Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дејана Сотирова из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. септембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Сотирова изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 2946/07 од 28. фебруара 2008. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Сотирова изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 4550/02.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Сотиров из Београда је 30. априла 2008. године, преко пуномоћника Желимира Чубрила и Светлане Белопавловић Чубрило, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 2946/07 од 28. фебруара 2008. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, слободе кретања из члана 39. Устава, права детета из члана 64. Устава, права и дужности родитеља из члана 65. Устава и начела посебне заштите породице, мајке, самохраног родитеља и детета из члана 66. Устава. Подносилац уставне жалбе такође истиче да су му наведеним пресудама повређена и права из чл. 3, 4, 5, 10, 12, 13, 14, 18, 27. и 29. Конвенције о правима детета, као и да му је повређено право на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 4550/02.
Подносилац је у уставној жалби, поред осталог, навео: да су судови одбили његов захтев да након развода брака малолетни син буде поверен њему, као оцу детета; да су овакве пресуде неизвршиве, те да нису у интересу ни детета нити родитеља, јер се онемогућава заједничком малолетном сину да оствари контакт на дужи временски период са једним од родитеља; да је за овакву ситуацију одговоран Први општински суд у Београду који није у разумном року одлучио о његовом предлогу за одређивање привремене мере, којом би се до окончања поступка за развод брака заједничко малолетно дете поверило њему; да је пропуштање суда да о томе одлучи довело до тога да он не дозволи самосталан контакт мајке са сином због бојазни да ће она сина одвести у Хрватску, где он неће моћи да га виђа због постојања потернице; да је пресудом Првог општинског суда у Београду њему и његовом малолетном сину повређена слобода кретања из члана 39. Устава, јер им је ускраћено право да се врате у Србију; да је његовом малолетном сину ускраћено право из члана 64. Устава да одржава контакт са оба родитеља, примерено свом узрасту и душевној зрелости; да је ускраћено право родитеља из члана 65. Устава да равноправно издржавају, васпитавају и образују њихово заједничко малолетно дете; да су ускраћена права тужиоца из члана 66. Устава да му се пружи заштита као самохраном родитељу; да су оваквом одлуком Првог општинског суда у Београду повређена права из Конвенције о правима детета, јер поступак није вођен у најбољем интересу малолетног сина, с обзиром на то да му се оваквом одлуком ускраћује контакт са једним од родитеља и то са оцем, који уколико дете преда мајци и ова са њим оде у Загреб, неће моћи да има било какав контакт са својим сином због кривичног поступка и Интерполове потернице; да пошто он на такво ускраћивање својих родитељских права није спреман, принуђен је да не прихвати пресуду Првог општинског суда у Београду, у ком случају, на жалост, мајка неће моћи да остварује контакте са својим сином; да је сагласно чл. 5, 10, 12, 13. и 14. Конвенције о правима детета суд морао да преузме одговорност у правцу саветовања и усмеравања родитеља, те да је требало да прибави и мишљење малолетног М.В.С, о томе на који начин он жели да одржава контакте са родитељима.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да: поништи пресуду Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године, у делу става другог изреке којом је одлучено о поверавању заједничког малолетног детета М.В.С, и у ставу трећем изреке којим је регулисан начин одржавања личних односа, као и пресуду Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године и пресуду Врховног суда Србије Рев. 2946/07 од 28. фебруара 2008. године; нареди Првом општинском суду у Београду да поново одлучи о поверавању малолетног детета М.В.С. оцу Дејану Сотирову; одложи извршење пресуде Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године у делу који је оспорен овом уставном жалбом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 17. јула 2002. године, у својству тужиоца поднео Првом општинском суду у Београду тужбу за развод брака против тужене Јасне Гмајнички Сотиров из Загреба, Република Хрватска. Предложио је да се њихов малолетни син М.В.С. повери на чување, васпитавање и издржавање њему, као оцу детета. Предмет је заведен под бројем П. 4550/02.
У току поступка пред Првим општинским судом у Београду било је заказано укупно 15 рочишта за главну расправу (18. децембра 2002. године, 15. априла 2003. године, 19. фебруара, 1. марта, 30. марта, 28. априла, 5. маја, 15. септембра, 21. октобра, 18. новембра и 24. децембра 2004. године, 20. јануара, 3. марта, 12. маја и 14. јуна 2005. године).
Тужилац је поднеском од 9. августа 2002. године предложио да суд одреди привремену меру, којом би се заједничко малолетно дете парничних странака М.В.С. поверило њему, као оцу детета, до правноснажног окончања парнице, уз обавезу тужене да на име свог доприноса за издржавање малолетног детета месечно плаћа износ од 2.000. динара.
Поступајући судија је дописом од 9. августа 2002. године затражио од Градског центра за социјални рад у Београду - Одељење Стари Град извештај о процени родитељске подобности Дејана Сотирова за поверавање малолетног детета.
Градски центар за социјални рад у Београду - Одељење Стари Град је 19. октобра 2002. године доставио суду извештај о процени родитељске способности Дејана Сотирова. У извештају је, поред осталог, наведено: да се отац испољио као адекватан родитељ, који је у стању да детету пружи задоваљавајући ниво бриге и старања; да дете нема контакт са мајком од јула месеца 2002. године, што свакако није у интересу детета, имајући у виду узраст детета и чињеницу да се, према речима оца, мајка о њему адекватно старала до њиховог одвајања; да је у интересу малолетног детета да се регулише његово виђање са мајком. Орган старатељства је предложио да уколико се дете повери оцу или док се не повери једном од родитеља, мајка на следећи начин виђа дете: сваки други викенд од петка у 17,00 часова до недеље у 19,00 часова; сваки други државни и верски празник; десет дана у зимском периоду и тридесет дана у летњем периоду.
Рочиште за главну расправу заказано за 18. децембар 2002. године није одржано због тога што тужена није уредно позвана дипломатским путем. Суд је наредно рочиште заказао за 21. мај 2003. године.
Пуномоћнику тужене је 27. јануара 2003. године уручена тужба, предлог тужиоца за одређивање привремене мере и позив за рочиште за главну расправу.
Поступајући судија је дописом од 26. фебруара 2003. године затражио од Градског центра за социјални рад у Београду - Одељење Стари Град извештај о процени родитељске подобности Јасне Гмајнички Сотиров за поверавање малолетног детета.
Тужена је 14. марта 2003. године доставила суду одговор на тужбу, у коме је навела да се слаже са делом тужбеног захтева којим се тражи развод брака, јер је дошло до поремећаја у брачним односима. Предложила је да суд повери дете на чување и васпитавање њој, као мајци детета.
Градски центар за социјални рад у Београду - Одељење Стари Град је у допису од 8. априла 2003. године навео да није целисходно да врши процену родитељска подобности мајке детета, јер би на дато мишљење свака незадовољна страна могла истицати приговор месне ненадлежности овог одељења, имајући у виду да мајка детета живи у Загребу.
Поступајући судија је дописом од 28. маја 2003. године затражио од Градског центра за социјални рад у Београду - Одељење Стари Град да допуни извештај од 15. октобра 2002. године, на тај начин што ће дати предлог о начину виђања оца и детета, за случај да се дете повери мајци.
Градски центар за социјални рад у Београду - Одељење Стари Град је у допису од 4. јула 2003. године навео да би у овом тренутку било конструктивно да суд прибави мишљење о родитељској подобности парничних странака од Института за ментално здравље.
Поступајући судија је дописом од 22. јула 2003. године затражио од Института за ментално здравље у Београду да достави мишљење о родитељској подобности парничних странака.
Институт за ментално здравље – Одсек за брак и породицу у Београду је 8. октобра 2003. године доставио суду мишљење о родитељској подобности странака у коме је, поред осталог, наведено: да ниједан од родитеља не испољава симптоме и знаке психијатријског поремећаја; да је родитељска способност оца актуелно сужена његовом неспремношћу да у садашњој породичној констелацији подржи самосталан контакт детета и мајке; да је мајка процењена као подобан родитељ, са адекватним функционалним капацитетима за испуњавање развојних потреба детета с обзиром на његов узраст.
Рочишта за главну расправу заказана за 19. фебруар и 1. март 2004. године нису одржана, јер тужиоцу нису могли да се уредно уруче позиви.
Суд је дописом од 31. марта 2004. године затражио од Министарства унутрашњих послова, Секретаријат у Панчеву да тужиоцу Дејану Сотирову уручи позив за рочиште заказано за 28. април 2004. године, имајући у виду да тужилац већ дужи период избегава пријем судских писмена.
Министарство унутрашњих послова, Секретаријат у Панчеву је дописом од 8. априла 2004. године обавестило суд да је покушано уручење позива тужиоцу, које није извршено из разлога што се именовани одселио са дате адресе.
Центар за социјалну скрб из Загреба, Република Хрватска, је 3. новембра 2004. године доставио суду извештај о социјално-економским приликама тужене и психолошки налаз и мишљење за тужену.
Пуномоћници тужиоца су поднеском од 10. децембра 2004. године поново затражили да суд усвоји предложену привремену меру, те да малолетног М.В.С. повери оцу на чување и васпитавање. За одређивање привремене мере наведени су следећи разлози: да малолетни М.В.С. са оцем од 12. марта 2004. године борави у иностранству; да малолетни М.В.С. не може са оцем легално да се врати у Србију, пошто му је истекла важност канадског пасоша, којим је изашао из земље; да малолетни М.В.С. са оцем не може да се врати у Србију, јер ће због међународне потернице која је издата против његовог оца, вероватно при доласку у земљу бити задржан, док не буде саслушан; да пошто отац нема привремену меру којом би му дете било поверено, полиција ће вероватно позвати мајку да преузме дете, а мајка ће дете одвести у Хрватску, где оцу није дозвољен улазак, чиме би он изгубио контакт са дететом.
Први општински суд у Београду је 24. децембра 2004. године донео решење П. 4550/02 којим је одредио привремену меру тако што је малолетно дете парничних странака М.В.С. привремено поверио на негу, чување и васпитавање тужиоцу – оцу Дејану Сотирову из Београда, почев од дана одређивања привремене мере 24. децембра 2004. године, па до 20. јануара 2005. године када је заказано рочиште за главну расправу. У образложењу решења је наведено: да је суд, руководећи се интересима детета да буде у прилици да оствари нормалне контакте са оба родитеља, посебно што му је у последње три године контакт са мајком био скоро потпуно ускраћен, нашао да је целисходно да се одреди привремена мера поверавања малолетног М.В.С. оцу привремено, до повратка у Србију; да ће на тај начин ова одлука да омогући тужиоцу да се без страха од евентуалног одвођења детета, са дететом врати у Србију и успостави квалитетну сарадњу са туженом, како би постигли догоговор о најбољем решењу за будући живот њиховог детета; да је суд ограничио трајање привремене мере налазећи да све околности, које су предлогу тужиоца наведене као разлози због којих је нужно одредити привремену меру, треба фактички само да омогуће повратак детета у Србију и отклањање опасности да дете на граници буде одузето оцу због евентуалног задржавања, везано за потерницу.
Пуномоћници тужиоца су 4. јануара 2005. године изјавили жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 24. децембра 2004. године. Предложили су да Окружни суд у Београду преиначи првостепено решење у делу у коме је одређено да привремена мера важи до 20. јануара 2005. године, тако што би се одредило да привремена мера важи до правноснажног окончања поступка за развод брака.
Рочиште за главну расправу заказано за 20. јануар 2005. године није одржано због недоласка тужиоца, који је требало да буде саслушан у својству парничне странке. Пуномоћник тужиоца је пре почетка рочишта истакао да му није позната адреса на којој борави тужилац.
Окружни суд у Београду је 25. фебруара 2005. године донео решење Гж. 740/05 којим је одбацио жалбу тужиоца изјављену против решења Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 24. децембра 2004. године. У образложењу решења је наведено да тужилац нема правни интерес за подношење жалбе, јер је привремена мера донета по његовом предлогу и у његову корист, а то што је временски период трајања важења те привремене мере ограничен, може бити само разлог за подношење предлога за продужење рока важења привремене мере.
Рочиште за главну расправу заказано за 12. мај 2005. године такође није одржано због недоласка тужиоца, који је требало да буде саслушан у својству парничне странке.
Први општински суд у Београду је 14. јуна 2005. године донео оспорену пресуду П. 4550/02 којом је: у ставу првом изреке одлучио да се разведе брак тужиоца Дејана Сотирова из Београда и тужене Јасне Гмајнички Сотиров из Загреба, Република Хрватска; у ставу другом изреке одлучио да се малолетно дете парничних странака М.В.С. повери на чување, негу и васпитавање мајци, овде туженој, уз обавезу оца, овде тужиоца, да на име свог доприноса за издржавање малолетног детета плаћа месечно износ од 300 евра у динарској противвредности на дан исплате, сваког 1. до 5. у месецу за текући месец, почев од 1. априла 2003. године, на руке туженој мајци, па убудуће, све док за то постоје услови; у ставу трећем изреке уредио начин одржавања личних односа малолетног детета странака М.В.С. са родитељем са којим не живи – оцем, на следећи начин: сваки други викенд од петка у 17,00 часова до недеље у 19,00 часова; сваки други државни и верски празник; десет дана у зимском периоду и тридесет дана у летњем периоду, те је обавезана мајка малолетног М.В.С. да у наведеним периодима омогући оцу, овде туженом, несметани контакт са дететом, а да ће се преузимање детета од стране оца и враћање након истека времена одређеног за враћање мајци, обавити испред стана где мајка са њим живи; у ставу четвртом изреке је одређено да свака страна сноси своје парничне трошкове. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд, руководећи се интересима детета да буде у прилици да оствари нормалне контакте са оба родитеља, посебно што му је у последње три године контакт са мајком био скоро потпуно ускраћен, нашао да је целисходно да се малолетно дете парничних странака М.В.С. повери на чување, негу и васпитавање мајци, овде туженој; да је оваква одлука суда заснована и на закључку да је тужилац, као отац, недовољно објективно сагледавао родитељску функцију мајке, тј. значај и улогу мајке неопходну за правилан психофизички развој детета; да је тужена током поступка показала да је свесна чињенице да су детету потребна оба родитеља, с обзиром на то да је у време док је са тужиоцем била раздвојена, омогућавала редовне самосталне сусрете оца и сина, чиме је показала да је способна да да приоритет потребама детета.
Пуномоћници тужиоца су 3. августа 2005. године изјавили жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године.
Окружни суд у Београду је 27. јануара 2006. године донео оспорену пресуду Гж. 13437/05 којом је: у ставу првом изреке потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године у делу става другог изреке којим је одлучено о поверавању заједничког малолетног детета, и у ставу трећем изреке и у овом делу жалбу тужиоца одбио као неосновану; у ставу другом изреке укинуо исту пресуду у делу става другог изреке којим је одлучено о обавези тужиоца да на име свог доприноса за издржавање малолетног детета плаћа месечно износ од 300 евра у динарској противвредности на дан исплате, сваког 1. до 5. у месецу за текући месец, почев од 1. априла 2003. године, на руке туженој мајци, па убудуће, те је у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. Пуномоћнику тужиоца је писмени отправак другостепене пресуде уручен 24. октобра 2006. године, а пуномоћнику тужене 26. октобра 2006. године.
Пуномоћници тужиоца су 13. новембра 2005. године изјавили ревизију против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године.
Пуномоћници тужиоца су 22. новембра 2006. године поднели Првом општинском суду у Београду предлог за понављање поступка правноснажно окончаног пресудом Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године у делу става другог изреке којом је одлучено о поверавању заједничког малолетног детета и у ставу трећем изреке којим је уређен начин одржавања личног односа оца са малолетним дететом, а који су потврђени пресудом Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године. У предлогу је истакнуто да је он поднет јер је тужилац стекао могућност да употреби нови доказ – пресуду Опћинског суда у Загребу KZM – 86/03 од 18. травња 2005. године којом је тужилац оглашен кривим да је починио казнено дјело против брака, обитељи и младежи одузимањем дијетета или малољетне особе, и којом је осуђен на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци.
Председник већа Првог општинског суда у Београду је ван рочишта 28. новембра 2006. године донео решење П. 6617/06 којим је одбацио као непотпун предлог тужиоца за понављање поступка.
Пуномоћници тужиоца су 22. јануара 2007. године изјавили жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 6617/06 од 28. новембра 2006. године. Окружни суд у Београду је 26. априла 2007. године донео решење Гж. 3338/07 којим је укинуо решење Првог општинског суда у Београду П. 6617/06 од 28. новембра 2006. године и предмет вратио истом суду на поновни поступак.
Председник већа Првог општинског суда у Београду је 30. маја 2007. године донео решење П. 6617/06 којим је наложио пуномоћнику тужиоца да у року од 8 дана од дана пријема решења уреди и допуни предлог за понављање поступка. Пуномоћници тужиоца су поднеском од 15. јуна 2007. године поступили по решењу суда од 30. маја 2007. године и уредили предлог за понављање поступка.
Председник већа Првог општинског суда у Београду је ван рочишта 16. јула 2007. године донео решење П. 6617/06 којим је у ставу првом изреке застао са поступком по предлогу тужиоца за понављање поступка правноснажно окончаног пресудом Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године, а у ставу другом изреке наставио поступак по ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године. У образложењу решења је наведено: да је одредбом члана 430. став 4. Закона о парничном поступку прописано да у случајевима у којима странка изјави ревизију и истовремено или после тога поднесе предлог за понављање поступка, суд ће одлучити који ће поступак наставити, а са којим ће застати, узимајући у обзир све околности, а нарочито разлоге због којих су оба правна лека поднесена и доказе који су странке предложиле; да је полазећи од цитиране законске одредбе, суд нашао да је целисходно да застане са поступком по предлогу за понављање поступка окончаног пресудом овог суда П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године, до окончања поступка по ревизизји.
Први општински суд у Београду је уз допис од 2. октобра 2007. године доставио Врховном суду Србије списе предмета П. 6617/06, ради одлучивања о ревизији.
Врховни суд Србије је 28. фебруара 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 2946/07 којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13437/05 од 27. јануара 2006. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да су нижестепени судови, водећи рачуна о емоционалним потребама малолетног детета и свим околностима од значаја за његов правилан духовни и физички развој и васпитање и руководећи се првенствено његовим интересима, правилно применили материјално право када су заједничко малолетно дете парничних странака М.В.С. поверили туженој као мајци на негу, чување и васпитавање; да су нижестепени судови правилно уредили и начин одржавања личних односа малолетног детета са другим родитељом - оцем, по уобичајеном моделу виђења. Писмени отправак ревизијске пресуде је уручен пуномоћнику тужиоца 15. априла 2008. године, а пуномоћнику тужене 16. априла 2008. године.
5. Одредбама Устава на чију повреду се указује уставном жалбом утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, и да је напусти и да се у њу врати, а да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости (члан 64. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе равноправни, а да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом (члан 66. став 1.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ - Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97) предвиђено је: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета, без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. тачка 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији (члан 4.); да државе чланице поштују одговорности, права и дужности родитеља или, ако је такав случај, чланова шире породице или заједнице, како је предвиђено локалним обичајима, законских старатеља или других лица законски одговорних за дете, да на начин који је у складу са развојем способности детета обезбеде, упуте и усмеравају дете у остваривању његових права која су призната у овој конвенцији (члан 5.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење, право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота детета и зрелошћу детета, а да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да дете има право на слободу изражавања која обухвата и слободу да тражи, прима и даје информације и идеје свих врста, без обзира на границе, било усмено или писмено или преко штампе, уметности или неког другог медија по избору детета (члан 13. тачка 1.); да државе чланице поштују право детета на слободу мишљења, савести и вероисповести, као и да државе чланице поштују права и дужности родитеља и, ако је такав случај, законитих старатеља да усмеравају дете у остваривању његових права на начин који је у складу са развојем његових способности (члан 14. тач. 1. и 2.).
Одредбе члана 9. Конвенције одређују: да државе чланице обезбеђују да ниједно дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежни органи на основу судског увида одлуче, у складу с одговарајућим законом и процедурама, да је такво раздвајање неопходно и у најбољем интересу детета, те да таква одлука може бити неопходна у одређеном случају, као нпр. ако родитељи злостављају или занемарују дете или ако живе одвојено па се мора донети одлука о месту становања детета (тачка 1.); да у сваком случају, у складу са тачком 1, све заинтересоване стране добиће прилику да учествују у поступку и да изнесу своје мишљење (тачка 2.).
Одредбама члана 10. Конвенције утврђено је: да у складу са обавезом држава чланица, сходно члану 9. тачка 1, захтеве детета или његових родитеља да уђе у државу чланицу или је напусти ради спајања породице, државе чланице решавају на позитиван, хуман и експедитиван начин, а државе чланице, такође, обезбеђују да подношење таквог захтева не повлачи никакве штетне последице за подносиоце захтева и чланове њихове породице (тачка 1.); да дете чији родитељи живе у различитим државама има право да одржава личне везе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим под изузетним околностима, а да у том циљу и у складу са обавезама држава чланица, сходно члану 9. тачка 2, државе чланице поштују права детета и његових родитеља да напусте сваку земљу, укључујући и сопствену, као и да уђу у своју земљу (тачка 2.).
Одредбама члана 18. Конвенције предвиђено је: да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, а да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, као и да су интереси детета њихова основна брига (тачка 1.); да ради гарантовања и унапређења права садржаних у овој Конвенцији, државе чланице пружају родитељима и законитим старатељима одговарајућу помоћ у обављању дужности васпитавања детета и обезбеђују развој институција, објеката и служби за бригу о деци (тачка 2.).
Одребама члана 27. Конвенције, поред осталог, је предвиђено: да државе чланице признају право сваког детета на животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета (тачка 1.); да родитељ(и) и друга лица одговорна за дете имају првенствено одговорност да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета (тачка 2.); да државе чланице, у складу с националним условима и својим могућностима, предузимају одговарајуће мере за помоћ родитељима и другим лицима одговорним за дете, ради остваривања овог права и, у случају потребе, обезбеђују материјалну помоћ и програме потпоре, посебно у погледу исхране, одеће и становања (тачка 3.).
Одредбом члана 29. тачка 1. Конвенције, поред осталог, предвиђено је да су државе чланице сагласне да образовање детета треба да буде усмерено на развој личности детета и развој обдарености и менталних и физичких способности до крајњих граница.
Одредбама Закона о браку и породичним односима („Службени лист СРС“, бр. 22/80 и 11/88 и „Службени лист СРЈ“, бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01), који је био на снази у време покретања брачног спора, било је прописано: да кад надлежни суд у брачном спору донесе пресуду којом се брак разводи, или се поништава, или се одбија тужбени захтев за утврђење да брак постоји, одлучиће истом пресудом о чувању и васпитавању малолетне деце странака, а да ће суд пресудом уредити и начин одржавања личних односа детета са родитељем који не врши родитељско право ако га други родитељ у томе спречава, или ако ценећи све околности случаја, нађе да је то потребно ради заштите детета (члан 125. ст. 1. и 3.); да је суд, односно орган старатељства који доноси одлуку о поверавању деце на чување и васпитавање, дужан да на погодан начин испита све околности које су од значаја за правилан духовни и физички развој и васпитавање детета и да се приликом доношења одлуке руководи првенствено интересима детета, а при том посебно узима у обзир емоционалне потребе и жеље детета о чему прибавља мишљење одговарајућих стручњака увек кад то околности случаја захтевају (члан 130.); да је у току целог поступка за развод брака суд дужан да сарађује са органима старатељства и другим стручним службама које се баве питањима брака и породице, посебно кад брачни другови имају заједничку малолетну децу (члан 359.).
Одредбом члана 145. став 1. Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано да кад странка или њен законски заступник до достављања другостепене одлуке којом се поступак окончава промене своје пребивалиште или стан, дужни су да о томе одмах обавесте суд.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак започет 17. јула 2002. године подношењем тужбе Првом општинском суду у Београду, коју је поднео подносилац уставне жалбе, а да је окончан пресудом Врховног суда Србије Рев. 2946/07 од 28. фебруара 2008. године. Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом је поступак трајно окончан, Уставни суд је стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања предметног парничног поступка.
Када је реч о дужини оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да он је трајао пет година и седам месеци.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност правних и чињеничних питања у конкретном спору, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање судова који су водили поступак, као и значај истакнутог права за подносиоца уставне жалбе. Стога је Уставни суд испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да је парнични поступак био чињенично и правно сложен. Наиме, у предметном поступку је било неопходно одлучити о следећим питањима: о разводу брака; о поверавању заједничког малолетног детета на чување и васпитавање једном од родитеља; о начину одржавања личних односа детета са родитељем који не врши родитељско право; о издржавању детета. Сложености предметног поступка допринела је чињеница да је тужена мајка детета страни држављанин и да је имала пребивалиште у Републици Хрватској, што је проузроковало тешкоће око достављања тужбе туженој и прибављања мишљења о родитељској подобности мајке за поверавање малолетног детета. Такође, парнични поступак је био усложњен и чињеницом да је тужилац, након подношења ревизије, 22. новембра 2006. године поднео и предлог за понављање поступка. Стога је председник већа првостепеног суда најпре испитивао да ли су испуњене претпоставке за расправљање о предлогу за понављање поступка, да би онда приступио одлучивању који ће поступак наставити, а са којим ће застати. Поступак по ревизији је настављен 16. јула 2007. године.
Испитујући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је одлука о поверавању малолетног детета несумњиво била од великог значаја за подносиоца.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подносилац, као тужилац у парничном поступку, битно допринео продужавању трајања поступка. Најпре, рочишта за главну расправу заказана за 19. фебруар и 1. март 2004. године нису одржана због немогућности да се позиви за рочиште уруче тужиоцу, који није пронађен на датој адреси. Такође, тужилац је 12. марта 2004. године отпутовао у иностранство и није се вратио у земљу до окончања парничног поступка, нити је обавестио суд о новој адреси становања, те је суд одложио рочишта која су, ради извођења доказа саслушањем парничних странака, била заказана за 20. јануар и 12. мај 2005. године.
Испитујући поступање судова у овој правној ствари, Уставни суд налази да иако је првостепени поступак трајао две године и 11 месеци, првостепени суд није у значајнијој мери допринео продужавању трајања поступка. Наиме, једина неактивност која би се могла приписати првостепеном суду огледа се у томе што је у периоду од 17. јула 2002. године, када је поднета тужба, па до 19. фебруара 2004. године, суд заказао само три рочишта за главну расправу. Међутим, Уставни суд налази да су томе, пре свега, допринеле следеће околности: тешкоће око достављања тужбе туженој, која је имала пребивалиште у другој држави, и којој је тужба уручена тек 27. јануара 2003. године; тешкоће око достављања позива за рочишта тужиоцу; тешкоће око прибављања стручног мишљења надлежних органа о родитељској подобности парничних странка. Што се тиче поступања Окружног суда у Београду као другостепеног, једина значајна неактивност која му се може приписати јесте кашњење у изради и достављању парничним странкама писменог отправка другостепене пресуде. Наиме, иако је другостепена пресуда донета у року од шест месеци од изјављивања жалбе, другостепеном суду је требало девет месеци да изради и достави странкама писмени отправак пресуде. Коначно, Врховни суд Србије је донео ревизијску пресуду у року од пет месеци од момента када су му достављени списи предмета Првог општинског суда у Београду П. 6617/06 ради одлучивања о ревизији.
Полазећи од тога да је парнични поступак био чињенично и правно сложен, као и да је подносилац уставне жалбе у великој мери и сам допринео продужавању трајања поступка, Уставни суд налази да поступак који је у три инстанце трајао пет година и седам месеци задовољава критеријум разумног рока. Из тих разлога, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку није повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење, Уставни суд налази да није повређено наведено уставно право подносиоца, на које се у жалби позвао. По оцени Уставног суда, судови су у оспореним пресудама пружили уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да заједничко малолетно дете парничних странака треба да се повери на чување и васпитавање туженој, као мајци детета. Наиме, првостепени суд је у току поступка прибавио мишљење Института за ментално здравље – Одсек за брак и породицу у коме је, поред осталог, наведено да је родитељска способност оца актуелно сужена његовом неспремношћу да у досадашњој породичној констелацији подржи самосталан контакт детета и мајке. Поред тога, суд је у току поступка испитао и све околности које су од значаја за правилан духовни и физички развој и васпитавање детета и то како оне објективне природе (економски, стамбени и имовински услови), тако и околности од субјективног значаја (узраст детета, однос родитеља према детету, његове емоционалне односе, досадашњу негу и бригу око детета). Коначно, суд је приликом доношења одлуке имао у виду и исказ тужиоца да се мајка адекватно старала о детету до њиховог одвајања, као и чињеницу да је тужена мајка детета омогућавала тужиоцу да одржава самосталне контакте са дететом, док је дете живело са њом. Уставни суд стога налази да одлука судова да се заједничко малолетно дете парничних странака повери на чување и васпитавање туженој, као мајци детета, није резултат произвољне и арбитрерне примене материјалног права, већ да је пре свега била условљена интересима малолетног детета да оствари нормалне контакте са оба родитеља. Уставни суд је такође оценио да су судови уредили начин одржавања личних односа малолетног детета са другим родитељем – оцем, по уобичајеном моделу виђења, чиме је обезбеђено и право детета које не живи са једним од родитеља на одржавање личних односа и непосредних контаката са оба родитеља.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је нашао да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама повређено право на слободу кретања из члана 39. Устава и члана 10. Конвенције Уједињених нација о правима детета, Уставни суд је нашао да се предмет одлучивања судова у оспореним пресудама ни на који начин не може довести у везу са повредом наведеног уставног права подносиоца. Наиме, Уставни суд налази да тиме што је оспореним пресудама заједничко малолетно дете парничних странака поверено на чување и васпитавање туженој, као мајци детета, тужилац, овде подносилац уставне жалбе није спречен да се врати у Републику Србију. Уставни суд је стога оценио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на слободу кретања зајемчено чланом 39. Устава и члана 10. Конвенције Уједињених нација о правима детета.
Навод о повреди права детета из члана 64. Устава и члана 3. Конвенције Уједињених нација о правима детета, подносилац уставне жалбе заснива на томе да је оспореним пресудама његовом малолетном сину ускраћено право да одржава контакт са оба родитеља, примерено свом узрасту и душевној зрелости. Међутим, Уставни суд налази да је управо подносилац уставне жалбе ускраћивао свом малолетном детету право да одржава контакт са својом мајком, да би након одласка тужиоца са дететом на непознато боравиште у иностранство, тај контакт у потпуности био онемогућен. Имајући у виду да су судови приликом доношења оспорених пресуда били руковођени интересом малолетног детета да оствари нормалне контакте са оба родитеља, Уставни суд оцењује да није повређено ни право зајемечно чланом 64. Устава.
Навод о повреди права родитеља из члана 65. Устава и члана 18. Конвенције Уједињених нација о правима детета, подносилац уставне жалбе заснива на томе да је оспореним пресудама ускраћено право родитеља да равноправно издржавају, васпитавају и образују њихово заједничко малолетно дете. Међутим, Уставни суд налази да је оспореним пресудама управо створена могућност да оба родитеља равноправно учествују у васпитавању, образовању и издржавању њиховог заједничког малолетног детета, а што је до тада било онемогућено туженој, као мајци детета. Уставни суд је стога оценио да није повређено ни право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 65. Устава и чланом 18. Конвенције Уједињених нација о правима детета.
Навод о повреди права из члана 66. Устава подносилац уставне жалбе заснива на томе да је њему као самохраном родитељу у Републици Србији ускраћено право на пружање заштите. Међутим, подносилац је у уставној жалби навео да је он као отац имао много боље социјалноекономске услове за развој детета у односу на мајку – стан у Београду, запослење на високо плаћеном месту и омогућавање детету да похађа најбоље школе. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да подносилац уставне жалбе није пружио уставноправне разлоге да му је ускраћено право из члана 66. Устава.
Навод о повреди права из чл. 12, 13. и 14. Конвенције Уједињених нација о правима детета подносилац уставне жалбе заснива на томе да суд у току поступка није прибавио мишљење малолетног М.В.С. о томе на који начин он жели да одржава контакте са родитељима, уз напомену да је он, иако има тек девет година, способан да изрази своје мишљење. Уставни суд констатује да је у току поступка пред првостепеним судом тужилац отпутовао са својим малолетним сином М.В.С. на непознато боравиште у иностранство, те да се до момента окончања поступка нису вратили у земљу. Имајући у виду да је малолетни М.В.С. био недоступан суду, Уставни суд налази да судови оспореним пресудама нису повредили ни права из чл. 12, 13. и 14. Конвенције Уједињених нација о правима детета.
Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге да су му повређена права зајемчена чл. 4, 5, 27. и 29. Конвенције Уједињених нација о правима детета.
9. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења пресуде Првог општинског суда у Београду П. 4550/02 од 14. јуна 2005. године, Уставни суд констатује да није одлучивао о том захтеву, јер је донео коначну одлуку којом је уставну жалбу одбио као неосновану, те је тиме наведени захтев постао беспредметан.
10. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић