Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 125. Закона о ауторским и сродним правима ("Службени лист СЦГ", број 61/04).
2. Покреће се поступак за оцену уставности одредаба члана 155. тачка 2), члана 163. ст. 3. и 4. и члана 167. Закона из тачке 1.
3. Ово Решење доставити Народној скупштини ради давања одговора поводом покренутог поступка из тачке 2.
4. Рок за достављање одговора из тачке 3. овог решења је 60 дана од дана пријема решења.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступака за оцену уставности одредаба члана 125. и члана 167. став 1. Закона о ауторским и сродним правима ("Службени лист СЦГ", број 61/04).
У иницијативи којом се оспорава уставност одредаба члана 125. Закона наводи се да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом зајемченим правом на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, као ни са одредбама чл. 84, 86. и 90. Устава, којима се утврђује правни положај на тржишту, равноправност свих облика својине и заштита потрошача. У разлозима иницијативе се истиче да није спорно право произвођача фонограма (као и интерпретатора) да штите свој производ и да "убиру права по основу истог", као и да, по мишљењу подносиоца иницијативе, није спорно да произвођачи фонограма имају право да на "јавним скуповима, трговима, митинзима, концертима и сличним манифестацијама и местима где се окупља велики број људи - наплаћују и штите своја права", али да није сагласно наведеним уставним одредбама наплаћивање накнаде за коришћење фонограма (слушање музике) свакоме ко је "легално и легитимно" купио носач звука и потом га као потрошач слушао у својим просторијама или ономе ко плаћајући претплату јавном сервису или кабловском оператеру слуша музику у својим просторијама, без обзира да ли су то пословне просторије, јер се такав потрошач не може сматрати корисником који јавно саопштава фонограм.
Иницијатива којом се оспорава уставност одредбе члана 167. став 1. Закона заснива се на наводима да се из "законске дефиниције" оспорене одредбе може утврдити да аутори своја права колективно остварују преко организације за колективно остваривање ауторских права, при чему законодавац употребљава термин "организација" у једнини, а не термин "организације" у множини. То, по мишљењу иницијатора, доводи до стварања монополског положаја ове организације на тржишту, јер јој оспорена одредба члана 167. став 1. Закона омогућава да заступа и штити ауторска права чак и оних аутора са којима нема закључен уговор. Подносилац иницијативе сматра да се на наведени начин за ту, једну, организацију стварају законски услови да оствари монополски положај на одређеном пољу заштите интелектуалне својине, што је противно одредби члана 84. став 1. Устава Републике Србије.
У спроведеном поступку који је, сагласно члану 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд водио у складу са одредбама тог закона, утврђено је да је Закон о ауторским и сродним правима ("Службени лист СЦГ", број 61/04) донела Скупштина Србије и Црне Горе и да се овај закон, после престанка државне заједнице Србија и Црна Гора, примењује као закон Републике Србије, на основу Одлуке о обавезама државних органа Републике Србије у остваривању надлежности Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени гласник РС", број 48/06). Такође је утврђено да је у току предходног поступка пред Уставним судом истекао општи рок за усклађивање закона са Уставом Републике Србије, утврђен чланом 15. Уставног закона на спровођење Устава од 2006. године.
Оспореним одредбама члана 125. Закона прописано је да произвођач издатог фонограма има право на накнаду за - 1) емитовање фонограма, 2) јавно саопштавање фонограма, 3) јавно саопштавање фонограма који се емитује (став 1.), а да се накнада из става 1. овог члана и интерпретаторска накнада из члана 115. овог закона наплаћују од корисника у виду јединствене накнаде коју убира произвођач издатог фонограма, при чему ако уговором између произвођача издатог фонограма и интерпретатора није другачије одређено, произвођач фонограма је обавезан да без одлагања преда половину убране накнаде интерпретатору чија се интерпретација налази на његовом фонограму (став 2.).
Одредбом члана 167. став 1. Закона, која је такође оспорена, прописано је да "у пословању организације са корисницима постоји претпоставка да организација има овлашћење да делује за рачун свих носилаца ауторског, односно сродних права у погледу оних права и оних врста предмета заштите који су обухваћене њеном делатношћу".
Уставни суд налази да је за оцену основаности поднетих иницијатива за покретање поступка за оцену уставности оспорених одредаба неопходно имати у виду и одредбе Закона о ауторским и сродним правима којима је прописана садржина права емитовања, права јавног саопштавања и права јавног саопштавања дела које се емитује, као посебних врста моралних права аутора, одредбе којима се дефинишу појам фонограма и произвођач фонограма, као и одредбе Закона којима се уређује колективно остваривање ауторског и сродних права.
Тако се, сагласно одредби члана 28. став 2. овог закона, емитовањем сматра јавно саопштавање дела жичним или бежичним преносом електромагнетних, електричних или других сигнала на домену (радио дифузија и кабловска дифузија).
Појмови јавног саопштавања дела које се емитује и јавног саопштавања дела са носача звука или слике нису Законом посебно дефинисани, већ садржај ових појмова произлази из Законом утврђеног искључивог права аутора да другоме забрани или дозволи да његово дело које се емитује јавно саопштава публици на јавним местима (члан 31.) и искључивог права аутора да другоме забрани или дозволи да његово дело које је забележено на носачу звука, односно носачу слике јавно саопштава уз помоћ техничких уређаја за репродуковање звука односно слике (члан 32.).
Поред тога, прописујући права произвођача фонограма, као посебна, тзв. сродна права, Закон у одредби члана 123. дефинише да је произвођач фонограма физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима сачињен фонограм, при чему је, према члану 122. Закона фонограм запис звука, односно одређеног низа звукова на носачу звука.
Одредбама чл. 149. Закона уређује се колективно остваривање ауторских и сродних права и то тако што се, између осталог, прописује: да се ауторска и сродна права колективно остварују преко организације за колективно остваривање тих права (у даљем тексту: организација), која се не оснива ради стицања добити и која је специјализована за остваривање одређених врста права поводом одређених предмета заштите, у складу са (својим) статутом (члан 149.); да носиоци ауторског, односно сродних права, преко организације остварују (своја) искључива имовинска ауторска, односно сродна права, као и право на потраживање накнаде за сва своја дела, односно предмете сродноправне заштите, тако што у случају остваривања искључивих имовинских права уговором, на искључив начин, уступају своја права организацији, са налогом да она у своје име и за њихов рачун закључује уговоре са корисницима ауторских дела и предмета сродних права (у даљем тексту: корисници) о неискључивом уступању тих права, а у случају остваривања права на накнаду дају налог организацији да у своје име и за њихов рачун наплати накнаду од корисника (члан 150. ст. 1. до 3.); да организацију оснивају аутори, односно носиоци ауторских или сродних права, односно њихова удружења (у даљем тексту: оснивачи) (члан 151.); да су оснивачи организације дужни да од надлежног органа прибаве дозволу за обављање делатности организације (члан 154. став 1.); да је један од услова за добијање дозволе за обављање делатности организације да њени оснивачи представљају већину носилаца ауторског, односно сродних права из области на коју се односи делатност организације, а који имају пребивалиште у држави Србији односно држави Црној Гори или су њихови држављани (члан 155. тачка 2.); да организација стиче својство правног лица уписом у регистар у који се уписују привредна друштва, односно други облици организовања у складу са одредбама закона који уређује обављање делатности (члан 157. став 1.); да се на организацију сходно примењују одредбе закона којим се уређује правни положај предузећа, ако овим законом није другачије одређено (члан 166.); да у пословању организације постоји претпоставка да организација има овлашћење да делује за рачун свих носилаца ауторског односно сродних права у погледу оних права и оних врста предмета заштите која су обухваћена њеном делатношћу, а да носилаца ауторског, односно сродног права који није са организацијом закључио уговор из члана 150. овог закона, може да обавести организацију да ће своја права остваривати индивидуално (члан 167. ст. 1. и 2.). Одредбама члана 163. Закона уређује се тарифа, као од један од општих аката организације, који садржи износ накнада коју организација наплаћује корсницима за поједине облике искорићавања појединих предмета заштите (став 1.). Одредбом става 2. овог члана Закона прописано је да се тарифа одређује у процентуалном износу од прихода који корисник остварује искоришћавањем предмета заштите, при чему тај износ мора бити у сразмери са значајем који за приходе корисника има искоришћавање предмета заштите са репертоара организације. Са друге стране, одредбом став 3. члана 163. Закона прописано је да ако корисник (искоришћавањем предмета заштите) не остварује приход или ако искоришћавање предмета заштите није у непосредној вези са приходом који корисник остварује, тарифа се одређује у процентуалном износу од трошкова за искоришћавање предмета заштите, а одредбом става 4. овог члана предвиђено је да се "тарифа" може одредити у паушалном износу, ако се приходи, односно трошкови корисника не могу поуздано утврдити или је утврђивање прихода, односно трошкова или сразмерности тарифног износа приходима неразумно тешко. Одредбама ст. 6. и 7. члана 163. Закона прописано је да тарифу доноси управни одбор организације и да се тарифа објављује у "Службеном листу Србије и Црне Горе".
Уставом Републике Србије утврђено је: да сви имају једнак правни положај на тржишту и да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја (члан 84. ст. 1. и 2.); да Република Србија штити потрошаче и да су посебно забрањене радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту (члан 90).
У односу на оспораване одредбе члана 125. Закона, Уставни суд је утврдио да из разлога оспоравања ове одредбе произлази да се иницијативом заправо не доводи у питање уставност права произвођача издатог фонограма, која су предвиђена наведеном законском одредбом, већ начин и обим остваривања ових права који се уређују одредбама члана 163. Закона, којим се прописује у којим случајевима и на који начин се одређује, како законодавац каже "тарифа", а у ствари накнада за искоришћавање појединих предмета заштите коју организација наплаћује корисницима. У том смислу, а полазећи од одредбе члана 54. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), према којој Суд у поступку оцењивања уставности и законитости није ограничен захтевом овлашћеном предлагача односно, иницијатора, Суд је утврдио следеће:
Из одредаба чл. 31. и 32. Закона којима је дефинисана садржина права јавног саопштавања дела које се емитује и права јавног саопштавања дела са носача звука или слике, као врста ауторских права, те се из одредаба члана 150. ст. 2. и 3. Закона којима се уређује начин колективног остваривања ауторских и сродних права, по оцени Уставног суда, произлази да се појам корисника ауторског или сродног права не може поистоветити са појмом потрошача дела које се емитује (путем радио или телевизијске станице), односно потрошача фонограма. Наиме, како из одредбе члана 150. став 2. Закона следи да је корисник само оно лице коме је, преко организације уступљено право неискључивог искоришћавања одређеног предмета заштите (конкретно фонограма), то, према оцени Суда, и његово саопштавање (директно са носача звука или индиректно, путем радио или ТВ апарата) добија карактер јавног саопштавања, у смислу обавезе плаћања накнаде, у зависности од тога да ли је реч о искоришћавању предмета заштите на начин да корисник тог предмета заштите остварује одређени приход или не, а не у зависности од тога да ли се "саопштавање" врши на местима и на начин који је доступан само потрошачу (нпр. стан или аутомобил) или на месту које је доспупно и намењено и трећим лицима (нпр. пословне просторије). Овакво становиште Уставни суд заснива и на одредби члана 163. став 2. Закона којом је прописано да се тарифа одређује у процентуалном износу од прихода који корисник остварује искоришћавањем предмета заштите и да тај износ мора бити у сразмери са значајем који за приходе корисника има искоришћавање предмета заштите са репертоара организације.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да се основано може поставити питање сагласности одредбе члана 163. став 3. Закона са Уставом.
Наиме, поставља се питање да ли је одредба Закона према којој је накнаду обавезан да плати и тзв. "корисник" који не остварује приход или чији приход није у непосредној вези са искоришћавањем предмета заштите, и то у процентуалном износу од трошкова за искоришћавање предмета заштите, у сагласности са одредбом члана 84. став 1. Устава, којом се утврђује да сви имају једнак правни положај на тржишту. Ово стога, што се наведеном законском одредбом обавеза плаћања накнаде по основу коришћења ауторских и сродних права утврђује за она лица која таквим "коришћењем" не остварују приход или приход који остварују није у непосредној вези са "искоришћавањем предмета заштите". Конкретно, када је у питању коришћење фонограма као предмета заштите (било да се ради о "конзумирању" музичког записа непосредно са носача звука или посредно путем радио и ТВ станице), као спорно уставноправно питање се поставља да ли су у једнаком правном положају на тржишту лица која обављају исту делатност од које остварују приход који није ни у каквој непосредној вези са било којим начином коришћења фонограма, ако се обавезе које имају по основу обављања те делатности додатно увећавају искључиво по основу тога да ли у просторијама у којима ту делатност обављају има или нема музике. Такође, питање сагласности одредбе члана 163. став 3. Закона са Уставом гарантованим једнаким правним положајем на тржишту поставља се и стога што је наведеном одредбом предвиђено да се у овим случајевима "тарифа" одређује у процентуалном износу од "трошкова за искоришћавање предмета заштите", из чега следи да се трошкови набавке носача звука, плаћања претплате јавном радиодифузном сервису или кабловском оператору, трошкови набавке техничких уређаја за коришћење носача звука, трошкови утрошене електричне енергије и др. додатно представљају основ за одређивање "тарифе", тачније висине накнаде која се плаћа организацији за колективно остваривање ауторских и сродних права.
Са друге стране, пошто се онај ко не остварује приход или онај чији приход није у непосредној вези са коришћењем предмета заштите, не може сматрати корисником коме је уступљено право неискључивог искоришћавања предмета заштите, у смислу члана 150. став 2. Закона, већ потрошачем, а што се закључује и из начина одређивања "тарифе" како је прописано чланом 163. став 3. Закона, основано се, по оцени Суда, поставља и питање сагласности наведене законске одредбе са чланом 90. Устава, којим је утврђено да Република Србија штити потрошаче и да су посебно забрањене радње усмерене, између осталог, против приватности потрошача. Ово из разлога што свако физичко или правно лице које је легално набавило одређена добра или услуге има право да их, као потрошач, користи у складу са њиховом наменом. У том смислу, поставља се питање да ли прописивање додатне обавезе плаћања накнаде за одређене потрошаче, а која фактички искључиво зависи од места на коме користе прибављено добро и услугу представља Уставом забрањену радњу која је усмерена на приватност потрошача, када се прибављено добро, односно услуга не користе у циљу стицања прихода. При томе, Уставни суд посебно има у виду, да у конкретном случају, цена сваког носача звука, као и висина претплате за коришћење радио и телевизијског програма (и то како јавног сервиса, тако и кабловских дистрибутера), које сваки потрошач плаћа приликом набавке ових добара и услуга, обухвата и сразмерни део накнада по основу ауторских и других права.
Полазећи од тога да је одредба члана 163. став 4. Закона логички и садржински у вези са одредбом члана 163. став 3. истог закона, Уставни суд је оценио да се наведена спорна уставноправна питања могу поставити и у вези ове одредбе, у делу у коме се одређивање "тарифе" у паушалном износу везује за трошкове корисника и позивање на износ накнаде који је другом кориснику утврђен на основу става 3. овог члана.
У односу на оспоравање члана 167. став 1. Закона, којом је прописано да у пословању организације са корисницима постоји претпоставка да организација има овлашћење да делује за рачун свих носилаца ауторских, односно сродних права у погледу оних права и оних врста предмета заштите који су обухваћени њеном делатношћу, Уставни суд је, такође полазећи од разлога оспоравања наведене одредбе, истакнутих у поднетим иницијативама, утврдио да су разлози иницијатора у непосредној вези и са одредбом члана 155. тачка 2) Закона, којом је предвиђено да се дозвола за обављање делатности издаје организацији за колективно остваривање ауторских и сродних права која, између осталог, испуњава услов да њени оснивачи представљају већину носилаца ауторских, односно сродних права из области на коју се односи делатност организације, а који имају пребивалиште у држави Србији, односно држави Црној Гори или су њихови држављани.
Из наведених одредаба Закона, као и одредбе члана 167. став 2. Закона, којом је предвиђено да носилац ауторског, односно сродног права који није са организацијом закључио уговор из члана 150. овог закона ( о уступању својих права организацији "на искључив начин"), може да обавести организацију да ће своја права остваривати индивидуално, произлази да закон предвиђа да се за одређену врсту предмета заштите оснива само једна организација чија је делатност колективно остваривање ауторских и сродних права у тој области. Ово стога што организација не може добити дозволу за обављање делатности ако њени оснивачи не представљају већину носилаца ауторских и сродних права у тој области, а са друге стране из одредаба члана 167. ст. 1. и 2. Закона следи да један носилац ауторског или сродног права не би могао да буде оснивач две организације које би се бавиле истом делатношћу, јер је законска претпоставка да организација делује у име свих, без обзира да ли су њени оснивачи и да ли су са њом закључили уговор о уступању права, као и да онај ко овакав уговор није закључио, може обавестити организацију да ће своја права остваривати индивидуално (а не и преко друге организације).
С обзиром на наведено, као и то да је Законом предвиђено да се ова организација, иако се не оснива ради стицања добити (члан 14. став 2.), уписује у регистар привредних друштава (члан 157. став 1.) и да се на њу сходно примењују одредбе закона којим се уређује правни положај предузећа, ако овим законом није друкчије одређено (члан 166.), основано се поставља питање сагласности одредаба члана 167. став 1. и члана 155. тачка 2) Закона са одредбом члана 84. став 2. Устава, којом је утврђено да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја. Ово из разлога што са једне стране, аутори, односно носиоци сродних права овој организацији уступају своја искључива имовинска права, као и право на потраживање накнаде за своја дела, односно предмете сродноправне заштите, с тим да организација има право да ова права даље уступа, односно да накнаде наплаћује у своје име, а за њихов рачун (члан 150. ст. 1. до 3.), при чему постоји и законска претпоставка да су своја права организацији уступили сви носиоци ауторских и сродних права у тој области (члан 167. став 1.) док, са друге стране, организација, као посебан правни субјект самостално доноси план расподеле који садржи критеријуме на основу којих организација расподељује носиоцима ауторског, односно сродних права приход који је у виду накнаде за искоришћавање предмета заштите прикупила од корисника (члан 167. став 1.), а у складу са статутом и одлукама својих органа, издваја део прихода прикупљеног од корисника за покриће трошкова свог рада (члан 165.). У том смислу, ако се законодавац определио за концепт да колективно остваривање ауторских и сродних права повери правном лицу које ове послове обавља као привредни субјект, у виду своје регистроване делатности, поставља се питање да ли се тиме што ову делатност у одређеној области ауторских и сродних права може да обавља само један субјекат, супротно Уставу ограничава слободна конкуренција тако што тај субјект има монополски положај у области колективног остваривања одређених ауторских и сродних права.
Имајући у виду да су одредбе члана 167. ст. 2, 3. и 4. Закона логички и садржински повезане са одредбом става 1. овог члана, Уставни суд налази да од оцене спорних уставноправних питања која се постављају у вези одредбе става 1. члана 167. Закона зависи и оцена уставности одредаба члана 167. у целини.
Сагласно изнетом, Суд је оценио да има основа да поводом поднетих иницијатива, у складу са одредбом члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покрене поступак за оцену уставности одредаба члана 155. тачка 2), члана 163. ст. 3. и 4. и члана 167. Закона о ауторским и сродним правима.
Полазећи од тога да ни сам подносилац иницијативе, оспоравајући одредбе члана 125. Закона не оспорава сагласност са Уставом права произвођача издатог фонограма која су утврђена овим одредбама, већ Законом прописани начин остваривања ових права, то је Уставни суд нашао да нема основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 125. Закона, те сагласно члану 53. став 3. Закона о Уставном суду, у овом делу није прихватио поднету иницијативу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 46. тач. 1) и 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић