Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгослава Петровића из Прокупља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгослава Петровића и утврђује да је решењем Врховног суда Србије У. 4760/06 од 3. априла 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се решење Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да надлежан суд донесе нову одлуку по тужби подносиоца.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгослав Петровић из Прокупља је 31. октобра 2008. године поднео Уставном суду благовремену и допуштену уставну жалбу против решења Врховног суда Србије У. 4760/06 од 3. априла 2008. године, због повреде права зајемчених чл. 18, 21, 22, 32, 40. и 58. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије одбацио тужбу подносиоца као преурањену из разлога што, по оцени тог суда, подносилац уставне жалбе није претходно изјавио жалбу против првостепеног акта управе; да је подносилац уставне жалбе против првостепеног решења поднео жалбу 17. октобра 2000. године, насловљену као "упозорење на незаконит поступак Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш", као и ургенције због непоступања другостепеног органа по поднетој жалби, а што је и сам Врховни суд Србије констатовао у решењу У. 4760/06 од 22. новембра 2006. године када је наложио подносиоцу да уреди тужбу, тако што ће доставити доказ да је по истеку законског рока за решавање о жалби поднео ургенцију другостепеном органу, непосредно или поштом, да у даљем року од седам дана одлучи по жалби; да суд у решењу којим је подносиоцу наложено да уреди тужбу није ни на који начин указао да је спорно постојање жалбе изјављене против првостепеног решења; да жалба од 17. октобра 2000. године испуњава све законске захтеве садржаја жалбе, иако сам назив жалба није изричито наведен.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива, поред осталог, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да је стан неповредив (члан 40. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, у смислу одредбе члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби. С обзиром да је као разлог за повреду назначених Уставом зајемчених права наведено то да је Врховни суд Србије погрешно одбацио тужбу као преурањену и да је морао у меритуму одлучити о поднетој тужби, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 18, 21, 22, 40. и 58. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Врховног суда Србије У. 4760/06 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш Уп.1 број 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године поништено је решење Команде гарнизона Ниш инт. број 4-1340/04 од 24. јула 1995. године, којим је овде подносиоцу уставне жалбе додељен у закуп на неодређено време четворособан стан у Нишу, Ул. Душанова број 8/20. Против овог решења била је дозвољена жалба у року од 15 дана од дана пријема решења, Вишој стамбеној комисији, а преко ове Војне поште. Решење је достављено подносиоцу уставне жалбе 7. октобра 2000. године.
Против наведеног решења подносилац уставне жалбе је 17. октобра 2000. године поднео поднесак насловљен као "упозорење на незаконит поступак Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш", у коме је, између осталог, наведено да је доношењем овог решења Стамбена комисија "учинила непосредну опструкцију у спровођењу пресуде Врховног војног суда Уп. 645/97 од 25. фебруара 1998. године, као и прекорачење овлашћења, с обзиром да је тај суд у образложењу ове пресуде навео да тужени орган у извршењу пресуде не треба да доноси било какво ново решење, јер пресуда у свему замењује решење туженог органа". Овим поднеском је тражено да Виша стамбена комисија без одлагања спроведе усељење подносиоца у испражњен стан. Подносилац уставне жалбе је након подношења овог "упозорења на незаконит поступак Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш", поднео више ургенција Вишој стамбеној комисији Војне поште 3755 за поступање по жалби од 17. октобра 2000. године изјављеној против решења Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш Уп.1 број 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године.
Подносилац уставне жалбе је 12. септембра 2006. године поднео тужбу Врховном суду Србије против првостепеног решења, с обзиром да другостепени орган није одлучио о поднетој жалби против тог решења ни након поднетих ургенција.
Врховни суд Србије је решењем У. 4760/06 од 22. новембра 2006. године наложио тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, да у року од 15 дана од дана пријема овог решења уреди тужбу, тако што ће доставити доказ да је по истеку законског рока за решавање о жалби изјављеној против решења првостепеног органа ургирао – поновно тражио од другостепеног органа да исти у даљем року од седам дана донесе решење по поновљеном тражењу – ургенцији, с тим што ће поред текста поновљеног тражења – ургенције доставити доказ да је ургенцију предао надлежном другостепеном органу непосредно или путем поште. Подносилац је поступио по налогу Врховног суда Србије 11. јануара 2007. године.
Врховни суд Србије је доставио тужбу туженом органу на одговор 30. јула 2007. године, те је одговор другостепеног органа примљен у том суду 19. октобра 2007. године. Врховни суд Србије је на седници одржаној 3. априла 2008. године донео оспорено решење У. 4760/06 којим је тужба одбачена. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије, у поступку испитивања благовремености и допуштености поднете тужбе, у смислу одредбе члана 28. став 2. Закона о управним споровима, након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа ове управне ствари, нашао да је тужба превремена, јер је поднета а да претходно није изјављена жалба против првостепеног решења, против кога је жалба била дозвољена; да је првостепено решење достављено тужиоцу 7. октобра 2000. године, те да је тужилац 17. октобра 2000. године поднео првостепеном органу три писмена поднеска у којима је наведено да се подносе првостепеном органу Војној пошти 1410 Ниш за Вишу стамбену комисију и чији је наслов био "упозорење на незаконит поступак Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш", да је у њима наведено да надлежни органи не поступају законито по тужиочевом захтеву за усељење у добијени стан, који му је додељен и од Врховног војног суда, да моли да се без одлагања спроведе усељење у испражњени стан, као и да у тим поднесцима тужилац није навео да подноси жалбу или да ти поднесци представљају жалбу против првостепеног решења, али да је у неколико наврата пре подношења тужбе тужилац код туженог органа ургирао решавање по његовој жалби изјављеној против решења првостепеног органа; да је Врховни суд Србије оценио да се поднесци насловљени као "упозорење на незаконит поступак Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш" не могу сматрати жалбом, јер сам тужилац није навео да подноси жалбу или да ти поднесци представљају жалбу, а да је по занимању потпуковник Војске Југославије у пензији који је самостално водио управни поступак и управни спор и да је у тим поступцима подносио, између осталог, и жалбе и тужбе, те да му је несумњиво познато шта је жалба против одређене одлуке и како се она означава; да из наведеног произлази да наведени писмени поднесци тужиоца нису његова жалба на првостепено решење.
4. Одредбама Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), између осталог, прописано је: да ако поднесак садржи неки формални недостатак који спречава поступање по поднеску, или ако је неразумљив или непотпун, орган који је примио такав поднесак учиниће све што треба да се недостаци отклоне и одредиће подносиоцу року у ком је дужан да то учини (члан 58. став 1.); да се у жалби мора навести решење које се побија и означити назив органа који га је донео, као и број и датум решења, да је довољно да жалилац изложи у жалби у ком је погледу незадовољан решењем, али да жалбу не мора посебно образложити (члан 222. став 1.)
Одредбама Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је важио у време покретања и вођења оспореног поступка, између осталог, прописано је: да се управни спор може покренути против управног акта који је донесен у другом степену, као и да се управни спор може покренути и против првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном поступку (члан 7.); да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена (члан 24. став 1.).
Одредбом члана 28. став 1. тачка 1) раније важећег Закона о управним споровима било је прописано да ће суд решењем одбацити тужбу ако утврди да је тужба поднесена неблаговремено (члан 22.) или пре времена (члан 24.), док је тачком 4) истог члана Закона било прописано да ће суд решењем одбацити тужбу ако утврди да се против управног акта који се тужбом оспорава могла изјавити жалба, па није уопште или није благовремено изјављена (члан 7.).
5. Анализирајући оспорено решење Врховног суда Србије са становишта цитираних одредаба закона, Уставни суд оцењује да њиме није на правилан начин одлучено о тужби подносиоца уставне жалбе.
Из образложења оспореног решења проистиче да је Врховни суд Србије тужбу одбацио као превремену из разлога што подносилац уставне жалбе није претходно изјавио жалбу против решења првостепеног органа управе. Уставни суд је увидом у спис предмета Врховног суда Србије У. 4760/06 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу утврдио да је подносилац уставне жалбе против решења Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш Уп.1 број 4-1340/00-60 од 14. јула 2000. године, поднео, у року прописаном за изјављивање жалбе, поднесак насловљен као "упозорење на незаконит поступак Стамбене комисије Војне поште 1410 Ниш", из кога се, између осталог, може закључити, да је поднет против наведеног првостепеног решења, наведен је орган који је решење донео, као и број и датум решења, те у ком погледу је подносилац незадовољан поступањем првостепеног органа приликом доношења овог решења.
Жалба у управном поступку представља, формално, такво писмено (без обзира на конкретан назив), којим је изражено неслагање са одређеним правним актом са чијом садржином је жалилац био претходно упознат. Право на жалбу против акта првостепеног органа представља обезбеђење процесног права жалиоца да добије одговор поводом постављеног жалбеног захтева – осигурање и заштиту права на одлуку по жалби, независно од садржине таквог одговора.
С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе у року прописаном за изјављивање жалбе, односно у року од 15 дана од пријема првостепеног решења, поднео поднесак у коме је означено и решење које се побија, назив органа који је решење донео, број и датум решења, као и у ком погледу је незадовољан поступањем првостепеног органа приликом доношења овог решења, а што представља обавезну садржину жалбе, сагласно одредби члана 222. став 1. Закона о општем управном поступку, произлази да је погрешио Врховни суд Србије када је одбацио тужбу подносиоца као преурањену са образложењем да жалба претходно није изјављена. Поред тога, подносилац уставне жалбе је, у складу са тада важећим Законом о управним споровима, с обзиром да другостепени орган није одлучио у законом прописаном року о поднетој жалби, поднео више ургенција другостепеном органу да по поновљеном тражењу одлучи о жалби. Посебно треба напоменути и да је Врховни суд Србије, решењем У. 4760/06 од 22. новембра 2006. године наложио тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, да уреди тужбу тако што ће доставити доказ да је по истеку законског рока за решавање о жалби изјављеној против решења првостепеног органа ургирао – поновно тражио од другостепеног органа да исти у даљем року од седам дана донесе решење по поновљеном тражењу, из чега произлази да није ни било спорно да се ради о изјављеној жалби, већ да је било потребно доставити доказ да су били испуњени сви законом прописани услови за покретање управног спора, односно да је претходно била поднета и ургенција другостепеном органу, а по ком налогу суда је подносилац и поступио 11. јануара 2007. године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да тужба коју је подносилац уставне жалбе изјавио није недозвољена, односно да није превремена у смислу одредаба члана 28. Закона о управним споровима, како је то Врховни суд утврдио оспореним решењем. Уставни суд је, стога, становишта да је Врховни суд морао одлучити у меритуму о основаности поднете тужбе, сагласно одредбама члана 41. тог закона.
Оцењујући наводе и разлоге у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, а имајући у виду све претходно изнето, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије У. 4760/06 од 3. априла 2008. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење. Наиме, у ситуацији када је тужба одбачена иако је о њој очигледно требало мериторно одлучивати, суштински је дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе на приступ суду, као елемента права на правично суђење, односно до ускраћивања његовог права да надлежан суд оцени све релевантне наводе из тужбе и правично одлучи о потенцијалним материјалним правима подносиоца уставне жалбе на која је у тужби указао, односно о законитости побијаног управног акта.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и уједно поништио оспорено решење, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежан суд о поднетој тужби подносиоца уставне жалбе донесе нову одлуку.
Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих уставних права наведених у уставној жалби, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о тужби подносиоца уставне жалбе бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда осталих назначених права бити преиспитана по наведеном правном средству у управном спору пред надлежним судом, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбио.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић