PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1564/2008
Datum donošenja odluke: 17.06.2010
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 3., Član 19.
Podnosilac: Svetozar Zdravković
Pojmovni registar:
Napomena: - povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (u preostalom delu odbijanje - nisu povređena načela iz čl. 3. i 19. Ustava)


Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svetozara Zdravkovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Svetozara Zdravkovića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine i nalaže se Višem sudu u Vranju da ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 144/07 od 22. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

             1. Svetozar Zdravković iz Vranja je preko punomoćnika - advokata Slobodana Petrovića iz Vladičinog Hana, podneo 30. decembra 2008. godine ustavnu žalbu, dopunjenu 14. februara 2009. godine, protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 3, 19, 22. i 32. Ustava Republike Srbije.

               Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Okružni sud u Vranju osporenom presudom preinačio presudu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 144/07 od 22. februara 2008. godine i odbio njegov tužbeni zahtev za naknadu štete koju su mu pričinili tuženi Staniša Marinković i Stanko Marinković prolaženjem traktorom preko njegove parcele u toku 2005. i 2006. godine, kad još nisu imali pravo službenosti prolaza. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je Okružni sud u Vranju pogrešno primenio materijalno pravo i izveo pogrešan zaključak da bi u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je regulisana naknada za konstituisano pravo službenosti prolaza preko njegove parcele. Podnosilac smatra da je takav zaključak drugostepenog suda neprihvatljiv, jer je pravo službenosti na koje se poziva sud ustanovljeno tek presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 664/06 od 11. maja 2007. godine, koja je postala pravnosnažna 18. januara 2008. godine, dakle nakon izvršene radnje kojom je podnosiocu pričinjena šteta. Predložio je da Ustavni sud „ukine2 presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine.

             2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

              Članom 3. Ustava je utvrđeno da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (stav 1.), kao i da vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (stav 2.).

              Odredbom člana 19. Ustava je utvrđeno da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava.

              Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

               Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

               U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

              3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

              Presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 144/07 od 22. februara 2008. godine obavezani su tuženi Staniša Marinković i Stanko Marinković da solidarno plate tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 5.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2007. godine pa do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude, kao i da mu plate troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je tužilac izneo: da poseduje nepokretnu imovinu u selu Zebince i to na katastarskim parcelama br. 1352 i 1355/2, da tuženi Staniša Marinković i Stanko Marinković poseduju nepokretnu imovinu na katastarskoj parceli broj 1351 u KO Zebince; da je tuženi Stanko Marinković, sin Staniše Marinkovića, prolazio traktorom preko parcela br. 1352 i 1355/2, koje pripadaju tužiocu i to 20. oktobra i 1. novembra 2005. godine, te 1. oktobra 2006. godine u dužini od 83 metra, širine 2 metra, putem na kome nema prava službenosti i time mu pričinio štetu i otežao obrađivanje parcele na tom delu. Kao nesporno je utvrđeno da parnične stranke imaju nepokretnu imovinu u KO Zebince, da tužilac ima nepokretnu imovinu na k.p. br. 1352 i 1355/2, a tuženi na k.p. broj 1351, da su tuženi prolazili parcelom koja pripada tužiocu i to 20. oktobra i 1. novembra 2005. godine, kao i 1. oktobra 2006. godine, a da je sporno da li su tuženi prevoženjem kukuruza načinili štetu tužiocu. Prvostepeni sud je izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 664/06 i utvrdio da je 11. maja 2007. godine doneta presuda pod istim brojem kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca Staniše Marinkovića i konstituisano pravo službenosti sezonskog prolaza zapregom i traktorom preko k.p. br. 1352 i 1355/2 KO Zebince koje su u vlasništvu ovde podnosioca ustavne žalbe, kao poslužnih dobara, u korist k.p. broj 1351 KO Zebince, koja je u vlasništvu tužioca Staniše Marinkovića, kao povlasnog dobra i to pravcem, u merama i granicama: za k.p. broj 1351 pravcem istok zapad do zapadne granične linije k.p. broj 1351, preko k.p. br. 1352 i 1355/2 do jugoistočne granične linije k.p. broj 1355/3 vlasništva Radeta Mladenovića u ukupnoj dužini od 95 metara, a u širini od 3 metra i naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da tužiocu omogući korišćenje ustanovljenog prava. Navedena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1826/07 od 10. januara 2008. godine. Dalje je navedeno da su tuženi prelazili preko parcele tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i na taj način pričinili štetu njegovim usevima i prinosima, te je stoga osnovan tužbeni zahtev i u smislu osnova i visine, pa je sud, saglasno članu 224. Zakona o parničnom postupku dosudio tužiocu iznos od 5.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

              Osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 144/07 od 22. februara 2008. godine i odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celini. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, istaknuto da s obzirom na to da je presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 664/06 od 11. maja 2007. godine konstituisano pravo službenosti na spornim nepokretnostima, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Navedeno je da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je uređena naknada koja se dodeljuje vlasniku poslužnog dobra u novcu zbog smanjenja vrednosti zemljišta i to u jednokratnom iznosu, srazmerno smanjenoj tržišnoj vrednosti poslužnog dobra zbog opterećivanja službenošću, a ne može se određivati u vidu smanjenih prinosa poslužnog dobra. Pošto je tužilac tražio naknadu štete, zbog toga što su tuženi u 2005. i 2006. godini prošli preko njegove parcele radi obrade imovine, a to pravo službenosti je utvrđeno odlukom suda, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešio kada je tužiocu dodelio naknadu štete.

             4. Odredbama člana 53. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da se odlukom suda ili drugog državnog organa stvarna službenost ustanovljava kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može koristiti to dobro bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra, kao i u drugim slučajevima određenim zakonom (stav 1.), da se službenost iz stava 1. ovog člana stiče danom pravnosnažnosti odluke, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.), kao i da na zahtev vlasnika poslužnog dobra, nadležni državni organ utvrđuje i odgovarajuću naknadu koju je vlasnik povlasnog dobra dužan da plati vlasniku poslužnog dobra (stav 3.).

             Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni  list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta  umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) (član 155.).

             Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano: da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.).

           5. Ustavni sud, pre davanja konačne ocene o povredi ustavnih načela i prava na koja se ukazuje u ustavnoj žalbi, napominje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemče, pre svega, procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

             Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava.

              Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

              Drugim rečima, pravilnu primenu materijalnog prava je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

              Polazeći od izloženog, a imajući u vidu da je predmet parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom bila naknada štete koju je tužilac potraživao od tuženih po osnovu prelaska traktorom preko njegove njive, Ustavni sud se pre svega mora osvrnuti i na institut prava službenosti koji reguliše pravo prolaza preko tuđeg zemljišta. Naime, zakonom utvrđena stvarna službenost je pravo svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da na određeni način i u određenoj meri koristi tuđu nepokretnost (poslužno dobro), bez obzira na to ko je njen vlasnik ili da svakodobnom vlasniku poslužnog dobra zabrani da se njime u određenom pravcu i obimu koristi. Jedna od stvarnih službenosti je svakako i pravo prelaza vozilom preko tuđeg zemljišta. Stvarne službenosti mogu nastati na tri načina: po osnovu pravnog posla, odlukom državnog organa i održajem.

             Pravo službenosti prolaza u konkretnom slučaju je nastalo danom donošenja presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1826/07 od 10. januara 2008. godine (u ustavnoj žalbi navedeno 18. januara 2008. godine), kojom je potvrđena i time postala pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 664/06 od 11. maja 2007. godine, a kojom je konstituisano pravo službenosti sezonskog prolaza zapregom i traktorom preko parcele podnosioca ustavne žalbe. Dakle, pravo prolaza kao stvarna službenost nastalo je na osnovu sudske presude koja ima konstitutivan karakter. Iz navedenog proizlazi da je pravo službenosti nastalo danom pravnosnažnosti navedene presude, što dalje znači da za njen nastanak nije potreban upis u javne knjige.

              U takvoj pravnoj situaciji, drugostepeni sud nije mogao da retroaktivno primeni sudskom presudom konstituisano pravo službenosti na period pre 10. januara 2008. godine i da iz tog razloga odbije tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Odbijajući da tužene obaveže da podnosiocu ustavne žalbe naknade štetu nastalu na njegovoj parceli u toku 2005. i 2006. godine, s obrazloženjem da je 2008. godine u korist tuženih ustavnovljeno pravo službenosti prolaza vozilima preko sporne parcele, Okružni sud u Vranju je, po oceni Ustavnog suda, očigledno proizvoljno primenio pravo na štetu podnosioca i na taj način mu povredio pravo na pravično suđenje.

              Takođe, Ustavni sud konstatuje da parnični sud ne može odbiti tužbeni zahtev samo zbog toga što smatra da pravni osnov naveden u tužbi nema zakonskog utemeljenja u konkretnom slučaju, jer je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku propisano da sud nije vezan pravnim osnovom iz tužbe. Drugim rečima, zbog tužiočeve netačne pravne kvalifikacije pravnog osnova, tužbeni zahtev ne može biti odbijen, ako se, po oceni nadležnog suda inače pokaže kao osnovan. Sud je dužan da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome osnovanost tužbenog zahteva proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja, jer kod kondemnatorne tužbe za činidbu pravni osnov po kome će njegov zahtev biti usvojen, za tužioca nema značaj. Sa druge strane, situacija nije ista kada se radi o deklaratornoj tužbi, jer tada tužilac mora imati pravni interes da bude utvrđen pravni odnos koji je po svojoj vrsti određen ovom vrstom tužbe.

            Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je osporenom presudom drugostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Utvrđena povreda u sebi konsumira i povredu prava na sudsku zaštitu utvrđenu odredbom člana 22. stav 1. Ustava, pa Ustavni sud stoga nije posebno ocenjivao postojanje te povrede.

             Ocenjujući ustavnom žalbom istaknute povrede načela utvrđenih odredbama čl. 3. i 19. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava ne garantuju posebno neka od ljudskih prava i sloboda, već su njima samo utvrđeni principi na kojima počiva vladavina prava (član 3.), kao i svrha jemstava neotuđivih ljudskih i manjinskih prava sadržanih u Ustavu (član 19.).

             Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

            Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1029/08 od 24. oktobra 2008. godine i određivanjem da Viši sud u Vranju donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 144/07 od 22. februara 2008. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

              6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

 

                                                       PREDSEDNIK

                                                       USTAVNOG SUDA

                                                          dr Bosa Nenadić

 

 


• Na vrh stranice