Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби "Маg trade" д.о.о. из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба "Маg trade" д.о.о. изјављена против пресуде Трговинског суда у Нишу П. 129/09 од 19. фебруара 2009. године и пресуде Вишег трговинског суда Пж. 3082/09 од 21. јула 2009. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину зајемчено одредбама члана 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Вишег трговинског суда Пж. 3082/09 од 21. јула 2009. године и налаже Привредном апелационом суду да донесе нову одлуку по жалби тужиоца "Маg trade" д.о.о. из Приштине изјављеној против пресуде Трговинског суда у Нишу П. 129/09 од 19. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д.О.О. "Маg trade" из Приштине, преко пуномоћника - адвоката Стојадина Митића из Ниша, поднело је 2. септембра 2009. године Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним пресудама повређено његово право на имовину зајемчено одредбама члана 58. Устава Републике Србије и начело забране дискриминације због припадности власнице подносиоца уставне жалбе националној мањини, утврђено чланом 76. Устава.
У уставној жалби се наводи да је Војска Југославије 11. јуна 1999. године у Приштини "обила све магацине који су били у власништву припадника албанске националне мањине", па и магацин предузећа "Маg trade" д.о.о, чији је власник Шефкиа Истрефи, и одатле камионима одвезла робу, без икаквог основа. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, то указује на повреду начела забране дискриминације због припадности националној мањини. Подносилац уставне жалбе такође сматра да се на наведени случај не може применити Уредба о организовању и извршењу материјалне обавезе на коју се судови у оспореним пресудама позивају, због тога што је ратно стање већ било престало 9. јуна 1999. године, већ се правни однос између тужиоца и туженог треба расправити по одредбама Закона о облигационим односима. Такође, сматра да се на конкретни случај не може применити, као што то чине судови у оспореним пресудама, ни институт накнаде штете, већ се мора применити институт стицања без основа, зато што је Војска Југославије одузела имовину подносиоца на неоправдан начин и такав поступак легализовала присуством других органа, о чему је сачињен записник и издата отпремница. Истиче да је одузету робу власника - припадника албанске националне мањине тадашње Савезно министарство за одбрану третирало као ратни плен, што се види из дописа Савезног министарства за одбрану од 27. јула 1999. године. На изложени начин, по оцени подносиоца уставне жалбе, повређено је његово Уставом гарантовано право на имовину, јер одузимање имовине није учињено у јавном интересу на основу закона. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине пресуду Трговинског суда у Нишу П. 129/09 од 19. фебруара 2009. године и пресуду Вишег трговинског суда Пж. 3082/09 од 21. јула 2009. године.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у списе предмета Трговинског суда у Нишу П. 129/09 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Оспореном пресудом Трговинског суда у Нишу П. 129/09 од 19. фебруара 2009. године одбијен је тужбени захтев тужиоца „Маg trade“ д.о.о. из Приштине, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да се обавеже тужена Република Србија-Министарство одбране-Војска Србије-Војна пошта 1097 Ниш, да му на име накнаде - стеченог без основа исплати износ од 1.864.990,00 динара, са законском затезном каматом почев од 11. јуна 1999. године па до коначне исплате. У образложењу пресуде је наведено: да из утврђеног чињеничног стања произлази да су из пословног објекта тужиоца, за потребе Војске Југославије у ратном стању, преко финансијске полиције, предати Војсци Југославије прехрамбени артикли, претежно бомбоњере, док средства у канцеларији овог магацина нису одузета осим компјутера и телефакса; да је на основу процене тужиоца, а по основу лагер листе од 24. марта 1999. године коју је сачинио сам тужилац, вредност одузете робе 1.864.990 динара; да није спорна чињеница да је роба издата за потребе Војске Југославије, као и да су сачињене отпремнице о врсти и количини робе која је преузета, с тим да је један примерак отпремнице пратио робу, други је задржавала финансијска полиција у Приштини, а трећи је остао код Војске Југославије; да до закључења главне расправе нико од страна у спору није могао да пружи примерак отпремнице; да је на захтев самог тужиоца, инспектор финансијске полиције Ж. Ж, који је саслушан у својству сведока, сачинио службену белешку 22. јуна 1999. године и констатовао да се у магацину код тужиоца налазила роба, и то прехрамбени артикли, претежно бомбоњере које су издате Војсци Југославије, а средства из канцеларије нису одузета, осим компјутера и телефакса; да је решавајући питање застарелости тужиочевог потраживања, суд првенствено пошао од чињенице да је тужилац тужбени захтев определио по основу стицања без основа, али да суд није везан за правни основ тужбеног захтева, као и у погледу правне оцене чињеничних навода из тужбе, из којих произлази да се у конкретном случају ради о захтеву за накнаду штете; да је реч о роби издатој за потребе тужене у време ратног стања, чији је режим регулисан Законом о одбрани и Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе која је била на снази у време наступања спорног догађаја, а којом се уређује организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица у време мира, ратног стања, непосредне ратне опасности или ванредног стања, те којом се одређују покретне и непокретне ствари које се узимају за потребе одбране земље, прописује се евиденција тих ствари, као и начин њиховог узимања и враћања, висина накнаде за допремање и коришћење ствари, поступак за утврђивање накнаде за штету проузроковану оштећењем, уништењем или нестанком тих ствари. Даље, наводи се да из свега изнетог произлази да наведеном Уредбом није на посебан начин регулисано питање накнаде вредности ствари, које су по својој природи потрошне, какве су и ствари које су одузете тужиоцу. Наиме, Уредба регулише две врсте накнаде - прва се односи на накнаду која власнику припада за коришћење ствари за време када се она налази код надлежног органа, а друга се односи на накнаду штете која припада власнику ако је ствар враћена али оштећена, као и на накнаду штете ако ствар није враћена јер је уништена или је нестала, а да се накнада вредности потрошених ствари које се својом редовном употребом користе и нестају, губе свој материјализован облик, не може сматрати накнадом за коришћење, већ ова накнада може имати само природу накнаде штете у висини вредности ствари. На овакав закључак упућује и одредба члана 39. став 3. Закона о основама својинскоправних односа, према којој је несавестан држалац ствари дужан надокнадити штету насталу пропашћу ствари. По оцени првостепеног суда, правни основ тужиочевог захтева је накнада штете из члана 154. став 3. Закона о облигационим односима, према којој је тужени одговаран за штету без обзира на кривицу. Радњом тужене, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена је имовина тужиоца за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана штета чланом 155. Закона о облигационим односима, чија је накнада прописана чланом 29. Закона о одбрани и чланом 19. наведене Уредбе. С тим у вези, с обзиром да је основ тужиочевог потраживања накнада штете, то се у смислу одредби члана 376. Закона о облигационим односима, на застарелост тужиочевог потраживања има применити рок из поменутог члана, који предвиђа да потраживање застарева у субјективном трогодишњем року који почиње да тече од дана када је оштећени дознао за штету и лице које је штету учинило, односно у објективном року од пет година када је штета настала. У конкретном случају, према садржини изјаве саслушаног сведока Ж. Ж, који је потписао службену белешку 22. јуна 1999. године, а која је издата тужиоцу на његов захтев, тужилац је сачињавањем службене белешке, сазнао за штету и за лице које је штету учинило, па како је тужба поднета 28. марта 2005. године, произлази да је тужба поднета не само по истеку субјективног рока, већ и по протеку објективног рока од пет година од када је штета настала.
Оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж. 3082/09 од 21. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда Трговинског суда у Нишу П. 129/09 од 19. фебруара 2009. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да је првостепени суд на основу изведених доказа правилно закључио да се у конкретном случају не ради о стицању без основа, због тога што је тужени ступио у посед тужиочеве просторије на начин предвиђен законом и тужиочева роба му је издата на основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица, односно власника ствари; да је наведеном Уредбом предвиђен начин узимања покретних и непокретних ствари и накнада за штету проузроковану оштећењем, уништењем или нестанком тих ствари, те да се првостепени суд позвао на одредбу члана 1. наведене Уредбе, којом је прописан начин узимања покретних и непокретних ствари за потребе одбране земље, из чега је првостепени суд правилно закључио да је радња туженог учињена на основу овлашћења из Закона о одбрани и поменуте Уредбе; да је правилан закључак првостепеног суда о правној квалификацији тужбеног захтева, односно да се у конкретном случају ради о накнади штете; да су жалбени наводи тужиоца који се односе на погрешну примену материјалног права без основа, јер је првостепени суд правилно применио материјално право, након што је утврдио да се у конкретном случају ради о накнади штете и на утужено потраживање применио рок застарелости из члана 376. Закона о облигационим односима.
Дописом Савезног министарства за одбрану, Сектор за војнопривредну делатност, од 27. јула 1999. године, обавештена је Војна управа "Морава" из Ниша, да у вези њиховог захтева за разрешење ратног плена, имају сагласност да робу за коју се знају власници и поседују докази о власништву врате у целости власницима, а робу за коју се не појаве власници, а рок употребе је истекао, не стављати у промет, већ поступити као са животним намирницама којима је рок употребе истекао, о чему „устројити прописану документацију“.
4. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним пресудама повређено његово Уставом гарантовано право из члана 58, као и начело забране дискриминације због припадности националној мањини власнице - подносиоца уставне жалбе, утврђено чланом 76. Устава.
Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), утврђује се да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбама члана 76. ст. 1. и 2. Устава утврђено је да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев када околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. став 4.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, док обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст.1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02), важећим у време одузимања имовине подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се радна обавеза грађана састоји у извршавању одређених послова и задатака за време ратног стања, стања непосредне ратне опасности или ванредног стања, да радну обавезу имају сви за рад способни грађани који су навршили 15 година, а нису распоређени на службу у Војсци Југославије, а да припадници органа унутрашњих послова радну обавезу извршавају у тим органима (члан 24. ст. 1. и 2.); да су за потребе одбране земље грађани дужни да дају моторна, превозна и специјална возила, грађевинске и друге машине, средства и уређаје везе, средства и уређаје за производњу, пренос и емитовање радио и телевизијског програма, закупљене капацитете и права за емитовање сателитског, радио и телевизијског програма, средства и уређаје за припрему, штампање и снимање часописа, ревија, новина, брошура и другог штампаног материјала, пловне објекте, зграде и земљишта, луке, пристаништа и инсталације за пловидбу, снабдевање, одржавање и ремонт пловних објеката, ваздухоплове, аеродроме, пумпне станице и складишта, оружје, јахаћу, теглећу и товарну стоку, као и друга потребна материјална средства, а да средства из става 1. овог члана пописује Савезно министарство за одбрану (члан 26. ст. 1. и 2.); да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану, на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства, а да ако услед ратних услова Савезно министарство за одбрану није у могућности да врши своју функцију, извршавање материјалне обавезе може наредити старешина из става 1. овог члана (члан 27.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да се одредбе члана 24. о радној обавези и чл. 26, 27, 29. и 30. овог закона о давању материјалних средстава за одбрану земље односе и на предузећа и друга правна лица (члан 39.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, бр. 36/98, 38/99 и 9/01), важећом у време одузимања имовине подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се овом уредбом уређује организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица (у даљем тексту: власници ствари) у миру, за време ратног стања, непосредне ратне опасности или ванредног стања, одређују покретне и непокретне ствари (у даљем тексту: ствари) које се узимају за потребе одбране земље и прописује евиденција тих ствари, начин њиховог узимања, враћање и висина накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за штету проузроковану оштећењем, уништењем или нестанком тих ствари (члан 1.); да власници ствари извршавају материјалну обавезу за потребе Војске Југославије (у даљем тексту: Војска) и друге потребе одбране земље, у складу са Законом о одбрани, одредбама ове уредбе и другим актима надлежних државних органа (члан 2.); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље, која је одштампана уз ову Уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 58. Устава, Уставни суд је оценио да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину.
Уставни суд је најпре пошао од чињенице да је одредбама Закона о одбрани, важећим у време одузимања имовине од подносиоца уставне жалбе, било прописано да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада, чиме је законодавац у конкретном случају направио разлику између накнаде и накнаде штете, а што судови у оспореним пресудама нису имали у виду. Наиме, Трговински суд у Нишу и Виши трговински суд су у конкретном поступку извели закључак да је тиме што је подносиоцу уставне жалбе одузета имовина, он имао право само да захтева накнаду штете у смислу чл. 154. и 155. Закона о облигационим односима, те да се не може применити институт стицања без основа и општи рок застарелости потраживања, већ рок застарелости прописан одредбом члана 376. Закона о облигационим односима. Уставни суд оцењује да подносилац уставне жалбе у конкретном случају потражује накнаду у висини вредности одузетих ствари, те се не може говорити о накнади штете у смислу Закона о облигационим односима, која је резултат неког штетног догађаја или повреде уговорне обавезе. По оцени Уставног суда, да би се спорни правни однос могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете, пре свега мора да постоји штета на имовини тужиоца, која може бити обична штета или измакла корист, а која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ни један од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто је тужиоцу роба из магацина одузета (реквирирана) за законом предвиђене потребе одбране земље у условима проглашеног ратног стања. Самим тим, питање накнаде тужиоцу за одузету робу, која је потрошне и заменљиве природе, мора бити регулисано применом одговарајућих одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, уз поштовање уставног начела да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Наведеним законским и подзаконским одредбама је установљено право на накнаду за одузету робу. За остваривање тог права није прописан посебан рок. Стога се, у циљу правичног пресуђења овог спора, мора оценити могућност пружања судске заштите истакнутог потраживања подносиоца уставне жалбе у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Међутим, судови у оспореним одлукама нису ценили могућност пружања судске заштите подносиоцу у границама општег рока застарелости потраживања. С тим у вези, Уставни суд је становишта да дати разлози у оспореним пресудама за примену посебног рока застарелости који се односи на правни институт накнаде штете, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца застарело.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да је оспореном пресудом Трговинског суда у Нишу П. 129/09 од 19. фебруара 2009. године и оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж. 3082/09 од 21. јула 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину, зајемчено одредбама члана 58. Устава.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде Вишег трговинског суда Пж. 3082/09 од 21. јула 2009. године, како би Привредни апелациони суд, који је преузео надлежност Вишег трговинског суда, донео нову одлуку по жалби. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је, истовремено, одбио уставну жалбу у делу у коме је посебно указано на повреду права подносиоца уставне жалбе на равноправност и једнаку законску заштиту зајемченог чланом 76. Устава јер је власница правног лица - подносиоца уставне жалбе припадница албанске националне мањине, из разлога што подносилац уставне жалбе није пружио несумњиве доказе да су оспорене пресуде донете због дискриминације према његовој власници као припадници националне мањине, нити такви наводи имају било каквог упоришта у садржини и датим разлозима оспорених пресуда. Што се тиче тврдње подносиоца уставне жалбе да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подносиоца, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Суда у овој правној ствари.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић