Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović,  mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Sotirova iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Sotirova izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2946/07 od 28. februara 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Sotirova izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4550/02. 

O b r a z l o ž e nj e

             1. Dejan Sotirov iz Beograda je 30. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Želimira Čubrila i Svetlane Belopavlović Čubrilo, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2946/07 od 28. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, slobode kretanja iz člana 39. Ustava, prava deteta iz člana 64. Ustava, prava i dužnosti roditelja iz člana 65. Ustava i načela posebne zaštite porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. Ustava.  Podnosilac ustavne žalbe takođe ističe da su mu navedenim presudama povređena i prava iz čl. 3, 4, 5, 10, 12, 13, 14, 18, 27. i 29. Konvencije o pravima deteta, kao i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4550/02.

            Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da su sudovi odbili njegov zahtev da nakon razvoda braka maloletni sin bude poveren njemu, kao ocu deteta; da su ovakve presude neizvršive, te da nisu u interesu ni deteta niti roditelja, jer se onemogućava zajedničkom maloletnom sinu da ostvari kontakt na duži vremenski period sa jednim od roditelja; da je za ovakvu situaciju odgovoran Prvi opštinski sud u Beogradu koji nije u razumnom roku odlučio o njegovom predlogu za određivanje privremene mere, kojom bi se do okončanja postupka za razvod braka zajedničko maloletno dete poverilo njemu; da je propuštanje suda da o tome odluči dovelo do toga da on ne dozvoli samostalan kontakt majke sa sinom zbog bojazni da će ona sina odvesti u Hrvatsku, gde on neće moći da ga viđa zbog postojanja poternice; da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu njemu i njegovom maloletnom sinu povređena sloboda kretanja iz člana 39. Ustava, jer im je uskraćeno pravo da se vrate u Srbiju; da je njegovom maloletnom sinu uskraćeno pravo iz člana 64. Ustava da održava kontakt sa oba roditelja, primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti; da je uskraćeno pravo roditelja iz člana 65. Ustava da ravnopravno izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju njihovo zajedničko maloletno dete; da su uskraćena prava tužioca iz člana 66. Ustava da mu se pruži zaštita kao samohranom roditelju; da su ovakvom odlukom Prvog opštinskog suda u Beogradu povređena prava iz Konvencije o pravima deteta, jer postupak nije vođen u najboljem interesu maloletnog  sina, s obzirom na to da mu se ovakvom odlukom uskraćuje kontakt sa jednim od roditelja i to sa ocem, koji ukoliko dete preda majci i ova sa njim ode u Zagreb, neće moći da ima bilo kakav kontakt sa svojim sinom zbog krivičnog postupka i Interpolove poternice; da pošto on na takvo uskraćivanje svojih roditeljskih prava nije spreman, prinuđen je da ne prihvati presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu, u kom slučaju, na žalost, majka neće moći da ostvaruje kontakte sa svojim sinom; da je saglasno čl. 5, 10, 12, 13. i 14. Konvencije o pravima deteta sud morao da preuzme odgovornost u pravcu savetovanja i usmeravanja roditelja, te da je trebalo da pribavi i mišljenje maloletnog M.V.S, o tome na koji način on želi da održava kontakte sa roditeljima.

            Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da: poništi presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine, u delu stava drugog izreke kojom je odlučeno o poveravanju zajedničkog maloletnog deteta M.V.S, i u stavu trećem izreke kojim je regulisan način održavanja ličnih odnosa, kao i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 2946/07 od 28. februara 2008. godine; naredi Prvom opštinskom sudu u Beogradu da ponovo odluči o poveravanju maloletnog deteta M.V.S. ocu Dejanu Sotirovu; odloži izvršenje presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine u delu koji je osporen ovom ustavnom žalbom.

             2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.  

          U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

          3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

          Podnosilac ustavne žalbe je 17. jula 2002. godine, u svojstvu tužioca podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu za razvod braka protiv tužene Jasne Gmajnički Sotirov iz Zagreba, Republika Hrvatska. Predložio je da se njihov maloletni sin M.V.S. poveri na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje njemu, kao ocu deteta. Predmet je zaveden pod brojem P. 4550/02.

         U toku postupka pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je zakazano ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu (18. decembra 2002. godine, 15. aprila 2003. godine, 19. februara, 1. marta, 30. marta, 28. aprila, 5. maja, 15. septembra, 21. oktobra, 18. novembra i 24. decembra 2004. godine, 20. januara, 3. marta, 12. maja i 14. juna 2005. godine).

         Tužilac je podneskom od 9. avgusta 2002. godine predložio da sud odredi privremenu meru, kojom bi se zajedničko maloletno dete parničnih stranaka M.V.S. poverilo njemu, kao ocu deteta, do pravnosnažnog okončanja parnice, uz obavezu tužene da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta mesečno plaća iznos od 2.000. dinara.

         Postupajući sudija je dopisom od 9. avgusta 2002. godine zatražio od Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Stari Grad izveštaj o proceni roditeljske podobnosti Dejana Sotirova za poveravanje maloletnog deteta.

          Gradski centar za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Stari Grad je 19. oktobra 2002. godine dostavio sudu izveštaj o proceni roditeljske sposobnosti Dejana Sotirova. U izveštaju je, pored ostalog, navedeno: da se otac ispoljio kao adekvatan roditelj, koji je u stanju da detetu pruži  zadovaljavajući nivo brige i staranja; da dete nema kontakt sa majkom od jula meseca 2002. godine, što svakako nije u interesu deteta, imajući u vidu uzrast deteta i činjenicu da se, prema rečima oca, majka o njemu adekvatno starala do njihovog odvajanja; da je u interesu maloletnog deteta da se reguliše njegovo viđanje sa majkom. Organ starateljstva je predložio da ukoliko se dete poveri ocu ili dok se ne poveri jednom od roditelja, majka na sledeći način viđa dete: svaki drugi vikend od petka u 17,00 časova do nedelje u 19,00 časova; svaki drugi državni i verski praznik; deset dana u zimskom periodu i trideset dana u letnjem periodu.

         Ročište za glavnu raspravu zakazano za 18. decembar 2002. godine nije održano zbog toga što tužena nije uredno pozvana diplomatskim putem. Sud je naredno ročište zakazao za 21. maj 2003. godine.

         Punomoćniku tužene je 27. januara 2003. godine uručena tužba, predlog tužioca za određivanje privremene mere i poziv za ročište za glavnu raspravu.

          Postupajući sudija je dopisom od 26. februara 2003. godine zatražio od Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Stari Grad izveštaj o proceni roditeljske podobnosti Jasne Gmajnički Sotirov za poveravanje maloletnog deteta.

          Tužena je 14. marta 2003. godine dostavila sudu odgovor na tužbu, u kome je navela da se slaže sa delom tužbenog zahteva kojim se traži razvod braka, jer je došlo do poremećaja u bračnim odnosima. Predložila je da sud poveri dete na čuvanje i vaspitavanje njoj, kao majci deteta.

           Gradski centar za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Stari Grad je u dopisu od 8. aprila 2003. godine naveo da nije celishodno da vrši procenu roditeljska podobnosti majke deteta, jer bi na dato mišljenje svaka nezadovoljna strana mogla isticati prigovor mesne nenadležnosti ovog odeljenja, imajući u vidu da majka deteta živi u Zagrebu.

          Postupajući sudija je dopisom od 28. maja 2003. godine zatražio od Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Stari Grad da dopuni izveštaj od 15. oktobra 2002. godine, na taj način što će dati predlog o načinu viđanja oca i deteta, za slučaj da se dete poveri majci.

          Gradski centar za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Stari Grad je u dopisu od 4. jula 2003. godine naveo da bi u ovom trenutku bilo konstruktivno da sud pribavi mišljenje o roditeljskoj podobnosti parničnih stranaka od Instituta za mentalno zdravlje.

           Postupajući sudija je dopisom od 22. jula 2003. godine zatražio od Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu da dostavi mišljenje o roditeljskoj podobnosti parničnih stranaka.

          Institut za mentalno zdravlje – Odsek za brak i porodicu u Beogradu je 8. oktobra 2003. godine dostavio sudu mišljenje o roditeljskoj podobnosti stranaka u kome je, pored ostalog, navedeno: da nijedan od roditelja ne ispoljava simptome i znake psihijatrijskog poremećaja; da je roditeljska sposobnost oca aktuelno sužena njegovom nespremnošću da u sadašnjoj porodičnoj konstelaciji podrži samostalan kontakt deteta i majke; da je majka procenjena kao podoban roditelj, sa adekvatnim funkcionalnim kapacitetima za ispunjavanje razvojnih potreba deteta s obzirom na njegov uzrast.

            Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 19. februar i 1. mart 2004. godine nisu održana, jer tužiocu nisu mogli da se uredno uruče pozivi.

            Sud je dopisom od 31. marta 2004. godine zatražio od Ministarstva unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Pančevu da tužiocu Dejanu Sotirovu uruči poziv za ročište zakazano za 28. april 2004. godine, imajući u vidu da tužilac već duži period izbegava prijem sudskih pismena.

            Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Pančevu je dopisom od 8. aprila 2004. godine obavestilo sud da je pokušano uručenje poziva tužiocu, koje nije izvršeno iz razloga što se imenovani odselio sa date adrese.

            Centar za socijalnu skrb iz Zagreba, Republika Hrvatska, je 3. novembra 2004. godine dostavio sudu izveštaj o socijalno-ekonomskim prilikama tužene i psihološki nalaz i mišljenje za tuženu.

          Punomoćnici tužioca su podneskom od 10. decembra 2004. godine ponovo zatražili da sud usvoji predloženu privremenu meru, te da maloletnog M.V.S. poveri ocu na čuvanje i vaspitavanje. Za određivanje privremene mere navedeni su sledeći razlozi: da maloletni M.V.S. sa ocem od 12. marta 2004. godine boravi u inostranstvu; da maloletni M.V.S. ne može sa ocem legalno da se vrati u Srbiju, pošto mu je istekla važnost kanadskog pasoša, kojim je izašao iz zemlje; da maloletni M.V.S. sa ocem ne može da se vrati u Srbiju, jer će zbog međunarodne poternice koja je izdata protiv njegovog oca, verovatno pri dolasku u zemlju biti zadržan, dok ne bude saslušan; da pošto otac nema privremenu meru kojom bi mu dete bilo povereno, policija će verovatno pozvati majku da preuzme dete, a majka će dete odvesti u Hrvatsku, gde ocu nije dozvoljen ulazak, čime bi on izgubio kontakt sa detetom.

            Prvi opštinski sud u Beogradu je 24. decembra 2004. godine doneo rešenje P. 4550/02 kojim je odredio privremenu meru tako što je maloletno dete parničnih stranaka M.V.S. privremeno poverio na negu, čuvanje i vaspitavanje tužiocu – ocu Dejanu Sotirovu iz Beograda, počev od dana određivanja privremene mere 24. decembra 2004. godine, pa do 20. januara 2005. godine kada je zakazano ročište za glavnu raspravu. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je sud, rukovodeći se interesima deteta da bude u prilici da ostvari normalne kontakte sa oba roditelja, posebno što mu je u poslednje tri godine kontakt sa majkom bio skoro potpuno uskraćen, našao da je celishodno da se odredi privremena mera poveravanja maloletnog M.V.S. ocu privremeno, do povratka u Srbiju; da će na taj način ova odluka da omogući tužiocu da se bez straha od eventualnog odvođenja deteta, sa detetom vrati u Srbiju i uspostavi kvalitetnu saradnju sa tuženom, kako bi postigli dogogovor o najboljem rešenju za budući život njihovog deteta; da je sud ograničio trajanje privremene mere nalazeći da sve okolnosti, koje su predlogu tužioca navedene kao razlozi zbog kojih je nužno odrediti privremenu meru, treba faktički samo da omoguće povratak deteta u Srbiju i otklanjanje opasnosti da dete na granici bude oduzeto ocu zbog eventualnog zadržavanja, vezano za poternicu.

           Punomoćnici tužioca su 4. januara 2005. godine izjavili žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 24. decembra 2004. godine. Predložili su da Okružni sud u Beogradu preinači prvostepeno rešenje u delu u kome je određeno da privremena mera važi do 20. januara 2005. godine, tako što bi se odredilo da privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja postupka za razvod braka.

            Ročište za glavnu raspravu zakazano za 20. januar 2005. godine nije održano zbog nedolaska tužioca, koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke. Punomoćnik tužioca je pre početka ročišta istakao da mu nije poznata adresa na kojoj boravi tužilac.

          Okružni sud u Beogradu je 25. februara 2005. godine doneo rešenje Gž. 740/05 kojim je odbacio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 24. decembra 2004. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da tužilac nema pravni interes za podnošenje žalbe, jer je privremena mera doneta po njegovom predlogu i u njegovu korist, a to što je vremenski period trajanja važenja te privremene mere ograničen, može biti samo razlog za podnošenje predloga za produženje roka važenja privremene mere.

             Ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. maj 2005. godine takođe nije održano zbog nedolaska tužioca, koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke.

            Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. juna 2005. godine doneo osporenu presudu P. 4550/02 kojom je: u stavu prvom izreke odlučio da se razvede brak tužioca  Dejana Sotirova iz Beograda i tužene Jasne Gmajnički Sotirov iz Zagreba, Republika Hrvatska; u stavu drugom izreke odlučio da se maloletno dete parničnih stranaka M.V.S. poveri na čuvanje, negu i vaspitavanje majci, ovde tuženoj, uz obavezu oca, ovde tužioca, da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta plaća mesečno iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, svakog 1. do 5. u mesecu za tekući mesec, počev od 1. aprila 2003. godine, na ruke tuženoj majci, pa ubuduće, sve dok za to postoje uslovi; u stavu trećem izreke uredio način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta stranaka M.V.S. sa roditeljem sa kojim ne živi – ocem, na sledeći način: svaki drugi vikend od petka u 17,00 časova do nedelje u 19,00 časova; svaki drugi državni i verski praznik; deset dana u zimskom periodu i trideset dana u letnjem periodu, te je obavezana majka maloletnog M.V.S. da u navedenim periodima omogući ocu, ovde tuženom, nesmetani kontakt sa detetom, a da će se preuzimanje deteta od strane oca i vraćanje nakon isteka vremena određenog za vraćanje majci, obaviti ispred stana gde majka sa njim živi; u stavu četvrtom izreke je određeno da svaka strana snosi svoje parnične troškove. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud, rukovodeći se interesima deteta da bude u prilici da ostvari normalne kontakte sa oba roditelja, posebno što mu je u poslednje tri godine kontakt sa majkom bio skoro potpuno uskraćen, našao da je celishodno da se maloletno dete parničnih stranaka M.V.S. poveri na čuvanje, negu i vaspitavanje majci, ovde tuženoj; da je ovakva odluka suda zasnovana i na zaključku da je tužilac, kao otac, nedovoljno objektivno sagledavao roditeljsku funkciju majke, tj. značaj i ulogu majke neophodnu za pravilan psihofizički razvoj deteta; da je tužena tokom postupka pokazala da je svesna činjenice da su detetu potrebna oba roditelja, s obzirom na to da je u vreme dok je sa tužiocem bila razdvojena, omogućavala redovne samostalne susrete oca i sina, čime je pokazala da je sposobna da da prioritet potrebama deteta.

           Punomoćnici tužioca su 3. avgusta 2005. godine izjavili žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine.

            Okružni sud u Beogradu je 27. januara 2006. godine doneo osporenu presudu Gž. 13437/05 kojom je: u stavu prvom izreke potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o poveravanju zajedničkog maloletnog deteta, i u stavu trećem izreke i u ovom delu žalbu tužioca odbio kao neosnovanu; u stavu drugom izreke ukinuo istu presudu u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o obavezi tužioca da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta plaća mesečno iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, svakog 1. do 5. u mesecu za tekući mesec, počev od 1. aprila 2003. godine, na ruke tuženoj majci, pa ubuduće, te je u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Punomoćniku tužioca je pismeni otpravak drugostepene presude uručen 24. oktobra 2006. godine, a punomoćniku tužene 26. oktobra 2006. godine.

             Punomoćnici tužioca su 13. novembra 2005. godine izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine.

            Punomoćnici tužioca su 22. novembra 2006. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine u delu stava drugog izreke kojom je odlučeno o poveravanju zajedničkog maloletnog deteta i u stavu trećem izreke kojim je uređen način održavanja ličnog odnosa oca sa maloletnim detetom, a koji su potvrđeni presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine. U predlogu je istaknuto da je on podnet jer je  tužilac stekao mogućnost da upotrebi novi dokaz – presudu Općinskog suda u Zagrebu KZM – 86/03 od 18. travnja 2005. godine kojom je tužilac oglašen krivim da je počinio kazneno djelo protiv braka, obitelji i mladeži oduzimanjem dijeteta ili maloljetne osobe, i kojom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci.

              Predsednik veća Prvog opštinskog suda u Beogradu je van ročišta 28. novembra 2006. godine doneo rešenje P. 6617/06 kojim je odbacio kao nepotpun predlog tužioca za ponavljanje postupka.

              Punomoćnici tužioca su 22. januara 2007. godine izjavili žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6617/06 od 28. novembra 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je 26. aprila 2007. godine doneo rešenje Gž. 3338/07 kojim je ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6617/06 od 28. novembra 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

              Predsednik veća Prvog opštinskog suda u Beogradu je 30. maja 2007. godine doneo rešenje P. 6617/06 kojim je naložio punomoćniku tužioca da u roku od 8 dana od dana prijema rešenja uredi i dopuni predlog za ponavljanje postupka. Punomoćnici tužioca su podneskom od 15. juna 2007. godine postupili po rešenju suda od 30. maja 2007. godine i uredili predlog za ponavljanje postupka.

              Predsednik veća Prvog opštinskog suda u Beogradu je van ročišta 16. jula 2007. godine doneo rešenje P. 6617/06 kojim je u stavu prvom izreke zastao sa postupkom po predlogu tužioca za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine, a u stavu drugom izreke nastavio postupak po reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je odredbom člana 430. stav 4. Zakona o parničnom postupku propisano da u slučajevima u kojima stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za ponavljanje postupka, sud će odlučiti koji će postupak nastaviti, a sa kojim će zastati, uzimajući u obzir sve okolnosti, a naročito razloge zbog kojih su oba pravna leka podnesena i dokaze koji su stranke predložile; da je polazeći od citirane zakonske odredbe, sud našao da je celishodno da zastane sa postupkom po predlogu za ponavljanje postupka okončanog presudom ovog suda P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine, do okončanja postupka po revizizji.

               Prvi opštinski sud u Beogradu je uz dopis od 2. oktobra 2007. godine dostavio Vrhovnom sudu Srbije spise predmeta P. 6617/06, radi odlučivanja o reviziji.

                Vrhovni sud Srbije je 28. februara 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 2946/07 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13437/05 od 27. januara 2006. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da su nižestepeni sudovi, vodeći računa o emocionalnim potrebama maloletnog deteta i svim okolnostima od značaja za njegov pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitanje i rukovodeći se prvenstveno njegovim interesima, pravilno primenili materijalno pravo kada su zajedničko maloletno dete parničnih stranaka M.V.S. poverili tuženoj kao majci na negu, čuvanje i vaspitavanje; da su nižestepeni sudovi pravilno uredili i način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa drugim roditeljom - ocem, po uobičajenom modelu viđenja. Pismeni otpravak revizijske presude je uručen punomoćniku tužioca 15. aprila 2008. godine, a punomoćniku tužene 16. aprila 2008. godine.

                5. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, i da je napusti i da se u nju vrati, a da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti (član 64. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i da su u tome ravnopravni, a da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.).

            Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, br. 4/96 i 2/97) predviđeno je: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. tačka 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji (član 4.); da države članice poštuju odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, ako je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih lica zakonski odgovornih za dete, da na način koji je u skladu sa razvojem sposobnosti deteta obezbede, upute i usmeravaju dete u ostvarivanju njegovih prava koja su priznata u ovoj konvenciji (član 5.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje, pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života deteta i zrelošću deteta, a da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da dete ima pravo na slobodu izražavanja koja obuhvata i slobodu da traži, prima i daje informacije i ideje svih vrsta, bez obzira na granice, bilo usmeno ili pismeno ili preko štampe, umetnosti ili nekog drugog medija po izboru deteta (član 13. tačka 1.); da države članice poštuju pravo deteta na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti, kao i da države članice poštuju prava i dužnosti roditelja i, ako je takav slučaj, zakonitih staratelja da usmeravaju dete u ostvarivanju njegovih prava na način koji je u skladu sa razvojem njegovih sposobnosti (član 14. tač. 1. i 2.).

            Odredbe člana 9. Konvencije određuju: da države članice obezbeđuju da nijedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče, u skladu s odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta, te da takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao npr. ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili ako žive odvojeno pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta (tačka 1.); da u svakom slučaju, u skladu sa tačkom 1, sve zainteresovane strane dobiće priliku da učestvuju u postupku i da iznesu svoje mišljenje (tačka 2.).

            Odredbama člana 10. Konvencije utvrđeno je: da u skladu sa obavezom država članica, shodno članu 9. tačka 1, zahteve deteta ili njegovih roditelja da uđe u državu članicu ili je napusti radi spajanja porodice, države članice rešavaju na pozitivan, human i ekspeditivan način, a države članice, takođe, obezbeđuju da podnošenje takvog zahteva ne povlači nikakve štetne posledice za podnosioce zahteva i članove njihove porodice (tačka 1.); da dete čiji roditelji žive u različitim državama ima pravo da održava lične veze i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim pod izuzetnim okolnostima, a da u tom cilju i u skladu sa obavezama država članica, shodno članu 9. tačka 2, države članice poštuju prava deteta i njegovih roditelja da napuste svaku zemlju, uključujući i sopstvenu, kao i da uđu u svoju zemlju (tačka 2.).

            Odredbama člana 18. Konvencije predviđeno je: da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, a da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, kao i da su interesi deteta njihova osnovna briga (tačka 1.); da radi garantovanja i unapređenja prava sadržanih u ovoj Konvenciji, države članice pružaju roditeljima i zakonitim starateljima odgovarajuću pomoć u obavljanju dužnosti vaspitavanja deteta i obezbeđuju razvoj institucija, objekata i službi za brigu o deci (tačka 2.).

            Odrebama člana 27. Konvencije, pored ostalog, je predviđeno: da države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta (tačka 1.); da roditelj(i) i druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta (tačka 2.); da države članice, u skladu s nacionalnim uslovima i svojim mogućnostima, preduzimaju odgovarajuće mere za pomoć roditeljima i drugim licima odgovornim za dete, radi ostvarivanja ovog prava i, u slučaju potrebe, obezbeđuju materijalnu pomoć i programe potpore, posebno u pogledu ishrane, odeće i stanovanja (tačka 3.).

            Odredbom člana 29. tačka 1. Konvencije, pored ostalog,  predviđeno je da su države članice saglasne da obrazovanje deteta treba da bude usmereno na razvoj ličnosti deteta i razvoj obdarenosti i mentalnih i fizičkih sposobnosti do krajnjih granica.

            Odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni list SRS“,  br. 22/80 i 11/88 i „Službeni list SRJ“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je bio na snazi u vreme pokretanja bračnog spora, bilo je propisano: da kad nadležni sud u bračnom sporu donese presudu kojom se brak razvodi, ili se poništava, ili se odbija tužbeni zahtev za utvrđenje da brak postoji, odlučiće istom presudom o čuvanju i vaspitavanju maloletne dece stranaka, a da će sud presudom urediti i način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo ako ga drugi roditelj u tome sprečava, ili ako ceneći sve okolnosti slučaja, nađe da je to potrebno radi zaštite deteta (član 125. st. 1. i 3.); da je sud, odnosno organ starateljstva koji donosi odluku o poveravanju dece na čuvanje i vaspitavanje, dužan da na pogodan način ispita sve okolnosti koje su od značaja za pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitavanje deteta i da se prilikom donošenja odluke rukovodi prvenstveno interesima deteta, a pri tom posebno uzima u obzir emocionalne potrebe i želje deteta o čemu pribavlja mišljenje odgovarajućih stručnjaka uvek kad to okolnosti slučaja zahtevaju (član 130.); da je u toku celog postupka za razvod braka sud dužan da sarađuje sa organima starateljstva i drugim stručnim službama koje se bave pitanjima braka i porodice, posebno kad bračni drugovi imaju zajedničku maloletnu decu (član 359.).

            Odredbom člana 145. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77,  36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91  i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene svoje prebivalište ili stan, dužni su da o tome odmah obaveste sud.

            6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započet 17. jula 2002. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, a da je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2946/07 od 28. februara 2008. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

              Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on je trajao pet godina i sedam meseci.

            Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na  dužinu trajanja postupka.

              U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Naime, u predmetnom postupku je bilo neophodno odlučiti o sledećim pitanjima: o razvodu braka; o poveravanju zajedničkog maloletnog deteta na čuvanje i vaspitavanje jednom od roditelja; o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo; o izdržavanju deteta. Složenosti predmetnog postupka doprinela je činjenica da je tužena majka deteta strani državljanin i da je imala prebivalište u Republici Hrvatskoj, što je prouzrokovalo teškoće oko dostavljanja tužbe tuženoj i pribavljanja mišljenja o roditeljskoj podobnosti majke za poveravanje maloletnog deteta. Takođe, parnični postupak je bio usložnjen i činjenicom da je tužilac, nakon podnošenja revizije, 22. novembra 2006. godine podneo i predlog za ponavljanje postupka. Stoga je predsednik veća prvostepenog suda najpre ispitivao da li su ispunjene pretpostavke za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka, da bi onda  pristupio odlučivanju koji će postupak nastaviti, a sa kojim će zastati. Postupak po reviziji je nastavljen 16. jula 2007. godine.

                Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je odluka o poveravanju maloletnog deteta nesumnjivo  bila od velikog značaja za podnosioca.

                Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, bitno doprineo produžavanju trajanja postupka. Najpre, ročišta za glavnu raspravu zakazana za 19. februar i 1. mart 2004. godine nisu održana zbog nemogućnosti da se pozivi za ročište uruče tužiocu, koji nije pronađen na datoj adresi. Takođe, tužilac je 12. marta 2004. godine otputovao u inostranstvo i nije se vratio u zemlju do okončanja parničnog postupka, niti je obavestio sud o novoj adresi stanovanja, te je sud odložio ročišta koja su, radi izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka, bila zakazana za 20. januar i 12. maj 2005. godine.

               Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud nalazi da iako je prvostepeni postupak trajao dve godine i 11 meseci, prvostepeni sud nije u značajnijoj meri doprineo produžavanju trajanja postupka. Naime, jedina neaktivnost koja bi se mogla pripisati prvostepenom sudu ogleda se u tome što je u periodu od 17. jula 2002. godine, kada je podneta tužba, pa do 19. februara 2004. godine, sud zakazao samo tri ročišta za glavnu raspravu. Međutim, Ustavni sud nalazi da su tome, pre svega, doprinele sledeće okolnosti: teškoće oko dostavljanja tužbe tuženoj, koja je imala prebivalište u drugoj državi, i kojoj je tužba uručena tek 27. januara 2003. godine; teškoće oko dostavljanja poziva za ročišta tužiocu; teškoće oko pribavljanja stručnog mišljenja nadležnih organa o roditeljskoj podobnosti parničnih stranka. Što se tiče postupanja Okružnog suda u Beogradu kao drugostepenog, jedina značajna neaktivnost koja mu se može pripisati jeste kašnjenje u izradi i dostavljanju parničnim strankama pismenog otpravka drugostepene presude. Naime, iako je drugostepena presuda doneta u roku od šest meseci od izjavljivanja žalbe, drugostepenom sudu je trebalo devet meseci da izradi i dostavi strankama pismeni otpravak presude. Konačno, Vrhovni sud Srbije je doneo revizijsku presudu u roku od pet meseci od momenta kada su mu dostavljeni spisi predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6617/06 radi odlučivanja o reviziji.

            Polazeći od toga da je parnični postupak bio činjenično i pravno složen, kao i da je podnosilac ustavne žalbe u velikoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja postupka, Ustavni sud nalazi da postupak koji je u tri instance trajao pet godina i sedam meseci zadovoljava kriterijum razumnog roka. Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

            7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca, na koje se u žalbi pozvao. Po oceni Ustavnog suda, sudovi su u osporenim presudama pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da zajedničko maloletno dete parničnih stranaka  treba  da se poveri na  čuvanje i vaspitavanje tuženoj, kao majci deteta. Naime, prvostepeni sud je u toku postupka pribavio mišljenje Instituta za mentalno zdravlje – Odsek za brak i porodicu u kome je, pored ostalog, navedeno da je roditeljska sposobnost oca aktuelno sužena njegovom nespremnošću da u dosadašnjoj porodičnoj konstelaciji podrži samostalan kontakt deteta i majke. Pored toga, sud je u toku postupka ispitao i sve okolnosti koje su od značaja za pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitavanje deteta i to kako one objektivne prirode (ekonomski, stambeni i imovinski uslovi), tako i okolnosti od subjektivnog značaja (uzrast deteta, odnos roditelja prema detetu, njegove emocionalne odnose, dosadašnju negu i brigu oko deteta). Konačno, sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i iskaz tužioca da se majka adekvatno starala o detetu do njihovog odvajanja, kao i činjenicu da je tužena majka deteta omogućavala tužiocu da održava samostalne kontakte sa detetom, dok je dete živelo sa njom. Ustavni sud stoga nalazi da odluka sudova da se zajedničko maloletno dete parničnih stranaka poveri na čuvanje i vaspitavanje tuženoj, kao majci deteta, nije rezultat proizvoljne i arbitrerne primene materijalnog prava, već da je pre svega bila uslovljena interesima maloletnog deteta da ostvari normalne kontakte sa oba roditelja. Ustavni sud je takođe ocenio da su sudovi uredili način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa drugim roditeljem – ocem, po uobičajenom modelu viđenja, čime je obezbeđeno i pravo deteta koje ne živi sa jednim od roditelja na održavanje ličnih odnosa i neposrednih kontakata sa oba roditelja.

            Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je našao da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

            8. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava i člana 10. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Ustavni sud je našao da se predmet odlučivanja sudova u osporenim presudama ni na koji način ne može dovesti u vezu sa povredom  navedenog ustavnog prava podnosioca. Naime, Ustavni sud nalazi da time što je osporenim presudama zajedničko maloletno dete parničnih stranaka povereno na čuvanje i vaspitavanje tuženoj, kao majci deteta, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe nije sprečen da se vrati u Republiku Srbiju. Ustavni sud je stoga ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na slobodu kretanja zajemčeno članom 39. Ustava i člana 10. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

            Navod o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava i člana 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da je osporenim presudama njegovom maloletnom sinu uskraćeno pravo da održava kontakt sa oba roditelja, primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti. Međutim, Ustavni sud nalazi da je upravo podnosilac ustavne žalbe uskraćivao svom maloletnom detetu pravo da održava kontakt sa svojom majkom, da bi nakon odlaska tužioca sa detetom na nepoznato boravište u inostranstvo, taj kontakt u potpunosti bio onemogućen. Imajući u vidu da su sudovi prilikom donošenja osporenih presuda bili rukovođeni interesom maloletnog deteta da ostvari normalne kontakte sa oba roditelja, Ustavni sud ocenjuje da nije povređeno ni pravo zajemečno članom 64. Ustava.

            Navod o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava i člana 18. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da je osporenim presudama uskraćeno pravo roditelja da ravnopravno izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju njihovo zajedničko maloletno dete. Međutim, Ustavni sud nalazi da je osporenim presudama upravo stvorena mogućnost da oba roditelja ravnopravno učestvuju u vaspitavanju, obrazovanju i izdržavanju njihovog zajedničkog maloletnog deteta, a što je do tada bilo onemogućeno tuženoj, kao majci deteta. Ustavni sud je stoga ocenio da nije povređeno ni pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 65. Ustava i članom 18. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

            Navod o povredi prava iz člana 66. Ustava podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da je njemu kao samohranom roditelju u Republici Srbiji uskraćeno pravo na pružanje zaštite. Međutim, podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je on kao otac imao mnogo bolje socijalnoekonomske uslove za razvoj deteta u odnosu na majku – stan u Beogradu, zaposlenje na visoko plaćenom mestu i omogućavanje detetu da pohađa najbolje škole. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio ustavnopravne razloge da mu je uskraćeno pravo iz člana 66. Ustava.

            Navod o povredi prava iz čl. 12, 13. i 14. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da sud u toku postupka nije pribavio mišljenje maloletnog M.V.S. o tome na koji način on želi da održava kontakte sa roditeljima, uz napomenu da je on, iako ima tek devet godina, sposoban da izrazi svoje mišljenje. Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka pred prvostepenim sudom tužilac otputovao sa svojim maloletnim sinom  M.V.S. na nepoznato boravište u inostranstvo, te da se do momenta okončanja postupka nisu vratili u zemlju. Imajući u vidu da je maloletni M.V.S. bio nedostupan sudu, Ustavni sud nalazi da sudovi osporenim presudama nisu povredili ni prava iz čl. 12, 13. i 14.  Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

            Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge da su mu povređena prava zajemčena čl. 4, 5, 27. i 29. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

            9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4550/02 od 14. juna 2005. godine, Ustavni sud konstatuje da nije odlučivao o tom zahtevu, jer je doneo konačnu odluku kojom je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je time navedeni zahtev postao bespredmetan.

            10. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07). 

            Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić