Преглед документа Уж-1121/2008

  • Уж-1121/2008
  • 14.07.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Кривично право
  • Члан 21.; Члан 22.; Члан 23.; Члан 33.Став 2; Члан 33.Став 4; Члан 34.Став 1; Члан 46.; Члан 51.; Члан 73.
  • Радмила Босанац
  • - није повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, ни начело судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, ни право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, ни посебна права окривљеног из члана 33. ст. 2. и 4. Устава, ни право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава, ни слобода мишљења и изражавања из члана 46. Устава, ни право на обавештеност из члана 51. Устава, нити слобода научног и уметничког стварања из члана 73. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радмиле Босанац из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

Одбија се као неоснована уставна жалба Радмиле Босанац изјављена против пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Београда 3/07 од 26. септембра 2007. године и пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Србије 13/07 од 18. априла 2008. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

1. Радмила Босанац из Београда је 24. септембра 2008. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Београда 3/07 од 26. септембра 2007. године и пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Србије 13/07 од 18. априла 2008. године, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1, 2. и 3, чл. 22. и 23, члана 33. ст. 2. и 4, члана 34. став 1. и  чл. 46, 51. и 73. Устава Републике Србије.

У уставној жалби се наводи да је подноситељка оспореним пресудама кажњена због објављивања стручних текстова у дневном листу “Политика”, иако ни на један начин није повредила одредбе Кодекса, нити умањила углед адвокатуре. Повреде наведених Уставом утврђених начела и зајемчених права подноситељка образлаже следећим тврдњама:

- да се Адвокатска комора не поставља на једнак начин према свим адвокатима, јер једни могу да се појављују на телевизији  и у другим средствима јавног информисања, под пуним именом и презименом и сликом, и да дају своја виђења, мишљења и објашњења и изјаве, што се не сматра недоличним начином истицања своје личности и кварења угледа адвокатуре, док је она за исто оглашена одговорном;

- да Статутом Адвокатске коморе није предвиђена судска заштита, осим заштите пред Уставним судом;

- да јој је ускраћено право на људско достојанство, јер је у образложењу оспорене првостепене пресуде наведено “да је на бази изведених доказа несумњиво утврђено да је окривљена адвокат извршила дисциплинске повреде које јој се стављају на терет у смислу давања изјава у јавности и иступања у јавности, што је очигледно срачунато на рекламирање и истицање своје личности, да те чињенице нису оспорене од стране окривљене адвоката, али се покушава да се такво поступање оправда разлозима који су неприхватљиви и неодрживи са становишта прописа и да се таквим понашањем нарушава углед адвокатуре у целини”, а које тврдње, по мишљењу подноситељке нису образложене;

- да је првостепени поступак завршен без њеног присуства или присуства њеног браниоца, иако је поднела захтев за одлагање због професионалне спречености, јер је морала да приступи на другостепени претрес, завршавајући раније рочиште пред Петим општинским судом у Београду у коме је била пуномоћник тужиоца, који јој је касније опозвао пуномоћје;

- да Статутом Адвокатске коморе Србије није прописано за које повреде Кодекса ће бити изречена одређена казна, као и да је кажњена због објављивања стручних текстова у средствима јавног информисања, што по њеном мишљењу није предвиђено као кажњиво дело;

- да законом није ограничено право адвокатима да пишу стручне текстове;

- да читаоци имају право да добију тачну, јасну и од стручног лица проверену и потписану информацију;

- да јој је оспореним пресудама повређено и право на научно стваралаштво и морална и материјална права, јер су њени текстови стручни и научни основ за примену одређених одредаба закона или остваривање уставних и законских права;

- да ниједан разлог жалбе не само да није усвојен, него није ни ваљано образложен, а неки нису ни поменути;

Предложила је, поред осталог, да Уставни суд поништи оспорене пресуде и објави своју Одлуку.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспоренe пресуде, документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Адвокатске коморе Београда и Адвокатске коморе Србије и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Оспореном пресудом Дисциплинског суда Адвокатске коморе Београда 3/07 од 26. септембра 2007. године подноситељка уставне жалбе је оглашена одговорном “зато што на недопуштен начин иступа у јавним гласилима што је срачунато на рекламирање и истицање своје личности, на тај начин што у “Политикиним” додацима “Некретнине”, “Посао” и “Мој стан моја кућа”, рубрика “Савет адвоката”, “Ваш правни водич” и “Водич реч правника”, почев од 2. септембра 2004. до 6. јуна 2007. године, континуирано даје правне савете и уз текст објављује своју фотографију, чиме је извршила тежу повреду дужности адвоката из члана 124. тач. 18) и 34) Статута Адвокатске коморе Србије, а у вези са чл. 37. и 38. став 1. тачка 1) Кодекса професионалне етике адвоката“, због чега јој је изречена новчана казна у износу од 80.000 динара и обавезана је на плаћање трошкова дисциплинског поступка.

У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је 24. септембра 2007. године одржан главни претрес у одсуству уредно позване окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, која је својим захтевом примљеним у Дисциплински суд 24. септембра 2007. године тражила одлагање дисциплинског претреса услед службене спречености; да је захтев за одлагање одбијен; да је спроведен доказни поступак; да је оценом изведених доказа утврђено да је окривљена, овде подноситељка уставне жалбе извршила тежу повреду дужности и угледа адвокатуре; да је давала изјаве у јавности и иступала у јавности, што је очигледно срачунато на рекламирање и истицање своје личности; да те чињенице нису оспорене од стране окривљене адвоката, али се покушава да се такво поступање оправда разлозима који су неприхватљиви и неодрживи са становишта прописа; да се таквим понашањем нарушава углед адвокатуре у целини.

Одлучујући о жалби браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, Дисциплински суд Адвокатске коморе Србије је 18. априла 2008. године донео оспорену пресуду 13/07 којом је жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је пресуда донета након седнице већа на којој су били присутни окривљена и њен бранилац и да је побијана пресуда правилна, заснована на потпуно утврђеном чињеничном стању, уз доследну примену материјалног права и да пресуда не садржи повреде Закона на које другостепени суд пази по службеној дужности. Даље је наведено да право одбране окривљене није повређено због тога што није прихваћен њен предлог за одлагање заказаног дисциплинског претреса због присуства на рочишту пред Првим општинским судом у Београду. Ово из разлога што јој је позив био благовремено уручен, те да је била упозната са даном и часом одржавања рочишта пред Општинским судом и пре него што је добила позив за претрес, због чега је била у обавези да тражи одлагање одмах по пријему позива, а не два дана пре претреса. Другостепени Дисциплински суд се изјаснио и у вези са истакнутим наводима из жалбе да подноситељки у позиву није било означено да претрес пред првостепеним судом може да се одржи и у њеном одсуству, истичући да је подноситељка адвокат и да обављајући адвокатску делатност мора познавати наведене прописе. Коначно, другостепени Дисциплински суд је утврдио да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање и у образложењу пресуде дао јасне, убедљиве и логичне разлоге на основу којих је окривљену, овде подноситеку уставне жалбе, огласио одговорном. У поуци о правном леку је истакнуто да против ове пресуде није дозвољено покретање управног спора.

4. Одредбама Устава на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране и да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (члан 33. ст. 2. и 4.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да је научно и уметничко стваралаштво слободно и да се ауторима научних и уметничких дела јемче морална и материјална права, у складу са законом (члан 73.).

Статутом Адвокатске коморе Србије („Службени гласник РС", бр. 43/99, 65/01, 41/02 и 64/04) одређено је: да дисциплински поступак покреће дисциплински тужилац адвокатске коморе у чији именик је уписан адвокат или адвокатски приправник против кога се поступак покреће, да дисциплински тужилац покреће поступак по пријави физичког или правног лица, органа адвокатске коморе или по сопственој иницијативи и да дисциплински тужилац Коморе може покренути поступак из надлежности првостепеног дисциплинског тужиоца или од њега преузети гоњење (члан 103.); да о поднетој пријави дисциплински тужилац обавештава пријављеног уз достављање копије пријаве и приложених доказа са позивом да се у року 8 дана од пријема о пријави изјасни (члан 104.); да подигнуту оптужницу са свим доказима дисциплински тужилац доставља дисциплинском суду (члан 108.); да председник дисциплинског суда одређује веће које ће одлучивати по поднетој оптужници (члан 109. став 1.); да се на ток главног претреса аналогно примењују одредбе Закона о кривичном поступку ако овим статутом није другачије одређено (члан 113.); да се главни претрес може одржати и у одсуству пријављеног ако је уредно позван на начин прописан чланом 113. овог статута (члан 116.); да другостепени суд одлучује у седници већа (члан 120); да повреде дужности адвоката могу бити теже (дисциплински преступ) и лакше (дисциплинске неуредности) (члан 123.); да су теже повреде дужности адвоката, поред осталих, давање изјава у јавности и иступање у јавности срачунато на рекламирање и истицање своје личности и тежа повреда Кодекса професионалне етике адвоката (члан 124. став 1. тач. 18) и 34)); да се за лакше повреде може изрећи новчана казна, а за теже повреде новчана казна или мера брисања из именика адвоката (члан 126.).

5. Анализом разлога уставне жалбе, оспорених одлука и документације која је приложена уз уставну жалбу, проистиче да је против подноситељке уставне жалбе вођен дисциплински поступак због теже повреде дужности адвоката из члана 124. тач. 18) и 34) Статута Адвокатске коморе Србије, а у вези са чланом 37. и чланом 38. став 1. тачка 1) Кодекса професионалне етике адвоката. У дисциплинском поступку је утврђено да је  подноситељка уставне жалбе на недопуштен начин иступала у јавним гласилима што је било срачунато на рекламирање и истицање своје личности, тако што је што је у “Политикиним” додацима “Некретнине”, “Посао” и “Мој стан моја кућа”, рубрика “Савет адвоката”, “Ваш правни водич” и “Водич реч правника”, почев од 2. септембра 2004. до 6. јуна 2007. године, континуирано давала правне савете и уз текст објављивала своју фотографију.

Одредбом члана 124. став 1. тач. 18) и 34) Статута Адвокатске коморе Србије, одређено је да тежа повреда дужности адвоката постоји када је давање изјава у јавности и иступање у јавности срачунато на рекламирање и истицање своје личности и када се начини тежа повреда Кодекса професионалне етике адвоката, док је одредбама члана 37. и члана 38. став 1. тач. 1) и 14) Кодекса професионалне етике адвоката одређено да адвокат не сме да нуди своје услуге нити да стиче клијенте на нечастан или недопуштен начин, а да ће се сматрати да то чини нарочито када истиче, дели или у јавним гласилима и другим публикацијама објављује рекламе и понуде којима препоручује своје услуге и своју канцеларију и даје правне савете у јавним гласилима, на јавним скуповима или изван канцеларије пред непознатим особама. Такође, прописано је да ће се за теже повреде изрећи новчана казна или мера брисања из именика адвоката.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су оспорени акти донети од стране законом установљених дисциплинских судова Адвокатске коморе, који су у спроведеном поступку утврдили чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и применили меродавне одредбе материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, на које је примењено одговарајуће материјално право и дато образложење правног става дисциплинских судова у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Београда 3/07 од 26. септембра 2007. године и пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Србије 13/07 од 18. априла 2008. године.

По оцени Уставног суда, неосновани су наводи подноситељке уставне жалбе да јој је у првостепеном дисциплинском поступку повређено право на одбрану, јер из садржине приложене документације неспорно произлази да је уредно позвана на претрес. Чињеница да је подноситељка уставне жалбе послала допис Дисциплинском суду којим је захтевала одлагање претреса, није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово из разлога што је Статутом адвокатске коморе дозвољено одржавање претреса у одсуству уредно позваног окривљеног и чињенице да је подноситељка уставне жалбе заједно са браниоцем присуствовала другостепеном поступку. Стога јој није повређено право из члана 33. ст. 2. и 4. Устава.

Неприхватљиви су и наводи подноситељке да дело за које је дисциплински кажњена није предвиђено као кажњиво дело. Из цитираних одредаба Статута Адвокатске коморе и Кодекса професионалне етике адвоката произлази да је тежа повреда дужности адвоката давање изјава и иступање у јавности срачунато на рекламирање и истицање његове личности, а да је тежа повреда Кодекса професионалне етике адвоката нуђење своје услуге и стицање клијената на нечастан или недопуштен начин и то нарочито када се истиче, дели или у јавним гласилима и другим публикацијама објављују рекламе и понуде којима се препоручују своје услуге и своја канцеларија, дају правни савети у јавним гласилима, на јавним скуповима или изван канцеларије пред непознатим особама. Такође, прописано је и да ће се за теже повреде дужности изрећи новчана казна или мера брисања из именика адвоката. Стога је Уставни суд оценио да су неосновани наводи подноситељке да јој је повређено право из члана 34. став 1. Устава.

Тврдња подноситељке уставне жалбе „да се Адвокатска комора не поставља на једнак начин према свим адвокатима, јер једни могу да се појављују на телевизији  и у другим средствима јавног информисања, под пуним именом и презименом и сликом, и да дају своја виђења, мишљења и објашњења и изјаве, што се не сматра недоличним начином истицања своје личности и кварења угледа адвокатуре, док је она за исто оглашена одговорном“, по оцени Уставног суда, представља искључиво израз њене субјективне оцене, која није поткрепљена достављеним релевантним доказима. Чланом 21. Устава јемчи се једнакост свих пред Уставом и законом, без дискриминације по било ком основу. У конкретном случају, утврђена је тежа повреда дужности адвоката и подноситељки изречена дисциплинска мера, у складу са меродавним прописима. Тако донете одлуке не могу представљати акт повреде наведеног уставног начела. Ово из разлога што се из документације приложене уз уставну жалбу не може утврдити ниједна околност која би указивала на дискриминаторско поступање дисциплинских судова Адвокатске коморе у дисциплинском поступку који се водио против подноситељке уставне жалбе. Стога Уставни суд сматра да је и у овом делу уставна жалба неоснована.

Без основа је и тврдња подноситељке уставне жалбе да јој је образложењем оспорене првостепене дисциплинске пресуде повређено право из члана 23. Устава, јер се одредбама тог члана јемчи људско достојанство и слободан развој личности. С обзиром на садржину наведеног уставног јемства, Уставни суд је становишта да се утврђивање одговорности подноситељке уставне жалбе за тежу повреду дужности адвоката, не може довести у везу са повредом права прописаног одредбама члана 23. Устава.

Нема места ни тврдњи подноситељке да су јој оспореним пресудама повређенa права на обавештеност и на слободу научног и уметничког стварања из чл. 51. и 73. Устава, јер Уставни суд не види на који начин би се садржина наведених уставних јемстава могла довести у везу са оспореним пресудама донетим у конкретном дисциплинском поступку који се против ње водио, као јединим предметом испитивања у овом уставносудском поступку.

У односу на истакнуту повреду права на судску заштиту, гарантовану уставним начелом о заштити људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе ову повреду заправо заснива на повреди свих већ наведених права, због чега се изнета оцена Уставног суда односи и на ову истакнуту повреду.

6.  То су разлози због којих је Уставни суд утврдио да је уставна жалба неоснована. Зато је, на темељу одредаба члана 89. став 1.  и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), одлучено као у изреци.

 

                                                                        ПРЕДСЕДНИК

                                                                          УСТАВНОГ СУДА

                                                                           др Боса Ненадић