                                                                             dr Bosa Nenadić

 

 

 


• Na vrh stranice