Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Стеве Матаруге из Добановаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Стеве Матаруге изјављена против решења Окружног суда у Београду Кж. 2910/09 од 19. августа 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стево Матаруга из Добановаца, преко пуномоћника Николе Радосавовића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 23. септембра 2009. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду Кж. 2910/09 од 19. августа 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 32, 33, 39. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је подносилац, на основу решења истражног судије Четвртог општинског суда у Београду Ки. 2188/07 од 30. децембра 2008. године, а из разлога прописаних чланом 436. став 1. тачка 1) у вези члана 146. Законика о кривичном поступку, лишен слободе и притворен 9. јануара 2009. године. Подносилац наводи да је 14. јануара 2009. године саслушан пред истражним судијом, али да је пре саслушања браниоцу омогућен разговор с брањеником у трајању од само пет минута, чиме је подносиоцу повређено право на одбрану из члана 33. Устава, јер Закон не ограничава време које се даје браниоцу да с брањеником обави «поверљив разговор». Даље се наводи да је кривично веће Четвртог општинског суда у Београду 15. јануара 2009. године подносиоцу продужило притвор, применом одредаба члана 436. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку. Главни претрес у овом предмету одржан је 10. фебруара 2009. године, а 13. фебруара 2009. године суд је подносиоцу продужио притвор, на основу одредаба члана 436. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку. На основу истих одредаба Законика о кривичном поступку подносиоцу је притвор продужаван решењима Четвртог општинског суда у Београду од 13. априла, 13. маја, 12. јуна, 10. јула и 10. августа 2009. године. Против свих наведених решења бранилац подносиоца уставне жалбе је улагао жалбе Окружном суду у Београду, које су одбијане. Последње решење Окружног суда у Београду Кж. 2910/09 од 10. августа 2009. године оспорава се поднетом уставном жалбом. У уставној жалби се, даље, наводи да је у периоду од 10. фебруара до 24. августа 2009. године «одржано укупно 9 главних претреса (10. фебруар, 6. март, 2. април, 24. април, 18. мај, 8. јун, 13. јул, 24. јул и 24. август 2009. године)», на којима су салушани подносилац уставне жалбе као окривљени, његова бивша супруга као оштећена, три сведока, као и вештаци - ортопед, трауматолог, неуропсихијатар и психолог. Подносилац указује да су сва решења о продужењу притвора, па и последње, донета без разматрања до тада изведених доказа. Сматра да суд има обавезу да у тренутку одлучивања о даљем притвору «размотри све околности поступка, и прибављене и пропуштене, а нарочито оне који се тичу притвора», па како суд то није учинио, већ «навео чињенице из само једног дела поступка и на основу тих чињеница одредио да су то околности које омогућавају продужавање притвора истовремено игноришући резултате девет главних претреса, шест вештачења, као и контрадикторности између наведених прикупљених исказа и доказа», да је тиме повредио његово право на правично суђење из члана 32. Устава и право на «испитивање доказа и чињеница које му иду у прилог на исти начин и у истој мери као и докази и чињенице оптужбе» зајемчено одредбама члана 33. Устава.
Даље, подносилац сматра да суд у оспореном решењу о продужењу притвора, односно решењу којим је жалба против првостепеног решења одбијена, не даје разлоге о одлучним чињеницама које се односе на «личне околности» подносиоца, а суд је требало да их размотри, оцени и образложи, јер је притвор факултативна мера, па је, по његовом мишљењу, приликом одлучивања о томе да ли има места одређивању притвора, суд био у обавези да се изјасни о личности окривљеног. Указује и да суд није поступао нарочито хитно, како му Закон налаже, јер се подносилац налази у притвору. Тиме су, по наводима из уставне жалбе, подносиоцу ускраћена «права на слободно кретање и рад и привређивање, односно егзистенцију његовој породици и малолетној деци јер ни њих не може да издржава у ситуацији у којој се налази», зајемчена одредбама чл. 39. и 60. Устава. Подносилац сматра да му је право на суђење у разумном року из члана 32. Устава повређено тиме што «суд у дужем периоду од два месеца није постигао да се испита сведок предложен од стране Четвртог општинског тужилаштва, а услед неуредних личних докумената». Ово право је, по мишљењу подносиоца, повређено и одуговлачењем поступка од стране поступајућег суда, закаснелим налагањем вештачења, као и неблаговременим позивањем вештака на главни претрес. Подносилац сматра да је, због наведених разлога којима су повређена права подносиоца у кривичном поступку који се против њега води, оспорено решење такође незаконито, «јер ни на који начин се није одредило према поступању суда а на шта је више пута указивано», па се «из тога закључује да и ово решење одобрава поступке суда а то значи ускраћивање основних људских права из члана 32. Устава».
