Преглед документа Уж-237/2008

  • Уж-237/2008
  • 22.07.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 21.; Члан 60.; Члан 197.
  • Жикица Вучковић
  • - није повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, ни право на рад из члана 60. Устава, нити начело из члана 197. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Жикице Вучковић из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

                        Одбија се као неоснована уставна жалба Жикице Вучковић изјављена против пресуде Општинског суда у Бору П1. 1222/06 од 20. септембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 2769/07 од 24. децембра 2007. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1. Жикица Вучковић из Бора поднела је 12. фебруара 2008. године, преко пуномоћника Ненада Максимовића, адвоката из Бора, Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде начела забране дискриминације и забране повратног дејства закона и других општих аката, као и повреде права на рад, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 197. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.

                        Подноситељка уставне жалбе наводи да је Влада у поступку реструктуирања РТБ-а Бор и предузећа која послују у његовом саставу одобрила социјални програм тзв. добровољног напуштања радног места свим запосленим лицима уз накнаду од 250 евра по години радног стажа. Затим истиче да је у тренутку доношења тог програма била запослена у Институту за бакар Бор, те да се не би добровољно пријавила за наведени програм да се није нашла на списку вишка запослених и да послодавац није предочио свим запосленима који су се нашли на том списку да ће уколико не потпишу споразум добровољног напуштања радних места бити проглашени технолошким вишком на основу Закона о раду, а што би значило да би добили отпремнину у далеко мањем износу од оног предвиђеног поменутим програмом. Подноситељка тврди да је, на тај начин услед психолошког притиска, била принуђена да потпише споразум, прихватајући тако и одредбу члана 2. тог споразума, којом је предвиђено да запослени изјављује да је у потпуности измирен у погледу права из радног односа и да му по том основу Институт за бакар ништа не дугује. Самим тим, радници који су потписали споразум нису могли да траже исплату разлике зараде коју им послодавац није исплатио за претходне три године и регрес као саставни део зараде, чиме су доведени у неравноправан положај у односу на остале раднике који нису проглашени вишком и који су задржали право да траже наведену исплату. При томе се у уставној жалби указује и да се споразум ретроактивно примењује, будући да се члан 2. тог споразума односи на период који је претходио његовом потписивању. Имајући у виду изнето, подноситељка сматра да су јој оспореним пресудама повређена права зајемчена одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 197. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, па предлаже де се наведене пресуде пониште.

                        2. Према члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.

                        У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом.

                        Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

                        Одредбама члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи.

                        Одредбом члана 197. став 1. Устава је утврђено да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство.

                        3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Бору П1. 1222/06, оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

                        Споразумом закљученим 15. септембра 2006. године између Института за бакар Бор, у својству послодавца и Жикице Вучковић, запослене у Институту за бакар, број рада 61030, овде подноситељке уставне жалбе, је предвиђено: да послодавац даје сагласност запосленој Жикици Вучковић, број рада 61030 за добровољно напуштање радног места по лично одабраној опцији из расписаног Огласа (став I); да даном исплате отпремнине за добровољно напуштање радног места, по лично изабраној опцији, запослени изјављује да је у потпуности измирен у погледу права из радног односа и да му по том основу Институт за бакар Бор ништа не дугује, изузев три заостале неисплаћене зараде и повезивања радног стажа (став II); да ће на бази овог споразума  послодавац донети решење о престанку радног односа запосленог у Институту за бакар Бор са датумом који је условљен исплатом отпремнине за добровољно напуштање радног места (став III); да споразум ступа на снагу даном потписивања са правном важношћу одредбе става II  почев од дана исплате отпремнине запосленом (став IV ).

                        Тужиља Жикица Вучковић, овде подноситељка уставне жалбе, је поднела тужбу Општинском суду у Бору против туженог Института за бакар Бор, ради поништаја става II споразума, закљученог између тужиље и туженог. У тужби се наводи да је подноситељка уставне жалбе септембра 2006. године проглашена технолошким вишком на основу списка вишка запослених, да је тужени предочио свим запосленима који су се нашли на том списку да ће уколико не потпишу споразум бити проглашени технолошким вишком, у смислу Закона о раду, у ком случају им не би припала стимулативна отпремнина у износу од 250 евра по години радног стажа, која је била предвиђена  социјалним програмом Владе, већ би им била исплаћена отпремнина на основу наведеног Закона у далеко мањем износу. Због свега наведеног подноситељка је била принуђена да потпише тај споразум, иако није тачна чињеница да је послодавац намирио све обавезе које је имао према запосленима, док су запослени који нису потписали споразум задржали право да траже од послодавца исплату разлике између исплаћене зараде и оне коју је требало исплатити за претходни период, чиме је тужени учинио дискриминацију међу запосленима и повредио принцип добровољности који је требало да важи приликом изјашњавања запослених о социјалном програму.

                        Општински суд у Бору је донео оспорену пресуду П1. 1222/06 од 20. септембра 2007. године којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље Жикице Вучковић, којим је тражила да се према туженику Институту за бакар Бор поништи део става II споразума од 15. септембра 2006. године у коме стоји: ... запослени изјављује да је у погледу права из радног односа у потпуности измирен и да му по том основу Институт за бакар ништа не дугује, те одлучио да свака странка сноси своје трошкове. У образложењу ове пресуде је истакнуто, поред осталог, да је првостепени суд утврдио да се тужиља добровољно пријавила као вишак уз отплату отпремнине по програму за решавање вишка запослених, да је поступак пријављивања био такав да су запослени потписивали изјаву и споразум и да је тужиља имала могућност да бира да се добровољно пријави као технолошки вишак или да остане у радном односу и да касније евентуално буде проглашена технолошким вишком уз исплату отпремнине по Закону о раду, а што тужиља није учинила, јер би ризиковала на тај начин да не добије отпремнину у знатно већем новчаном  износу, као и да приликом потписивања оспореног споразума није постојао никакав облик принуде, имајући у виду да се под изнуђеном радњом запосленог подразумева само она радња на коју је запослени физичком силом или озбиљном претњом натеран да је преузме, у смисли одредаба чл. 60, 61. и 65. Закона о облигационим односима, а чега, у конкретном случају, није било. Такође је суд утврдио да, у конкретном случају, није било никаквог облика дискриминације на страни туженог, односно да није испуњен ниједан услов прописан чланом 18. Закона о раду, па је одлучио као у изреци пресуде.

                        Окружни суд у Зајечару је донео оспорену пресуду Гж. 2769/07 од 24. децембра 2007. године којом је одбио жалбу тужиље и потврдио наведену првостепену пресуду. У образложењу ове пресуде је истакнуто да је првостепени суд правилно закључио да се тужиља добровољно пријавила да буде технолошки вишак уз отплату отпремнине по програму за решавање вишка запослених, те да приликом потписивања споразума  према тужиљи није постојао никакав облик принуде, па самим тим није испуњен ниједан услов прописан чланом 18. Закона о раду, те да је оспорени споразум донет у складу са прописима.

                        4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подноситељка уставне жалбе позива, од значаја је одредба члана 60. Закона о облигационим односима ("Службени  лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и  "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) која прописује да ако је уговорна страна или неко трећи недопуштеном претњом изазвао оправдани страх код друге стране тако да је ова због тога закључила уговор, друга страна може тражити да се уговор поништи, а да се страх сматра оправданим ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тело или друго значајно добро уговорне стране или трећег лица, као и одредба члана 18. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) којом је прописано да је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство.  

                     5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта  повреде Уставом зајемчених права на које подноситељка указује, а у односу на оспорене пресуде, Уставни суд је у конкретном случају прво пошао од оцене основаности навода из уставне жалбе који се односе на недопуштени притисак, којем је наводно била изложена подноситељка уставне жалбе приликом закључивања споразума са послодавцем. У том смислу је утврдио да је подноситељка приликом потписивања споразума имала могућност да бира да добровољно напусти радно место на којем је била запослена и изабере једну од више опција начина решавања вишка запослених предвиђених Програмом за решавање вишка запослених у РТБ Бор или да се не пријави за добровољно напуштање радног места и да на тај начин ризикује да евентуално буде проглашена технолошким вишком, у ком случају би добила отпремнину у складу са одредбама Закона о раду, а што би значило да би отпремнину примила у знатно мањем новчаном износу од оног предвиђеног неком од опција решавања вишка запослених предвиђених наведеним Програмом. Стога чињеница да је подноситељка уставне жалбе између те две могућности изабрала ону која предвиђа добровољно напуштање радног места, због ризика да би у супротном могла да буде проглашена технолошким вишком, по оцени Уставног суда, сама по себи не указује да је приликом закључивања споразума дошло до недопуштене претње којом би се изазвао оправдани страх код подноситељке, јер се, сагласно одредби члана 60. став 2. Закона о облигационим односима, страх сматра оправданим ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тело или друго значајно добро уговорне стране или трећег лица, а чега, у конкретном случају, није било. Самим тим је наведени споразум који је подноситељка закључила са послодавцем правно валидан и производи правна дејства, као и оспорени став II тог споразума у коме стоји да је подноситељка изјавила да је у потпуности измирена у погледу права из радног односа и да јој по том основу Институт за бакар Бор ништа не дугује, изузев три заостале неисплаћене зараде и повезивања радног стажа, чиме, према оцени Уставног суда, оспореним пресудама којима није усвојен тужбени захтев подноситељке ради поништаја става II споразума, није повређено њено право зајемчено чланом 60. став 4. Устава.

                    Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подноситељка уставне жалбе на било који начин дискриминисана, будући да у уставној жалби нису пружени докази на основу којих би се утврдило да је подноситељки због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.

                     Такође, Уставни суд сматра да нема основа ни за тражену оцену оспорених пресуда у односу на одредбу члана 197. став 1. Устава, имајући у виду да се начело забране повратног дејства искључиво односи на опште акте, па се не може применити на  предметни споразум који је по свом карактеру појединачни акт.

                        Пoлазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.

                        6. На основу свега изнетог и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци. 

 

 

                                                                      ПРЕДСЕДНИК

                                                                       УСТАВНОГ СУДА

                                                                        др Боса Ненадић