Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Jarčevića iz Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

            Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marka Jarčevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1225/06 od 27. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

            1.   Marko Jarčević iz Smederevske Palanke je 3. jula 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Arsenija Katanića iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1225/06 od 27. septembra 2007. godine.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečnu naknadu za obavljanje službe u Vojsci Jugoslavije pod otežanim uslovima, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 32, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije.
2.  Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je, pored ostalog: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći (član 60.); da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom, kao i da se fondovi socijalnog osiguranja osnivaju u skladu sa zakonom (član 69.).
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se naknada za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije prizna u mesečnom iznosu, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
 Podnosilac ustavne žalbe, tada zastavnik u Vojsci Srbije i Crne Gore je 29. oktobra 2003. godine podneo VP 3527 Batajnica zahtev za priznavanje naknade za službu pod otežanim uslovima rada u visini od 20 % plus 4% uvećanja naknade ostvarenih za jednu navršenu godinu u otežanim uslovima rada za period od 1. novembra 2000. godine do 30. aprila 2001. godine, u visini od 25% od 1. maja 2001. godine  i uvećanje naknade u iznosu od 8% za 2001. godinu, 12% za 2002. godinu i 16% za 2003. godinu. Vojna pošta 3527 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem UP-1 br. 13-79/2003  od 29. januara 2004. godine odbila je zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je podnosiocu zahteva (ustavne žalbe) 16. juna 2001. godine uručeno rešenje VP 8115 Zemun UP-2 br. 27/21-2 od 3. maja 2001. godine kojim je ukinuto rešenje VP 6478 Beograd, br. 60/200-110 od 14. decembra  1999. godine, a kojim mu je bilo priznato pravo na naknadu od otežanim uslovima rada u iznosu od 24% od osnovne plate; da podnosilac protiv tog rešenja  nije pokrenuo upravni spor u roku od 30 dana,  podnošenjem tužbe  Vrhovnom sudu Srbije , pa mu je zaključno sa 30. oktobrom 2000. godine obustavljena isplata navedene naknade; da je odredbom člana 25. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list", br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/00, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 31/00 i 14/02) propisano da profesionalnom oficiru odnosno podoficiru, koji je na dužnosti u jedinici-ustanovi Vojske na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pripada mesečna naknada u visini od 20% plate (član 62. stav 1. tačka 1. pod a)); da naknada za službu pod otežanim uslovima pripada od dana sticanja uslova pa do dana kada prestanu da postoje uslovi za njeno pripadanje (član 72. stav 1. tačka 5.); da naknade koje su određene u mesečnim paušalnim iznosima pripadaju mesečno u nazad, a ako mesečna naknada pripada za manje od mesec dana, obračunava se po danima s tim da se dnevni iznos utvrđuje podelom mesečne naknade brojem 30 (član 73.); da je naredbom komandanta   VP. 4522 Batajnica br. 88-17 od 22. avgusta 2003. godine podnosilac ustavne žalbe postavljen po mirnodopskoj formaciji u mestu službovanja Batajnica; da se u sklopu dežurne smene u trajanju najduže do sedam dana povremeno upućuje na objekte EI i PED; da mu pored besplatnog smeštaja i ishrane pripada dnevna naknada troškova u iznosu od 100 % dnevnice do 31. jula 2003. godine, a od 01 . avgusta 2003. godine pa nadalje 50 % od dnevnice; da mu je za to vreme rada od 22.00 do 06.00 pripada pravo na plaćeni noćni rad, da mu je 100 % plaćen rad za vreme državnog praznika, da putem preraspodele ostvaruje pravo na slobodne dane, te da mu predmetna naknada pripada samo za vreme izvršenja zadataka na navedenoj teritoriji - objektima.
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 18. februara 2004. godine žalbu na navedeno prvostepeno rešenje drugostepenom upravnom organu VP 4522 Batajnica. Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 br. 1-20 od 19. aprila 2004. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i Odluku NGŠ VJ o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002. godine, kao i Odluku komandanta Ko PVO o određivanju teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. br. 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine, odbio žalbu sa obrazloženjem da žaliocu, na osnovu člana 73. st. 2. i 3. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, a u vezi s navedenim odlukama vojnih organa, pripada naknada za obavljanje službe pod otežanim uslovima samo za vreme provedeno na objektima koji su odgovarajućim aktima vojnih organa određeni kao teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pa mu je obračun naknade izvršen saglasno odredbi člana 73. Pravilnika, srazmerno broju dana provedenih na radu na toj teritoriji.
Protiv rešenja VP 4522 Batajnica Up-2 br. 1-20 od 19. aprila 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 15. juna 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu, zbog nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava. U tužbi je navedeno da se ovo pravo ostvaruje prema Pravilniku o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije na mesečnom i godišnjem nivou, a ne samo za dane kad se lice kome pripada naknada nalazi na objektu na kome se služba vrši pod otežanim uslovima, kao i da su tim Pravilnikom predviđeni slučajevi kada nekom licu koje inače ima pravo na naknadu, ista ne pripada.
Vrhovni sud Srbije je obavestio podnosioca ustavne žalbe da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se izjasni da li ostaje kod podnete tužbe. Podneskom od 7. februara 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je obavestio Vrhovni sud Srbije da ostaje u svemu kod podnete tužbe.
Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 27. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu U-V 1225/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni upravni organ je pravilno odlučio kada je, u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu tužioca (ovde podnosioca ustavne žalbe), nalazeći da mu ne pripada pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima neprekidno, već samo za vreme provedeno na izvršenju zadataka na objektima na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima. Vrhovni sud Srbije smatra da je tuženi upravni organ pravilno primenio odredbe Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, prema kojima se pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima obračunava po danima, ako naknada pripada za manje od mesec dana, i to tako što se dnevni iznos naknade određuje deljenjem mesečnog iznosa naknade s brojem 30. Osporena presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 25. juna 2008. godine.
4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Ocena Ustavnog suda je da je preispitivanje zakonitosti konačnog upravnog akta u ovom upravnom sporu trebalo i moglo da obuhvati samo ispitivanje da li je u upravnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe pripadnik jedinice Vojske za koju je određeno da obavlja zadatke i nalazi se na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, a ne da li je podnosilac pripadnik jedinice koja je u sistemu neprekidnog dežurstva u sistemu PVO. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, kao element zajemčenog prava na rad iz člana 60. Ustava, jer je za službu koju je obavljao u Vojsci primao propisanu zaradu i druge propisane naknade. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organ u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da li žalilac vrši poslove neprekidnog dežurstva u sistemu PVO, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.
Takođe, s obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život, zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu i penzijsko osiguranje, iz čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom povređena navedena prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije u konkretnom upravnom sporu.
 U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 29. oktobra  2003. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora, počev od 29. oktobra 2003. godine kada je podnosilac ustavne žalbe VP 3527 Batajnica podneo zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima.
 Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučivao o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od 2 meseca od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, te da je samo u prvostepenom  postupku rok za donošenje rešenja, propisan odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), prekoračen za mesec dana, dok je drugostepeni organ rešenje po žalbi doneo u zakonskom roku, Ustavni sud je ocenio da ovo prekoračenje roka nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je primio tužbu 15. juna 2004. godine, ali je, pre nego što je Vrhovni vojni sud preduzeo dalje radnje u postupku, 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG", broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi: za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, vojni pravosudni organi prestali su sa radom, a celokupna nadležnost vojnih sudova preneta ja na organe država članica, pa tako i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS" broj 137/04). Kako tim Zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 27. septembra 2007. godine, odnosno u roku od godinu dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje nije od egzistencijalnog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja mu je delimično priznata i isplaćena uz platu i druge naknade (naknadu za noćni rad, rad za vreme državnih praznika), da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, da zbog zastoja u postupku nastalog usled prestanka rada Vrhovnog vojnog suda nisu nastale štetne posledice za podnosioca, te imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od četiri godine i četiri meseca od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije koji je doneo odluku po podnetoj tužbi okončan u roku od manje od godinu dana, što se objektivno ne može smatrati nerazumnim rokom.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio, kao neosnovanu.        
6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.