Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Tasića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

            1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Tasića i utvrđuje da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 5976/07  povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

            2. Nalaže se postupajućim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

            3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

            1. Đorđe Tasić iz Beograda je 14. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 5976/07.

            U ustavnoj žalbi je navedeno: da je postupak započet još 1990. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv oca podnosioca ustavne žalbe i da je predmet zaveden pod brojem P. 5172/90; da je podnosilac stupio u parnicu tokom 1992. godine, nakon smrti svoga oca, na mesto tuženog; da je postupak prekinut rešenjem od 29. oktobra 2003. godine do okončanja parnice P. 1023/93, ali da je po predlogu tužilje od 22. juna 2007. godine nastavljen, iako postupak u predmetu P. 1023/93 još uvek nije okončan; da se na ročištu zakazanom za 7. novembar 2007. godine na kome je trebalo da se odluči o predlogu tužilje za nastavak postupka, niko od njenih punomoćnika nije pojavio, bez obaveštavanja suda o razlozima sprečenosti, ali da je postupajući sudija odbio da postupi po predlogu podnosioca i stavi predmet u mirovanje ili da ga pouči koje druge pravne radnje može preduzeti, na koji način mu je, po njegovom mišljenju, povređeno pravo na pravično suđenje i načelo zabrane diskriminacije; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da postupak traje duže od 19 godina i da nije doneta nijedna presuda; da su podnosiocu ustavne žalbe povređena i prava na imovinu i na nasleđivanje, imajući u vidu dužinu trajanja postupka.

            2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

            U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

            3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58108/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5976/07) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje: 

            N. V. iz Beograda je 28. novembra 1990. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv oca podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja, jer je rešenjem tog suda O. 1273/90 od 31. oktobra 1990. godine tužilja upućena na parnicu da, iza smrti svoje majke traži utvrđenje da, po osnovu bračne tekovine, predmetna kuća predstavlja ½ dela vlasništva stečenog u braku sa tuženim. Predmet je u Drugom opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 5172/90 i prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano i održano 24. decembra 1990. godine. Imajući u vidu da je tuženi preminuo 7. novembra 1991. godine, podnosilac ustavne žalbe se podneskom od 24. septembra 1992. godine izjasnio da stupa u parnicu iza svog pok. oca, na mesto tuženog.

            Postupajući sudija je do 28. marta 1995. godine, kada je doneto rešenje o mirovanju postupka, zakazao 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 17 ročišta i održano. Tužilja je podneskom od 5. aprila 1995. godine podnela sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Počev od 25. septembra 1995. godine u predmetu je postupao drugi sudija, te je na ročištu održanom 25. septembra 1995. godine, doneto rešenje kojim je usvojen predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuto rešenje o mirovanju postupka.

            Počev od 10. septembra 1996. godine, a nakon što je određeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke, došlo je do promene postupajućeg sudije, te je novi postupajući sudija opozvao rešenje prethodnog sudije o određivanju veštačenja.

            Na ročištu od 13. decembra 1996. godine, koje nije održano, konstatovana je promena predsednika veća, te je novi postupajući sudija u ovom predmetu postupao do 3. decembra 1999. godine, kada je ponovo došlo do promene postupajućeg sudije. U ovom periodu zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam ročišta i održano i na kojima su saslušane parnične stranke. Novi postupajući sudija je zakazao dva ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno održano, dok drugo nije održano zbog njegove sprečenosti.

            Na ročištu održanom 25. januara 2001. godine konstatovana je nova promena postupajućeg sudije. Do donošenja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/90 od 29. oktobra 2003. godine kojim je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodio pred tim sudom u predmetu P. 1023/93, postupajući sudija je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet ročišta održano (jedno ročište nije održano zbog sudijine sprečenosti), na kojima su saslušani svedoci, određeno veštačenje, određeno saslušanje parničnih stranaka i pročitani svi pismeni dokazi.

            Protiv rešenja o prekidu postupka, tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 4. novembra 2003. godine podneo žalbu, koja je odbačena rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/90 od 2. decembra 2003. godine.

            Podneskom od 22. juna 2007. godine, punomoćnik tužilje je predložio sudu nastavak postupka, iako postupak u predmetu P. 1023/03 nije bio pravnosnažno okončan. Na ročište zakazano za 7. novembar 2007. godine pristupio je samo tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dok uredno pozvani punomoćnik tužilje nije pristupio, a sud je doneo rešenje da se ročište ne održi zbog štrajka zaposlenih. Na narednom ročištu održanom 11. decembra 2007. godine, postupajući sudija je odredio nastavak postupka, sa napomenom da se predmet iznese veću za porodične odnose. Postupajućem sudiji je predmet vraćen u rad, zbog čega je izjavio prigovor, koji je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 26. avgusta 2008. godine odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju radi o parnici čiji je predmet regulisanje imovinskih odnosa između članova porodice, te da se ne radi o predmetu za čije bi rešavanje bilo nadležno specijalizovano veće za porodične sporove, tako da je predmet vraćen prethodno postupajućem sudiji u rad. Taj sudija je postupao u predmetu do 4. maja 2010. godine, kada je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje kojim je usvojen zahtev tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe za njegovo isključenje od postupanja u predmetu koji se sada vodi pod brojem P. 58108/10, te je predmet dodeljen u rad drugom sudiji.

            Prvi osnovni sud u Beogradu je 10. juna 2010. godine doneo rešenje P. 58108/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a zbog vrednosti nepokretnosti, i odredio da se po pravnosnažnosti ovog rešenja predmet dostavi Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom. Protiv ovog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je 12. jula 2010. godine izjavio žalbu.

            4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

            5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 28. novembra 1990. godine kao dana podnošenja tužbe.

                        Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u konkretnom predmetu traje više od 19 godina i da nije doneta ni prvostepena presuda. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka više od 19 godina, u kome nije doneta ni prvostepena presuda, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. 

            Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, koji je stupio u parnicu tokom 1992. godine na mesto tuženog, iza svog pok. oca, odnosno nakon dve godine od pokretanja osporenog parničnog postupka, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje autoritet i delotvornost.

            Pored toga, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije bitno doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Podnosilac ustavne žalbe se uglavnom uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu (ročište zakazano za 1. jul 1998. godine je odloženo s obzirom da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije pristupio), s tim što je više puta tražio izuzeće veštaka, podneo je predlog za pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije i zahtev za izuzeće postupajućeg sudije.

                        Po oceni Ustavnog suda, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim postupanjem Drugog opštinskog suda u Beogradu koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, u periodu od skoro 20 godina je održano 38 ročišta za glavnu raspravu, više ročišta je odloženo zbog sprečenosti postupajućih sudija, a u toku postupka je došlo do promene sedam postupajućih sudija. Postupak je bio prekinut rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5172/90 od 29. oktobra 2003. godine, sve do 11. decembra 2007. godine, kada je nastavljen po predlogu tužilje. Pored toga, na ročištu održanom 11. decembra 2007. godine, postupajući sudija je odredio da se predmet iznese veću za porodične odnose. Istom sudiji je predmet vraćen u rad, ali je sudija dalje izjavio prigovor, koji je  rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 26. avgusta 2008. godine odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju radi o parnici čiji je predmet regulisanje imovinskih odnosa između članova porodice, te da se ne radi o predmetu za čije bi rešavanje bilo nadležno specijalizovano veće za porodične sporove. Imajući u vidu navedeno, naredno ročište  za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari je održano tek 2. decembra 2008. godine.

                        Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da u periodu od skoro 20 godina nije doneta ni prvostepena presuda, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio i naložio postupajućim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije postavio zahtev za naknadu štete, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u konkretnom slučaju može ostvariti objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije".

            Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, te da postoji mogućnost da se eventualna povreda ostalih naznačenih prava otkloni do njegovog okončanja, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

            6. Na osnovu svega navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić