Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Маркa Јарчевићa из Смедеревске Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марка Јарчевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 1225/06 од 27. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марко Јарчевић из Смедеревске Паланке је 3. јула 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Арсенија Катанића из Новог Сада, Уставном суду поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1225/06 од 27. септембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен његов захтев за признавање права на месечну накнаду за обављање службе у Војсци Југославије под отежаним условима, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 32, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је, поред осталог: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60.); да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом, као и да се фондови социјалног осигурања оснивају у складу са законом (члан 69.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и обрaзложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку који је претходио уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се накнада за службу под отежаним условима у Војсци Југославије призна у месечном износу, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и списе предмета утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе, тада заставник у Војсци Србије и Црне Горе је 29. октобра 2003. године поднео ВП 3527 Батајница захтев за признавање накнаде за службу под отежаним условима рада у висини од 20 % плус 4% увећања накнаде остварених за једну навршену годину у отежаним условима рада за период од 1. новембра 2000. године до 30. априла 2001. године, у висини од 25% од 1. маја 2001. године и увећање накнаде у износу од 8% за 2001. годину, 12% за 2002. годину и 16% за 2003. годину. Војна пошта 3527 Батајница, као првостепени управни орган, решењем УП-1 бр. 13-79/2003 од 29. јануара 2004. године одбила је захтев као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је подносиоцу захтева (уставне жалбе) 16. јуна 2001. године уручено решење ВП 8115 Земун УП-2 бр. 27/21-2 од 3. маја 2001. године којим је укинуто решење ВП 6478 Београд, бр. 60/200-110 од 14. децембра 1999. године, а којим му је било признато право на накнаду од отежаним условима рада у износу од 24% од основне плате; да подносилац против тог решења није покренуо управни спор у року од 30 дана, подношењем тужбе Врховном суду Србије , па му је закључно са 30. октобром 2000. године обустављена исплата наведене накнаде; да је одредбом члана 25. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије („Службени војни лист", бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/00, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 31/00 и 14/02) прописано да професионалном официру односно подофициру, који је на дужности у јединици-установи Војске на територији на којој се служба врши под отежаним условима, припада месечна накнада у висини од 20% плате (члан 62. став 1. тачка 1. под а)); да накнада за службу под отежаним условима припада од дана стицања услова па до дана када престану да постоје услови за њено припадање (члан 72. став 1. тачка 5.); да накнаде које су одређене у месечним паушалним износима припадају месечно у назад, а ако месечна накнада припада за мање од месец дана, обрачунава се по данима с тим да се дневни износ утврђује поделом месечне накнаде бројем 30 (члан 73.); да је наредбом команданта ВП. 4522 Батајница бр. 88-17 од 22. августа 2003. године подносилац уставне жалбе постављен по мирнодопској формацији у месту службовања Батајница; да се у склопу дежурне смене у трајању најдуже до седам дана повремено упућује на објекте ЕИ и ПЕД; да му поред бесплатног смештаја и исхране припада дневна накнада трошкова у износу од 100 % дневнице до 31. јула 2003. године, а од 01 . августа 2003. године па надаље 50 % од дневнице; да му је за то време рада од 22.00 до 06.00 припада право на плаћени ноћни рад, да му је 100 % плаћен рад за време државног празника, да путем прерасподеле остварује право на слободне дане, те да му предметна накнада припада само за време извршења задатака на наведеној територији - објектима.
Подносилац уставне жалбе поднео је 18. фебруара 2004. године жалбу на наведено првостепено решење другостепеном управном органу ВП 4522 Батајница. Другостепени орган је решењем Уп-2 бр. 1-20 од 19. априла 2004. године, након извршеног увида у списе предмета и Одлуку НГШ ВЈ о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. бр. 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године, као и Одлуку команданта Ко ПВО о одређивању територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. бр. 03/1683-2 од 6. марта 2002. године, одбио жалбу са образложењем да жалиоцу, на основу члана 73. ст. 2. и 3. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, а у вези с наведеним одлукама војних органа, припада накнада за обављање службе под отежаним условима само за време проведено на објектима који су одговарајућим актима војних органа одређени као територија на којој се служба врши под отежаним условима, па му је обрачун накнаде извршен сагласно одредби члана 73. Правилника, сразмерно броју дана проведених на раду на тој територији.
Против решења ВП 4522 Батајница Уп-2 бр. 1-20 од 19. априла 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 15. јуна 2004. године Врховном војном суду тужбу, због неправилно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права. У тужби је наведено да се ово право остварује према Правилнику о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије на месечном и годишњем нивоу, а не само за дане кад се лице коме припада накнада налази на објекту на коме се служба врши под отежаним условима, као и да су тим Правилником предвиђени случајеви када неком лицу које иначе има право на накнаду, иста не припада.
Врховни суд Србије је обавестио подносиоца уставне жалбе да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се изјасни да ли остаје код поднете тужбе. Поднеском од 7. фебруара 2007. године подносилац уставне жалбе је обавестио Врховни суд Србије да остаје у свему код поднете тужбе.
Врховни суд Србије је на седници одржаној 27. септембра 2007. године донео оспорену пресуду У-В 1225/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. По оцени Врховног суда Србије, другостепени управни орган је правилно одлучио када је, у поступку у коме није било повреде правила поступка, одбио жалбу тужиоца (овде подносиоца уставне жалбе), налазећи да му не припада право на накнаду за рад под отежаним условима непрекидно, већ само за време проведено на извршењу задатака на објектима на којима се служба врши под отежаним условима. Врховни суд Србије сматра да је тужени управни орган правилно применио одредбе Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, према којима се право на накнаду за рад под отежаним условима обрачунава по данима, ако накнада припада за мање од месец дана, и то тако што се дневни износ накнаде одређује дељењем месечног износа накнаде с бројем 30. Оспорена пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 25. јуна 2008. године.
4. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. Оцена Уставног суда је да је преиспитивање законитости коначног управног акта у овом управном спору требало и могло да обухвати само испитивање да ли је у управном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе припадник јединице Војске за коју је одређено да обавља задатке и налази се на територији на којој се служба врши под отежаним условима, а не да ли је подносилац припадник јединице која је у систему непрекидног дежурства у систему ПВО. Стога, по схватању Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правичну накнаду за рад, као елемент зајемченог права на рад из члана 60. Устава, јер је за службу коју је обављао у Војсци примао прописану зараду и друге прописане накнаде. У том смислу, Уставни суд налази да су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд као и првостепени и другостепени управни орган у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да ли жалилац врши послове непрекидног дежурства у систему ПВО, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот, здравствену заштиту, социјалну заштиту и пензијско осигурање, из чл. 24, 68, 69. и 70. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореном пресудом повређена наведена права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном управном спору.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 29. октобра 2003. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка и са њим повезаног управног спора, почев од 29. октобра 2003. године када је подносилац уставне жалбе ВП 3527 Батајница поднео захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучивао о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од три месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од 2 месеца од дана подношења жалбе на првостепено решење, те да је само у првостепеном поступку рок за доношење решења, прописан одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), прекорачен за месец дана, док је другостепени орган решење по жалби донео у законском року, Уставни суд је оценио да ово прекорачење рока нема значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд налази да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је примио тужбу 15. јуна 2004. године, али је, пре него што је Врховни војни суд предузео даље радње у поступку, 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ", број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси: за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, војни правосудни органи престали су са радом, а целокупна надлежност војних судова пренета ја на органе држава чланица, па тако и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва („Службени гласник РС" број 137/04). Како тим Законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 27. септембра 2007. године, односно у року од годину дана од преузимања предмета Врховног војног суда.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које није од егзистенцијалног значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која му је делимично призната и исплаћена уз плату и друге накнаде (накнаду за ноћни рад, рад за време државних празника), да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, да због застоја у поступку насталог услед престанка рада Врховног војног суда нису настале штетне последице за подносиоца, те имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије у периоду од четири године и четири месеца од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, посебно имајући у виду да је поступак пред Врховним судом Србије који је донео одлуку по поднетој тужби окончан у року од мање од годину дана, што се објективно не може сматрати неразумним роком.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио, као неосновану.
6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |