PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-237/2008
Datum donošenja odluke: 22.07.2010
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 21., Član 60., Član 197.
Podnosilac: Žikica Vučković
Pojmovni registar:
Napomena: - nije povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, ni pravo na rad iz člana 60. Ustava, niti načelo iz člana 197. Ustava

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Žikice Vučković iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Žikice Vučković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P1. 1222/06 od 20. septembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2769/07 od 24. decembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

                        1. Žikica Vučković iz Bora podnela je 12. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Maksimovića, advokata iz Bora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, kao i povrede prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 197. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

                        Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Vlada u postupku restruktuiranja RTB-a Bor i preduzeća koja posluju u njegovom sastavu odobrila socijalni program tzv. dobrovoljnog napuštanja radnog mesta svim zaposlenim licima uz naknadu od 250 evra po godini radnog staža. Zatim ističe da je u trenutku donošenja tog programa bila zaposlena u Institutu za bakar Bor, te da se ne bi dobrovoljno prijavila za navedeni program da se nije našla na spisku viška zaposlenih i da poslodavac nije predočio svim zaposlenima koji su se našli na tom spisku da će ukoliko ne potpišu sporazum dobrovoljnog napuštanja radnih mesta biti proglašeni tehnološkim viškom na osnovu Zakona o radu, a što bi značilo da bi dobili otpremninu u daleko manjem iznosu od onog predviđenog pomenutim programom. Podnositeljka tvrdi da je, na taj način usled psihološkog pritiska, bila prinuđena da potpiše sporazum, prihvatajući tako i odredbu člana 2. tog sporazuma, kojom je predviđeno da zaposleni izjavljuje da je u potpunosti izmiren u pogledu prava iz radnog odnosa i da mu po tom osnovu Institut za bakar ništa ne duguje. Samim tim, radnici koji su potpisali sporazum nisu mogli da traže isplatu razlike zarade koju im poslodavac nije isplatio za prethodne tri godine i regres kao sastavni deo zarade, čime su dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na ostale radnike koji nisu proglašeni viškom i koji su zadržali pravo da traže navedenu isplatu. Pri tome se u ustavnoj žalbi ukazuje i da se sporazum retroaktivno primenjuje, budući da se član 2. tog sporazuma odnosi na period koji je prethodio njegovom potpisivanju. Imajući u vidu izneto, podnositeljka smatra da su joj osporenim presudama povređena prava zajemčena odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 197. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, pa predlaže de se navedene presude ponište.

                        2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

                        U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

                        Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

                        Odredbama člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći.

                        Odredbom člana 197. stav 1. Ustava je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Boru P1. 1222/06, osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

                        Sporazumom zaključenim 15. septembra 2006. godine između Instituta za bakar Bor, u svojstvu poslodavca i Žikice Vučković, zaposlene u Institutu za bakar, broj rada 61030, ovde podnositeljke ustavne žalbe, je predviđeno: da poslodavac daje saglasnost zaposlenoj Žikici Vučković, broj rada 61030 za dobrovoljno napuštanje radnog mesta po lično odabranoj opciji iz raspisanog Oglasa (stav I); da danom isplate otpremnine za dobrovoljno napuštanje radnog mesta, po lično izabranoj opciji, zaposleni izjavljuje da je u potpunosti izmiren u pogledu prava iz radnog odnosa i da mu po tom osnovu Institut za bakar Bor ništa ne duguje, izuzev tri zaostale neisplaćene zarade i povezivanja radnog staža (stav II); da će na bazi ovog sporazuma  poslodavac doneti rešenje o prestanku radnog odnosa zaposlenog u Institutu za bakar Bor sa datumom koji je uslovljen isplatom otpremnine za dobrovoljno napuštanje radnog mesta (stav III); da sporazum stupa na snagu danom potpisivanja sa pravnom važnošću odredbe stava II  počev od dana isplate otpremnine zaposlenom (stav IV ).

                        Tužilja Žikica Vučković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv tuženog Instituta za bakar Bor, radi poništaja stava II sporazuma, zaključenog između tužilje i tuženog. U tužbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe septembra 2006. godine proglašena tehnološkim viškom na osnovu spiska viška zaposlenih, da je tuženi predočio svim zaposlenima koji su se našli na tom spisku da će ukoliko ne potpišu sporazum biti proglašeni tehnološkim viškom, u smislu Zakona o radu, u kom slučaju im ne bi pripala stimulativna otpremnina u iznosu od 250 evra po godini radnog staža, koja je bila predviđena  socijalnim programom Vlade, već bi im bila isplaćena otpremnina na osnovu navedenog Zakona u daleko manjem iznosu. Zbog svega navedenog podnositeljka je bila prinuđena da potpiše taj sporazum, iako nije tačna činjenica da je poslodavac namirio sve obaveze koje je imao prema zaposlenima, dok su zaposleni koji nisu potpisali sporazum zadržali pravo da traže od poslodavca isplatu razlike između isplaćene zarade i one koju je trebalo isplatiti za prethodni period, čime je tuženi učinio diskriminaciju među zaposlenima i povredio princip dobrovoljnosti koji je trebalo da važi prilikom izjašnjavanja zaposlenih o socijalnom programu.

                        Opštinski sud u Boru je doneo osporenu presudu P1. 1222/06 od 20. septembra 2007. godine kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Žikice Vučković, kojim je tražila da se prema tuženiku Institutu za bakar Bor poništi deo stava II sporazuma od 15. septembra 2006. godine u kome stoji: ... zaposleni izjavljuje da je u pogledu prava iz radnog odnosa u potpunosti izmiren i da mu po tom osnovu Institut za bakar ništa ne duguje, te odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove presude je istaknuto, pored ostalog, da je prvostepeni sud utvrdio da se tužilja dobrovoljno prijavila kao višak uz otplatu otpremnine po programu za rešavanje viška zaposlenih, da je postupak prijavljivanja bio takav da su zaposleni potpisivali izjavu i sporazum i da je tužilja imala mogućnost da bira da se dobrovoljno prijavi kao tehnološki višak ili da ostane u radnom odnosu i da kasnije eventualno bude proglašena tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine po Zakonu o radu, a što tužilja nije učinila, jer bi rizikovala na taj način da ne dobije otpremninu u znatno većem novčanom  iznosu, kao i da prilikom potpisivanja osporenog sporazuma nije postojao nikakav oblik prinude, imajući u vidu da se pod iznuđenom radnjom zaposlenog podrazumeva samo ona radnja na koju je zaposleni fizičkom silom ili ozbiljnom pretnjom nateran da je preuzme, u smisli odredaba čl. 60, 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima, a čega, u konkretnom slučaju, nije bilo. Takođe je sud utvrdio da, u konkretnom slučaju, nije bilo nikakvog oblika diskriminacije na strani tuženog, odnosno da nije ispunjen nijedan uslov propisan članom 18. Zakona o radu, pa je odlučio kao u izreci presude.

                        Okružni sud u Zaječaru je doneo osporenu presudu Gž. 2769/07 od 24. decembra 2007. godine kojom je odbio žalbu tužilje i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. U obrazloženju ove presude je istaknuto da je prvostepeni sud pravilno zaključio da se tužilja dobrovoljno prijavila da bude tehnološki višak uz otplatu otpremnine po programu za rešavanje viška zaposlenih, te da prilikom potpisivanja sporazuma  prema tužilji nije postojao nikakav oblik prinude, pa samim tim nije ispunjen nijedan uslov propisan članom 18. Zakona o radu, te da je osporeni sporazum donet u skladu sa propisima.

                        4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja je odredba člana 60. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni  list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i  "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) koja propisuje da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi, a da se strah smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica, kao i odredba člana 18. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) kojom je propisano da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.  

                     5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta  povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnositeljka ukazuje, a u odnosu na osporene presude, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na nedopušteni pritisak, kojem je navodno bila izložena podnositeljka ustavne žalbe prilikom zaključivanja sporazuma sa poslodavcem. U tom smislu je utvrdio da je podnositeljka prilikom potpisivanja sporazuma imala mogućnost da bira da dobrovoljno napusti radno mesto na kojem je bila zaposlena i izabere jednu od više opcija načina rešavanja viška zaposlenih predviđenih Programom za rešavanje viška zaposlenih u RTB Bor ili da se ne prijavi za dobrovoljno napuštanje radnog mesta i da na taj način rizikuje da eventualno bude proglašena tehnološkim viškom, u kom slučaju bi dobila otpremninu u skladu sa odredbama Zakona o radu, a što bi značilo da bi otpremninu primila u znatno manjem novčanom iznosu od onog predviđenog nekom od opcija rešavanja viška zaposlenih predviđenih navedenim Programom. Stoga činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe između te dve mogućnosti izabrala onu koja predviđa dobrovoljno napuštanje radnog mesta, zbog rizika da bi u suprotnom mogla da bude proglašena tehnološkim viškom, po oceni Ustavnog suda, sama po sebi ne ukazuje da je prilikom zaključivanja sporazuma došlo do nedopuštene pretnje kojom bi se izazvao opravdani strah kod podnositeljke, jer se, saglasno odredbi člana 60. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, strah smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica, a čega, u konkretnom slučaju, nije bilo. Samim tim je navedeni sporazum koji je podnositeljka zaključila sa poslodavcem pravno validan i proizvodi pravna dejstva, kao i osporeni stav II tog sporazuma u kome stoji da je podnositeljka izjavila da je u potpunosti izmirena u pogledu prava iz radnog odnosa i da joj po tom osnovu Institut za bakar Bor ništa ne duguje, izuzev tri zaostale neisplaćene zarade i povezivanja radnog staža, čime, prema oceni Ustavnog suda, osporenim presudama kojima nije usvojen tužbeni zahtev podnositeljke radi poništaja stava II sporazuma, nije povređeno njeno pravo zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava.

                    Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana, budući da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi na osnovu kojih bi se utvrdilo da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

                     Takođe, Ustavni sud smatra da nema osnova ni za traženu ocenu osporenih presuda u odnosu na odredbu člana 197. stav 1. Ustava, imajući u vidu da se načelo zabrane povratnog dejstva isključivo odnosi na opšte akte, pa se ne može primeniti na  predmetni sporazum koji je po svom karakteru pojedinačni akt.

                        Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

                        6. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci. 

 

 

                                                                      PREDSEDNIK

                                                                       USTAVNOG SUDA

                                                                        dr Bosa Nenadić

 


• Na vrh stranice