Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Тасића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. септембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ђорђа Тасића и утврђује да му је у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету број П. 5976/07 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Налаже се поступајућим судовима да предузму све неопходне мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђорђе Тасић из Београда је 14. априла 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету број П. 5976/07.
У уставној жалби је наведено: да је поступак започет још 1990. године подношењем тужбе Другом општинском суду у Београду против оца подносиоца уставне жалбе и да је предмет заведен под бројем П. 5172/90; да је подносилац ступио у парницу током 1992. године, након смрти свога оца, на место туженог; да је поступак прекинут решењем од 29. октобра 2003. године до окончања парнице П. 1023/93, али да је по предлогу тужиље од 22. јуна 2007. године настављен, иако поступак у предмету П. 1023/93 још увек није окончан; да се на рочишту заказаном за 7. новембар 2007. године на коме је требало да се одлучи о предлогу тужиље за наставак поступка, нико од њених пуномоћника није појавио, без обавештавања суда о разлозима спречености, али да је поступајући судија одбио да поступи по предлогу подносиоца и стави предмет у мировање или да га поучи које друге правне радње може предузети, на који начин му је, по његовом мишљењу, повређено право на правично суђење и начело забране дискриминације; да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, имајући у виду да поступак траје дуже од 19 година и да није донета ниједна пресуда; да су подносиоцу уставне жалбе повређена и права на имовину и на наслеђивање, имајући у виду дужину трајања поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис Првог основног суда у Београду П. 58108/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 5976/07) и документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Н. В. из Београда је 28. новембра 1990. године поднела тужбу Другом општинском суду у Београду против оца подносиоца уставне жалбе, ради утврђења, јер је решењем тог суда О. 1273/90 од 31. октобра 1990. године тужиља упућена на парницу да, иза смрти своје мајке тражи утврђење да, по основу брачне тековине, предметна кућа представља ½ дела власништва стеченог у браку са туженим. Предмет је у Другом општинском суду заведен под бројем П. 5172/90 и прво рочиште за главну расправу је било заказано и одржано 24. децембра 1990. године. Имајући у виду да је тужени преминуо 7. новембра 1991. године, подносилац уставне жалбе се поднеском од 24. септембра 1992. године изјаснио да ступа у парницу иза свог пок. оца, на место туженог.
Поступајући судија је до 28. марта 1995. године, када је донето решење о мировању поступка, заказао 23 рочишта за главну расправу, од којих је 17 рочишта и одржано. Тужиља је поднеском од 5. априла 1995. године поднела суду предлог за повраћај у пређашње стање. Почев од 25. септембра 1995. године у предмету је поступао други судија, те је на рочишту одржаном 25. септембра 1995. године, донето решење којим је усвојен предлог за повраћај у пређашње стање и укинуто решење о мировању поступка.
Почев од 10. септембра 1996. године, а након што је одређено вештачење од стране вештака грађевинске струке, дошло је до промене поступајућег судије, те је нови поступајући судија опозвао решење претходног судије о одређивању вештачења.
На рочишту од 13. децембра 1996. године, које није одржано, констатована је промена председника већа, те је нови поступајући судија у овом предмету поступао до 3. децембра 1999. године, када је поново дошло до промене поступајућег судије. У овом периоду заказано је девет рочишта за главну расправу, од којих је седам рочишта и одржано и на којима су саслушане парничне странке. Нови поступајући судија је заказао два рочишта за главну расправу, од којих је једно одржано, док друго није одржано због његове спречености.
На рочишту одржаном 25. јануара 2001. године констатована је нова промена поступајућег судије. До доношења решења Другог општинског суда у Београду П. 5172/90 од 29. октобра 2003. године којим је прекинут поступак у овој правној ствари до правноснажног окончања поступка који се водио пред тим судом у предмету П. 1023/93, поступајући судија је заказао шест рочишта за главну расправу, од којих је пет рочишта одржано (једно рочиште није одржано због судијине спречености), на којима су саслушани сведоци, одређено вештачење, одређено саслушање парничних странака и прочитани сви писмени докази.
Против решења о прекиду поступка, тужени, овде подносилац уставне жалбе, је 4. новембра 2003. године поднео жалбу, која је одбачена решењем Другог општинског суда у Београду П. 5172/90 од 2. децембра 2003. године.
Поднеском од 22. јуна 2007. године, пуномоћник тужиље је предложио суду наставак поступка, иако поступак у предмету П. 1023/03 није био правноснажно окончан. На рочиште заказано за 7. новембар 2007. године приступио је само тужени, овде подносилац уставне жалбе, док уредно позвани пуномоћник тужиље није приступио, а суд је донео решење да се рочиште не одржи због штрајка запослених. На наредном рочишту одржаном 11. децембра 2007. године, поступајући судија је одредио наставак поступка, са напоменом да се предмет изнесе већу за породичне односе. Поступајућем судији је предмет враћен у рад, због чега је изјавио приговор, који је решењем Окружног суда у Београду од 26. августа 2008. године одбијен као неоснован, са образложењем да се у конкретном случају ради о парници чији је предмет регулисање имовинских односа између чланова породице, те да се не ради о предмету за чије би решавање било надлежно специјализовано веће за породичне спорове, тако да је предмет враћен претходно поступајућем судији у рад. Тај судија је поступао у предмету до 4. маја 2010. године, када је Први основни суд у Београду донео решење којим је усвојен захтев туженог, овде подносиоца уставне жалбе за његово искључење од поступања у предмету који се сада води под бројем П. 58108/10, те је предмет додељен у рад другом судији.
Први основни суд у Београду је 10. јуна 2010. године донео решење П. 58108/10 којим се огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари, а због вредности непокретности, и одредио да се по правноснажности овог решења предмет достави Вишем суду у Београду као стварно и месно надлежном. Против овог решења, подносилац уставне жалбе је 12. јула 2010. године изјавио жалбу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби, почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становиштa да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка, почев од 28. новембра 1990. године као дана подношења тужбе.
Када је реч о дужини трајања оспореног судског поступка, Уставни суд је утврдио да парнични поступак у конкретном предмету траје више од 19 година и да није донета ни првостепена пресуда. Наведено трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Стога, Уставни суд оцењује да, иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних органа власти - судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, трајање судског поступка више од 19 година, у коме није донета ни првостепена пресуда, не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.
Из свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе, који је ступио у парницу током 1992. године на место туженог, иза свог пок. оца, односно након две године од покретања оспореног парничног поступка, повређено право на суђење у разумном року, које, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, гарантује странкама заштиту од неоправданих одлагања и одуговлачења поступка, а донетим судским одлукама обезбеђује ауторитет и делотворност.
Поред тога, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није битно допринео дужини трајања оспореног судског поступка. Подносилац уставне жалбе се углавном уредно одазивао на рочишта за главну расправу (рочиште заказано за 1. јул 1998. године је одложено с обзиром да тужени, овде подносилац уставне жалбе, није приступио), с тим што је више пута тражио изузеће вештака, поднео је предлог за покретање поступка за решавање спорног правног питања пред Врховним судом Србије и захтев за изузеће поступајућег судије.
По оцени Уставног суда, дуго трајање парничног поступка у овом случају је првенствено проузроковано неделотворним поступањем Другог општинског суда у Београду који није предузео све законом предвиђене мере да се овај поступак ефикасно оконча и да се о правима странака одлучи без непотребног одуговлачења. Наиме, у периоду од скоро 20 година је одржано 38 рочишта за главну расправу, више рочишта је одложено због спречености поступајућих судија, а у току поступка је дошло до промене седам поступајућих судија. Поступак је био прекинут решењем Другог општинског суда у Београду П. 5172/90 од 29. октобра 2003. године, све до 11. децембра 2007. године, када је настављен по предлогу тужиље. Поред тога, на рочишту одржаном 11. децембра 2007. године, поступајући судија је одредио да се предмет изнесе већу за породичне односе. Истом судији је предмет враћен у рад, али је судија даље изјавио приговор, који је решењем Окружног суда у Београду од 26. августа 2008. године одбијен као неоснован, са образложењем да се у конкретном случају ради о парници чији је предмет регулисање имовинских односа између чланова породице, те да се не ради о предмету за чије би решавање било надлежно специјализовано веће за породичне спорове. Имајући у виду наведено, наредно рочиште за главну расправу у овој правној ствари је одржано тек 2. децембра 2008. године.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да у периоду од скоро 20 година није донета ни првостепена пресуда, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, на основу члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу усвојио и наложио поступајућим судовима да предузму све неопходне мере како би се предметни парнични поступак окончао у најкраћем могућем року. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није поставио захтев за накнаду штете, Уставни суд је оценио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права у конкретном случају може остварити објављивањем Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".
Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права наведених у уставној жалби, за сада је преурањен, имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, те да постоји могућност да се евентуална повреда осталих назначених права отклони до његовог окончања, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбио.
6. На основу свега наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић