Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Жарка Кукића из Републике Италије, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Жарка Кукића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У- СЦГ. 637/06 од 31. октобра 2007. године и утврђује повреда права подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, а у преосталом делу уставна жалба се одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије У- СЦГ. 637/06 од 31. октобра 2007. године и одређује да Управни суд донесе нову одлуку по тужби Жарка Кукића поднетој против решења Команде Војног округа Београд Уп-2 број 183/04 од 30. септембра 2004. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жарко Кукић из Републике Италије је 25. јануара 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Арсенија Катанића из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-СЦГ. 637/06 од 31. октобра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијена његова тужба у управном спору, а тиме и захтев за ослобађење од обавезе служења војног рока, повређена права зајемчена одредбама чл. 21, 24, 32, 39. и 46. Устава Републике Србије. У уставној жалби подносилац је, поред осталог, навео: да су разлози наведени у тој пресуди (Врховног суда Србије) контрадикторни и без упоришта у Закону о Војсци Југославијe; да се о његовом захтеву решавало скоро три године, да му је оспореном пресудом, која је у супротности са дотадашњом праксом, ускраћено право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Уставном жалбом се тражи да Уставни суд поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије, као и решења донета у предметном управном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду Врховног суда Србије и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Врховног суда Србије У-СЦГ. 637/06, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 20. фебруара 2004. године Војном одељењу у Барајеву поднео захтев за доношење решења о ослобађању од обавезе служења војног рока. Команда Војног одсека Чукарица, као првостепени управни орган, донела је решење Инт. број 111-25 од 6. августа 2004. године, којим је одбијен као неоснован захтев за превођење у резервни састав Војске Србије и Црне Горе. У образложењу наведеног решења је констатовано да је Жарко Кукић поднео захтев за превођење у резервни састав и да је приложио уверење о македонском држављанству и дозволу боравка за странце, која је издата у Италији. Полазећи од тога, на основу одредбе члана 305. став 2. Закона Војсци Југославије, првостепени управни орган је закључио да је „видљиво да подносилац захтева нема одобрен стални боравак у иностранству од начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе са становишта војне обавезе“, те је одлучио као у диспозитиву решења.
Подносилац уставне жалбе је 20. августа 2004. године против првостепеног решења изјавио жалбу Команди Војног округа Београд. Другостепени орган је решењем Уп-2 број 183/04 од 30. септембра 2004. године одбио жалбу као неосновану, налазећи да подносилац не може бити преведен у резервни састав Војске на основу одредбе члана 305. став 2. Закона о Војсци Југославије, којом је, поред осталог, прописано да се регрут који осим југословенског држављанства има и страно држављанство, а није служио војни рок и стално живи у иностранству, упућује на служење војног рока ако лично захтева, о чему одлуку доноси начелник Генералштаба. У образложењу другостепеног решења наведено је да су утврђене следеће чињенице: да је жалилац рођен у Хрватској; да поред држављанства Србије и Црне Горе поседује и држављанство Македоније; да му је стално место боравка у Италији, где је и запослен. Полазећи од тога да се подносилац налази на сталном боравку у иностранству без одобрења начелника Генералштаба Војске Југославије, другостепени управни орган је оценио да чињеница да подносилац поред југословенског држављанства поседује и држављанство Македоније није сама за себе довољна за превођење у резервни састав. По мишљењу доносиоца решења, одредба члана 305. став 2. Закона се може применити „само на лица која су служила војни рок у иностранству, а не и на лица која живе у иностранству без одобрења начелника Генералштаба“.
Против коначног решења Команде Војног округа Београд Уп-2 број 183/04 од 30. септембра 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 19. априла 2005. године Суду Србије и Црне Горе тужбу из свих законских разлога. Врховни суд Србије је дописом У-СЦГ. 637/06 од 22. марта 2007. године обавестио подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника да је 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете у управним споровима покренутим пред Судом Србије и Црне Горе и позвао га да се, у року од 10 дана од дана пријема дописа, изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Поднеском примљеним у Врховном суду Србије 29. марта 2007. године пуномоћник подносиоца је обавестио суд да остаје у свему код поднете тужбе. Врховни суд Србије је 11. септембра 2007. године тужбу подносиоца доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа, што је и учињено 17. октобра 2007. године. У одговору на тужбу, тужени орган је истакао да тужилац нема оцену способности, односно да није регрутован, те не испуњава услове за превођење у резервни састав, прописане одредбом члана 315. тачка 2. Закона о Војсци Југославије. Врховни суд Србије је, на седници већа одржаној 31. октобра 2007. године, донео оспорену пресуду У-СЦГ. 637/06 којом је тужбу одбио као неосновану, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. Врховни суд Србије је оценио да у другостепеном управном поступку није било повреде правила поступка и да је тужени орган, примењујући одредбу члана 305. став 2. Закона о Војсци Југославије, правилно закључио да нису испуњени услови да се подносилац преведе у резервни састав. У образложењу пресуде је наведено да је у поступку „неспорно утврђено да подносилац поред држављанства Србије и Црне Горе поседује и држављанство Македоније, али и то да му је стално место боравка у Италији“. Потом је оцењено да „само изјава да тужилац има двојно држављанство и да не жели да служи војни рок у Србији и Црној Гори није правно релевантна, будући да тужилац не живи стално у иностранству, односно не живи на територији друге државе чији је држављанин“. Оспорена пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 26. децембра 2007. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, поред осталог, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати и да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, те да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Полазећи од тога да се контрола законитости аката државне управе у управном спору не исцрпљује у праву странака на подношење тужбе надлежном суду, већ се остварује кроз потпуну оцену тужбених навода у циљу елиминисања из правног поретка незаконитих аката управних органа, Уставни суд је испитивао да ли је Врховни суд Србије у потпуности спровео контролу законитости решења Команде Војног округа Београд Уп-2 број 183/04 од 30. септембра 2004. године. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је из чињеница утврђених у предметном управном поступку изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања, као и да је доносилац другостепеног решења применио меродавну одредбу материјалног права, али на начин који се не може сматрати уставноправно прихватљивим. Наиме, одредбама члана 305. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време одлучивања о захтеву подносиоца, било је прописано: да се регрут коме је одобрен стални боравак у иностранству и регрут који поред југословенског има и страно држављанство, али стално живи у СРЈ упућује на служење војног рока у складу са одредбама овог закона (став 1.), а регрут који осим југословенског има и страно држављанство, а служио је војни рок у иностранству, као и регрут који осим југословенског држављанства има и страно држављанство, а није служио војни рок и стално живи у иностранству, упућује на служење војног рока ако лично захтева, о чему одлуку доноси начелник Генералштаба (став 2.). По оцени Уставног суда, одредбом става 1. наведеног члана закона биле су одређене категорије регрута који су имали обавезу служења војног рока, док је одредбом става 2. истог члана била предвиђена могућност да војни рок служе и они регрути са двојним држављанством који нису имали ту обавезу, због тога што су стално живели у иностранству или што су већ служили војни рок у иностранству. С обзиром на улогу коју војска има у одбрани државне суверености, територије и уставног поретка, начелник Генералштаба је био овлашћен да одлучује о захтеву тих регрута да ипак служе војни рок у Савезној Републици Југославији. Према одредби члана 321. став 1. тада важећег Закона о Војсци Југославије, обавезу прибављања одобрења надлежног војнотериторијалног органа имао је војни обвезник који намерава да путује у иностранство на привремени или стални боравак за време регрутне обавезе. Наведена законска одредба, посматрана у вези са одредбом члана 305. став 2. истог закона, упућује на закључак да је одобрење за стални боравак у иностранству морао да поседује само регрут који је имао обавезу служења војног рока, а не и регрут који се могао упутити на служење војног рока само на лични захтев.
Уставни суд је утврдио: да је подносилац уставне жалбе надлежном управном органу поднео захтев за ослобађање од обавезе служења војног рока, о коме је одлучивано као о захтеву за превођење у резервни састав војске; да је захтев за превођење у резервни састав одбијен као неоснован због тога што подносилац нема одобрен стални боравак у иностранству од начелника Генералштаба; да је другостепени управни орган био на становишту да се одредба члана 305. став 2. тада важећег Закона о Војсци Југославије примењивала само на лица која су служила војни рок у иностранству. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра неприхватљивим закључак Врховног суда Србије да је другостепени управни орган правилно одлучио о жалби подносиоца и да је за оцену његових навода дао јасне и детаљне разлоге, у складу са законом. Поред тога, по мишљењу Уставног суда, образложење оспорене пресуде Врховног суда Србије садржи контрадикторне наводе о чињеницама утврђеним у току управног поступка, јер је тај суд најпре констатовао да је у предметном управном поступку утврђена чињеница постојања двојног држављанства, а потом је закључио да само изјава о постојању двојног држављанства није правно релевантна. Такође, Уставни суд налази да ни образложење става Врховног суда Србије изражено у оспореној пресуди нема упориште у одредбама тада важећег Закона о Војсци Југославије. Полазећи од тога да је у образложењу решења Команде Војног округа Београд Уп-2 број 183/04 од 30. септембра 2004. године констатовано да међу странкама нису спорне чињенице да подносилац захтева осим држављанства Србије и Црне Горе поседује и држављанство Македоније, а да му је стално место боравка у Италији, где је и запослен, Уставни суд сматра неприхватљивим закључак Врховног суда Србије да „подносилац не живи стално у иностранству, односно не живи на територији друге државе чији је држављанин“. По оцени Уставног суда, различит положај регрута са двојним држављанством, у зависности од места њиховог пребивалишта, огледао се у томе што су обавезу служења војног рока имали само они регрути који су стално живели у Савезној Републици Југославији, а не и регрути који су стално живели у иностранству – без обзира на то да ли су живели на територији државе чије су држављанство такође имали или у другој страној држави.
С обзиром на то да су у првостепеном и другостепеном управном поступку учињене повреде права подносиоца које нису отклоњене ни у поступку пред Врховним судом Србије, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије У-СЦГ. 637/06 од 31. октобра 2007. године, повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
6. Оцењујући наводе подносиоца у вези са повредом начела забране дискриминације, утврђеног чланом 21. Устава, Уставни суд је пошао од тога да се наведеном уставном гаранцијом, поред осталог, обезбеђује да надлежни органи у истоврсним случајевима једнако одлучују, то јест да примена истог меродавног права на исто чињенично и правно стање не може имати различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката, који је последица неког њиховог личног својства. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом – што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације. У погледу навода подносиоца уставне жалбе којима је указано на одступање од дотадашње праксе у одлучивању о спорном правном питању, Уставни суд је оценио да исти нису поткрепљени уставноправним разлозима, већ су засновани на уверењу подносиоца уставне жалбе о постојању идентитета чињеничног и правног основа у поступку по његовом захтеву и истоврсним захтевима М. М. из Приштине и Д. В. из Смедерева. С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није дошло до повреде наведеног уставног начела.
7. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 20. фебруара 2004. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правноснажно окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка и са њим повезаног управног спора, почев од 20. фебруара 2004. године, када је надлежном војном органу поднет „захтев за ослобађање од обавезе служења војног рока“.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, морају узети у обзир следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца уставне жалбе је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од четири и по месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од месец дана од дана подношења жалбе на првостепено решење – те да је само у првостепеном управном поступку рок за доношење решења, прописан одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку («Службени лист СРЈ», бр. 33/97 и 31/01), прекорачен за два и по месеца, док је другостепени орган решење по жалби донео у року прописаном одредбом члана 237. став 1. Закона, Уставни суд је оценио да ово прекорачење рока нема значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да је непоступање Суда Србије и Црне Горе, који је примио тужбу подносиоца уставне жалбе 22. априла 2005. године, проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, у складу са тачком 1. алинеја 2. Одлуке о обавезама државних органа Републике Србије у остваривању надлежности Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора («Службени гласник РС», број 48/06), Влада је 8. јуна 2006. године донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета Министара («Службени гласник РС», број 49/06). У члану 2. тачка 5) наведене Уредбе констатовано је да Суд Србије и Црне Горе престаје да ради, а одредбом члана 4. став 1. прописано је да предмете тог суда у којима се оцењује законитост коначних управних аката преузима Врховни суд Србије. Сагласно томе, Врховни суд Србије је 21. децембра 2006. године преузео нерешене управне предмете Суда Србије и Црне Горе, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 31. октобра 2007. године, односно у року од десет месеци од дана од преузимања предмета Суда Србије и Црне Горе.
Испитујући од каквог је значаја за подносиоца право о коме је одлучивано у поступку који је претходио уставној жалби, Уставни суд је имао у виду последице доношења одлуке о превођењу у резервни састав војске, те је утврдио да наведена одлука има значај за правну сигурност подносиоца, односно његов статус у вези са регулисањем евентуалне војне обавезе.
С обзиром на то да због застоја у поступку узрокованог непоступањем Суда Србије и Црне Горе и престанком његовог рада нису настале штетне последице за подносиоца, а имајући у виду да је поступак пред првостепеним и другостепеним управним органом, Судом Србије и Црне Горе и Врховним судом Србије трајао три године и осам месеци од дана подношења захтева до окончања поступка, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине права на живот, на слободу кретања и на слободу изражавања, зајемчених одредбама чл. 24, 39. и 46. Устава, а чија је повреда такође истакнута у уставној жалби, Уставни суд оцењује да та права нису ни могла бити повређена у поступку у коме је одлучивано о основаности захтева за ослобађање од обавезе служења војног рока.
8. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да је оспореном пресудом Врховног суда Србије У- СЦГ. 637/06 од 31. октобра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док је у преосталом делу ову жалбу одбио као неосновану.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права подносиоца такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде, како би надлежан суд у поновном поступку донео нову одлуку по његовој тужби. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић