PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-259/2009
Datum donošenja odluke: 20.05.2010
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Građansko pravo
Član i stav Ustava: Član 32. Stav 1., Član 35. Stav 2., Član 60., Član 22. Stav 1., Član 25.
Podnosilac: Milorad Cvetković
Pojmovni registar:
Napomena: - nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ni pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, ni pravo na rad iz člana 60. Ustava, niti načela iz člana 22. stav 1. i člana 25. Ustava (u preostalom delu odbacivanje - nedostatak procesnih pretpostavki)

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Cvetkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

                 1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Cvetkovića izjavljena protiv rešenja Opštine Leskovac - Sekretarijat za inspekcijske poslove broj 112-704/88-05 od 6. decembra 1988. godine, „obaveštenja“ o prestanku radnog odnosa broj 112-704/90-05 od 22. decembra 1990. godine, presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2450/06 od 24. januara 2007. godine, presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1775/08 od 27. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1147/08 od 26. februara 2009. godine.

                2. Odbacuje se ustavna žalba Milorada Cvetkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2450/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

                        1. Milorad Cvetković iz Leskovca je 22. februara 2009. godine izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Opštine Leskovac - Sekretarijat za inspekcijske poslove broj 112-704/88-05 od 6. decembra 1988. godine, „obaveštenja“ o prestanku radnog odnosa broj 112-704/90-05 od 22. decembra 1990. godine, presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2450/06 od 24. januara 2007. godine i presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1775/08 od 27. maja 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 22. i 25, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2450/06. Podneskom od 8. maja 2009. godine, podnosilac je izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1147/08 od 26. februara 2009. godine.

                        U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe se navodi da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen kao inspektor rada u Sekretarijatu za inspekcijske poslove Opštine Leskovac, te da ga je Opština Leskovac 6. decembra 1988. godine proglasila za tehnološki višak rešenjem koje je stupilo na snagu 29. decembra 1990. godine. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je podneo tužbu protiv Opštine Leskovac 20. februara 1990. godine, ali da je radni spor za čije je rešavanje predviđen hitan postupak okončan tek nakon 19 godina, što je po mišljenju podnosioca nedopustivo dugo trajanje postupka. Osporavajući presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1147/08 od 26. februara 2009. godine, podnosilac je istakao da Vrhovni sud nije poklonio pažnju najspornijem delu sudskog spora, a to je postupak veštačenja, jer u rešenju o veštačenju nije naznačen period za obračun novčane naknade, niti za koje vreme treba da se završi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporene akte.

                         2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

                        Odredbom člana 22. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

                        Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

                       Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

                         Odredbom člana 35. stav 2. Ustava zajemčeno je svakom pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

                        Odredbom člana 60. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom.

                        U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                         3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2450/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

                        Osporenom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2450/06 od 24. januara 2007. godine u stavu prvom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i poništeni su rešenje tuženog, Opštine Leskovac, broj 112-704/88-05 od 6. decembra 1988. godine i obaveštenje tuženog broj 112-704/90-05 od 22. decembra 1990. godine, kao nezakonite odluke, a tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplati iznos od 622.551,98 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i otpremninu u iznosu od 90.915,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke navedene presude, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, kao i da mu isplati naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od 16. oktobra 1999. godine do povratka na posao. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka.

                        Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Leskovcu je 27. maja 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 1775/08 kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2450/06 od 24. januara 2007. godine.

                        Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 1147/08 od 26. februara 2009. godine reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi delimično usvojili tužbeni zahtev i kao nezakonite odluke tuženog poništili rešenje od 6. decembra 1998. godine i obaveštenje od 22. decembra 1990. godine, a tuženog obavezali da isplati tužiocu naknadu štete zbog izgubljene zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i otpremninu, takođe sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te da u ovom delu nižestepene presude nisu pobijane revizijom tužioca. Dalje je navedeno da su preostali deo tužbenog zahteva za vraćanje na rad i za isplatu naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 16. oktobra 1999. godine do povratka na posao, nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan, iz razloga što bi tužiocu radni odnos prestao po sili zakona sa navršenih 65 godina života 16. oktobra 1999. godine. Vrhovni sud Srbije je ocenio da su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer nakon ispunjenja uslova za prestanak radnog odnosa po sili zakona u smislu odredaba Zakona o radnim odnosima i ispunjenja opštih uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, tužiočev zahtev za vraćanje na rad i za naknadu izgubljene zarade ne uživa sudsku zaštitu.

                        4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

                        Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena (članu 279. stav 1. tačka 4)).

                          Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnih odnosa lica zaposlenih u ministarstvima, posebnim organizacijama, sudovima, javnim tužilaštvima, javnom pravobranilaštvu, organima za prekršaje i u službama Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade i Ustavnog suda koji se primaju u radni odnos odlukom funkcionera koji rukovode ovim organima i službama (u daljem tekstu: zaposleni u državnim organima), određena prava predsednika Republike i određena prava, obaveze i odgovornosti lica koja bira Narodna skupština (u daljem tekstu: izabrana lica) i lica koja postavlja Vlada, odnosno drugi nadležni organ (u daljem tekstu: postavljena lica); da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica, osim onih čija su prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređeni posebnim propisima, te da se na zaposlene u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena (član 1.); da radni odnos zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica prestaje pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom i drugim zakonima. (član 64.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe odredbe čl. 137-199. Zakona o državnoj upravi ("Službeni glasnik SRS", br. 52/89, 24/90 i 37/90 i "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 6/90), Zakon o ličnim dohocima i drugim primanjima delegata u Skupštini Socijalističke Republike Srbije, lica koja bira i imenuje Skupština Socijalističke Republike Srbije, članova Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, članova Saveta Republike i rukovodećih radnika, kao i o ličnim dohocima lica koja bira ili imenuje skupština opštine, Skupština grada Beograda i skupštine međuopštinskih regionalnih zajednica ("Službeni glasnik SRS", br. 31/84, 19/85, 13/86, 32/90 i 38/90 i "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 6/90), odredbe o koeficijentima predsednika i potpredsednika Narodne skupštine, kao i predsednika i zamenika predsednika stalnog radnog tela Narodne skupštine i narodnih poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini, u Zakonu o primanjima narodnih poslanika i izabranih funkcionera u Narodnoj skupštini Republike Srbije ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 7/91, 22/91 i 28/91) i Zakon o radu i pravima delegata u Skupštini Socijalističke Republike Srbije i republičkih funkcionera kojima je prestala funkcija ("Službeni glasnik SRS", broj 19/86) (član 78.).

                         Odredbom člana 66. stav 1. tačka 1) Zakona o osnovama radnih odnosa ("Službeni list SRJ", br. 29/96 i 51/99) bilo je propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca (po sili zakona) kada navrši 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja.

                         Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca (po sili zakona) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godine staža osiguranja.

                         5. Ustavni sud nalazi da osporenim aktima nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 1. Ustava, imajući u vidu da su osporene presude donete u parničnom postupku koji je za predmet imao poništaj osporenih rešenja, da su ih doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava koje je primenjeno na činjenično stanje utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama. Redovni sudovi su dali jasne razloge prilikom obrazlaganja svog pravnog stanovišta zauzetog povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim sudskim odlukama  povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.

                       Naime, radni odnos podnosioca ustavne žalbe bi i u slučaju da je bio zaposlen, prestao po sili zakona zbog činjenice da je ispunio opšte uslove za ostvarivanje prava na starosnu penziju 16. oktobra 1999. godine, kada je napunio 65 godina života, kako je to i propisano navedenim odredbama člana 66. stav 1. tačka 1) Zakona o osnovama radnih odnosa i člana 110. stav 1. Zakona o radnim odnosima. Dakle, navršenjem 65 godina starosti svakom zaposlenom u opštinskim organima uprave je, prema navedenim odredbama propisa koji su važili u vreme nastanka spornog odnosa, po sili zakona prestajao radni odnos, nezavisno od volje zaposlenog ili volje poslodavca. Svako rešenje kojim se konstatuje prestanak radnog odnosa u takvoj pravnoj situaciji ima samo deklarativno dejstvo i nema uticaja na sam radni odnos.

                      Ustavni sud konstatuje da, s obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to ni navodi o povredi prava na sudsku zaštitu, zajemčenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava, ne mogu biti osnovani.

                     Ocenjujući postojanje navodne povrede načela nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi za tvrdnje da je osporenim odlukama i radnjama podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način povređen fizički ili psihički integritet.

                     Ustavni sud nalazi da, s obzirom na to da nisu utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se poziva u ustavnoj žalbi, u konkretnom slučaju nije moglo ni doći do povrede prava na naknadu štete pričinjene radnjom državnog organa iz člana 35. stav 2. Ustava.

                    Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio kao u izreci pod 1.

                     6. U vezi dela ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2450/06, Ustavni sud je utvrdio da je Evropski sud za ljudska prava, postupajući po predstavci apelanta, ovde podnosioca ustavne žalbe, broj 17271/04, doneo 20. maja 2008. godine presudu kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da je zahtev podnosioca ustavne žalbe u pogledu prava na suđenje u razumnom roku identičan zahtevu o kome je već odlučio Evropski sud za ljudska prava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio. Naime, pravno načelo ne bis in idem, koje proizlazi iz pravnopolitičkog zahteva racionalnog funkcionisanja pravosuđa vredi u različitim granama prava, i to kako na području međunarodne zaštite ljudskih prava, tako i u domaćem pravu. Zato ne samo što Evropski sud za ljudska prava neće razmatrati zahtev koji je već razmotren pred tim sudom, već se to isto pravilo proširuje i na zahteve koje je razmotrilo neko drugo međunarodno telo. Isto načelo ne bis in idem, u domaćem pravu, u materiji parničnog postupka, znači da je ponovna tužba nedopuštena u pravnosnažno presuđenoj stvari. Imajući u vidu da se u ovom slučaju pravila parničnog postupka primenjuju na osnovu člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, prema kome se o pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, te da prema navedenom članu 279. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena. Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 2. izreke.

                        7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

                                                         PREDSEDNIK

                                                          USTAVNOG SUDA

                                                          dr Bosa Nenadić


• Na vrh stranice