Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Небојше Радојевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Радојевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У- В 856/06 од 27. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Радојевић из Београда је 23. јула 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Арсенија Катанића из Новог Сада, поднео Уставном суду благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У- В 856/06 од 27. септембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијена тужба и тиме правоснажно одлучено о његовом захтеву за признавање права на месечну накнаду за обављање службе у Војсци Југославије под отежаним условима, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 32, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права на може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређује законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, у смислу одредбе члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку, који је претходио уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се призна накнада за службу под отежаним условима у Војсци Југославије, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Војне поште 1094 Београд и документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе, тада капетан прве класе на служби у Војној пошти 2346 Батајница, поднео је 22. децембра 2003. године захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима, који захтев је решењем Војне поште 2346 Батајница Уп-1 број 471-2 од 24. децембра 2003. године одбијен, сагласно одредбама члана 26. ст. 1. и 2. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије ("Службени војни лист", бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/2000, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 31/2000 и 21/03).
Против овог решења подносилац уставне жалбе је 6. јануара 2004. године изјавио жалбу.
Војна пошта 9513 Београд, као другостепени управни орган, на основу члана 156. став 2. Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99 и 3/02), решењем УП-2 број 14-2 од 23. јануара 2004. године одбила је жалбу подносиоца као неосновану, наводећи да је одлуком начелника Генералштаба Војске Југославије пов. број 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима, прописано да накнада припада за обезбеђење државне границе на појединим деловима и непрекидног дежурства у систему ПВО. На основу ове одлуке донета је одлука команданта Војне поште 9513 Београд пов. број 03/1683-2 од 6. марта 2002. године, којом су прецизирани задаци и територија на којој се служба врши под отежаним условима. Будући да жалилац није извршавао задатке, нити се налазио на територији на којој се служба врши под отежаним условима, другостепени орган је нашао да су наводи жалиоца неосновани.
Против коначног решења Војне поште 9513 Батајница Уп-2 број 14-2 од 23. јануара 2004. године, подносилац уставне жалбе је 20. фебруара 2004. године поднео Врховном војном суду тужбу због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Врховни војни суд је, на основу члана 31. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), примљену тужбу доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени управни орган Војна пошта 9513 Батајница доставио је Врховном војном суду 3. марта 2004. године одговор на тужбу и списе предмета. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом обавестио подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се, у року од десет дана од дана пријема дописа, изјасни да ли остаје код поднете тужбе. Поднеском примљеним у Врховном суду Србије 7. фебруара 2007. године, пуномоћник подносиоца уставне жалбе је обавестио суд да остаје у свему код поднете тужбе.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 27. септембра 2007. године, донео оспорену пресуду У-В 856/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да, сагласно члану 26. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, задатке и територију на којој се служба врши под отежаним условима, у смислу одредбе члана 25. истог правилника, одређује начелник Генералштаба Војске; да одлуку о припадању накнаде за службу под отежаним условима, осим из члана 25. став 4. тачка 2. Правилника, доноси командант самосталног корпуса, њему раван или виши старешина; да је одлуком команданта Војна поште 9513 Београд од 8. марта 2002. године о одређивању задатака и територија на којој се служба врши под отежаним условима, а која је донета на основу одлуке начелника Генералштаба Војске Југославије од 5. фебруара 2002. године, нису обухваћени професионални припадници Војне поште 2346 Батајница; да је, с обзиром на то да се тужилац, овде подносилац уставне жалбе, налази на служби у Војној пошти 2346 Батајница, побијано другостепено решење правилно и у свему на закону засновано.
4. Сагласно наведеном, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. Из наведених разлога оспореном пресудом, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на рад из члана 60. Устава, а с тим у вези ни права зајемчена одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава. Наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд Србије, као ни првостепени и другостепени управни орган, у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да ли жалилац врши послове непрекидног дежурства у систему ПВО, израз су његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
5. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 22. децембра 2003. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правноснажно окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка и са њим повезаног управног спора почев од 22. децембра 2003. године, када је подносилац уставне жалбе поднео иницијални захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, морају узети у обзир следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од 2 дана од дана подношења захтева, а да је другостепени орган одлучио о жалби у року од 17 дана од дана подношења жалбе, те да су оба поступка завршена у року од месец дана, што је краће од рокова прописаних одредбом члана 208. став 1. и одредбом члана 237. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), Уставни суд је оценио да нема повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је примио списе управних органа неопходне за одлучивање о поднетој тужби 3. марта 2004. године. Међутим, 18. новембра 2004. године, Скупштина Србије и Црне Горе донела је Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ", број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, комплетна надлежност војних судова пренета је на органе држава чланица, па тако и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва ("Службени гласник РС", број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео оспорену пресуду 27. септембра 2007. године, односно у року краћем од годину дана од преузимања предмета Врховног војног суда.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које, по мишљењу Уставног суда, није од егзистенцијалног значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која се иначе исплаћује уз плату као и друге накнаде (накнада за ноћни рад, рад за време државних празника и трупне дневнице), да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, да због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда нису настале штетне последице за подносиоца, те имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије у периоду од три године и девет месеци од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић