PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-130/2008
Datum donošenja odluke: 17.06.2010
Ishod: Odluka o usvajanju
Pravna oblast: Upravno pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 21., Član 24., Član 39., Član 46.
Podnosilac: Žarko Kukić
Pojmovni registar:
Napomena: - povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (u preostalom delu odbijanje - nije povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, ni pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, niti prava iz čl. 24, 39. i 46. Ustava)


Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Kukića iz Republike Italije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

                        1. Usvaja se ustavna žalba Žarka Kukića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U- SCG. 637/06 od 31. oktobra 2007. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a u preostalom delu ustavna žalba se odbija kao neosnovana.

                        2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije U- SCG. 637/06 od 31. oktobra 2007. godine i određuje da Upravni sud donese novu odluku po tužbi Žarka Kukića podnetoj protiv rešenja Komande Vojnog okruga Beograd Up-2 broj 183/04 od 30. septembra 2004. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

                        1. Žarko Kukić iz Republike Italije je 25. januara 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Arsenija Katanića iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG.  637/06 od 31. oktobra 2007. godine.

                        Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijena njegova tužba u upravnom sporu, a time i  zahtev za oslobađenje od obaveze služenja vojnog roka, povređena prava zajemčena odredbama čl. 21, 24, 32, 39. i 46. Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi podnosilac je, pored ostalog, naveo: da su razlozi navedeni u toj presudi (Vrhovnog suda Srbije) kontradiktorni i bez uporišta u Zakonu o Vojsci Jugoslavije; da se o njegovom zahtevu rešavalo skoro tri godine, da mu je osporenom presudom, koja je u suprotnosti sa dotadašnjom praksom, uskraćeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije, kao i rešenja doneta u predmetnom upravnom postupku.

                        2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                       3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 637/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

                       Podnosilac ustavne žalbe je 20. februara 2004. godine Vojnom odeljenju u Barajevu podneo zahtev za donošenje rešenja o oslobađanju od obaveze služenja vojnog roka. Komanda Vojnog odseka Čukarica, kao prvostepeni upravni organ, donela je rešenje Int. broj 111-25 od 6. avgusta 2004. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev za prevođenje u rezervni sastav Vojske Srbije i Crne Gore. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano da je Žarko Kukić podneo zahtev za prevođenje u rezervni sastav i da je priložio uverenje o makedonskom državljanstvu i dozvolu boravka za strance, koja je izdata u Italiji. Polazeći od toga, na osnovu odredbe člana 305. stav 2. Zakona  Vojsci Jugoslavije, prvostepeni upravni organ je zaključio da je „vidljivo da podnosilac zahteva nema odobren stalni boravak u inostranstvu od načelnika  Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore sa stanovišta vojne obaveze“, te je odlučio kao u dispozitivu rešenja.

                        Podnosilac ustavne žalbe je 20. avgusta 2004. godine protiv  prvostepenog rešenja izjavio žalbu Komandi Vojnog okruga Beograd. Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 183/04 od 30. septembra 2004. godine odbio žalbu kao neosnovanu, nalazeći da podnosilac ne može biti preveden u rezervni sastav Vojske na osnovu odredbe člana 305. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojom je, pored ostalog, propisano da se regrut koji osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a nije služio vojni rok i stalno živi u inostranstvu, upućuje na služenje vojnog roka ako lično zahteva, o čemu odluku donosi načelnik Generalštaba. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da su utvrđene sledeće činjenice: da je žalilac rođen u Hrvatskoj; da pored državljanstva Srbije i Crne Gore poseduje i državljanstvo Makedonije; da mu je stalno mesto boravka u Italiji, gde je i zaposlen. Polazeći od toga da se podnosilac nalazi na stalnom boravku u inostranstvu bez odobrenja načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, drugostepeni upravni organ je ocenio da činjenica da podnosilac pored jugoslovenskog državljanstva poseduje i državljanstvo Makedonije nije sama za sebe dovoljna za prevođenje u rezervni sastav. Po mišljenju donosioca rešenja, odredba člana 305. stav 2. Zakona se može primeniti „samo na lica koja su služila vojni rok u inostranstvu, a ne i na lica koja žive u inostranstvu bez odobrenja načelnika Generalštaba“.

                      Protiv konačnog rešenja Komande Vojnog okruga Beograd Up-2 broj 183/04 od 30. septembra 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 19. aprila 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore tužbu iz svih zakonskih razloga. Vrhovni sud Srbije je dopisom U-SCG. 637/06 od 22. marta 2007. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika da je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete u upravnim sporovima pokrenutim pred Sudom Srbije i Crne Gore i pozvao ga da se, u roku od 10 dana od dana prijema dopisa, izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Podneskom primljenim u Vrhovnom sudu Srbije 29. marta 2007. godine punomoćnik podnosioca je obavestio sud da ostaje u svemu kod podnete tužbe. Vrhovni sud Srbije je 11. septembra 2007. godine tužbu podnosioca dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa, što je i učinjeno 17. oktobra 2007. godine. U odgovoru na tužbu, tuženi organ je istakao da tužilac nema ocenu sposobnosti, odnosno da nije regrutovan, te ne ispunjava uslove za prevođenje u rezervni sastav, propisane odredbom člana 315. tačka 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Vrhovni sud Srbije je, na sednici veća održanoj 31. oktobra 2007. godine, doneo osporenu presudu U-SCG. 637/06 kojom je tužbu odbio kao neosnovanu, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Vrhovni sud Srbije je ocenio da u drugostepenom upravnom postupku nije bilo povrede pravila postupka i da je tuženi organ, primenjujući odredbu člana 305. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi da se podnosilac prevede u rezervni sastav. U obrazloženju presude je navedeno da je u postupku „nesporno utvrđeno da podnosilac pored državljanstva Srbije i Crne Gore poseduje i državljanstvo Makedonije, ali i to da mu je stalno mesto boravka u Italiji“. Potom je ocenjeno da „samo izjava da tužilac ima dvojno državljanstvo i da ne želi da služi vojni rok u Srbiji i Crnoj Gori nije pravno relevantna, budući da tužilac ne živi stalno u inostranstvu, odnosno ne živi na teritoriji druge države čiji je državljanin“. Osporena presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 26. decembra 2007. godine.

                    4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, pored ostalog, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati i da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, te da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. st. 1. i 2.).

                      5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

                    Polazeći od toga da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni sud Srbije u potpunosti sproveo kontrolu zakonitosti rešenja Komande Vojnog okruga Beograd Up-2 broj 183/04 od 30. septembra 2004. godine.  S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je iz činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, kao i da je donosilac drugostepenog rešenja primenio merodavnu odredbu materijalnog prava, ali na način koji se ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim. Naime, odredbama člana 305. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o zahtevu podnosioca, bilo je propisano: da se regrut kome je odobren stalni boravak u inostranstvu i regrut koji pored jugoslovenskog ima i strano državljanstvo, ali stalno živi u SRJ upućuje na služenje vojnog roka u skladu sa odredbama ovog zakona (stav 1.), a  regrut koji osim jugoslovenskog ima i strano državljanstvo, a služio je vojni rok u inostranstvu, kao i regrut koji osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a nije služio vojni rok i stalno živi u inostranstvu, upućuje na služenje vojnog roka ako lično zahteva, o čemu odluku donosi načelnik Generalštaba (stav 2.). Po oceni Ustavnog suda, odredbom stava 1. navedenog člana zakona bile su određene kategorije regruta koji su imali obavezu služenja vojnog roka, dok je odredbom stava 2. istog člana bila predviđena mogućnost da vojni rok služe i oni regruti sa dvojnim državljanstvom koji nisu imali tu obavezu, zbog toga što su stalno živeli u inostranstvu ili što su već služili vojni rok u inostranstvu. S obzirom na ulogu koju vojska ima u odbrani državne suverenosti, teritorije i ustavnog poretka, načelnik Generalštaba je bio ovlašćen da odlučuje o zahtevu tih regruta da ipak služe vojni rok u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Prema odredbi člana 321. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, obavezu pribavljanja odobrenja nadležnog vojnoteritorijalnog organa imao je vojni obveznik koji namerava da putuje u inostranstvo na privremeni ili stalni boravak za vreme regrutne obaveze. Navedena zakonska odredba, posmatrana u vezi sa odredbom člana 305. stav 2. istog zakona, upućuje na zaključak da je odobrenje za stalni boravak u inostranstvu morao da poseduje samo regrut koji je imao obavezu služenja vojnog roka, a ne i regrut koji se mogao uputiti na služenje vojnog roka samo na lični zahtev.

                   Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe nadležnom upravnom organu podneo zahtev za oslobađanje od obaveze služenja vojnog roka, o kome je odlučivano kao o zahtevu za prevođenje u rezervni sastav vojske; da je  zahtev za prevođenje u rezervni sastav odbijen kao neosnovan zbog toga što podnosilac nema odobren stalni boravak u inostranstvu od načelnika Generalštaba; da je drugostepeni upravni organ bio na stanovištu da se odredba člana 305. stav 2. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije primenjivala samo na lica koja su služila vojni rok u inostranstvu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra neprihvatljivim zaključak Vrhovnog suda Srbije da je drugostepeni upravni organ pravilno odlučio o žalbi podnosioca i da je za ocenu njegovih navoda dao jasne i detaljne razloge, u skladu sa zakonom. Pored toga, po mišljenju Ustavnog suda, obrazloženje osporene presude Vrhovnog suda Srbije sadrži kontradiktorne navode o činjenicama utvrđenim u toku upravnog postupka, jer je taj sud najpre konstatovao da je u predmetnom upravnom postupku utvrđena činjenica postojanja dvojnog državljanstva, a potom je zaključio da samo izjava o postojanju dvojnog državljanstva nije pravno relevantna. Takođe, Ustavni sud nalazi da ni obrazloženje stava Vrhovnog suda Srbije izraženo u osporenoj presudi nema uporište u odredbama tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Polazeći od toga da je u obrazloženju rešenja Komande Vojnog okruga Beograd Up-2 broj 183/04 od 30. septembra 2004. godine konstatovano da među strankama nisu sporne činjenice da podnosilac zahteva osim državljanstva Srbije i Crne Gore poseduje i državljanstvo Makedonije, a da mu je stalno mesto boravka u Italiji, gde je i zaposlen, Ustavni sud smatra neprihvatljivim zaključak Vrhovnog suda Srbije da „podnosilac ne živi stalno u inostranstvu, odnosno ne živi na teritoriji druge države čiji je državljanin“. Po oceni Ustavnog suda, različit položaj regruta sa dvojnim državljanstvom, u zavisnosti od mesta njihovog prebivališta, ogledao se u tome što su obavezu služenja vojnog roka imali samo oni regruti koji su stalno živeli u Saveznoj Republici Jugoslaviji, a ne i regruti koji su stalno živeli u inostranstvu – bez obzira na to da li su živeli na teritoriji države čije su državljanstvo takođe imali ili u drugoj stranoj državi.

                  S obzirom na to da su u prvostepenom i drugostepenom upravnom postupku učinjene povrede prava podnosioca koje nisu otklonjene ni u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 637/06 od 31. oktobra 2007. godine, povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

                        6. Ocenjujući navode podnosioca u vezi sa povredom načela zabrane diskriminacije, utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da se navedenom ustavnom garancijom, pored ostalog, obezbeđuje da nadležni organi u istovrsnim slučajevima jednako odlučuju, to jest da primena istog merodavnog prava na isto činjenično i pravno stanje ne može imati različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata, koji je posledica nekog njihovog ličnog svojstva. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom – što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima je ukazano na odstupanje od dotadašnje prakse u odlučivanju o spornom pravnom pitanju, Ustavni sud je ocenio da isti nisu potkrepljeni ustavnopravnim razlozima, već su zasnovani na uverenju podnosioca ustavne žalbe o postojanju identiteta činjeničnog i pravnog osnova u postupku po njegovom zahtevu i istovrsnim zahtevima M. M. iz Prištine i D. V. iz Smedereva. S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije došlo do povrede navedenog ustavnog načela.

                     7. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 20. februara 2004. godine.

                      Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora, počev od 20. februara 2004. godine, kada je nadležnom vojnom organu podnet „zahtev za oslobađanje od obaveze služenja vojnog roka“.

                     Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odlučivano.

                     Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od četiri i po meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od mesec dana od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje – te da je samo u prvostepenom upravnom postupku rok za donošenje rešenja, propisan odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01), prekoračen za dva i po meseca, dok je drugostepeni organ rešenje po žalbi doneo u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona, Ustavni sud je ocenio da ovo prekoračenje roka nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

                   Ustavni sud smatra da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore, koji je primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 22. aprila 2005. godine, prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, u skladu sa tačkom 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora («Službeni glasnik RS», broj 48/06), Vlada je 8. juna 2006. godine donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta Ministara («Službeni glasnik RS», broj 49/06). U članu 2. tačka 5) navedene Uredbe konstatovano je da Sud Srbije i Crne Gore prestaje da radi, a  odredbom člana 4. stav 1. propisano je  da predmete tog suda u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Saglasno tome, Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 31. oktobra 2007. godine, odnosno u roku od deset meseci od dana od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.

                       Ispitujući od kakvog je značaja za podnosioca pravo o kome je odlučivano u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu posledice donošenja odluke o prevođenju u rezervni sastav vojske, te je utvrdio da navedena odluka ima značaj za pravnu sigurnost podnosioca, odnosno njegov status u vezi sa regulisanjem eventualne vojne obaveze.

                      S obzirom na to da zbog zastoja u postupku uzrokovanog nepostupanjem Suda Srbije i Crne Gore i prestankom njegovog rada nisu nastale štetne posledice za podnosioca, a imajući u vidu da je postupak pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije trajao tri godine i osam meseci od dana podnošenja zahteva do okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

                        Polazeći od sadržine prava na život, na slobodu kretanja i na slobodu izražavanja, zajemčenih odredbama čl. 24, 39. i 46. Ustava, a čija je povreda takođe istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ocenjuje da ta prava nisu ni mogla biti povređena u postupku u kome je odlučivano o osnovanosti zahteva za oslobađanje od obaveze služenja vojnog roka.

                        8. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U- SCG.  637/06 od 31. oktobra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u preostalom delu ovu žalbu odbio kao neosnovanu.

                        Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava podnosioca takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po njegovoj tužbi. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke. 

                        Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

                                                                                      PREDSEDNIK

                                                                                        USTAVNOG SUDA

                                                                                         dr Bosa Nenadić


• Na vrh stranice