Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Живорада Јокића из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Живорада Јокића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Живорада Јокића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 342/07 од 18. октобра 2007. године и пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 1871/07 од 25. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Живорад Јокић из Лознице је, преко пуномоћника Ивана Милосављевића, адвоката из Ваљева, 5. септембра 2008. године изјавио уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 342/07 од 18. октобра 2007. године, пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 1871/07 од 25. децембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године, због повреде права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, повреде права на једнаку заштиту права гарантованог одредбом члана 36. став 1. Устава и повреде слободе кретања гарантоване одредбом члана 39. став 1. Устава.
Подносилац наводи да у парничном поступку у коме су донете оспорене одлуке није имао „третман равноправне странке у поступку“, посебно јер су одбијени његови предлози да се саслушају одређени сведоци, при чему су сви предлози супротне стране прихваћени, те да је од стране оба суда у Ваљеву „грубо повређено његово право на правично и законито суђење“. Подносилац оспорава и решење Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године којим је ревизија подносиоца одбачена као недозвољена, јер вредност спора коју је тужилац навео у тужби не прелази износ од 300.000,00 динара.
Од Уставног суда тражи да донесе привремену меру и дозволи подносиоцу да до окончања поступка пред Уставним судом користи спорну службеност, а да након спроведеног поступка донесе одлуку којом ће укинути оспорене пресуде и предмет вратити на поновни поступак или донети одлуку којом ће преиначити оспорене пресуде у смислу навода из уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. У поступку испитивања постојања процесних претпоставки за одлучивање, Уставни суд је, сагласно усвојеним ставовима, пошао од следећег: да се сматра да је пре изјављивања уставне жалбе последње правно средство у парничном поступку исцрпљено доношењем пресуде по ревизији; да се у случајевима када ревизија законом није дозвољена, сматра да је последње правно средство пре изјављивања уставне жалбе исцрпљено доношењем одлуке по жалби на пресуду или жалби на решење.
Дакле, према ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба изјављена против решења Врховног суда Србије о одбацивању ревизије, као и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену (ако је поднета по протеку рока утврђеног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду), или недопуштену (ако су оспорени акти донети пре Устава).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је уставна жалба изјављена против првостепене пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 342/07 од 18. октобра 2007. године и другостепене пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 1871/07 од 25. децембра 2007. године, те да је након тога подносилац изјавио ревизију која је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године одбачена као недозвољена.
Стога је Уставни суд оценио да је уставна жалба неблаговремена у односу на наведене пресуде Општинског и Окружног суда у Ваљеву. Наиме, подносилац уставне жалбе је оспорену другостепену пресуду Окружног суда у Ваљеву Гж. 1871/07 од 25. децембра 2007. године примио најкасније 28. јануара 2008. године када је против ње изјавио ревизију, а уставну жалбу је изјавио 5. септембра 2008. године, дакле након истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, па је Суд, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио.
У погледу оспореног решења Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на ово решење допуштена и благовремена, те је у односу на ово решење и ценио наводе из уставне жалбе о повреди права на правично суђење, једнаку заштиту права и слободу кретања.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године одбачена је као недозвољена ревизија туженог Живорада Јокића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж. 1871/07 од 25. децембра 2007. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је тужба у овој парници, ради утврђења непостојања и укидања права службености пута, поднета 11. августа 2004. године и у истој је означено да је вредност предмета спора непроцењива; да је одредбом члана 40. став 2. Закона о парничном поступку прописано да је у другим случајевима кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна вредност спора коју је тужилац означио у тужби; да је у конкретном случају за дозвољеност изјављене ревизије меродавна вредност коју је суд одредио за наплату таксе на радње странака у поступку; да је тужилац у конкретном случају поступајући по налогу првостепеног суда 2. новембра 2004. године уплатио таксу на ову тужбу у износу од 1.000,00 динара; да је одредбом члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, број 9/02), који је важио у време подношења тужбе у овој парници, било прописано да се, између осталог, за тужбу поднету пред судом опште надлежности плаћа такса према вредности предмета спора - до 10.000,00 динара вредности - износ од 1.000,00 динара; да је одредбом члана 8. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, број 3/02) било прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима када се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају страви или извршење неке друге чинидбе, ако вредност спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000,00 динара; да је у конкретном случају плаћена такса на тужбу у износу од 1.000,00 динара која одговара вредности предмет спора од 10.000,00 динара, те да је стога ревизија недозвољена.
5. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1.).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, број 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 и 3/02), Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, број 3/02), Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) и Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02 и 29/04).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је био на снази у време доношења оспореног решења Врховног суда Србије, а ступио је на снагу 23. фебруара 2005. године, било је прописано да ће се о ревизији изјављеној против правоснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона (члан 491. став 4.).
Законом о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано: да кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби (члан 40. став 2). Одредбом члана 8. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, број 3/02) новелиране су, поред осталог, одредбе члана 382. став 3. Закона о парничном поступку из 1977. године и прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000 нових динара.
Одредбом члана 21. став 1. Закона о судским таксама било је прописано да се у парничном поступку таксе плаћају према вредности предмета спора. Одредбама члана 29. Закона о судским таксама било је прописано: да контролу обрачунате и наплаћене таксе врши судија - председник већа који води поступак, односно овлашћено лице које предузима радње (став 2.); да се контрола из става 2. овог члана врши на тај начин што је суд дужан да по пријему тужбе на брз и погодан начин утврди вредност спора, односно да провери вредност означену у тужби, као и на основу ње одређени износ таксе, да ће испитивање вредности спора суд предузети најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на првом рочишту за главну расправу, пре почетка расправљања о главној ствари, а ако утврди да у тужби није означена одговарајућа вредност спора или ако утврди да такса није правилно обрачуната и наплаћена суд ће решењем одредити износ таксе, коју је таксени обвезник дужан да плати (став 3.); да када се ради о наплати таксе и тужени може поднети приговор да је у тужби вредност предмета спора превисоко одређена и тада ће суд решењем одредити вредност меродавну за наплату таксе и износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати (став 4.).
Таксеном тарифом, која је саставни део Закона о изменама и допунама Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, број 9/02), тарифним бројем 1. било је, између осталог, прописано да се за тужбу, противтужбу и приговор пребијања поднет пред судом опште надлежности плаћа такса према вредности предмета спора, и то - до 10.000 динара вредности - 1.000 динара.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 1382/05 од 5. јуна 2008. године није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама сваког учесника у том поступку.
Дакле, одредбом члана 32. став 1. Устава изричито је утврђено право на судско расправљање спорних питања међу странкама и одлучивање од стране суда, које даље обухвата више гаранција у ситуацији када је поступак пред судом већ покренут. Међутим, овим чланом није посебно утврђено право на приступ суду, којим се обезбеђује право да ће сваки захтев који се односи на грађанска права и обавезе бити претходно размотрен пред судом. По оцени Уставног суда, иако није изричито утврђено наведеном одредбом Устава, ово право представља саставни део права на правично суђење. Овим правом се у парничном поступку даје тужиоцу могућност да „установи“ поступак пред надлежним судом ради евентуалног расправљања и одлучивања о постављеном захтеву којим се коначно може одлучити о његовим правима и обавезама (о праву на приступ суду као елементу права на правично суђење види пресуду Европског суда за људска права Golder против Уједињеног Краљевства, број 4451/70, пресуда од 21. фебруара 1975. године, став 36).
Међутим, право на приступ суду по себи није апсолутно и неограничено. Наиме, сама природа овог права подразумева ситуације у којима се Уставом и законом могу утврдити одређене врсте ограничења, као на пример да се изјављивање ревизије највишој редовној судској инстанци ограничи висином вредности предмета спора и условом да ревизију изјави адвокат (о ограничењима права на приступ суду види пресуде Европског суда за људска права Ashingdane против Уједињеног Краљевства, број 8225/78, пресуда од 28. маја 1985. године, став 57 и Gillow против Уједињеног Краљевства, број 9063/80, пресуде од 24. новембра 1986. године, став 69). С друге стране, таква ограничења, по оцени Уставног суда, не могу бити прописана на начин којим се повређује суштина самог права, већ морају тежити легитимном циљу због којег су и установљена, као и да постоји разуман однос пропорционалности између коришћених средстава и циља којем се тежи.
У конкретном случају, Законом о парничном поступку било је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000,00 нових динара.
Оваква врста прописаног ограничења, по оцени Уставног суда, не представља повреду права на правично суђење. Закон о парничном поступку изричито утврђује разлоге због којих се може, односно не може изјавити ревизија, ограничавајући расправљање и одлучивање по овом ванредном правном средству искључиво на правна питања, условљавајући истовремено да ово правно средство може изјавити једино адвокат и то уколико, начелно, вредност предмета спора прелази одређени износ. По оцени Уставног суда, овакво прописивање услова не ограничава грађане у једнакој заштити њихових права, нити се повређује суштина права на правно средство и права на приступ суду. Наиме, реч је о ванредном правном средству о коме, по одређеним правним питањима, у трећој инстанци одлучује највиши редовни суд у Републици, преиспитујући одлуке две ниже судске инстанце. Ово правно средство је, по оцени Уставног суда, под истим условима доступно свим лицима која заштиту својих права остварују или покушавају остварити у парничном поступку. Такође, реч је о поступку коме је претходило доношење одлука судова прве и друге (жалбене) инстанце, чиме је претходно обезбеђено Уставом гаратовано право на судску заштиту и правни лек пред судом. Дакле, по оцени Уставног суда, прописивањем услова да се ревизија може изјавити ако је, поред осталог, испуњен услов висине вредности предмета спора, не представља само по себи повреду права на правично суђење.
Имајући у виду садржину уставне жалбе и разлоге о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује на свој став да у оквиру испитивања постојања повреде права на правично суђење, није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања, односно примене процесног и материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да конкретан парнични поступак који је претходио уставносудском, представља имовинскоправни спор у коме је право на ревизију условљено одређеном висином вредности предмета спора, која мора да прелази гранични износ од 300.000,00 динара, раније прописан одредбом члана 382. став 3. Закона о парничном поступку. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије je извео уставноправно прихватљив закључак када је ревизију одбацио као недозвољену, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети. Наиме, пошто у тужби вредност предмета спора није опредељена нити је накнадно утврђена, Врховни суд Србије је вредност предмета спора утврдио према износу наплаћене судске таксе. Такса на тужбу плаћена је у износу од 1.000,00 динара, дакле према вредности предмета спора до 10.000,00 динара у смислу тарифног броја 1. Таксене тарифе из Закона о судским таксама. Поред тога, парничне странке нису имале примедби на утврђени износ судске таксе, па самим тим ни на индиректно утврђену вредност предмета спора. С обзиром да вредност предмета спора није прелазила износ од 300.000,00 динара, који износ је представљао граничну вредност и био меродаван за дозвољеност (допуштеност) изјављене ревизије, Уставни суд је оценио да Врховни суд Србије није оспореним решењем Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године повредио подносиочево право на правично суђење.
Оцењујући остале повреде права на које се подносилац уставне жалбе формално позвао, а које се односе на право на једнаку заштиту правa пред судовима из члана 36. став 1. Устава и слободу кретања из члана 39. став 1. Устава, Суд је оценио да нема основа за тврдње да оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе није пружена једнака заштита права пред судовима, као ни да му је повређена слобода кретања. Наиме, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији. Такође, подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге, нити је доставио доказе који указују на постојање повреде слободе кретања, нити се наведена слобода може довести у везу са оспореним решењем.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме је изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 1382/08 од 5. јуна 2008. године и одлучио као у тачки 1. изреке.
Како је Уставни суд поводом уставне жалбе донео коначну одлуку, захтев за привремену обуставу, односно одлагање извршења оспорених аката је беспредметан.
7. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић