Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Гордане Аврамовић из Смедерева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Гордане Аврамовић изјављена против решења Војне поште 1522 Београд, интерни број 3582-3 од 11. октобра 2006. године, решења Војне поште 1092 Крагујевац интерни број 1685-4 од 28. новембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије У. 6866/06 од 19. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гордана Аврамовић из Смедерева, преко пуномоћника Ивана Савића, адвоката из Смедерева, поднела је 26. марта 2008. године уставну жалбу против решења Војне поште 1522 Београд, интерни број 3582-3 од 11. октобра 2006. године, решења Војне поште 1092 Крагујевац, интерни број 1685-4 од 28. новембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије У. 6866/06 од 19. децембра 2007. године, због повреде права на једнаку заштиту права, права на рад, права детета и права на здравствену и социјалну заштиту, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и чл. 60, 64, 68. и 69. Устава Републике Србије.
У уставној жалби и допуни уставне жалбе која је достављена Уставном суду 25. августа 2008. године се наводи: да су оспореним актима подноситељки уставне жалбе „противно одредбама Закона и правилима поступка о утврђивању чињеница о стварном постојању или непостојању могућности за распоређивање повређена основна права из радног односа“; да подноситељки није могла престати служба јер је самохрана мајка; да је Врховни суд Србије „о истоветним предметима одлучио на супротан начин... имајући у виду критеријуме под којима неко може бити проглашен вишком“. Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд донесе „пресуду“ којом се усваја уставна жалба и поништавају „као незаконита“ оспорена решења управних орана, те налаже Војној пошти 1552 Београд да подноситељку „врати на рад и распореди на одговарајуће расположиво радно место“, а „истовремено престаје правно дејство оспорене пресуде Врховног суда Србије“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, из чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореним решењем Војне поште 1522 Београд, интерни број 3582-3 од 11. октобра 2006. године, у тачки 1. изреке утврђено је да Гордани Аврамовић, овде подноситељки уставне жалбе, престаје служба у Војсци Србије по потреби службе, због укидања радног места на којем је била распоређена, на основу члана 143. став 1. тачка 9) Закона о Војсци Југославије, а у тачки 2. изреке наведеног решења као дан престанка службе означен је 30. новембар 2006. године и одређен отказни рок од 30 дана, у ком периоду ће подноситељка предати дужност и искористити годишњи одмор. Истим решењем подноситељки је признато право на отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате, коју је остварила за месец који претходи месецу у ком јој престаје служба у Војсци (тачка 3. изреке). Оспорено решење је првостепени орган образложио тиме што је радно место дактилограф – оператер, на ком је подноситељка била распоређена, укинуто због расформирања јединице Војне поште 1552 Београд, а није се могло обезбедити ниједно од права прописаних одредбом члана 144. став 1. тач. 1) и 2) наведеног Закона. Тиме су се, по оцени доносиоца решења, стекли услови да подноситељки престане служба у Војсци, у складу са одредбом члана 143. став 1. тачка 9) Закона о Војсци Југославије, а право на отпремнину је признато подноситељки сагласно одредби члана 144. став 1. тачка 1) наведеног Закона).
Подноситељка уставне жалбе је изјавила жалбу против решења Војне поште 1522 Београд, интерни број 3582-3 од 11. октобра 2006. године, у којој је навела: да је због тешког материјалног стања била принуђена да се обрати за помоћ Начелнику Генералштаба; да је њена ситуација специфична, јер користи службени стан, а престанком службе би то право изгубила; да је спремна да прихвати службу у Смедереву или другом месту, ако је Војска у могућности да јој у том месту обезбеди службени стан.
Жалба подноситељке је одбијена као неоснована оспореним решењем Војне поште 1092 Крагујевац, интерни број 1685-4 од 28. новембра 2006. године. У образложењу наведеног решења је оцењено да првостепеним решењем није повређен закон на штету подноситељке, јер је утврђено: да се 30. новембра 2006. године због организацијско-мобилизацијских промена расформирала јединица у којој је подноситељка била на служби у Војсци; да је њено радно место укинуто, а да нису могла да јој се обезбеде права из члана 144. став 1. тач. 1) и 2) Закона о Војсци Југославије; да је надлежни старешина одредио подноситељки отказни рок у трајању од 30 дана и да јој је признато право на отпремнину у висини од дванаест бруто плата.
Подноситељка уставне жалбе је 18. децембра 2006. године поднела Врховном суду Србије тужбу за поништај решења Војне поште 1092 Крагујевац, интерни број 1685-4 од 28. новембра 2006. године. У тужби је навела да је њена жалба одбијена „само на основу теоретске - неиспитане претпоставке без аргумената и доказа“ и да није утврђено да ли јој је могло бити обезбеђено неко од права из члана 144. Закона о Војсци Југославије. По мишљењу подноситељке, „морало се водити рачуна о томе да њој не може престати служба јер је самохрана мајка“.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије У. 6866/06 од 19. децембра 2007. године тужба подноситељке је одбијена као неоснована. Врховни суд Србије је оценио да из образложења решења туженог органа и списа предмета произлази да је другостепено решење донето без повреде правила поступка, као и да је засновано на правилно утврђеном чињеничном стању и правилној примени материјалног права. Врховни суд је размотрио наводе тужбе који се односе на услове за распоређивање на друго радно место, али је нашао да су без утицаја на другачију оцену законитости оспореног решења.
5. Одредбама Устава на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико не може тих права одрећи, а да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. ст. 1, 2, 3, 4. и 5.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет, да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања, да деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку, као и да се права детета и њихова заштита уређују законом (члан 64. став 1, 2, 3, 4. и 5.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом и да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе (члан 68. ст. 1, 2, 3. и 4.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства, да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом, да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом, да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом и да се Фондови социјалног осигурања оснивају у складу са законом (члан 69. ст. 1, 2, 3, 4. и 5.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и «Службени лист СЦГ», бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време одлучивања о престанку службе подноситељке уставне жалбе, а којима је било прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
6. Из навода уставне жалбе, по оцени Уставног суда, произлази да подноситељка у суштини истиче повреду права на рад, а наводну повреду права детета и права на здравствену и социјалну заштиту зајемчених чл. 64, 68. и 69. Устава подноситељка заснива на томе што се престанак њене службе у Војсци неповољно одразио на материјални и социјални положај њене породице.
Испитујући основаност уставне жалбе са становишта повреде права на рад зајемченог чланом 60. Устава, Уставни суд је пошао од уставних гарантија да радни однос може престати само у складу са законом и да свако има право да сазна разлоге престанка радног односа, како би имао могућност да се у поступку правне заштите наведеног права изјасни о тим разлозима. Уставни суд наглашава да питање да ли су судови правилно и потпуно утврдили чињенично стање и оценили доказе, по правилу, није предмет разматрања Уставног суда, већ су за Суд релевантне само оне чињенице од чијег постојања зависи оцена о повреди уставног права.
С обзиром на то да је у предметном поступку одлучивања о престанку службе у Војсци надлежни орган утврдио да је укинуто радно место на којем је подноситељка била распоређена и да није било услова да јој се обезбеди неко од права предвиђених законом, а имајући у виду одредбу члана 143. тачка 9) Закона о Војсци Југославије, према којој цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности ако се укида радно место на које је распоређено, Уставни суд је оценио неоснованом тврдњу подноситељке да се нису стекли услови да јој престане служба у Војсци. С обзиром на наведено, по мишљењу Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди дао уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да оспореним решењем другостепеног управног органа о одбијању жалбе није повређен закон на штету подноситељке. Будући да су оспорени акти донети применом меродавног права, а не произвољним или арбитрерним тумачењем истог, Уставни суд је утврдио да подноситељки није повређено право на рад, нити права детета и права на здравствену и социјалну заштиту зајемчена чл. 60, 64, 68. и 69. Устава.
У погледу навода уставне жалбе да је Врховни суд Србије у поступку по тужбама других лица другачије одлучивао у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд оцењује да се наводи подноситељке о повреди права на једнаку заштиту пред судом зајемченог чланом 36. став 1. Устава не заснивају на уставноправно прихватљивим разлозима, већ представљају субјективну оцену подноситељке о постојању идентитета чињеничног и правног основа у наведеним поступцима.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић