Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јована Кузмановића из Кладова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јована Кузмановића и утврђује да је у парничном поступку који jе вођен пред Општинским судом у Нишу у предмету П. 8927/2005, радњом нечињења да се у писменом облику изради решење од 15. јуна 2006. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
2. Налаже се Основном суду у Нишу да, у предмету П. 8927/2005 који је вођен пред Општинским судом у Нишу, у писменом облику изради решење о одбијању предлога Јована Кузмановића за ослобађање од трошкова поступка донетог 15. јуна 2006. године и да га у овереном препису достави подносиоцу уставне жалбе.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Јована Кузмановића изјављена против решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године и дела решења Окружног суда у Нишу Гж. 1800/2008 од 19. маја 2008. године којим је одбијена као неоснована жалба тужиоца и потврђено решење Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године.
4. Одбацује се уставна жалба Јована Кузмановића изјављена против решења решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године, решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 10. јануара 2008. године и дела решења Окружног суда у Нишу Гж. 1800/2008 од 19. маја 2008. године којим је одбијена као неоснована жалба тужиоца и потврђено решење Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 10. јануара 2008. године, као и „документа повратнице са садржином коју жалилац није потписао“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јован Кузмановић из Кладова је 21. јула 2008. године поднео уставну жалбу, уређену и допуњену 6. јануара 2009. године, против решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године, решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године, решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 10. јануара 2008. године, решења Окружног суда у Нишу Гж. 1800/08 од 19. маја 2008. године и „документа повратнице са садржином коју жалилац није потписао“, због повреде права на правну помоћ из члана 67. Устава Републике Србије, као и због повреде права зајемчених одредбама чл. 1, 3, 18, 21, 22, 25, 32, 36, 67, 142. и 145. Устава.
У уставној жалби и њеној допуни се, поред осталог, наводи: да Окружни суд у Нишу, поступајући по жалби, није правилно испитао у смислу Закона о парничном поступку побијана решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године и П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године; да је подносилац уставне жалбе инвалид и да живи са скромним инвалидским примањима, да издржава себе и супругу; да је тражио од суда да га ослободи плаћања парничних трошкова, јер премашују 1/3 његових примања, чиме му је ускраћено "елементарно право" на правну помоћ из члана 67. Устава Републике Србије; да првостепени суд није поступао у складу са тужиочевим поднеском од 15. јуна 2006. године, те да није у писменој форми одбио предлог подносиоца уставне жалбе за ослобађање од плаћања трошкова поступка и да није одлучио на основу члана 164. ст. 1. и 2. Закона о парничном поступку, односно да првостепени суд није израдио писмено решење са образложењем; да је првостепени суд позивом од 6. марта 2007. године, заказао расправу за 23. април 2007. године у 11.00 часова, али да је подносилац уставне жалбе телеграмом од 26. марта 2007. године обавестио суд о својој спречености да приступи рочишту за главну расправу заказаном за 23. април 2007. године, а телеграм је предат пошти дана 26. марта 2007. године, односно 28 дана пре него што је наступила последица пропуштања, те да се код постојећег стања не би могао прихватити закључак да се тужба тужиоца у овој правној ствари сматра повученом; да је првостепени суд донео решење П. 8927/2005 „антидатирано“ са 31. мајем 2007. године и исто доставио подносиоцу уставне жалбе тек након 36 дана, односно 6. јула 2007. године, након што је жалилац доставио суду 19. јуна 2007. године поднесак ради заказивања главне расправе; да је решењем П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године обавезан да накнади трошкове „непознатим и неутуженим туженима по тужби“; да је 18. јула 2007. године, преко пуномоћника, поднео предлог за понављање поступка на основу члана 422. став 1. тачка 1) Закона о парничном поступку, јер је пропуштено достављање решења којим се тужба сматра повученом, те да му је према његовом мишљењу, ускраћено право на улагање жалбе против наведеног решења; да су у решењу Гж. 1800/2008 од 19. маја 2008. године погрешно примењене одредбе Закона о парничном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да је свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, као и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна (члан 67.); да је судска власт је јединствена на територији Републике Србије, као и да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. ст. 1. и 2.); да се судске одлуке доносе у име народа, да судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона, да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле, као и да судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку (члан 145. ст. 1. до 4.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте, документацију приложену уз уставну жалбу и спис предмета Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, је 15. јуна 2006. године поднео поступајућем суду предлог за ослобађање од трошкова парничног поступка, достављајући уз предлог релевантне доказе. Одлучујући о наведеном предлогу Општински суд у Нишу је на рочишту одржаном 15. јуна 2006. године донео решење којим је одбио предлог тужиоца за ослобађање од судских трошкова. Писмени отправак решења није израђен нити достављен тужиоцу.
Општински суд у Нишу је донео оспорено решење П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године, којим је констатовао да се тужба тужиоца сматра повученом због чињенице да тужилац није тог дана приступио на рочиште за главну расправу, иако је био уредно позван. Наведено решење тужилац је, према повратници која се налази у списима предмета, примио 3. маја 2007. године (подносилац уставне жалбе спори да је примио писмени отправак решења и да потпис на повратници није његов), а пуномоћник тужених 4. маја 2007. године, да би 7. маја 2007. године тужени поднели захтев за накнаду трошкова поступка.
Поступајући по захтеву тужених за накнаду трошкова, Општински суд у Нишу је донео оспорено решење П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године којим је наложено тужиоцу да туженима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 96.750 динара, у року од 15 дана од пријема решења, под претњом принудног извршења.
Тужилац је преко пуномоћника – адвоката, поднео 18. јула 2007. године предлог за понављање поступка. Општински суд у Нишу је оспореним решењем П. 8927/2005 од 10. јануара 2008. године, одбацио као неблаговремен предлог пуномоћника тужиоца за понављање правноснажно окончаног парничног поступка.
Поступајући по жалбама тужиоца, Окружни суд у Нишу је оспореним решењем Гж. 1800/2008 од 19. маја 2008. године одбио жалбе као неосноване и потврдио решење Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 10. јануара 2008. године и решење Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године. У образложењу другостепеног решења је, поред осталог, наведено да је увидом у списе предмета утврђено да је решење П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године којим је констатовао да се тужба тужиоца сматра повученом, уручена тужиоцу 3. маја 2007. године, што произлази из повратнице у списима предмета којом је преко поште извршена достава одлуке. Истакнуто је да је тужилац лично својим потписом потврдио пријем, а што произлази из његових потписа на другим поднесцима у списима предмета, чиме је достава наведеног решења извршена уредно и у складу са одредбом члана 136. став 1. Закона о парничном поступку. Окружни суд је утврдио и да је правилно првостепено решење од 31. маја 2007. године, којим је одлучено о трошковима парничног поступка, јер је пуномоћник тужених, по пријему првостепеног решења од 23. априла 2007. године којим је констатовао да се тужба тужиоца сматра повученом, у оквиру законског рока доставио захтев за накнаду парничних трошкова, о коме је првостепени суд одлучио решењем од 31. маја 2007. године. Окружни суд је констатовао да је решење о трошковима засновано на одговарајућим одредбама члана 153. Закона о парничном поступку и одредбама Адвокатске тарифе.
4. За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) и Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 и 116/08).
Одредбама Закона о парничном поступку прописано је: да потврду о извршеном достављању (доставницу) потписују прималац и достављач, као и да ће прималац на доставници словима сам написати дан пријема (члан 144. став 1.); да је тужилац који повуче тужбу дужан да противној странци накнади парничне трошкове, осим ако је повлачење тужбе уследило одмах после испуњења захтева од стране туженог (члан 153. став 1.); да о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке без расправљања, да је странка дужна да у захтеву опредељено наведе трошкове за које тражи накнаду; да је захтев за накнаду трошкова странка дужна да стави најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, а ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања странка је дужна да захтев за накнаду трошкова стави у предлогу о коме суд треба да одлучи, да у случају из члана 153. овог закона, ако повлачење тужбе или правног лека није извршено на расправи захтев за накнаду трошкова се може ставити у року од осам дана по пријему обавештења о повлачењу (члан 159. ст. 1. до 3. и 7.); да ће суд ослободити од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове, да ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања такса и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа, да суд може ослободити странку и само од плаћања судских такса, да ће приликом доношења одлуке о ослобођењу од плаћања трошкова поступка суд ценити све околности, а нарочито ће узети у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава и приходе и имовину које имају странка и чланови њене породице (члан 164. ст. 1. до 4.); да одлуку о ослобођењу од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на предлог странке; да против решења суда којим се усваја предлог странке није дозвољена жалба (члан 165. ст. 1. и 5.); да ако на рочишту за главну расправу неоправдано изостану и тужени и тужилац, тужба се сматра повученом (члан 296. став 2.); да се решење које је на рочишту објављено доставља странкама у овереном препису само ако је против тог решења дозвољена посебна жалба, или ако се на основу решења може одмах тражити извршење, или ако то захтева управљање парницом. (члан 350. став 2.); да странке могу изјавити жалбу против пресуде донете у првом степену у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде, ако у овом закону није одређен други рок (члан 355. став 1.); да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако у овом закону није одређено да жалба није дозвољена (члан 385. став 1.); да ће се у поступку по жалби против решења сходно примењивати одредбе које важе за жалбу против пресуде, осим одредаба о одговору на жалбу и о одржавању расправе пред другостепеним судом (члан 388.).
Законом о судским таксама прописано је да суд може ослободити таксеног обвезника од плаћања таксе ако би плаћањем таксе, имајући у виду висину средстава из којих се обвезник и чланови његовог домаћинства издржавају, та средства била у толикој мери умањена да би тиме била угрожена њихова социјална сигурност (члан 10. став 1.).
5. Одлучујући о уставној жалби изјављеној због радње нечињења Општинског суда у Нишу, односно недостављања у овереном препису решења о одбијању предлога тужиоца за ослобађање од судских трошкова, донетог на рочишту за главну расправу одржаном 15. јуна 2006. године, Уставни суд је утврдио да је у том делу уставна жалба основана.
Наиме, неспорно је да је подносилац уставне жалбе 15. јуна 2006. године поднео предлог ради ослобађања од плаћања трошкова парничног поступка, достављајући уз предлог и уверење о имовном стању издато 8. новембра 2005. године и пензијско -инвалидски чек за месец мај 2006. године. Одлучујући о предлогу, Општински суд у Нишу је на рочишту за главну расправу одржаном 15. јуна 2006. године донео решење којим је одбијен предлог подносиоца уставне жалбе за ослобађање од судских трошкова, што је и констатовано на записнику.
С обзиром да Општински суд у Нишу није у писменом облику израдио решење о одбијању предлога тужиоца за ослобађање од трошкова поступка, односно да није поступио у складу са императивном одредбом члана 350. став 2. Закона о парничном поступку, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе на описани начин, ускраћено право на изјављивање жалбе против решења којим је одлучено о његовим правима и обавезама.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), у овом делу уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење и право на правно средство зајемчено одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд је оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити одређивањем да садашњни Основни суд у Нишу у писменом облику изради решење о одбијању предлога тужиоца Јована Кузмановића за ослобађање од трошкова поступка, донето 15. јуна 2006. године, и да га у овереном препису достави подносиоцу уставне жалбе, па је сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду одлучено као у тачки 2. изреке.
6. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године и дела решења Окружног суда у Нишу Гж. 1800/2008 од 19. маја 2008. године, којим је одбијена као неоснована жалба тужиоца и потврђено решење Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 31. маја 2007. године, Уставни суд је утврдио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да су решења која су уставном жалбом оспорена, донели законом установљени судови у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. Наиме, редовни судови су утврдили да су тужени, након доношења решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године којим је констатовано је да се тужба сматра повученом, благовремено суду доставили захтев за накнаду трошкова парничног поступка, у складу са одредбама чл. 153. и 159. Закона о парничном поступку, на основу кога су, према важећој адвокатској тарифи, утврдили и висину парничних трошкова који припадају туженима за заступање путем пуномоћника - адвоката. По оцени Уставног суда, образложења оспорених решења се заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, а супротна тврдња подносиоца уставне жалбе представља израз његове субјективне оцене о погрешној примени релевантних одредаба грађанског процесног права, али не и прихватљив аргумент који би потврдио наводе подносиоца о учињеној повреди права на правично суђење. Уставни суд констатује да у оспореним решењима није нашао ништа што би указало да су одредбе процесног закона произвољно или неправично примењене на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Оцењујући постојање повреде права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је у предметном судском поступку подносилац уставне жалбе имао и искористио право на жалбу против првостепеног решења Општинског суда у Нишу, о којој је одлучивао надлежни Окружни суд у Нишу, чиме му је суштински омогућено остваривање Уставом зајемченог права на правно средство, јер је првостепена одлука преиспитана од стране надлежног вишег суда у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе било обезбеђено право на правично суђење.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним решењима повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносиоца, с обзиром на то да у уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране сваког вида дискриминације.
Уставни суд, такође, оцењује да се истакнута повреда права на правну помоћ, зајемченог одредбама члана 67. Устава, не може довести ни у какву везу са оспореним решењима.
Уставни суд констатује да се одредбама чл. 1, 3. и 18. Устава не гарантују посебно нека од људских права и слобода, већ је њима утврђено уређење Републике Србије, принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава која се непосредно примењују. Одредбама чл. 142. и 145. су утврђена начела судства и начела везана за судске одлуке, којима се, такође, не гарантује неко од људских права и слобода.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану у наведеном делу и одлучио као у тачки 3. изреке.
7. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 23. априла 2007. године, којим је констатовано да се тужба сматра повученом, Уставни суд је увидом у оспорено решење утврдио да исто садржи поуку о праву на изјављивање жалбе Окружном суду у Нишу у року од 15 дана. Како подносилац уставне жалбе против овог оспореног акта није искористио Законом о парничном поступку прописано редовно правно средство из члана 385. став 1. истог Закона, већ је поднео ванредни правни лек - предлог за понављање поступка, то је Уставни суд утврдио да не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка против овог оспореног судског решења. Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
Одлучујући о уставној жалби изјављеној против решења Општинског суда у Нишу П. 8927/2005 од 10. јануара 2008. године и дела решења Окружног суда у Нишу Гж. 1800/2008 од 19. маја 2008. године којим је одбијена као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе и потврђено решење Општинског суда у Нишу П. 8927/205 од 10. јануара 2008. године, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, већ о предлогу за понављање поступка као ванредном правном леку. С обзиром на то да је оспореним решењима само одлучивано о томе да ли су испуњени процесни услови да се понови правноснажно окончан парнични поступак, односно да ли је благовремено поднет предлог за понављање парничног поступка, Уставни суд сматра да је уставна жалба у односу ове оспорене акте, ratione materiae, недозвољена. У вези са тим, Уставни суд се позива на став Европске комисије за људска права у предмету X против Austrije (Одлука о допустивости број 7761/77 од 8. маја 1978. године), као и на чињеницу да је и Уставни суд наведено становиште заузео у раније донетим решењима (видети нпр. Решење Уставног суда Уж-1870/2009 од 8. децембра 2009. године). Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
Одлучујући о делу уставне жалбе која је изјављена против „документа - повратнице са садржином коју жалилац није потписао“, Уставни суд је утврдио да наведени „документ“, односно повратница не представља појединачни акт којим се одлучује о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, већ представља, сагласно члану 144. став 1. ЗПП, само потврду о извршеном достављању поднеска. С обзиром на то да наведени акт нема карактер појединачног акта којим се одлучује о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је уставну жалбу и у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић