Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милорада Цветковића из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Милорада Цветковића изјављена против решења Општине Лесковац - Секретаријат за инспекцијске послове број 112-704/88-05 од 6. децембра 1988. године, „обавештења“ о престанку радног односа број 112-704/90-05 од 22. децембра 1990. године, пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 2450/06 од 24. јануара 2007. године, пресуде Окружног суда у Лесковцу Гж. 1775/08 од 27. маја 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1147/08 од 26. фебруара 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Милорада Цветковића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Лесковцу у предмету П. 2450/06.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Цветковић из Лесковца je 22. фебруара 2009. године изјавио уставну жалбу против решења Општине Лесковац - Секретаријат за инспекцијске послове број 112-704/88-05 од 6. децембра 1988. године, „обавештења“ о престанку радног односа број 112-704/90-05 од 22. децембра 1990. године, пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 2450/06 од 24. јануара 2007. године и пресуде Окружног суда у Лесковцу Гж. 1775/08 од 27. маја 2008. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 22. и 25, члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Лесковцу у предмету П. 2450/06. Поднеском од 8. маја 2009. године, подносилац је изјавио уставну жалбу и против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1147/08 од 26. фебруара 2009. године.
У уставној жалби и допуни уставне жалбе се наводи да је подносилац уставне жалбе био запослен као инспектор рада у Секретаријату за инспекцијске послове Општине Лесковац, те да га је Општина Лесковац 6. децембра 1988. године прогласила за технолошки вишак решењем које је ступило на снагу 29. децембра 1990. године. Подносилац уставне жалбе је навео да је поднео тужбу против Општине Лесковац 20. фебруара 1990. године, али да је радни спор за чије је решавање предвиђен хитан поступак окончан тек након 19 година, што је по мишљењу подносиоца недопустиво дуго трајање поступка. Оспоравајући пресуду Врховног суда Србије Рев. II 1147/08 од 26. фебруара 2009. године, подносилац је истакао да Врховни суд није поклонио пажњу најспорнијем делу судског спора, а то је поступак вештачења, јер у решењу o вештачењу није назначен период за обрачун новчане накнаде, нити за које време треба да се заврши. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи оспорене акте.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 22. став 1. Устава зајемчено је сваком право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбама члана 25. Устава је утврђено да је физички и психички интегритет неповредив, као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава зајемчено је сваком право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 60. став 1. Устава утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Лесковцу П. 2450/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Оспореном пресудом Општинског суда у Лесковцу П. 2450/06 од 24. јануара 2007. године у ставу првом изреке је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе и поништени су решење туженог, Општине Лесковац, број 112-704/88-05 од 6. децембра 1988. године и обавештење туженог број 112-704/90-05 од 22. децембра 1990. године, као незаконите одлуке, а тужени je обавезан да тужиоцу на име накнаде штете због изгубљене зараде исплати износ од 622.551,98 динара, са припадајућом законском затезном каматом, као и отпремнину у износу од 90.915,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом. У ставу другом изреке наведене пресуде, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да га врати на послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми, као и да му исплати накнаду штете на име изгубљене зараде за период од 16. октобра 1999. године до повратка на посао. Ставом трећим изреке пресуде обавезан је тужени да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалбама парничних странака, Окружни суд у Лесковцу је 27. маја 2008. године донео оспорену пресуду Гж. 1775/08 којом је одбио жалбе као неосноване и потврдио пресуду Општинског суда у Лесковцу П. 2450/06 од 24. јануара 2007. године.
Поступајући по ревизији тужиоца, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 1147/08 од 26. фебруара 2009. године ревизију одбио као неосновану. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да су нижестепени судови делимично усвојили тужбени захтев и као незаконите одлуке туженог поништили решење од 6. децембра 1998. године и обавештење од 22. децембра 1990. године, а туженог обавезали да исплати тужиоцу накнаду штете због изгубљене зараде, са припадајућом законском затезном каматом и отпремнину, такође са припадајућом законском затезном каматом, те да у овом делу нижестепене пресуде нису побијане ревизијом тужиоца. Даље је наведено да су преостали део тужбеног захтева за враћање на рад и за исплату накнаде штете због изгубљене зараде за период од 16. октобра 1999. године до повратка на посао, нижестепени судови одбили као неоснован, из разлога што би тужиоцу радни однос престао по сили закона са навршених 65 година живота 16. октобра 1999. године. Врховни суд Србије је оценио да су неосновани ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, јер након испуњења услова за престанак радног односа по сили закона у смислу одредаба Закона о радним односима и испуњења општих услова за остваривање права на старосну пензију, тужиочев захтев за враћање на рад и за накнаду изгубљене зараде не ужива судску заштиту.
4. Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Одредбама Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04) је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (члан 10.); да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена (члану 279. став 1. тачка 4)).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано: да се овим законом уређују права, обавезе и одговорности из радних односа лица запослених у министарствима, посебним организацијама, судовима, јавним тужилаштвима, јавном правобранилаштву, органима за прекршаје и у службама Народне скупштине, председника Републике, Владе и Уставног суда који се примају у радни однос одлуком функционера који руководе овим органима и службама (у даљем тексту: запослени у државним органима), одређена права председника Републике и одређена права, обавезе и одговорности лица која бира Народна скупштина (у даљем тексту: изабрана лица) и лица која поставља Влада, односно други надлежни орган (у даљем тексту: постављена лица); да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, те да се на запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена (члан 1.); да радни однос запослених у државним органима и изабраних односно постављених лица престаје под условима и на начин утврђен овим законом и другим законима. (члан 64.); да даном ступања на снагу овог закона престају да важе одредбе чл. 137-199. Закона о државној управи ("Службени гласник СРС", бр. 52/89, 24/90 и 37/90 и "Службени гласник Републике Србије", број 6/90), Закон о личним дохоцима и другим примањима делегата у Скупштини Социјалистичке Републике Србије, лица која бира и именује Скупштина Социјалистичке Републике Србије, чланова Председништва Социјалистичке Републике Србије, чланова Савета Републике и руководећих радника, као и о личним дохоцима лица која бира или именује скупштина општине, Скупштина града Београда и скупштине међуопштинских регионалних заједница ("Службени гласник СРС", бр. 31/84, 19/85, 13/86, 32/90 и 38/90 и "Службени гласник Републике Србије", број 6/90), одредбе о коефицијентима председника и потпредседника Народне скупштине, као и председника и заменика председника сталног радног тела Народне скупштине и народних посланика на сталном раду у Народној скупштини, у Закону о примањима народних посланика и изабраних функционера у Народној скупштини Републике Србије ("Службени гласник Републике Србије", бр. 7/91, 22/91 и 28/91) и Закон о раду и правима делегата у Скупштини Социјалистичке Републике Србије и републичких функционера којима је престала функција ("Службени гласник СРС", број 19/86) (члан 78.).
Одредбом члана 66. став 1. тачка 1) Закона о основама радних односа ("Службени лист СРЈ", бр. 29/96 и 51/99) било је прописано да запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца (по сили закона) када наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања.
Одредбом члана 110. став 1. Закона о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96, 28/01 и 43/01) било је прописано да запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца (по сили закона) кад наврши 65 година живота и најмање 15 године стажа осигурања.
5. Уставни суд налази да оспореним актима нису повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на рад зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 1. Устава, имајући у виду да су оспорене пресуде донете у парничном поступку који је за предмет имао поништај оспорених решења, да су их донели Уставом и законом установљени судови у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права које је примењено на чињенично стање утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама. Редовни судови су дали јасне разлоге приликом образлагања свог правног становишта заузетог поводом одлучивања о тужбеном захтеву. Tврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним судским одлукама повређено право на правично суђење представља израз његове субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права.
Наиме, радни однос подносиоца уставне жалбе би и у случају да је био запослен, престао по сили закона због чињенице да је испунио опште услове за остваривање права на старосну пензију 16. октобра 1999. године, када је напунио 65 година живота, како је то и прописано наведеним одредбама члана 66. став 1. тачка 1) Закона о основама радних односа и члана 110. став 1. Закона о радним односима. Дакле, навршењем 65 година старости сваком запосленом у општинским органима управе је, према наведеним одредбама прописа који су важили у време настанка спорног односа, по сили закона престајао радни однос, независно од воље запосленог или воље послодавца. Свако решење којим се констатује престанак радног односа у таквој правној ситуацији има само декларативно дејство и нема утицаја на сам радни однос.
Уставни суд констатује да, с обзиром на то да подносиоцу уставне жалбе оспореним актима није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, то ни наводи о повреди права на судску заштиту, зајемченог одредбом члана 22. став 1. Устава, не могу бити основани.
Оцењујући постојање наводне повреде начела неповредивости физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, Уставни суд налази да у уставној жалби нису пружени докази за тврдње да је оспореним одлукама и радњама подносиоцу уставне жалбе на било који начин повређен физички или психички интегритет.
Уставни суд налази да, с обзиром на то да нису утврђене повреде Уставом зајемчених права на које се позива у уставној жалби, у конкретном случају није могло ни доћи до повреде права на накнаду штете причињене радњом државног органа из члана 35. став 2. Устава.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у изреци под 1.
6. У вези дела уставне жалбе који се односи на повреду права на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Лесковцу у предмету П. 2450/06, Уставни суд је утврдио да је Европски суд за људска права, поступајући по представци апеланта, овде подносиоца уставне жалбе, број 17271/04, донео 20. маја 2008. године пресуду којом је утврдио повреду члана 6. став 1. и члана 13. Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Имајући у виду да је захтев подносиоца уставне жалбе у погледу права на суђење у разумном року идентичан захтеву о коме је већ одлучио Европски суд за људска права, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио. Наиме, правно начело ne bis in idem, које произлази из правнополитичког захтева рационалног функционисања правосуђа вреди у различитим гранама права, и то како на подручју међународне заштите људских права, тако и у домаћем праву. Зато не само што Европски суд за људска права неће разматрати захтев који је већ размотрен пред тим судом, већ се то исто правило проширује и на захтеве које је размотрило неко друго међународно тело. Исто начело ne bis in idem, у домаћем праву, у материји парничног поступка, значи да је поновна тужба недопуштена у правноснажно пресуђеној ствари. Имајући у виду да се у овом случају правила парничног поступка примењују на основу члана 8. став 1. Закона о Уставном суду, према коме се о питањима поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, те да према наведеном члану 279. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена. Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић