Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Хасана Омеровића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Хасана Омеровића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 1326/06 од 16. априла 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Хасан Омеровић из Ниша је 12. новембра 2008. године, преко пуномоћника Жарка Вујовића, адвоката из Ниша, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1326/06 од 16. априла 2008. године.
Подносилац уставне жалбе наводи да је на њега током 1993. године вршен притисак како би поднео захтев за престанак професионалне службе у војсци, на који начин му је повређено право на неповредивост психичког интегритета из члана 25. став 1. Устава Републике Србије. Поред тога наводи да је, одмах након уручења наредбе о престанку службе, поднео жалбу 15. октобра 1993. године у којој је навео да повлачи свој захтев за престанак службе, али да о истој жалби није одлучено до 30. јуна 2004. године, када је, након подношења ургенције 19. новембра 2003. године, закључком Генералштаба Војске Србије и Црне Горе број 14908-8/03 жалба одбачена као недопуштена. Против тог закључка подносилац је благовремено поднео и тужбу, која је оспореном пресудом Врховног суда Србије од 16. априла 2008. године одбијена као неоснована. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, одлучивање у року од 15 година се не може сматрати разумним роком за одлучивање из члана 32. став 1. Устава. Подносилац сматра да му је повређено и право на делотворно правно средство из члана 36. став 2. Устава, из разлога што, иако је подносилац имао могућност коришћења правних средстава, одлучивање по тим правним средствима је намерно одуговлачено од стане војних управних органа и судова, те се иста нису могла сматрати делотворним.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Министарства одбране Републике Србије, Сектор за људске ресурсе 14908-8/03, спис предмета Врховног суда Србије У-В 1326/06, оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Начелник персоналне управе Генералштаба Војске Југославије донео је 28. септембра 1993. године наредбу број 1-212 којом је утврђено да овде подносиоцу уставне жалбе, пешадијском старијем воднику I класе, престаје активна војна служба по његовом захтеву. У образложењу наредбе је наведено да је именовани поднео захтев за престанак активне војне службе 22. јула 1993. године. У наредби постоји поука о правном средству, односно да је наредба коначна и да против исте није допуштена жалба, већ се може покренути управни спор код Врховног војног суда у Београду у року од 30 дана од дана достављања наредбе и да се тужба предаје у два примерка непосредно суду или путем поште препоручено.
Подносилац уставне жалбе је против наведене наредбе изјавио жалбу, која је 15. октобра 1993. године примљена у Војној пошти 3755 Ниш. С обзиром да о жалби није одлучено у законом прописаном року, подносилац уставне жалбе је 19. новембра 2003. године поднео ургенцију, која је 29. децембра 2003. године примљена у Генералштабу Војске Србије и Црне Горе. С обзиром да није поступљено ни по ургенцији, подносилац уставне жалбе је крајем 2003. године поднео тужбу због "ћутања администрације", о којој је Врховни војни суд одлучио пресудом Уп. 2664/03 од 26. фебруара 2004. године, којом је тужба одбијена као неоснована.
Генералштаб Војске Србије и Црне Горе је затражио од команде 63. падобранске бригаде податке о поднетој жалби и Војна пошта 6919 је својим дописом од 26. марта 2004. године обавестила Генералштаб да није познато због чега је жалилац, бивши старији водник I класе Војне поште 6919 Ниш, предао жалбу Војној пошти 3755 Ниш, с обзиром да у том периоду ВП 6919 Ниш није била потчињена ВП 3755 Ниш, тако да сматрају да жалба није била предата органу који је надлежан за одлучивање.
Решавајући по жалби, Генералштаб Војске Србије и Црне Горе је закључком број 14908-8/03 од 30. јуна 2004. године одбацио жалбу као недопуштену, наводећи у образложењу да жалилац против наредбе коју је донео надлежни старешина није имао право жалбе, већ је имао право на подношење тужбе Врховном војном суду у Београду, о чему је био поучен у оспореној наредби.
Против наведеног закључка, подносилац уставне жалбе је 12. јула 2004. године поднео тужбу Врховном војном суду у Београду, коју је Врховни суд Србије одбио оспореном пресудом У-В 1326/06 од 16. априла 2008. године. У образложењу пресуде је наведено да је Врховни суд Србије 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и да је Врховни суд Србије оценио да је правилно одлучио тужени орган када је жалбу одбацио као недопуштену, с обзиром да је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу против коначног решења, против кога није била допуштена жалба, већ је једино тужбом могао покренути управни спор пред надлежним судом у законом прописаном року.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 24. став 1. Закона о управним споровима (''Службени лист СРЈ'', број 46/96 ) прописано је да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена.
5. Имајући у виду наведене одредбе Устава и Закона, Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у поступку спроведеном у складу са законом утврдио чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Анализирајући дужину трајања поступка пред органима управе и пред судовима, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак отпочео подношењем жалбе Војној пошти 3755 Ниш 15. октобра 1993. године, а да је правоснажно окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије У-В 1326/06 од 16. априла 2008. године.
Трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног року, али приликом одлучивања о томе да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право из члана 32. став 1. Устава, морају се имати у виду следеће чињенице и околности:
Подносилац уставне жалбе је против коначног управног акта поднео жалбу 15. октобра 1993. године, иако је претходно у оспореној наредби био поучен да се против коначног управног акта не може изјавити жалба, већ се једино може у законом прописаном року покренути управни спор пред надлежним судом. Поред тога, жалба је поднета ненадлежном управном органу, Војној пошти 3755 Ниш, иако у том периоду Војна пошта 6919 Ниш, у којој је подносилац уставне жалбе био старији водник I класе, није била потчињена Војној пошти 3755 Ниш. Због неодлучивања о поднетој жалби, подносилац уставне жалбе је поднео ургенцију 19. новембра 2003. године, која је примљена у Генералштабу 29. децембра 2003. године, а потом и тужбу због "ћутања администрације" крајем 2003. године, о којој је одлучено у периоду краћем од два месеца, пресудом Врховног војног суда Уп. 2664/03 од 26. фебруара 2004. године, којом је тужба одбијена. Након тога, Генералштаб Војске Србије и Црне Горе је закључком број 14908-8/03 од 30. јуна 2004. године одбацио жалбу као недопуштену. Уставни суд је утврдио да је, упркос томе што против коначног управног акта жалба није била дозвољена, управни орган био дужан да у прописаном року по њој поступи и одбаци је својим актом као недопуштену. Међутим, овако дуго трајање поступка пред органима управе се може приписати у кривицу самог подносиоца уставне жалбе, због непредузимања било каквих процесних активности у овом поступку. Наиме, подносилац уставне жалбе је имао могућност да, у складу са наведеном одредбом члана 24. став 1. Закона о управним споровима, уколико о жалби није одлучено у року од 60 дана или у законом краћем року, поднесе ургенцију другостепеном органу да поступи по жалби у даљем року од седам дана. Међутим, подносилац уставне жалбе је ургенцију због "ћутања администрације" поднео тек 19. новембра 2003. године, односно 29. децембра 2003. године када је примљена у Генералштабу Војске Југославије, дакле након више од десет година од дана подношења жалбе.
Уставни суд сматра да непоступање Врховног војног суда у конкретном управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе није проузроковало значајно кашњење у овом предмету. Наиме, већ 18. новембра 2004. године, дакле само нешто више од четири месеца од пријема тужбе, Скупштина Србије и Црне Горе је донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица (''Службени лист СЦГ'', број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Републике Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог Закона, у складу са чланом 66. Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора, војни судови су престали са радом, а њихова целокупна надлежност, па и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима, пренета је на органе држава чланица. У спровођењу члана 2. наведеног закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва (''Службени гласник РС'', број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је оспорену пресуду донео 16. априла 2008. године, односно у року од једне године, четири месеца и 25 дана од преузимања предмета Врховног војног суда.
Имајући у виду да је поступак пред Врховним војним судом и Врховним судом Србије укупно трајао краће од четири године, да је Врховни суд Србије одлучио о поднетој тужби у року од једне године и пет месеци од дана преузимања предмета од Врховног војног суда, да се дужина трајања управног поступка који је претходио судском поступку може приписати у кривицу самог подносиоца уставне жалбе који није предузимао било какве процесне радње у циљу убрзања поступка, односно није се интересовао како је поступљено по његовој жалби у периоду од преко десет година, да је упркос поуци о дозвољеном правном средству поднео, у конкретном случају, недопуштено правно средство, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, иако је поступак укупно трајао преко четрнаест година.
Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава. Ово из разлога што је против наредбе начелника персоналне управе Генералштаба Војске Југославије број 1-212 од 28. септембра 1993. године, као коначног управног акта, подносилац уставне жалбе имао право да поднесе тужбу у управном спору надлежном суду, о чему је и био поучен у наредби, али да ово право није искористио, већ је против наредбе поднео жалбу, иако против коначног управног акта жалба није дозвољена, те је иста одбачена као недопуштена закључком број 14908-8/03 од 30. јуна 2004. године. Даље, подносилац уставне жалбе је против наведеног закључка поднео тужбу у управном спору, о којој је одлучено оспореном пресудом Врховног суда Србије. Поред тога, ни сам подносилац уставне жалбе не указује да му је ускраћено право на правно средство, већ истиче да због дужине трајања поступка наведена правна средства нису била делотворна. Међутим, Уставни суд оцењује да нема основа за позивање на ускраћивање или повреду Уставом зајемченог права у ситуацији када лице својим чињењем или нечињењем само себе онемогући у остваривању одређеног права, односно у делотворном остваривању тог права.
Подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није ни могло бити повређено уставно начело неповредивости физичког и психичког интегритета зајемчено чланом 25. став 1. Устава, из разлога што је наведеном пресудом одлучено о основаности тужбе подносиоца уставне жалбе изјављеној против акта којим је одлучено о једном процесном питању, односно питању испуњености процесних услова за подношење жалбе. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је захтев за престанак активне војне службе поднео због психолошких притисака и претњи појединих лица из органа војне безбедности током 1993. године, Уставни суд истиче да је уставна жалба, као средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те да у том смислу, нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за оцену појединачног акта који је донет или радње која је извршена пре проглашења Устава, у конкретном случају, радњи које су предузимане током 1993. године.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да уставна жалба није основана, те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |