Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранка Лукића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Бранка Лукића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 8. августа 2007. године, решења Окружног суда у Београду Гж1. 4592/07 од 26. септембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. II 62/08 од 6. марта 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Бранка Лукића изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 667/97 од 16. марта 2004. године, решења Окружног суда у Београду Гж1. 1923/04 од 22. септембра 2004. године, пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 6. фебруара 2006. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1727/06 од 7. јуна 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Лукић из Београда је 21. маја 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде начела заштите људских и мањинских права из члана 22. Устава, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, права на обавештеност из члана 51. Устава, права на рад из члана 60. Устава и права на правну помоћ из члана 67. Устава. Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду одредаба члана 6. став 1. и чл. 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи да су судови током вођења нижестепених поступака начинили више повреда поступка, те да су га на тај начин оштетили као тужиоца. Такође наводи да је решењем Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 8. августа 2007. године одбачена његова благовремено уложена ревизија, коју је изјавио против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1727/06 од 7. јуна 2007. године. Истиче да је он као тужилац био у правној заблуди у погледу ревизије, јер није разумео да по новом закону из 2004. године ревизију може изјавити само адвокат, с обзиром на то да је пре доношења овог закона сам изјављивао ревизије и оне му нису биле одбациване као недозвољене.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и другу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први општински суд у Београду је 16. марта 2004. године донео оспорену пресуду П1. 667/97 којом је у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, па је поништио као незакониту одлуку туженог „Компресор“ а.д. из Београда број 799 од 12. августа 1994. године, којом је одбачен приговор тужиоца изјављен на одлуку о престанку радног односа, а у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да суд поништи као незаконито решење директора туженог о престанку радног односа број 47 од 14. јуна 1994. године и да обавеже туженог да тужиоца врати на рад и распореди га на радно место на коме се налазио пре доношења оспорених одлука, да му накнади материјалну штету на име неисплаћених зарада и других примања почев од 1. септембра 1990. године па до враћања на рад, као и да му накнади трошкове парничног поступка.
Окружни суд у Београду је 22. септембра 2004. године донео оспорено решење Гж1. 1923/04 којим је укинуо пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 667/97 од 16. марта 2004. године у ставу другом изреке и у том делу вратио предмет првостепеном суду на поновно одлучивање.
Први општински суд у Београду је 6. фебруара 2006. године донео оспорену пресуду П1. 886/04 којом је у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да суд поништи као незаконито решење директора туженог о престанку радног односа број 47 од 14. јуна 1994. године, да обавеже туженог да тужиоца врати на рад и распореди га на радно место на коме се налазио пре доношења оспорене одлуке, да му накнади материјалну штету на име неисплаћених зарада и других примања почев од 6. септембра 1991. године па до враћања на рад, а у ставу другом изреке је обавезао тужиоца да туженом накнади трошкове парничног поступка у досуђеном новчаном износу.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 7. јуна 2007. године донео оспорену пресуду Гж1. 1727/06, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 6. фебруара 2006. године.
Тужилац је 30. јула 2007. године изјавио ревизију против пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 6. фебруара 2006. године и Окружног суда у Београду Гж1. 1727/06 од 7. јуна 2007. године.
Одлучујући о ревизији тужиоца, председник већа Првог општинског суда у Београду је 8. августа 2007. године донео оспорено решење П1. 886/04 којим је изјављену ревизију одбацио као недозвољену, уз образложење: да је одредбом члана 401. став 1. Закона о парничном поступку прописано да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта; да је одредбом члана 401. став 2. тачка 2) истог Закона прописано да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат; да је првостепени суд одлучио као у изреци, имајући у виду напред наведено, те чињеницу да је тужилац лично, а не преко адвоката изјавио ревизију.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 26. септембра 2007. године донео оспорено решење Гж1. 4592/07 којим је одбио жалбу као неосновану и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 8. августа 2007. године. У образложењу оспореног решења је наведено да како је у конкретном случају тужилац сам изјавио ревизију против правноснажних пресуда, те како тужилац није адвокат, то је његова ревизија недозвољена, а одлука првостепеног суда правилна и на закону заснована.
Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против решења Окружног суда у Београду Гж1. 4592/07 од 26. септембра 2007. године, Врховни суд Србије је 6. марта 2008. године донео оспорено решење Рев. II 62/08 којим је ревизију одбио као неосновану.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом утврђених начела и зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 22. став 1. Устава је утврђено да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава сваком је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 51. Устава свакоме се јемчи право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују (став 1.), као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 60. став 1. Устава се јемчи право на рад, у складу са законом.
Одредбом члана 67. став 1. Устава је утврђено да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ.
Како су одредбама чл. 32. и 36. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд постојање повреде ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
Одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је утврђено да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке.
Одредбама члана 113. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона, с тим што се у том случају уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, брoj 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), прописано је: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта (члан 401. став 1.); да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат (члан 401. став 2. тачка 2)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 67. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решeњима Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 8. августа 2007. године, Окружног суда у Београду Гж1. 4592/07 од 26. септембра 2007. године и Врховног суда Србије Рев. II 62/08 од 6. марта 2008. године нису повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну помоћ, зајемчена овим уставним одредбама.
Наиме, Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити ревизија, ограничио расправљање по овом ванредном правном леку само на правна питања, па је адвокат као правно квалификовано лице једини овлашћен да изјави ревизију, што је на императиван начин и предвиђено одредбом члана 84. став 2. Закона. Уставни суд је у својој Одлуци број IУ-181/2005 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство.
Уставни суд је становишта да се конституисањем законске обавезе ангажовања адвоката за заступање по ванредним правним средствима пред врховним судом у Републици Србији, странци не ускраћује могућност приступа суду. Ово из разлога што је, у случају немогућности да ангажује адвоката због свог лошег општег материјалног стања, подносилац уставне жалбе могао остварити право на бесплатно стручно заступање од стране адвоката под условима и на начин прописан одредбама Закона о парничном поступку. Подносилац у уставној жалби није навео да је ово право у спроведеном парничном поступку покушао да оствари и да му је оно било ускраћено, већ образлаже да је био у заблуди и није разумео да ревизију може изјавити само преко адвоката.
Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима правилно применили одредбе ЗПП које уређују временско важење закона. Наиме, у прелазној одредби члана 491. став 1. важећег ЗПП, који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по дотадашњим прописима. Имајући у виду да пре ступања на снагу ЗПП није био окончан поступак пред првостепеним судом, то су се у даљем поступку примењивале процесне одредбе новог ЗПП. Самим тим, примењивале су се и одредбе поступка које се налазе у глави петој важећег Закона, која прописује правила која се односе на пуномоћнике странака, а међу њима и одредба члана 84. став 2. Закона, која предвиђа обавезу странке да је у поступку по ревизији мора заступати адвокат. Иако одредба члана 491. став 4. ЗПП прописује да ће се о ревизији која је изјављена у поступку покренутом пре почетка примене новог ЗПП, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу тог закона, то се у конкретном случају не односи на одредбе ЗПП о обавезном заступању странке од стране адвоката, већ на одредбе које уређују сам институт ревизије као ванредног правног средства и то у погледу вредности предмета спора и врсте спорова у којима је ревизија дозвољена по раније важећим правилима парничног поступка. С тим у вези, Уставни суд констатује да нису од утицаја на другачије поступање судова по поднетој ревизији наводи подносиоца уставне жалбе да је он као тужилац био у правној заблуди у погледу ревизије, јер није разумео да по новом Закону из 2004. године ревизију може изјавити само адвокат.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да су му оспореним решењима повређена права на правично суђење и на правну помоћ, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 67. Устава.
6. У вези истакнуте повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода, утврђеног чланом 22. Устава, Уставни суд указује да је реч о једном од основних начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, којим је на општи начин свакоме загарантовано право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. Са друге стране, остваривање права на судску заштиту подразумева да лице које такву заштиту тражи поступа на законом прописани начин који ће му омогућити да му заштита буде пружена. У том смислу, а полазећи од оцене да оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, Уставни суд оцењује да се не могу прихватити као основани ни наводи о повреди члана 22. Устава.
7. Оцењујући навод подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решeњима Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 8. августа 2007. године, Окружног суда у Београду Гж1. 4592/07 од 26. септембра 2007. године и Врховног суда Србије Рев. II 62/08 од 6. марта 2008. године повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да је он неоснован. Наиме, одредба члана 401. став 1. ЗПП којом је прописано да ће недозвољену ревизију одбацити решењем председник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, као и одредба члана 401. став 2. тачка 2) ЗПП којом је прописано да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат, императивне су природе. Подносилац уставне жалбе је имао законску могућност изјављивања ревизије, као ванредног правног средства у парничном поступку, против другостепене пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1727/06 од 7. јуна 2007. године. Он је ту могућност и искористио, али не на процесни начин утврђен обавезујућим законским нормама, те је председник већа Првог општинског суда у Београду уставноправно прохватљивом применом одредаба ЗПП одбацио његову ревизију као недозвољену. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено чланом 36. Устава.
Уставни суд налази да оспореним решeњима није ни могло бити повређено право подносиоца уставне жалбе на обавештеност из члана 51. Устава, право на рад из члана 60. Устава, као ни право на поштовање приватног и породичног живота, дома и преписке из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер су судови у наведеним решењима једино одлучивали о испуњености услова за дозвољеност ревизије, као питању које је процесноправне природе.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је уставну жалбу у односу на наведене оспорене судске одлуке одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
8. У погледу дела уставне жалбе у коме су оспорени пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 667/97 од 16. марта 2004. године, решење Окружног суда у Београду Гж1. 1923/04 од 22. септембра 2004. године, пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 886/04 од 6. фебруара 2006. године и пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 1727/06 од 7. јуна 2007. године, Уставни суд је оценио да је у односу на те акте уставна жалба неблаговремена. Наиме, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је став Суда да су у парничном поступку правна средства пре подношења уставне жалбе исцрпљена доношењем одлуке по ревизији, али само када је изјављивање овог ванредног правног средстава законом било дозвољено и када је изјављено на законом дозвољен начин. С обзиром на то да је у конкретном случају ревизија коју је изјавио подносилац уставне жалбе одбачена, јер није поднета на начин прописан одредбама Закона о парничном поступку, то Уставни суд налази да се благовременост поднете уставне жалбе у овом делу има ценити у односу на дан достављања другостепене одлуке. Иако у уставној жалби није наведен датум пријема оспорене другостепене пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1727/06 од 7. јуна 2007. године, из чињенице да је после њеног пријема подносилац уставне жалбе 30. јула 2007. године изјавио ревизију, коју је Први општински суд у Београду одбацио решењем П1. 886/04 од 8. августа 2007. године, Уставни суд је неспорно утврдио да је уставна жалба, која је изјављена 21. маја 2008. године, поднета после истека рока прописаног чланом 113. став 3. Закона о Уставном суду. С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) истог Закона.
9. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |