Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубице Таталовић, Мирослава Таталовића и Тање Таталовић, свих из Бајмока, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љубице Таталовић, Мирослава Таталовића и Тање Таталовић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3210/07 од 23. јануара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубица Таталовић, Мирослав Таталовића и Тања Таталовић, сви из Бајмока, су 10. априла 2008. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3210/07 од 23. јануара 2008. године, због повреде права из чл. 22, 25, 26, 27, 28, 29, 32, 35. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да је супруг, односно отац подносилаца уставне жалбе, пок. Лазо Таталовић 20. јуна 1995. године незаконито приведен и мобилисан од стране Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Секретаријат унутрашњих послова Суботица, који су га предали Војсци Републике Српске Крајине; да је у ванпарничном поступку проглашен умрлим, решењем Општинског суда у Суботици Р. 28/98 од 16. фебруара 1999. године, те је као датум смрти утврђен 5. август 1995. године; да су судови погрешно применили материјално право на штету подносилаца када нису уважили њихов тужбени захтев у погледу накнаде штете, јер је радњама органа Републике Србије приликом неоснованог лишења слободе - принудне мобилизације у целини садржан опис кривичног дела противправног лишења слободе из члана 63. ст. 3. и 4. Кривичног закона Републике Србије, те је у овом случају требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, која предвиђа дужи рок застарелости потраживања накнаде штете; да je предметна штета последица кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. Основног кривичног закона, за које је поднета кривична пријава Окружном државном тужиоцу у Београду Ктр. 1881/04 и Ктр. 336/06; да ако су постојале процесне сметње због којих је било немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, парнични суд је у таквом случају био овлашћен да утврди, као претходно питање, да ли је штета проузрокована таквом радњом, која у себи садржи елементе кривичног дела; да је у образложењу побијане пресуде погрешно наведено да су тужиоци Тања и Мирослав сазнали за штету оног дана када је решење суда о проглашењу њиховог оца за умрлог постало правноснажно, из разлога што су у то време они били малолетни и нису имали пословну способност, а мајка Љубица их није обавестила о исходу поступка - проглашењу њиховог оца умрлим, „јер није хтела да их излаже додатном стресу“; да су у судском поступку тужену Републику Србију заступали заменик Републичког јавног правобраниоца и саветник Републичког јавног правобраниоца без овлашћења за заступање датог од стране Републичког јавног правобраниоца, што представља битну повреду одредаба Закона о парничном поступку из члана 361. став 2. тачка 12). Сматрајући да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 3210/07 од 23. јануара 2008. године повређено њихово право на правичну накнаду штете, право на правично суђење, право на делотворни правни лек и право на забрану дискриминације, подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи побијану пресуду, одреди да се уклоне штетне последице у року од 30 дана и одреди да се подносиоцима накнаде трошкови уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Суботици П. 1618/05 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Љубица Таталовић, Мирослав Таталовић и Тања Таталовић - овде подносиоци уставне жалбе су 24. октобра 2005. године поднели тужбу против Републике Србије, Министарство унутрашњих послова у Београду, ради накнаде штете.
Општински суд у Суботици је 15. јуна 2006. године донео пресуду П. 1618/05, којом је одбио тужбени захтев тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе којим су тужиоци тражили да суд обавеже тужену Републику Србију – МУП Београд да им исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде материјалне и нематеријалне штете и то: тужиљи Љубици Таталовић на име трошкова помена, трошкова подизања надгробног споменика, трошкова црнине, претрпљеног душевног бола услед смрти супруга, као и на име накнаде за присилни и принудни рад пок. Лазе Таталовића; тужиљи Тањи Таталовић и тужиоцу Мирославу Таталовићу на име трошкова црнине, претрпљеног душевног бола услед смрти оца, као и на име накнаде за принудни и присилни рад пок. Лазе Таталовића.
Одлучујући о жалби тужилаца, Окружни суд у Суботици је 14. септембра 2007. године донео пресуду Гж. 1114/07 којом је одбио жалбу тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе и потврдио пресуду Општинског суда у Суботици П. 1618/05 од 15. јуна 2006. године.
Одлучујући о ревизији тужилаца, Врховни суд Србије је 23. јануара 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 3210/07 којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе изјављену против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1114/07 од 14. септембра 2007. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је пок. Лазо Таталовић - супруг тужиље Љубице и отац тужилаца Тање и Мирослава мобилисан у Војску Републике Српске Крајине 20. јуна 1995. године; да је Љубица Таталовић 19. јануара 1998. године покренула поступак за проглашење свога супруга Лазе Таталовића за умрлог; да је решењем Општинског суда у Суботици Р. 28/98 од 16. фебруара 1999. године Лазо Таталовић проглашеног за умрлог, те је као дан смрти утврђен 5. август 1995. године; да је тужба у парници за накнаду штете поднета 24. октобра 2005. године; да је наступила застарелост потраживања тужилаца, сагласно одредби члана 376. став 2. Закона о облигационим односима, јер је од правноснажности решења о проглашењу несталог Лаза Таталовића за умрлог до подношења тужбе протекао рок застарелости; да се ревизијом неосновано истиче да је требало применити рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, јер тај рок тече само према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према туженој држави која одговара за штету уместо њега као учиниоца кривичног дела, сагласно члану 172. Закона о облигационим односима; да је рок застарелости потраживања за накнаду штете почео да тече оног дана када је решење Општинског суда у Суботици о проглашењу Лазе Таталовића за умрлог постало правноснажно, како за тужиљу Љубицу која је покренула наведени ванпарнични поступак, тако и за тужиоце Мирослава и Тању Таталовић, јер је њихова мајка Љубица била у обавези да се стара о интересима своје тада малолетне деце као њихов законски заступник, те је била овлашћена да покрене поступак за накнаду штете.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, те да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив, као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или положају сличном ропству (члан 26. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавњем достојанства његове личности (члан 28. став 1.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати (члан 29. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, као и да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст 1. и 2.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу (члан 36. став 2.); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији (члан 57. став 1.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Одредбама Закона о браку и породичним односима („Службени лист СРС“, број 22/80 и „Службени гласник РС“, бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) било је прописано: да малолетну децу заступају родитељи (члан 33. став 3.); да имовином детета до његовог пунолетства управљају у корист детета његови родитељи (члан 119.).
Законом о јавном правобранилаштву („Службени лист РС“, број 43/91) прописано је: да послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије обавља Републичко јавно правобранилаштво (члан 2. став 1.); да функцију Републичког јавног правобранилаштва врши Републички јавни правобранилац, којег поставља Влада на четири године и може бити поново постављен, као и да Републички јавни правобранилац има заменике које поставља Влада и који послове заменика врше као сталну дужност (члан 3. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 35. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на рехабилитацију и накнаду штете зајемчена овим уставним одредбама.
По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је пружио уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање као неосноване ревизије тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе изјављене против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1114/07 од 14. септембра 2007. године.
Наиме, према општем пропису из члана 376. ЗОО, потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од дана када је оштећеник сазнао за штету и лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од када је штета настала. Уколико је штета проузрокована кривичним делом, чланом 377. ЗОО прописан је дужи рок застарелости за остваривање потраживања накнаде штете према одговорном лицу, а то је време одређено за застарелост кривичног гоњења. При томе, накнада штете проузроковане кривичним делом може се остварити како истицањем одштетног захтева у кривичном поступку тако и подношењем тужбе за накнаду штете против учиниоца, при чему оба ова правна средства доводе до прекида застаревања, а застарелост потраживања накнаде штете почиње да тече од дана сазнања за лице које је за штету одговорно.
Уставни суд налази да се о застарелости потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом пресуђује по посебном пропису из члана 377. ЗОО само у случајевима када је правноснажном осуђујућом пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела и одговорност лица за кривично дело. Изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела поступак покрене и оконча, било зато што је учинилац умро или је недоступан органима гоњења, парнични суд је овлашћен да, као претходно питање, утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе бића кривичног дела, јер кривично дело може постојати и кад је кривични поступак изостао. При томе, деловање парничног суда није усмерено на утврђивање кривичне одговорности, јер се то може утврдити само у кривичном поступку, већ да би се сагласно начелу јаче заштите права оштећеног на накнаду штете проузроковане кривичним делом применила посебна одредба о застарелости из члана 377. ЗОО. Ако се кривични поступак против учиниоца или неког од саизвршилаца могао или може иницирати, покренути и водити, наведена правила ради расправљања овог претходног питања, као изузетка у парничном поступку, не би се могла применити.
Уставни суд је увидом у списе предмета Општинског суда у Суботици П. 1618/05 утврдио да су подносиоци уставне жалбе поднели тужбу за накнаду штете једино против Републике Србије, а не и против штетника - евентуалних учинилаца кривичног дела противправног лишења слободе. Имајући у виду наведено, као и да из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела није покренут, то је, по оцени Уставног суда, Врховни суд Србије пружио уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да се на потраживање накнаде штете подносилаца уставне жалбе у конкретном случају имају применити општа правила о застарелости из члана 376. ЗОО. С обзиром на то да су подносиоци уставне жалбе поднели тужбу за накнаду штете против Републике Србије по протеку рока застарелости потраживања из члана 376. ЗОО, Уставни суд налази да је Врховни суд Србије пружио уставноправне прихватљиве разлоге за одбијање као неосноване ревизије тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе.
Уставни суд је утврдио да је неоснован навод подносилаца уставне жалбе да је парнични суд био овлашћен да утврди, као претходно питање, да ли је штета проузрокована таквом радњом, која у себи садржи сва обележја кривичног дела. Наиме, како из списа предмета произлази да у парничном поступку тужиоци - овде подносиоци уставне жалбе нису доказали постојање објективних околности и разлога због којих није могао бити спроведен кривични поступак нити постојање процесних сметњи због којих је било немогуће да се покрене и спроведе кривични поступак против лица која су им незаконитим радњама проузроковала штету, Уставни суд налази да наведена правила ради расправљања овог претходног питања парнични суд није био овлашћен да примени.
Оцењујући навод подносилаца уставне жалбе да рок застаревања потраживања у односу на тужиоце - овде подносиоце уставне жалбе Мирослава и Тању Таталовић није почео да тече даном правноснажности решења којим је њихов отац проглашеног за умрлог, јер су били малолетни и нису имали пословну способност, а мајка Љубица их није обавестила о окончању ванпарничног поступка, те нису знали да треба да поднесу тужбу, Уставни суд је утврдио да је исти неоснован. Наиме, сагласно члану 33. став 3. Закона о браку и породичним односима, малолетну децу заступају родитељи, а сагласно члану 119. наведеног Закона, имовином детета до његовог пунолетства управљају у корист детета његови родитељи. Стога је, по оцени Уставног суда, Врховни суд Србије правилно нашао да је рок застарелости и за тужиоце Мирослава и Тању Таталовић почео да тече оног дана када је њихова мајка сазнала за предметну штету и лице које је штету учинило, јер је њихова мајка Љубица била у обавези да се стара о интересима своје тада малолетне деце као њихов законски заступник, те је била овлашћена да у њихово име покрене поступак за накнаду штете.
Уставни суд је утврдио да нема основу за тврдњу подносилаца уставне жалбе да је тужена Република Србија у предметном парничном поступку неовлашћено заступана од стране заменика и саветника Републичког јавног правобраниоца. Наиме, по оцени Уставног суда, заменици Републичког јавног правобраниоца, у смислу одредаба члана 3. Закона о јавном правобранилаштву, имају овлашћење да обављају све послове и дужности које су законом поверене Републичком јавном правобраниоцу, те не морају да имају посебно овлашћење за заступање имовинских права и интереса Републике Србије пред државним и другим органима. Такође, Уставни суд је увидом у списе предмета Општинског суда у Суботици П. 1618/05 утврдио да је саветник Републичког јавног правобраниоца поседовао писмено пуномоћје за заступање дато од стране заменика Републичког јавног правобраниоца. Уставни суд је стога закључио да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да у конкретном случају није учињена битна повреда из одредбе члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. Устава и право на рехабилитацију и на накнаду штете из члана 35. Устава.
6. У вези навода подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису пружили ниједан доказ који би указивао да им је учињена повреда начела забране дискриминације.
Уставни суд констатује да право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава представља један од елемената права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду да је у овом уставносудском поступку утврђено да не постоји повреда права на правично суђење, Уставни суд налази да подносиоцима уставне жалбе није повређено ни основно начело утврђено одредбом члана 22. став 1. Устава.
Уставни суд налази да нема основа ни за тврдњу подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 3210/07 од 23. јануара 2008. године повређено „право на делотворан правни лек“ из члана 36. став 2. Устава. Наиме, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе имали законско право на изјављивање ревизије, које су искористили и на основу кога је донета оспорена пресуда Врховног суда Србије. Уставни суд констатује да је о изјављеној ревизији одлучио Уставом и законом установљен суд у границама своје надлежности, те је на тај начин подносиоцима уставне жалбе омогућено да остваре право на правно средство. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносилаца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Такође, с обзиром на наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права из чл. 25, 26, 27, 28, 29. и 57. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносилаца уставне жалбе да су им оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 3210/07 од 23. јануара 2008. године повређена наведена уставна права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са наведеним предметом одлучивања Врховног суда Србије.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Уставни суд је истоветан правни став заузео и у својој Одлуци Уж-345/2008 од 17. марта 2010. године.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић