Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Radojevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Radojevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U- V 856/06 od 27. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

                        1. Nebojša Radojević iz Beograda je 23. jula 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Arsenija Katanića iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije  U- V 856/06 od 27. septembra 2007. godine.

                       Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijena tužba i time pravosnažno odlučeno o njegovom zahtevu za priznavanje prava na mesečnu naknadu za obavljanje službe u Vojsci Jugoslavije pod otežanim uslovima, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 32, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije.

                         2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava na može odreći (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuje zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

                         U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, u smislu odredbe člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se prizna naknada za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vojne pošte 1094 Beograd i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

                        Podnosilac ustavne žalbe, tada kapetan prve klase na službi u Vojnoj pošti 2346 Batajnica, podneo je 22. decembra 2003. godine zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima, koji zahtev je rešenjem Vojne pošte 2346 Batajnica Up-1 broj 471-2 od 24. decembra 2003. godine odbijen, saglasno odredbama  člana 26. st. 1. i 2. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list", br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/2000, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 31/2000 i 21/03).

                        Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 6. januara 2004. godine izjavio žalbu.

                        Vojna pošta 9513 Beograd, kao drugostepeni upravni organ, na osnovu člana 156. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99 i 3/02), rešenjem UP-2 broj 14-2  od 23. januara 2004. godine odbila je žalbu podnosioca kao neosnovanu, navodeći da je odlukom načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije pov. broj 02/323-1 od 5. februara 2002. godine o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, propisano da naknada pripada za obezbeđenje državne granice na pojedinim delovima i neprekidnog dežurstva u sistemu PVO. Na osnovu ove odluke doneta je odluka komandanta Vojne pošte 9513 Beograd pov. broj 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine, kojom su precizirani zadaci i teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima. Budući da žalilac nije izvršavao zadatke, niti se nalazio na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, drugostepeni organ je našao da su navodi žalioca neosnovani.                     

                         Protiv konačnog rešenja Vojne pošte 9513 Batajnica Up-2 broj 14-2  od 23. januara  2004. godine, podnosilac ustavne žalbe je 20. februara 2004. godine podneo Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni vojni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), primljenu tužbu dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni upravni organ Vojna pošta 9513 Batajnica dostavio je Vrhovnom vojnom sudu 3. marta 2004. godine odgovor na tužbu i spise predmeta. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.

                          Vrhovni sud Srbije je dopisom obavestio podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se, u roku od deset dana od dana prijema dopisa, izjasni da li ostaje kod podnete tužbe. Podneskom primljenim u Vrhovnom sudu Srbije 7. februara 2007. godine, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je obavestio sud da ostaje u svemu kod podnete tužbe.

                         Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 27. septembra 2007. godine, doneo osporenu presudu U-V 856/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da, saglasno članu 26. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, zadatke i teritoriju na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, u smislu odredbe člana 25. istog pravilnika, određuje načelnik Generalštaba Vojske; da odluku o pripadanju naknade za službu pod otežanim uslovima, osim iz člana 25. stav 4. tačka 2. Pravilnika, donosi komandant samostalnog korpusa, njemu ravan ili viši starešina; da je odlukom komandanta Vojna pošte 9513 Beograd od 8. marta 2002. godine o određivanju zadataka i teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, a koja je doneta na osnovu odluke načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije od 5. februara 2002. godine, nisu obuhvaćeni profesionalni pripadnici Vojne pošte 2346 Batajnica; da je, s obzirom na to da se tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nalazi na službi u Vojnoj pošti 2346 Batajnica, pobijano drugostepeno rešenje pravilno i u svemu na zakonu zasnovano.

                         4. Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na rad iz člana 60. Ustava, a s tim u vezi ni prava zajemčena odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava. Navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud Srbije, kao ni prvostepeni i drugostepeni upravni organ, u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da li žalilac vrši poslove neprekidnog dežurstva u sistemu PVO, izraz su njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi. 

                         5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 22. decembra 2003. godine.

                          Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora počev od 22. decembra 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo inicijalni zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima.

                           Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.

                          Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od 2 dana od dana podnošenja zahteva, a da je drugostepeni organ odlučio o žalbi u roku od 17 dana od dana podnošenja žalbe, te da su oba postupka završena u roku od mesec dana, što je kraće od rokova propisanih odredbom člana 208. stav 1. i odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Ustavni sud je ocenio da nema povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

                         Ustavni sud smatra da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je primio spise upravnih organa neophodne za odlučivanje o podnetoj tužbi 3. marta 2004. godine. Međutim, 18. novembra 2004. godine, Skupština Srbije i Crne Gore donela je  Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG", broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, kompletna nadležnost vojnih sudova preneta je na organe država članica, pa tako i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva ("Službeni glasnik RS", broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo osporenu presudu 27. septembra 2007. godine, odnosno u roku kraćem od godinu dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.

                        Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje, po mišljenju Ustavnog suda, nije od egzistencijalnog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja se inače isplaćuje uz platu kao i druge naknade (naknada za noćni rad, rad za vreme državnih praznika i trupne dnevnice), da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, da zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda nisu nastale štetne posledice za podnosioca, te imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od tri godine i devet meseci od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

                         6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

                           Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

                                                                                      PREDSEDNIK

                                                                                       USTAVNOG SUDA

                                                                                       dr Bosa Nenadić