Подносилац уставне жалбе предлаже да се уставна жалба усвоји, утврде повреде његових означених уставних права, поништи решење Окружног суда у Београду Кж. 2910/09 од 19. августа 2009. године, одреди накнада материјалне и нематеријалне штете, трошкови кривичног поступка и трошкови поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспоренo решење и осталу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Кривично веће Четвртог општинског суда у Београду је 10. августа 2009. године донело решење Кв. 1652/09 - К. 142/09 којим је окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за месец дана, тако да исти може трајати најдуже до 10. септембра 2009. године. Решење је донето из разлога прописаних чланом 436. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). У образложењу решења се наводи да је оптужним предлогом Четвртог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1937/07 од 15. јануара 2009. године подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење два кривична дела насиље у породици, из члана 194. став 2. у вези става 1. и из члана 194. став 5. Кривичног законика и да се подносилац уставне жалбе налази у притвору од 9. јануара 2009. године, када је лишен слободе, по решењу истражног судије Четвртог општинског суда у Београду Ки. 2188/07 од 30. децембра 2008. године, из разлога предвиђених одредбом члана 436. став 1. тачка 1) ЗКП, који притвор му је последњи пут продужен решењем већа Четвртог општинског суда у Београду Кв. 1578/09 од 10. јула 2009. године, из разлога предвиђених одредбама члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП. Веће је, ценећи разлоге за његово даље задржавање у притвору, нашло да притвор треба продужити јер и даље стоје разлози предвиђени одредбама члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП, тј. да је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети. Ово из разлога што из списа предмета произлази основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела која му се стављају на терет, а која представљају два истоврсна кривична дела извршена у току једне године. При томе је веће посебно имало у виду околности да су радње извршења првог кривичног дела предузете 2. фебруара 2007. године, у време док се подносилац налазио на викенду на који је пуштен са издржавања казне затвора у трајању од 5 година, због извршења кривичног дела обљубе или противприродног блуда са лицем које није навршило 14 година, док су радње извршења другог кривичног дела које се подносиоцу ставља на терет предузете 9. децембра 2007. године, убрзо након што је 14. новембра 2007. године отпуштен са издржавања наведене затворске казне. Веће је имало у виду и да је оштећена, а која је бивша супруга подносиоца, у истражном поступку изјавила да јој подносилац константно прети и да је врло уплашена за децу и себе. По оцени већа, наведене околности представљају особите околности које указују да би подносилац, уколико би се нашао на слободи, могао извршити кривично дело којим прети, односно могао наставити са вршењем кривичних дела, па се продужење притвора показује као мера неопходна за несметано вођење кривичног поступка. Стога је веће, на основу члана 436. став 1. тачка 2) у вези става 3. ЗКП, донело решење о продужењу притвора.
По жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о продужењу притвора, Окружни суд у Београду је 19. августа 2009. године донео оспорено решење Кж. 2910/09, којим је жалбу одбио као неосновану. У образложењу решења суд оцењује да је веће првостепеног суда, одлучујући по службеној дужности у смислу члана 436. став 3. ЗКП о продужењу притвора, а након подношења оптужног предлога за два кривична дела насиља у породици, нашло да су и даље испуњени законски разлози да се подносиоцу притвор продужи за још један месец. Другостепени суд сматра да сви разлози наведени у ожалбеном решењу стоје и да изнете околности, и по налажењу Окружног суда у Београду, представљају особите околности које указују да би подносилац, уколико би био пуштен на слободу, могао извршити кривично дело којим прети (а за истоврсно дело се води кривични поступак против подносиоца), односно могао би наставити са вршењем кривичних дела. Оспорено решење подносиоцу је уручено 24. августа 2009. године.
4. Према одредби члана 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава, на чију повреду се, сагласно наводима уставне жалбе, позива њен подносилац, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Из садржине навода о учињеној повреди зајемчене слободе кретања произлази да се указује на повреду одредаба ст. 1. и 2. члана 39. Устава, којима је утврђено да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, а да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије.
Према одредби члана 60. став 1. Устава, јемчи се право на рад, у складу са законом.
Одредбе члана 436. Законика о кривичном поступку "Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), који се примењивао у време доношења оспореног решења, а које се односе на притвор у скраћеном поступку, прописивале су у ставу 1. да се притвор може одредити у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства (тачка 1)) или ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (тачка 2)). Ставом 2. овог члана законика било је предвиђено да пре подношења оптужног предлога притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, при чему о жалби против решења о притвору решава веће, према одредби става 3. овог члана, у погледу притвора, од предаје оптужног предлога до изрицања првостепене пресуде, сходно се примењују одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор, а одредбом става 4. овог члана Законика било је прописано да је суд дужан да поступа са нарочитом хитношћу кад се окривљени налази у притвору.
Одредбама члана 146. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
Одредбом члана 194. Кривичног законика (''Службени гласник РС'', 85/05, 88/05 и 107/05) прописано је да ће се новчаном казном или казном затвора до једне године за кривично дело насиља у породици казнити онај ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, док је ставом 2. овог члана предвиђено да ће се учинилац који је при извршењу дела из става 1. овог члана користио оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, казнити затвором од од шест месеци до пет година, а одредбом става 5. истог члана да ће се, ко прекрши мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона, казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 39. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд оцењује да подносилац закључак о повреди свога права на слободу кретања извлачи из чињенице да му је одређен притвор, који је након тога, по њему, незаконито продужаван, па му је тиме незаконито ускраћена слобода кретања.
Уставни суд утврђује да се, сагласно изричитој одредби члана 39. став 2. Устава, слобода кретања може ограничити законом, ако је то неопходно за вођење кривичног поступка. Како притвор представља законом прописану меру обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку када је то неопходно ради вођења кривичног поступка, то се не може говорити о повреди овог права, уколико су испуњени законом прописани услови за одређивање, односно продужење притвора. Одредбом члана 436. ЗКП прописано је да се притвор може одредити у циљу несметаног вођења кривичног поступка и против лица према коме се води тзв. скраћени кривични поступак, ако постоји основана сумња да је то лице учинило кривично дело и ако је уз то испуњењен један од следећа два услова: 1) да се лице крије или да се не може утврдити његова истоветност или постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства; 2) да је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело. У конкретном случају, по оцени Уставног суда, оба Закоником прописана услова су испуњена. Наиме, у односу на подносиоца уставне жалбе постоји основана сумња да је извршио два кривична дела која му се стављају на терет, што следи из оптужног предлога јавног тужиоца на основу кога суд против њега води кривични поступак, чиме је задовољен основни услов за одређивање, а потом и за продужење мере притвора. Поред тога, Уставни суд оцењује да је испуњен и други услов који кумулативно мора постојати, а то је, у конкретном случају, да је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело. Ово из разлога што се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет извршење два кривична дела за која се према одредбама Кривичног законика може изрећи казна затвора од три године, а судови су, како у оспореном, тако и у првостепеном решењу о продужењу притвора, детаљно навели конкретне околности које неспорно указују на опасност да ће подносилац, пуштањем на слободу, извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело. Испуњеност законских услова за продужење притвора Окружни суд у Београду је у оспореном решењу детаљно образложио и, по оцени Уставног суда, дао уставноправно утемељене разлоге за свој став, јер примену законске одредбе заснива на чињеницама које произлазе из списа кривичног предмета. У том смислу, Уставни суд оцењује да су првостепени и другостепени суд у својим решењима дали довољно јасне, убедљиве и на закону засноване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи уставне жалбе да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем повређено право на слободу кретања, зајемчено одредбама члана 39. ст. 1. и 2. Устава.
6. У погледу навода уставне жалбе који се односе на повреду права на рад зајемченог одредбом члана 60. став 1. Устава, с обзиром на то да према мишљењу подносиоца повреда овог права, односно немогућност да оствари ово право, проистиче из повреде права на слободу кретања, Уставни суд је, имајући у виду да је утврдио да није повређено право подносиоца на слободу кретања, оценио да нема основа ни за тврдње да му је оспореним решењем ускраћено право на рад зајемчено одредбом члана 60. став 1. Устава.
7. Поводом дела уставне жалбе који се односи на повреду посебних права окривљеног из члана 33. ст. 1. и 5. Устава, из навода уставне жалбе произлази да разлоге за повреду права из става 5. овог члана подносилац налази у чињеници да кривично веће приликом разматрања разлога за продужење притвора није ценило до сада изведене доказе у кривичном поступку, већ само околности које иду у прилог продужења притвора. По оцени Уставног суда, разлози које подносилац уставне жалбе наводи не представљају уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на повреду овог права. Наиме, одредбом члана 33. став 5. Устава јемчи се да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Дакле, по оцени Уставног суда, разлози које подносилац истиче не могу се довести у правну и логичку везу са садржином зајемченог права. Остваривање зајемчених права суд је дужан да окривљеном обезбеди у току спровођења кривичног поступка, што за подносиоца уставне жалбе значи током главног претреса који је у току, а на коме се расправља о оптужбама које му се стављају на терет.
У односу на одредбе става 1. члана 33. Устава којима се јемчи да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, Уставни суд оцењује да су у кривичном поступку који се води пред Четвртим општинским судом у Београду подносиоцу обезбеђена наведена права. Ово стога што подносиоца уставне жалбе у поступку који се против њега води брани изабрани бранилац с којим несметано општи и припрема своју одбрану током главног претреса, што није оспорено ни уставном жалбом. У уставној жалби се као спорна за остваривање Уставом зајемченог права из члана 33. став 1. истиче само дужина времена које је суд оставио браниоцу да с брањеником припреми одбрану непосредно пре првог саслушања пред истражним судијом Четвртог општинског суда у Београду. Међутим, Уставни суд констатује да у прилог изнетих тврдњи да је наведеном приликом подносиоцу уставне жалбе дато непримерено кратко време да са браниоцем припреми своју одбрану пред истражним судијом, није достављен ниједан доказ, те се стога наведене тврдње не могу прихватити као основане.
На основу изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама члана 33. Устава.
8. У погледу дела уставне жалбе којим се указује на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да разлоге за повреду означеног уставног права подносилац уставне жалбе налази у томе да је оспореним решењем његова жалба на решење о продужењу притвора неосновано одбијена, као и да му је у досадашњем кривичном поступку који се против њега води повређено право на суђење у разумном року.
Како из претходно изнетих оцена Уставног суда у односу на повреде права из чл. 39. и 33. Устава следи да оспореним актом жалба подносиоца уставне жалбе није, како он тврди, неосновано одбијена, то Уставни суд налази да доношењем овог акта није повређено ни право подносиоца на правично суђење. Стога је Уставни суд истакнуту повреду посебно ценио само у односу на повреду права на суђење у разумном року, као елемента права из члана 32. став 1. Устава.
У вези тога, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе у току и да се води од 9. јануара 2009. године, када је подносилац уставне жалбе лишен слободе. Оптужни предлог против подносиоца поднет је 15. јануара 2009. године. Према наводима самог подносиоца уставне жалбе, у периоду од 10. фебруара 2009. године до 24. августа 2009. године, главни претрес је заказиван укупно девет пута. Суд је извео доказе саслушањем окривљеног, оштећене, три сведока, шесторо вештака ортопедске, трауматолошке, неуропсихијатријске и психолошке струке, као и читањем више писаних доказа (налаза вештака). Период од седам месеци и 15 дана, колико је до сада трајао предметни кривични поступак, објективно, по оцени Уставног суда, не представља временски период који би се могао квалификовати као неразумно дуг, посебно када се има у виду колико пута је заказиван главни претрес и који су све докази на главном претресу изведени. С друге стране, поднета уставна жалба не садржи ни један навод којим би се указивало на било коју радњу или пропуштање надлежног суда усмерено на одуговлачење поступка. Напротив, обим изведених доказа у релативно кратком временском периоду, као и размак између термина у којима је главни претрес заказиван (11-30 дана) указује на нарочиту хитност с којом је поступак до сада вођен.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у оспореном поступку није повређено ни право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
9. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у целини неоснована, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |