Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Пантића из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Пантића изјављена против пресуде Дисциплинског суда Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Веће у Краљеву 01 К. 116 - 1190/05 од 29. новембра 2005. године, пресуде Вишег дисциплинског суда Министарства унутрашњих послова Републике Србије у Београду ВДС 116 - 392/2005 од 10. фебруара 2006. године, пресуде Општинског суда у Краљеву П1. 239/06 од 4. априла 2007. године, пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 1194/07 од 12. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 3237/07 од 13. фебруара 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Зорана Пантића изјављена против решења Министарства унутрашњих послова, Секретаријат у Краљеву 01 К. 116- 1190/05 од 30. септембра 2005. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Пантић из Краљева је 23. јуна 2008. године, преко пуномоћника Предрага Матића, адвоката из Краљева, изјавио уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на правну помоћ зајемченог одредбом члана 67. Устава Републике Србије. Такође, подносилац оспорава и решење из тачке 2. изреке, због повреде права на достојанство и слободан развој личности зајемченог одредбом члана 23. Устава, као и повреде начела непосредне примене зајемчених права утврђеног у члану 18. Устава. Истовремено се у односу на оспорене акте позива и на повреду начела законитости управе из члана 198. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је главни претрес пред првостепеним дисциплинским органом одржан без његовог браниоца, иако је он тражио да се тај претрес одложи због немогућности да га бранилац заступа, услед обавеза које је овај имао пред редовним судовима. Имајући у виду да на том претресу није одлучено о његовом предлогу да се одложи главни претрес због недоласка браниоца, већ су изведени сви докази на основу којих је потом донета оспорена пресуда Дисциплинског суда Министарства унутрашњих послова Републике Србије - веће у Краљеву 01 К. 116 – 1190/05 од 29. новембра 2005. године, то подносилац сматра да му је тиме повређено право на правну помоћ. Такође истиче да се на наведену повреду уставног права касније нису обазирали у својим одлукама ни другостепени дисциплински орган нити редовни судови, када су одлучивали о заштити његовог права. Подносилац тврди и да му су му повређена права из чл. 18. и 23. Устава, чињеницом да је донето решење Министарства унутрашњих послова - Секретаријат у Краљеву 01 К. 116 – 1190/05 од 30. новембра 2005. године, којим се он удаљује из Министарства унутрашњих послова - Секретаријат у Краљеву, а да претходно није саслушан. На крају наводи да се оспореним актима повређује и право из члана 198. Устава, јер ти акти управних органа нису засновани на закону.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право, односно слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Министарства унутрашњих послова, Секретаријат у Краљеву 01 К. 116 - 1190/05 од 30. септембра 2005. године, подносилац уставне жалбе је удаљен из Министарства унутрашњих послова, Секретаријат у Краљеву са 30. септембром 2005. године, до окончања дисциплинског поступка.
Поступајући по оптужници дисциплинског тужиоца 01 К. 116 - 1190/05 од 13. октобра 2005. године, поднетој против овде подносиоца уставне жалбе, запосленог на пословима полицајца у ССП СУП Краљево, због учињене теже повреде радних обавеза и дужности из члана 50. став 1. тач. 7. и 13. Закона о унутрашњим пословима Републике Србије, Дисциплински суд Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Веће у Краљеву донео је оспорену пресуду 01 К. 116 - 1190/05 од 29. новембра 2005. године, којом је оптужени Зоран Пантић оглашен кривим што је дана 29. септембра 2005. године вршећи контролу аутобуса, од возача аутобуса захтевао, а касније од сувозача примио новац у износу од 500,00 динара, због чега постоји основана сумња да је извршио кривично дело примања мита из члана 254. став 1. КЗ РС, чиме је починио тежу повреду радних обавеза и дужности из члана 50. став 1. тач. 7. и 13. Закона о унутрашњим пословима Републике Србије, те му је на основу члана 52. наведеног Закона изречена дисциплинска мера престанак радног односа. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је оптужени Зоран Пантић изјавио да не жели да коментарише оптужницу, односно да не жели да се изјашњава по питању исте, нити да даје било какву изјаву из разлога што адвокат кога је он ангажовао у кривичном поступку који се по истој ствари води, није могао да буде присутан на главном претресу овог дисциплинског поступка, јер је истога дана већ био ангажован у другим раније преузетим поступцима, а оптужени није желео да ангажује другог браниоца. Затим је образложењу ове пресуде истакнуто да чињеница да оптужени радник није желео да на главном претресу изнесе своју одбрану, нити да се изјасни о оптужници из разлога неприсуствовања свог браниоца на том претресу, не представља битну повреду Закона о унутрашњим пословима и Уредбе о дисциплинској одговорности у Министарству унутрашњих послова, будући да је главни претрес на молбу оптуженог због ангажовавања свог браниоца, већ у два наврата одлаган, а такође у оба случаја, као и у трећем када је претрес одржан, оптуженом раднику је уредно уручен позив, који је садржао и напомену да оптужени има право на ангажовање браниоца, а да ће се главни претрес одржати и у случају да бранилац не присуствује истом. Против ове пресуде окривљени, овде подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу.
Оспореном пресудом Вишег дисциплинског суда Министарства унутрашњих послова Републике Србије у Београду ВДС 116 - 392/2005 од 10. фебруара 2006. године одбијена је жалба окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе као неоснована и потврђена је првостепена дисциплинска пресуда.
Након правоснажно окончаног дисциплинског поступка, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Општинском суду у Краљеву против тужене Републике Србије, Министарства унутрашњих послова, Секретаријата у Краљеву, ради поништаја првостепене и другостепене дисциплинске одлуке.
Оспореном пресудом Општинског суда у Краљеву П1. 239/06 од 4. априла 2006. године, у ставу првом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца - подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се пониште наведена првостепена и другостепена пресуда дисциплинског суда, као и захтев да се обавеже тужени да га врати на рад и распореди на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима, а све у року од 8 дана од пријема пресуде, док је у ставу другом изреке обевезан тужилац да туженом надокнади трошкове поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је суд утврдио да предлог од 17. новембра 2005. године, којим је тужилац тражио одлагање главног претреса пред дисциплинским судом, није био од утицаја на одржавање тог главног претреса из разлога што тужилац није доставио доказе о оправданим разлозима спречености његовог пуномоћника - браниоца да приступи на заказани претрес. Против ове пресуде подносилац уставне жалбе изјавио је жалбу Окружном суду у Краљеву.
Оспореном пресудом Окружног суда у Краљеву Гж. 1194/07 од 12. септембра 2007. године одбијена је као неоснована жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио у својству тужиоца у овом парничном поступку и потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П1. 239/06 од 4. априла 2006. године. У образложењу другостепене пресеуде је, између осталог, истакнуто да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање и на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, налазећи да је тужбени захтев тужиоца неоснован, односно да су побијане пресуде донете у дисциплинском поступку законите, као и да је другостепени суд прихватио разлоге првостепеног суда у погледу навода тужиоца да му у дисциплинском поступку није повређено право на одбрану, будући да је тужиоцу омогућено да има браниоца у предметној правној ствари. Незадовољан правноснажним исходом покренутог радног спора, подносилац уставне жалбе је изјавио ревизију Врховном суду Србије.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 3237/07 од 13. фебруара 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 1194/07 од 12. септембра 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да су код утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца да се пониште одлуке тужене којима је тужиоцу изречена мера престанка радног односа, наводећи разлоге који су правилни и потпуни и које у свему прихвата Врховни суд. Такође је истакнуто да је Врховни суд изоставио детаљније образложење ревизијске одлуке, имајући у виду да се ревизијом тужиоца понављају жалбени наводи, а образлагањем се не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначенијем тумачењу права.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 67. Устава утврђено је да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, као и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна.
Одредбама члана 198. Устава утврђено је да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону, а законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
Одредбама Закона о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који се примењивао у време доношења оспорених дисциплинских пресуда, било је прописано: да поступак утврђивања одговорности за теже повреде радних обавеза и дужности спроводе дисциплински иследник, дисциплински тужилац и Дисциплински суд, да мере из члана 52. овог закона и одлуке по жалби на решења о изрицању мера за лакше повреде радних обавеза и дужности доноси Дисциплински суд, а да одлуке по жалбама на пресуде Дисциплинског суда доноси Виши дисциплински суд (члан 53.); да се прописом Владе ближе уређују питања дисциплинске одговорности у Министарству унутрашњих послова (члан 58.).
Одредбама Уредбе о дисциплинској одговорности у Министарству унутрашњих послова ("Службени гласник РС", број 71/92), које су важиле у време покретања спорног дисциплинског поступка, било је прописано: да се овом уредбом прописује поступак за утврђивање дисциплинске одговорности и изрицање мера због учињених повреда радних дужности и обавеза (у даљем тексту: повреде) радника Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: Министарство) (члан 1.); да се главни претрес може одржати и у одсуству уредно позваних лица (члан 16. став 2.); да битна повреда одредаба ове уредбе постоји и ако Дисциплински суд за време припремања главног претреса, у току претреса или приликом доношења пресуде није применио или је неправилно применио одредбе ове уредбе, или је повредио право одбране, а то је било или је могло бити од утицаја на законито и правилно доношење пресуде (члан 21. став 2.).
Законом о парничном поступку («Службени гласник РС», број 125/04), чије су се одредбе, сагласно члану 491. став 1. тог закона, примењивале на окончање првостепеног поступка пред судом, као и на другостепени поступак и поступак по ревизији, прописано је: да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да ће ревизијски суд пресудом одбити ревизију као неосновану ако утврди да не постоје разлози због којих је ревизија изјављена, као ни разлози на које пази по службеној дужности, а да ревизијски суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права (члан 405.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које подносилац указује у односу на оспорене пресуде из тачке 1. изреке, Уставни суд је утврдио следеће:
Из садржине образложења оспорене првостепене пресуде Дисциплинског суда 01 К. 116 - 1190/05 од 29. новембра 2005. године произлази да је главни претрес, на молбу подносиоца уставне жалбе, у два наврата одлаган због тога што није могао да ангажује браниоца. У оба случаја, као и у трећем када је претрес одржан, позив за главни претрес је подносиоцу уставне жалбе уредно уручен са поуком да у своју одбрану може ангажовати браниоца, с тим да ће се главни претрес одржати и у случају да бранилац не присуствује истом. Имајући у виду наведено чињенично стање, Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе неосновано истиче да му је ускраћено право на правну помоћ у дисциплинском поступку, тиме што је одбијен његов захтев да се претрес одложи због заузетости његовог браниоца. Наиме, у спорном дисциплинском поступку подносилац је имао право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца. Како према наводима подносиоца уставне жалбе, његов бранилац није могао да приступи главном претресу због обавеза која је имао пред редовним судовима, то је подносилац уставне жалбе као браниоца могао ангажовати било ког другог адвоката, али ово своје право није користио и одлучио је да се не изјашњава на наводе оптужнице, нити да даје било какву изјаву. При томе је и бранилац имао могућност да обезбеди замену, ако је био спречен да се одазове уредно примљеном позиву. Самим тим, по оцени Уставног суда, неприхватање у конкретном случају предлога да се претрес пред првостепеним дисциплинским органом одложи због заузетости браниоца, не представља повреду права на правну помоћ. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у том делу одбио као неосновану.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да се првостепени и другостепени суд, као и Врховни суд Србије нису у образложењу оспорених пресуда изјаснили на наведене околности које су, према његовом мишљењу, довеле до повреде права на које се позива у уставној жалби, Уставни суд указује да из образложења оспорене првостепене и другостепене пресуде неспорно произлази да су ове околности цењене, а према одредби члана 405. Закона о парничном поступку, када одлучује о изјављеној ревизији, Врховни суд нема обавезу да детаљно образлаже своју одбијајућу пресуду, и то не само кад се у ревизији понављају жалбени разлози, што је овде управо био случај, већ и када закључи да се образлагањем овакве пресуде не би постигло ново тумачење права у односу на оспорену другостепену пресуду, нити би се допринело уједначеном тумачењу права.
У односу на одредбу члана 198. Устава чија је повреда истакнута у уставној жалби, Уставни суд је оценио да се наведеним уставним начелом, с обзиром на његов смисао и садржину, не јемче непосредно људска права и слободе, већ се утврђује принцип законитости управе и судске контроле законитости коначног појединачног акта, што је подносилац и остварио у парничном поступку који је водио ради поништаја одлука дисциплинских органа Министарства унутрашњих послова.
6. Поводом оспоравања решења наведеног у тачки 2. изреке, Уставни суд је утврдио следеће:
Како је институт уставне жалбе установљен одредбом члана 170. Устава, то произлази да се уставна жалба може поднети само против аката који су донети или радњи које су извршене након ступања на снагу Устава, дакле 8. новембра 2006. године.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена против оспореног решења које је донето 30. септембра 2005. године, дакле пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као недозвољену, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић