Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Avramović iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

                        Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gordane Avramović izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1522 Beograd, interni broj 3582-3 od 11. oktobra 2006. godine, rešenja Vojne pošte 1092 Kragujevac interni broj 1685-4 od 28. novembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 6866/06 od 19. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

            1. Gordana Avramović iz Smedereva, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Smedereva, podnela je 26. marta 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vojne pošte 1522 Beograd, interni broj 3582-3 od 11. oktobra 2006. godine, rešenja Vojne pošte 1092 Kragujevac, interni broj 1685-4 od 28. novembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 6866/06 od 19. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, prava na rad, prava deteta i prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i čl. 60, 64, 68. i 69. Ustava Republike Srbije.

            U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe koja je dostavljena Ustavnom sudu 25. avgusta 2008. godine se navodi: da su osporenim aktima podnositeljki ustavne žalbe „protivno odredbama Zakona i pravilima postupka o utvrđivanju činjenica o stvarnom postojanju ili nepostojanju mogućnosti za raspoređivanje povređena osnovna prava iz radnog odnosa“; da podnositeljki nije mogla prestati služba jer je samohrana majka; da je Vrhovni sud Srbije „o istovetnim predmetima odlučio na suprotan način... imajući u vidu kriterijume pod kojima neko može biti proglašen viškom“. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud donese „presudu“ kojom se usvaja ustavna žalba i poništavaju „kao nezakonita“ osporena rešenja upravnih orana, te nalaže Vojnoj pošti 1552 Beograd da podnositeljku „vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće raspoloživo radno mesto“, a „istovremeno prestaje pravno dejstvo osporene presude Vrhovnog suda Srbije“.

              2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

            U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

             3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, iz čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

            Osporenim rešenjem Vojne pošte 1522 Beograd, interni broj 3582-3 od 11. oktobra 2006. godine, u tački 1. izreke utvrđeno je da Gordani Avramović, ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije po potrebi službe, zbog ukidanja radnog mesta na kojem je bila raspoređena, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a u tački 2. izreke navedenog rešenja kao dan prestanka službe označen je 30. novembar 2006. godine i određen otkazni rok od 30 dana, u kom periodu će podnositeljka predati dužnost i iskoristiti godišnji odmor. Istim rešenjem podnositeljki je priznato pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kom joj prestaje služba u Vojsci (tačka 3. izreke). Osporeno rešenje je prvostepeni organ obrazložio time što je radno mesto daktilograf – operater, na kom je podnositeljka bila raspoređena, ukinuto zbog rasformiranja jedinice Vojne pošte 1552 Beograd, a nije se moglo obezbediti nijedno od prava propisanih odredbom člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) navedenog Zakona. Time su se, po oceni donosioca rešenja, stekli uslovi da podnositeljki prestane služba u Vojsci, u skladu sa odredbom člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a pravo na otpremninu je priznato podnositeljki saglasno odredbi člana 144. stav 1. tačka 1) navedenog Zakona).

             Podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu protiv rešenja Vojne pošte 1522 Beograd, interni broj 3582-3 od 11. oktobra 2006. godine, u kojoj je navela: da  je zbog teškog materijalnog stanja bila prinuđena da se obrati za pomoć Načelniku Generalštaba; da je njena situacija specifična, jer koristi službeni stan, a prestankom službe bi to pravo izgubila; da je spremna da prihvati službu u Smederevu ili drugom mestu, ako je Vojska u mogućnosti da joj u tom mestu obezbedi službeni stan.

            Žalba podnositeljke je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Vojne pošte 1092 Kragujevac, interni broj 1685-4 od 28. novembra 2006. godine. U obrazloženju navedenog rešenja je ocenjeno da prvostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke, jer je utvrđeno: da se 30. novembra 2006. godine zbog organizacijsko-mobilizacijskih promena rasformirala jedinica u kojoj je podnositeljka bila na službi u Vojsci; da je njeno radno mesto ukinuto, a da nisu mogla da joj se obezbede prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je nadležni starešina odredio podnositeljki otkazni rok u trajanju od 30 dana i da joj je priznato pravo na otpremninu u visini od dvanaest bruto plata.

            Podnositeljka ustavne žalbe je 18. decembra 2006. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu za poništaj rešenja Vojne pošte 1092 Kragujevac, interni broj 1685-4 od 28. novembra 2006. godine. U tužbi je navela da je njena žalba odbijena  „samo na osnovu teoretske - neispitane pretpostavke bez argumenata i dokaza“ i da nije utvrđeno da li joj je moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Po mišljenju podnositeljke, „moralo se voditi računa o tome da njoj ne može prestati služba jer je samohrana majka“.

            Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6866/06 od 19. decembra 2007. godine tužba podnositeljke je odbijena kao neosnovana. Vrhovni sud Srbije je ocenio da iz obrazloženja rešenja tuženog organa i spisa predmeta proizlazi da je drugostepeno rešenje doneto bez povrede pravila postupka, kao i da je zasnovano na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni materijalnog prava. Vrhovni sud je razmotrio navode tužbe koji se odnose na uslove za raspoređivanje na drugo radno mesto, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja.

            5. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko ne može tih prava odreći, a da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1, 2, 3, 4. i 5.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet, da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, da deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao deca rođena u braku, kao i da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom (član 64. stav 1, 2, 3, 4. i 5.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom i da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (član 68. st. 1, 2, 3. i 4.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom, da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom i da se Fondovi socijalnog osiguranja osnivaju u skladu sa zakonom (član 69. st. 1, 2, 3, 4. i 5.).

            Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

            6. Iz navoda ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnositeljka u suštini ističe povredu prava na rad, a navodnu povredu prava deteta i prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu zajemčenih čl. 64, 68. i 69. Ustava podnositeljka zasniva na tome što se prestanak njene službe u Vojsci nepovoljno odrazio na materijalni i socijalni položaj njene porodice.

            Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava, Ustavni sud je pošao od ustavnih garantija da radni odnos može prestati samo u skladu sa zakonom i da svako ima pravo da sazna razloge prestanka radnog odnosa, kako bi imao mogućnost da se u postupku pravne zaštite navedenog prava izjasni o tim razlozima. Ustavni sud naglašava da pitanje da li su sudovi pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje i ocenili dokaze, po pravilu, nije predmet razmatranja Ustavnog suda, već su za Sud relevantne samo one činjenice od čijeg postojanja zavisi ocena o povredi ustavnog prava.

            S obzirom na to da je u predmetnom postupku odlučivanja o prestanku službe u Vojsci nadležni organ utvrdio da je ukinuto radno mesto na kojem je podnositeljka bila raspoređena i da nije bilo uslova da joj se obezbedi neko od prava predviđenih zakonom, a imajući u vidu odredbu člana 143. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, prema kojoj civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno, Ustavni sud je ocenio neosnovanom tvrdnju podnositeljke da se nisu stekli uslovi da joj prestane služba u Vojsci. S obzirom na navedeno, po mišljenju Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da osporenim rešenjem drugostepenog upravnog organa o odbijanju žalbe nije povređen zakon na štetu podnositeljke. Budući da su osporeni akti doneti primenom merodavnog prava, a ne proizvoljnim ili arbitrernim tumačenjem istog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki nije povređeno pravo na rad, niti prava deteta i prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu zajemčena čl. 60, 64, 68. i 69. Ustava.

            U pogledu navoda ustavne žalbe da je Vrhovni sud Srbije u postupku po tužbama drugih lica drugačije odlučivao u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ocenjuje da se navodi podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudom zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava ne zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivim razlozima, već predstavljaju subjektivnu ocenu podnositeljke o postojanju identiteta činjeničnog i pravnog osnova u navedenim postupcima.

            S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

            7. Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

                                                                           PREDSEDNIK

                                                                           USTAVNOG SUDA

                                                                           dr Bosa Nenadić