Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije  dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Kovačevića iz Novih Banovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Kovačevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1226/06 od 6. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

              1. Slobodan Kovačević iz Novih Banovaca je 8. jula 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Arsenija Katanića iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1226/06 od 6. decembra 2007. godine.

           Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečnu naknadu za obavljanje službe u Vojsci Jugoslavije pod otežanim uslovima, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i da mu je, u postupku odlučivanja o podnetom zahtevu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

            2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

            Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

            U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se naknada za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije prizna u mesečnom iznosu, a ne samo za dane provedene u toku meseca na objektima koji su određeni za teritorije na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

            3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i to - zahtev podnosioca od 29. oktobra 2003. godine i rešenje doneto po zahtevu VP 3527 Batajnica Up-1 br. 13-65/03 od 29. januara 2004. godine, izjavljenu žalbu podnosioca i rešenje po žalbi VP 4522 Batajnica Up-2 br. 1-21 od 19. aprila 2004. godine, tužbu podnosioca podnetu Vrhovnom vojnom sudu 14. juna 2004. godine i ustavnom žalbom osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U-V 1226/06 od 6. decembra 2007. godine, kao i spise Vrhovnog suda Srbije U-V 1226/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

            Podnosilac ustavne žalbe je 29. oktobra 2003. godine podneo VP 3527 Batajnica zahtev za priznavanje naknade za službu pod otežanim uslovima u visini od 50% od osnovne plate za period od 1. novembra 2000. do 30. aprila 2001. godine i u visini od 25% počev od 1. maja 2001. godine. S obzirom na to da je već dostigao maksimalan iznos visine naknade za službu pod otežanim uslovima – 50% od osnovne plate, podnosilac je zahtevao da mu se i ubuduće isplaćuje naknada u istom iznosu. Vojna pošta 3527 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem Up-1 br. 13-65/03 od 29. januara 2004. godine odbila je zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je podnosiocu zahteva, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 25. maja 2001. godine uručeno rešenje VP 8115 Zemun Up-2 br. 27/95-2 od 3. maja 2001. godine, kojim je ukinuto rešenje VP 6478 Beograd int. br. 60/80-65 od 10. avgusta 2000. godine, a kojim mu je bilo priznato pravo na naknadu za službu pod otežanim uslovima rada u iznosu od 50% od osnovne plate i da protiv tog rešenja nije pokrenuo upravni spor u roku od 30 dana podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu, pa mu je zaključno sa 30. oktobrom 2000. godine obustavljena isplata navedene naknade; da je odredbom člana 25. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list“, br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/2000, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 31/2000 i 14/02) propisano da profesionalnom oficiru, odnosno podoficiru koji je na dužnosti u jedinici - ustanovi Vojske na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pripada mesečna naknada u visini od 20% plate (član 62. stav 1. tačka 1. pod a)); da naknada za službu pod otežanim uslovima pripada od dana sticanja uslova pa do dana kada prestanu da postoje uslovi za njeno pripadanje (član 72. stav 1. tačka 5.); da naknade koje su određene u mesečnim paušalnim iznosima pripadaju mesečno unazad, a ako mesečna naknada pripada za manje od mesec dana, obračunava se po danima, s tim da se dnevni iznos utvrđuje podelom mesečne naknade brojem 30 (član 73.); da su odgovarajućim aktima vojnih organa određeni objekti, odnosno teritorije na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima; da je mesto službovanja podnosioca zahteva za sve vreme koje je naveo u zahtevu, po mirnodopskoj formaciji bilo u Batajnici, a da se jedinica u koju je bio raspoređen nije smatrala objektom, odnosno teritorijom na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima; da je podnosilac zahteva povremeno upućivan na navedene objekte radi izvršavanja određenih zadataka u sklopu dežurne smene u trajanju od najduže sedam dana, te da mu, saglasno članu 73. st. 2. i 3. Pravilnika, naknada pripada samo za vreme izvršenja zadataka na toj teritoriji - objektima, kao i da mu je naknada isplaćena za sve vreme izvršenja zadataka na objektima koji su određeni kao teritorija na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima; da je podnosiocu zahteva za vreme provedeno na navedenim objektima, pored besplatnog smeštaja i ishrane, pripadala i dnevna naknada troškova u iznosu od 100% trupne dnevnice, plaćen noćni rad u vremenu od 22,00 do 06,00 časova, naknada za rad u vreme državnih praznika u visini od 100% i pravo na slobodne dane putem preraspodele radnog vremena.

            Podnosilac ustavne žalbe podneo je 13. februara 2004. godine žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja drugostepenom upravnom organu VP 4522 Batajnica. Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 br. 1-21 od 19. aprila 2004. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i Odluku NGŠ VJ o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002. godine, kao i Odluku komandanta Ko PVO o određivanju teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. br. 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine, odbio žalbu, sa obrazloženjem da žaliocu, na osnovu odredaba člana 73. st. 2. i 3. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, a u vezi s navedenim odlukama vojnih organa, pripada naknada za obavljanje službe pod otežanim uslovima samo za vreme provedeno na objektima koji su odgovarajućim aktima vojnih organa određeni kao teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pa mu je obračun naknade izvršen saglasno odredbi člana 73. Pravilnika, srazmerno broju dana provedenih na izvršavanju zadataka na toj teritoriji.

            Protiv konačnog rešenja VP 4522 Batajnica Up-2 br. 1-2 od 19. aprila 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 14. juna 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava. Vrhovni vojni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), primljenu tužbu istoga dana dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni upravni organ VP 4522 Batajnica dostavio je Vrhovnom vojnom sudu 15. jula 2004. godine odgovor na tužbu i spise predmeta. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.

            Vrhovni sud Srbije je dopisom U-V. 1226/06 od 30. januara 2007. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se, u roku od 10 dana od dana prijema dopisa, izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Postupajući po nalogu Vrhovnog suda Srbije podnosilac je 19. februara 2007. godine dostavio dokaz o uplati sudske takse u propisanom iznosu.

            Vrhovni sud Srbije je, na sednici veća održanoj 6. decembra 2007. godine, doneo osporenu presudu U-V 1226/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud Srbije je naveo da je drugostepeni upravni organ pravilno odlučio kada je, u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu tužioca, nalazeći da mu ne pripada pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima neprekidno, već samo za vreme provedeno na izvršenju zadataka na objektima na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima. Takođe, isti sud je ocenio da je tuženi upravni organ pravilno primenio odredbe člana 73. st. 2. i 3. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, prema kojima se pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima obračunava po danima, ako naknada pripada za manje od mesec dana, i to tako što se dnevni iznos naknade određuje deljenjem mesečnog iznosa naknade s brojem 30. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 9. juna 2008. godine.

            4. Saglasno navedenom, Ustavni sud je našao da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava, a s tim u vezi ni prava zajemčena odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud, kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organ, u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučnu činjenicu da li žalilac vrši poslove neprekidnog dežurstva u sistemu PVO, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

            5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 29. oktobra 2003. godine.

            Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora počev od 29. oktobra 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo VP 3527 Batajnica inicijalni zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima.

            Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odlučivano.

            Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od dva meseca i šest dana od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, te da je u prvostepenom upravnom postupku rok za donošenje rešenja, propisan odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01), prekoračen za mesec dana, dok je drugostepeni organ rešenje po žalbi doneo šest dana po proteku roka propisanog odredbom člana 237. stav 1. Zakona, Ustavni sud je ocenio da ovo prekoračenje roka nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

            Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni vojni sud primio spise upravnih organa neophodne za odlučivanje o podnetoj tužbi 15. jula 2004. godine, a da je 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG“, broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi – za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, kompletna nadležnost vojnih sudova preneta je na organe država članica, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS“, broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 6. decembra 2007. godine, odnosno u roku nešto dužem od godinu dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.

            Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje, po mišljenju Ustavnog suda, nije od egzistencijalnog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja mu je delimično priznata i isplaćena uz platu i druge naknade (naknadu za noćni rad, rad za vreme državnih praznika i trupne dnevnice), da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, da zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda nisu nastale štetne posledice za podnosioca, te imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije u roku nešto dužem od četiri godine od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

            6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

             Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

                                                                                             PREDSEDNIK

                                                                                               USTAVNOG SUDA

                                                                                               dr Bosa Nenadić