Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Рада Илића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Рада Илића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 256/08 од 9. априла 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радо Илић из Новог Сада је, преко пуномоћника Гордане Катанић, адвоката из Новог Сада, 28. јула 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 256/08 од 9. априла 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, права на живот из члана 24. Устава, права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, права на рад из члана 60. Устава, права на здравствену заштиту из члана 68. Устава и права на социјалну заштиту из члана 69. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео захтев првостепеном органу за остваривање права на једнократну новчану помоћ, који је одбијен решењем Уп-1 број 291-2/2005 од 3. маја 2006. године, а његова жалба изјављена против првостепеног решења је одбијена решењем другостепеног органа Уп-2 број 7-3 од 15. јуна 2006. године. Подносилац даље истиче да је поново поднео захтев који је одбачен закључком Војне поште 4522 Батајница Инт. број 19-232 од 25. септембра 2007. године, а поводом жалбе другостепени орган је поништио наведени закључак и решењем УП-2 број 12-9/2006 од 28. новембра 2007. године поново одбио захтев. Подносилац наводи да је против другостепеног решења поднео Врховном суду Србије тужбу, која је одбијена пресудом У. 256/08 од 9. априла 2009. године.
Подносилац уставне жалбе указује да му је повређено начело забране дискриминације зајемчено чланом 21. Устава, имајући у виду да је позитивно решено о захтеву другог лица које се налазило у истој ситуацији као и подносилац, а да је његов захтев одбијен, те је приложио решење Војне поште 9858 Батајница којим је усвојен захтев А.М. за остваривање права на једнократну новчану помоћ. Подносилац такође сматра да му је повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, наводећи да је поднео захтев за остваривање права на једнократну новчану помоћ још 5. октобра 2005. године, а да је о захтеву решено после пуне четири године, иако је у питању „једноставна правна ствар која захтева хитно решавање". Подносилац затим указује да му је повређено и право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемечено чланом 36. Устава, будући да је „у току вишегодишње борбе са управним органима у једном тренутку погрешно поучен о праву на правни лек, да је његов захтев одлуком управног органа био погрешно одбачен, као и да управни органи нису поштовали рокове за поступање". Коначно, подносилац сматра да му је „незаконитим" ускраћивањем права на једнократну новчану помоћ повређено и уставно право на социјалну заштиту зајемчено чланом 69. Устава. Подносилац уставне жалбе је стога предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије У. 256/08 од 9. априла 2009. године и предмет врати првостепеном управном органу на поновно одлучивање, као и да одлучи о његовом праву на накнаду штете, коју трпи због повреде Уставом зајемчених права.
2. На захтев Уставног суда, Врховни суд Србије је 12. октобра 2009. године доставио Уставном суду списе предмета У. 256/08, а Војна пошта 4522 Батајница је 16. октобра 2009. године доставила списе предмета Уп-1 број 291-2/2005.
Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У. 256/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 19. септембра 2007. године поднео Војној пошти 4522 Батајница захтев за остваривање права на једнократну новчану помоћ. Подносилац је уз захтев приложио усвајајуће решење Војне поште 9858 Батајница у истоветној правној ствари, за друго лице.
Војна пошта 4522 Батајница је 25. септембра 2007. године донела закључак Инт. број 19-232 којим је одбацила захтев подносиоца за признавање права на једнократну новчану помоћ. У образложењу закључка је наведено да је захтев поднет у циљу понављања поступка који је решен коначним решењем Војне поште 1100 Београд Уп-2 број 12-2 од 4. октобра 2006. године, те да нема услова за покретање управног поступка, будући да је управна ствар правноснажно решена.
Подносилац уставне жалбе је 26. октобра 2007. године поднео жалбу Војној пошти 1100 Београд против закључка Војне поште 4522 Батајница Инт. број 19-232 од 25. септембра 2007. године. По жалби подносиоца, Војна пошта 1100 Београд је 28. новембра 2007. године донела решење Уп-2 број 12-9/2006 којим је у тачки 1. диспозитива поништила закључак Војне поште 4522 Батајница, Инт. број 19-232 од 25. септембра 2007. године, а у тачки 2. диспозитива је одбила захтев подносиоца за признавање права на једнократну новчану помоћ. У образложењу решења је наведено да жалилац своје потраживање није засновао на правноснажном решењу о својству мирнодопског војног инвалида као трајном стању већ на решењу којим је привремено разврстан у VII групу са 50% инвалидитета до 30. новембра 2007. године. Другостепени орган је такође навео да је решење Војне поште 9858 Батајница, на које се подносилац позвао, а којим је другом лицу признато право на својство ратног војног инвалида VII групе као трајна категорија, правилно и на закону засновано.
Подносилац уставне жалбе је 11. јануара 2008. године поднео Врховном суду Србије тужбу против другостепеног решења Војне поште 1100 Београд Уп-2 број 12-9/2006 од 28. новембра 2007. године.
Врховни суд Србије је 15. маја 2008. године доставио тужбу на одговор Војној пошти 1100 Београд.
Војна пошта 1100 Београд је 19. јуна 2008. године доставила Врховном суду Србије одговор, у коме је остала код разлога наведених у образложењу оспореног решења, те је предложила да Врховни суд Србије одбије тужбу као неосновану.
Врховни суд Србије је 9. априла 2009. године донео оспорену пресуду У. 256/08 којом је одбио тужбу подносиоца уставне жалбе. У образложењу пресуде је наведено да подносилац није испунио законом прописане услове за признавање права на једнократну новчану помоћ, имајући у виду да своја потраживања није засновао на правноснажном решењу о својству мирнодопског војног инвалида као трајном стању или на налазу војне лекарске комисије о оштећењу организма од најмање 20% која такође представља трајно стање, већ на решењу Градске управе за социјалну и дечију заштиту којим је привремено разврстан у VII групу са 50% инвалидитета до 30. новембра 2007. године.
4. За оцену навода и разлога изнетих у уставној жалби са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (став 2.).
Одредбом члана 24. став 1. Устава је утврђено да је људски живот неприкосновен.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и организацијама аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбом члана 60. став 1. Устава је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом.
Одредбом члана 68. став 1. Устава је утврђено да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.
Одредбама члана 69. Устава је утврђено: да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства (став 1.); да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (став 4.).
Одредбама члана 231. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и „Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време покретања предметног управног поступка и решавања управне ствари подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да ако војно лице за време службе или у вези са службом у Војсци, без своје кривице, задобије рану, повреду или озледу, па због тога наступи оштећење његовог организма од најмање 20%, има право на једнократну новчану помоћ чија се висина одређује према степену телесног оштећења, а степен телесног оштећења се утврђује према савезним прописима којима се уређују права војних инвалида (став 1.); да под условима из става 1. овог члана, једнократна новчана помоћ припада и војном лицу кад наступи оштећење његовог организма од најмање 20% услед болести која је настала или се погоршала као непосредна последица службе у Војсци (став 2.).
Одредбом члана 234. став 1. наведеног Закона утврђено је да се степен телесног оштећења на основу кога се остварује право на једнократну новчану помоћ из члана 231. овог закона доказује правноснажним решењем о признању својства мирнодопског војног инвалида или налазом војне лекарске комисије.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени поступак, Уставни суд је утврдио да је управни поступак започет 19. септембра 2007. године подношењем захтева Војној пошти 4522 Батајница за признавање права на једнократну новчану помоћ, а правноснажно је окончан пресудом Врховног суда Србије У. 256/08 од 9. априла 2009. године. Оцењујући навод подносиоца уставне жалбе да је оспорени поступак започет 5. октобра 2005. године, Уставни суд је нашао да је он неоснован. Наиме, увидом у списе предмета Војне поште 4522 Батајница Уп-1 број 291-2/2005, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе 5. октобра 2005. године поднео захтев за признавање права на једнократну новчану помоћ, а поступак је у том предмету окончан решењем Војне поште 1100 Београд Уп-2 број 7-3 од 15. јуна 2006. године којим је одбијена жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења. Уставни суд је стога оценио да поступак који је покренут захтевом од 19. септембра 2007. године представља нови управни поступак од чијег почетка почиње да се рачуна време које се узима у обзир приликом оцене да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Када је реч о дужини оспореног поступка, Уставни суд је утврдио да је он трајао једну годину и седам месеци.
Уставни суд налази да је појам разумног трајања поступка пред надлежним органима релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, понашања управних и судских органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца. Стога је Уставни суд испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање конкретног поступка.
Испитујући сложеност предмета поступка, Уставни суд је оценио да се у оспореном поступку нису поставила нарочито сложена чињенична и правна питања на која је требало дати одговор.
Оцењујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да ствар није од егзистенцијалног значаја за подносиоца, имајући у виду да је предмет оспореног поступка остваривање права на једнократну новчану помоћ.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац уставне жалбе није допринео продужавању трајања поступка.
Испитујући поступање органа који су водили поступак у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да су предузете све процесне мере да се поступак оконча у разумном року, те је првостепени орган одлучио о захтеву подносиоца у року од шест дана од дана подношења захтева, другостепени орган управе по жалби у року од једног месеца од дана изјављивања жалбе, а Врховни суд Србије по тужби у року од једне године и три месеца од дана подношења тужбе.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је „незаконитим" ускраћивањем права на једнократну новчану помоћ повређено право на социјалну заштиту зајемчено чланом 69. Устава, Уставни суд је оценио да су они неосновани. Наиме, сагласно члану 234. став 1. Закона о Војсци Југославије, степен телесног оштећења на основу кога се остварује право на једнократну новчану помоћ доказује се правноснажним решењем о признању својства мирнодопског војног инвалида или налазом војне лекарске комисије. Дакле, законски услов за признавање права на једнократну новчану помоћ је да решење којим је подносиоцу утврђено својство мирнодопског војног инвалида има карактер трајности, односно да је налазом војне лекарске комисије утврђено телесно оштећење које представља трајно стање. Обзиром да подносилац уставне жалбе своје потраживање није засновао на правноснажном решењу о својству мирнодопског војног инвалида или на налазу војне лекарске комисије, већ на решењу Градске управе за социјалну и дечију заштиту којим је привремено разврстан у VII групу са 50% инвалидитета до 30. новембра 2007. године, Уставни суд је закључио да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да подносилац уставне жалбе није испунио законом прописане услове за остваривање права на једнократну новчану помоћ. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на социјалну заштиту зајемчено чланом 69. Устава.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот из члана 24. Устава, права на рад из члана 60. Устава и права на здравствену заштиту из члана 68. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије У. 256/08 од 9. априла 2009. године повређена наведена уставна права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном управном спору.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено начело забране дискриминације зајемчено чланом 21. Устава, из разлога што је позитивно решено о захтеву другог лица које се налазило у истој ситуацији као и подносилац, а да је његов захтев одбијен, а за шта је као доказ приложио решење Војне поште 9858 Батајница којим је А.М. додељена једнократна новчана помоћ, Уставни суд је оценио да су они неосновани. Наиме, подносилац уставне жалбе није приложио решење којим је А.М. признато својство ратног војног инвалида и на основу кога му је додељена једнократна новчана помоћ, већ само решење Војне поште 9858 Батајница о додели једнократне новчане помоћи. Уставни суд је стога оценио да наводи подносиоца уставне жалбе о различитом поступању надлежних органа нису поткрепљени уставноправно прихватљивим разлозима, већ представљају субјективну оцену подносиоца уставне жалбе о постојању идентитета чињеничног и правног основа у поступку по његовом захтеву и истоврсном захтеву А.М. С обзиром на наведено, Уставни суд налази да није повређено начело забране дискриминације зајемчено чланом 21. Устава.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд је нашао да су они неосновани. Наиме, увидом у списе предмета Врховног суда Србије У. 256/08, Уставни суд је утврдио да је и у закључку Војне поште 4522 Батајница Инт. број 19-232 од 25. септембра 2007. године о одбацивању захтева и у решењу Војне поште 1100 Београд Уп-2 број 12-9/2006 од 28. новембра 2007. године о одбијању захтева дато упутство подносиоцу уставне жалбе о правном средству које може да изјави. Уставни суд је такође утврдио да су и по жалби изјављеној против првостепеног решења и по тужби изјављеној против другостепеног решења одлучивали Уставом и законом установљени органи власти, који су након спроведеног поступка прописаног законом донели ваљано образложене одлуке. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да нису повређена права подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчена чланом 36. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |