Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Ковачевића из Нових Бановаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Ковачевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 1226/06 од 6. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Ковачевић из Нових Бановаца је 8. јула 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Арсенија Катанића из Новог Сада, Уставном суду поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1226/06 од 6. децембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен његов захтев за признавање права на месечну накнаду за обављање службе у Војсци Југославије под отежаним условима, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, као и да му је, у поступку одлучивања о поднетом захтеву, повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку који је претходио уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се накнада за службу под отежаним условима у Војсци Југославије призна у месечном износу, а не само за дане проведене у току месеца на објектима који су одређени за територије на којима се служба врши под отежаним условима, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, и то - захтев подносиоца од 29. октобра 2003. године и решење донето по захтеву ВП 3527 Батајница Уп-1 бр. 13-65/03 од 29. јануара 2004. године, изјављену жалбу подносиоца и решење по жалби ВП 4522 Батајница Уп-2 бр. 1-21 од 19. априла 2004. године, тужбу подносиоца поднету Врховном војном суду 14. јуна 2004. године и уставном жалбом оспорену пресуду Врховног суда Србије У-В 1226/06 од 6. децембра 2007. године, као и списе Врховног суда Србије У-В 1226/06, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 29. октобра 2003. године поднео ВП 3527 Батајница захтев за признавање накнаде за службу под отежаним условима у висини од 50% од основне плате за период од 1. новембра 2000. до 30. априла 2001. године и у висини од 25% почев од 1. маја 2001. године. С обзиром на то да је већ достигао максималан износ висине накнаде за службу под отежаним условима – 50% од основне плате, подносилац је захтевао да му се и убудуће исплаћује накнада у истом износу. Војна пошта 3527 Батајница, као првостепени управни орган, решењем Уп-1 бр. 13-65/03 од 29. јануара 2004. године одбила је захтев као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је подносиоцу захтева, овде подносиоцу уставне жалбе, 25. маја 2001. године уручено решење ВП 8115 Земун Уп-2 бр. 27/95-2 од 3. маја 2001. године, којим је укинуто решење ВП 6478 Београд инт. бр. 60/80-65 од 10. августа 2000. године, а којим му је било признато право на накнаду за службу под отежаним условима рада у износу од 50% од основне плате и да против тог решења није покренуо управни спор у року од 30 дана подношењем тужбе Врховном војном суду, па му је закључно са 30. октобром 2000. године обустављена исплата наведене накнаде; да је одредбом члана 25. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије („Службени војни лист“, бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/2000, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 31/2000 и 14/02) прописано да професионалном официру, односно подофициру који је на дужности у јединици - установи Војске на територији на којој се служба врши под отежаним условима, припада месечна накнада у висини од 20% плате (члан 62. став 1. тачка 1. под а)); да накнада за службу под отежаним условима припада од дана стицања услова па до дана када престану да постоје услови за њено припадање (члан 72. став 1. тачка 5.); да накнаде које су одређене у месечним паушалним износима припадају месечно уназад, а ако месечна накнада припада за мање од месец дана, обрачунава се по данима, с тим да се дневни износ утврђује поделом месечне накнаде бројем 30 (члан 73.); да су одговарајућим актима војних органа одређени објекти, односно територије на којима се служба врши под отежаним условима; да је место службовања подносиоца захтева за све време које је навео у захтеву, по мирнодопској формацији било у Батајници, а да се јединица у коју је био распоређен није сматрала објектом, односно територијом на којој се служба врши под отежаним условима; да је подносилац захтева повремено упућиван на наведене објекте ради извршавања одређених задатака у склопу дежурне смене у трајању од најдуже седам дана, те да му, сагласно члану 73. ст. 2. и 3. Правилника, накнада припада само за време извршења задатака на тој територији - објектима, као и да му је накнада исплаћена за све време извршења задатака на објектима који су одређени као територија на којима се служба врши под отежаним условима; да је подносиоцу захтева за време проведено на наведеним објектима, поред бесплатног смештаја и исхране, припадала и дневна накнада трошкова у износу од 100% трупне дневнице, плаћен ноћни рад у времену од 22,00 до 06,00 часова, накнада за рад у време државних празника у висини од 100% и право на слободне дане путем прерасподеле радног времена.
Подносилац уставне жалбе поднео је 13. фебруара 2004. године жалбу против наведеног првостепеног решења другостепеном управном органу ВП 4522 Батајница. Другостепени орган је решењем Уп-2 бр. 1-21 од 19. априла 2004. године, након извршеног увида у списе предмета и Одлуку НГШ ВЈ о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. бр. 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године, као и Одлуку команданта Ко ПВО о одређивању територије на којој се служба врши под отежаним условима пов. бр. 03/1683-2 од 6. марта 2002. године, одбио жалбу, са образложењем да жалиоцу, на основу одредаба члана 73. ст. 2. и 3. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, а у вези с наведеним одлукама војних органа, припада накнада за обављање службе под отежаним условима само за време проведено на објектима који су одговарајућим актима војних органа одређени као територија на којој се служба врши под отежаним условима, па му је обрачун накнаде извршен сагласно одредби члана 73. Правилника, сразмерно броју дана проведених на извршавању задатака на тој територији.
Против коначног решења ВП 4522 Батајница Уп-2 бр. 1-2 од 19. априла 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 14. јуна 2004. године Врховном војном суду тужбу због неправилно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права. Врховни војни суд је, на основу члана 31. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), примљену тужбу истога дана доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени управни орган ВП 4522 Батајница доставио је Врховном војном суду 15. јула 2004. године одговор на тужбу и списе предмета. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом У-В. 1226/06 од 30. јануара 2007. године обавестио подносиоца уставне жалбе и његовог пуномоћника да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се, у року од 10 дана од дана пријема дописа, изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Поступајући по налогу Врховног суда Србије подносилац је 19. фебруара 2007. године доставио доказ о уплати судске таксе у прописаном износу.
Врховни суд Србије је, на седници већа одржаној 6. децембра 2007. године, донео оспорену пресуду У-В 1226/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд Србије је навео да је другостепени управни орган правилно одлучио када је, у поступку у коме није било повреде правила поступка, одбио жалбу тужиоца, налазећи да му не припада право на накнаду за рад под отежаним условима непрекидно, већ само за време проведено на извршењу задатака на објектима на којима се служба врши под отежаним условима. Такође, исти суд је оценио да је тужени управни орган правилно применио одредбе члана 73. ст. 2. и 3. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, према којима се право на накнаду за рад под отежаним условима обрачунава по данима, ако накнада припада за мање од месец дана, и то тако што се дневни износ накнаде одређује дељењем месечног износа накнаде с бројем 30. Пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 9. јуна 2008. године.
4. Сагласно наведеном, Уставни суд је нашао да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. Из наведених разлога оспореном пресудом, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава, а с тим у вези ни права зајемчена одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд, као и првостепени и другостепени управни орган, у овој правној ствари нису утврдили одлучну чињеницу да ли жалилац врши послове непрекидног дежурства у систему ПВО, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
5. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 29. октобра 2003. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка и са њим повезаног управног спора почев од 29. октобра 2003. године, када је подносилац уставне жалбе поднео ВП 3527 Батајница иницијални захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, морају узети у обзир следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца уставне жалбе је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од три месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од два месеца и шест дана од дана подношења жалбе на првостепено решење, те да је у првостепеном управном поступку рок за доношење решења, прописан одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку («Службени лист СРЈ», бр. 33/97 и 31/01), прекорачен за месец дана, док је другостепени орган решење по жалби донео шест дана по протеку рока прописаног одредбом члана 237. став 1. Закона, Уставни суд је оценио да ово прекорачење рока нема значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд је констатовао да је Врховни војни суд примио списе управних органа неопходне за одлучивање о поднетој тужби 15. јула 2004. године, а да је 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ“, број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси – за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог закона, у складу с чланом 66. Уставне повеље, комплетна надлежност војних судова пренета је на органе држава чланица, па и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва („Службени гласник РС“, број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео нерешене управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора, 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 6. децембра 2007. године, односно у року нешто дужем од годину дана од преузимања предмета Врховног војног суда.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које, по мишљењу Уставног суда, није од егзистенцијалног значаја и изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која му је делимично призната и исплаћена уз плату и друге накнаде (накнаду за ноћни рад, рад за време државних празника и трупне дневнице), да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, да због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда нису настале штетне последице за подносиоца, те имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије у року нешто дужем од четири године од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић