PRETRAGA SAJTA: RSS
Predmet: Уж-1477/2009
Datum donošenja odluke: 13.05.2010
Ishod: Odluka o odbijanju
Pravna oblast: Krivično pravo
Član i stav Ustava: Član 27. Stav 1., Član 30. Stav 1., Član 18., Član 20. Stav 3.
Podnosilac: Almir Hodžić
Pojmovni registar:
Napomena: - nije povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava, ni pravo iz člana 30. stav 1. Ustava, niti načela iz člana 18. i člana 20. stav 3. Ustava

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Almira Hodžića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. maja 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Almira Hodžića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Kraljevu Ki. 39/09 od 15. jula 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Kraljevu Kv. 163/09 od 17. jula 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

                            1. Almir Hodžić iz Novog Pazara podneo je Ustavnom sudu 5. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Stanislava Dukića, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Kraljevu Ki. 39/09 od 15. jula 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Kraljevu Kv. 163/09 od 17. jula 2009. godine, zbog povreda načela i prava iz člana 18, člana 20. stav 3, člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava Republike Srbije.

                        U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Ki. 39/09 od 15. jula 2009. godine prema podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Protiv rešenja o određivanju pritvora, branilac podnosioca ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Kv. 163/09 od 17. jula 2009. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se ni u prvostepenom, ni u drugostepenom rešenju ne navodi zašto je u konkretnom slučaju pritvor neophodan radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka po osnovu iz člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku i da su na taj način prekršena njegova Ustavom zagarantovana prava iz člana 18, člana 20. stav 3, člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Predložio je da se ustavna žalba usvoji i utvrdi povreda navedenih prava, kao i da se odloži izvršenje osporenih pojedinačnih akata.

                             2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

                        U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

                        3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

                              U vreme podnošenja ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Kraljevu vođen je istražni postupak u predmetu Ki. 39/09 protiv Almira Hodžića, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika. Osporenim rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Ki. 39/09 od 15. jula 2009. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu ZKP). Obrazlažući svoju odluku, istražni sudija je, pored ostalog, naveo da „postoji osnovana sumnja da je Almir Hodžić izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, a kako stoje razlozi za određivanje pritvora iz člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP, budući da je osumnjičeni pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Kraljevu osuđen za istovrsno krivično delo na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine koju nije izdržao, a iz njegove odbrane proizlazi da sa porodicom živi od socijalne pomoći, po nalaženju istražnog sudije sve napred navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni, ako se nađe na slobodi, ponoviti krivično delo“.

                        Protiv navedenog rešenja branilac podnosioca ustavne žalbe je izjavio žalbu Okružnom sudu u Kraljevu, koja je osporenim rešenjem Kv. 163/09 od 17. jula 2009. godine odbijena kao neosnovana, sa obrazloženjem da je „pravilno postupio istražni sudija Okružnog suda u Kraljevu kada je protiv okrivljenog Almira Hodžića odredio pritvor iz razloga predviđenih članom 142. stav 2. tačka 3) ZKP, s obzirom da je okrivljeni ranije pravnosnažno osuđivan zbog istovrsnog krivičnog dela koje mu se i u ovom postupku stavlja na teret i to presudom Okružnog suda u Kraljevu K. 105/07 od 15. aprila 2008. godine, što predstavlja osobitu okolnost koja ukazuje da će boravkom na slobodi ponoviti krivično delo, zbog čega se njegovo zadržavanje u pritvoru pokazuje kao opravdano“.

                            4. Članom 18. Ustava utvrđeno je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju; da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava; da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

                        Odredbom člana 20. stav 3. Ustava utvrđeno je da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

                        Odredbom člana 27. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

                        Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.              

                        Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list Savezne Republike Jugoslavije“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 141. stav 1.); da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 2. tačka 3)).

                        Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina (neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga - član 246. stav 1.).

                        5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

                        Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 5) člana 142. stav 2. ZKP (obezbeđenje prisustva okrivljenog – tač. 1) i 4), sprečavanje dokazne opstrukcije – tačka 2), sprečavanje nove kriminalne delatnosti – tačka 3), težina krivičnog dela – tačka 5)). U tački 3) ZKP je propisano da se pritvor protiv nekog lica može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti. Dakle, nadležni sud je dužan da utvrdi i obrazloži koje su to osobite okolnosti koje ukazuju na bojazan da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

                        Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.

                        6. Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor određen iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP. U odnosu na ovaj pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Ki. 39/09 od 15. jula 2009. godine je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, a budući da je podnosilac pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Kraljevu osuđen za istovrsno krivično delo na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine koju nije izdržao, te da sa porodicom živi samo od socijalne pomoći, to navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni, ako se nađe na slobodi, ponoviti krivično delo. Rešenjem vanpretresnog veća Okružnog suda u Kraljevu Kv. 163/09 od 17. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno je prvostepeno rešenje o određivanju pritvora po navedenom pritvorskom osnovu, jer je veće utvrdio da je istražni sudija pravilno postupio kada je prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor iz razloga predviđenog članom 142. stav 2. tačka 3) ZKP.

                        Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, osporena rešenja Okružnog suda u Kraljevu zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su, utvrdili da postoje uslovi za određivanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Sudovi su argumentovano obrazložili da okolnosti ranije osuđivanosti za istovrsno krivično delo, u konkretnom slučaju predstavljaju one osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi podnosilac ustavne žalbe boravkom na slobodi mogao ponoviti krivično delo, te da je protiv podnosioca neophodno određivanje pritvora iz razloga predviđenih članom 142. stav 2. tačka 3) Zakonika.

                        Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da su podnosiocu povređena prava zajemčena odredbama člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava.

                        7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na neposrednu primenu Ustavom zajemčenih prava u smislu odredaba člana 18. Ustava i na ograničenja ljudskih i manjinskih prava smislu odredbe člana 20. stav 3. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je Ustavom utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, kao i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, a da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

                        U konkretnom slučaju, pravo na slobodu podnosioca ustavne žalbe jeste bilo ograničeno, ali u skladu sa načelima sadržanim u članu 20. stav 3. Ustava, jer je bilo iz razloga i u postupku koji su predviđeni Ustavom i zakonom.

                        S obzirom da, po oceni Ustavnog suda, osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe koji se odnose na povredu ustavnog načela o neposrednoj primeni zajemčenih prava u smislu člana 18. Ustava, kao ni na ograničenja ljudskih i manjinskih prava u smislu člana 20. stav 3. Ustava, jer je ograničenje prava podnosioca izvršeno u skladu sa svrhom njegovog ograničenja.

                        8. S obzirom da nije utvrdio povrede prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

                        Kako je Sud odlučio odbijanjem ustavne žalbe u celini, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporenih rešenja bespredmetan.

                        9. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

 

                                                  PREDSEDNIK

                                                  USTAVNOG SUDA

                                                   dr Bosa Nenadić

 


• Na vrh stranice